Nismo svi isti. Nisu svi jednako opremljeni za svakodnevne borbe. Nisu svi bili voljena deca, nisu svi imali majke koje se razumeju u psihologiju i sopstvene nagone i probleme, tako da pre nego što nekoga okarakterišemo kao nekoga ko je njanjav, naivan, depresivan, zao, pokvaren ili leden kao mermerne ploce, nekoliko stvari bismo trebali da znamo.

Šta nam se u detinjstvu desi da postanemo ovakvi ili onakvi, kao i to da je samo i jedino odgovornost prema onome što sami činimo naša, a ono što drugi rade nikada nije i ne može biti. A sve je do toga kakve smo roditelje imali.

Ruku na srce, moguće je izboriti se i svesno, kroz uticaj sredine ili bliskih ljudi ispraviti brojne greške do kojih dolazi. Svi se susrećemo sa time da za neke roditelje slobodno možemo reći da nisu podobni, ali ko o tome sme da sudi? Na Balkanu gde je kult majke toliko jak da ako fizički, mentalno, emotivno zlostavljaju decu, opet su najbolje, a očevi navodno sekundarni, mnogo truda treba da se ovo ispravi. A to se odnosi i na sisteme koji ne funkcionišu, na odnose koji se ne koriguju, kao i na rad na sebi koji previše ljudi i dalje nije spremno da preduzme, ali nažalost ni priušti. Gde je tu zdravstvo? To je druga tema.

Nego danas, hajde da se podsetimo toga kakvi sve roditelji postoje i kakav uticaj imaju na decu.

#1 Autoritarno roditeljstvo

Da li vam bilo koja od ovih izjava liči na vas ili nekog koga poznajete?

• Verujete da decu treba paziti, ali ne i čuti i slušati.
• Što se tiče pravila, verujete da je to „moj način i tačka“.
• Ne uzimate u obzir detetova osećanja.

Ako je bilo šta od ovoga tačno, osoba u pitanju je najverovatnije autoritativni roditelj. Autoritarni roditelji veruju da deca treba da se pridržavaju pravila bez izuzetka.

Autoritarni roditelji su poznati po tome što kažu: „Zato što sam tako rekao“, kada dete dovodi u pitanje razloge koji stoje iza pravila. Nisu zainteresovani za pregovaranje i fokus im je na poslušnosti.

Takođe ne dozvoljavaju deci da se uključuju u izazove ili prepreke u rešavanju problema. Umesto toga, oni donose pravila i nameću posledice uz malo odnosno nimalo uvažavanja detetovog mišljenja.

Autoritarni roditelji mogu da koriste kazne umesto discipline. Umesto da nauče dete kako da donosi bolje izbore, oni ulažu u to da deca ispaštaju zbog neke svoje greške.

Deca koja odrastaju sa strogim autoritarnim roditeljima uglavnom se pridržavaju pravila. Ali, njihova poslušnost ima cenu.

Deca autoritarnih roditelja su u većem riziku od razvoja problema sa samopoštovanjem, jer se njihova mišljenja ne cene.

Takođe mogu postati neprijateljski raspoloženi ili agresivni. Umesto da razmišljaju o tome kako stvari učiniti boljim u budućnosti, oni se često fokusiraju na bes koji osećaju prema roditeljima. Budući da su autoritarni roditelji često strogi, njihova deca mogu postati dobri lažovi u nastojanju da izbegnu kaznu.

Ovakvi roditelji, jednako kao i oni potpuno nezainteresovani, mogu nositi i druge vrste problema, poremećaje ličnosti, sociopatske i psihopatske odlike. Kako izgleda oporavak deteta autoritarnihi roditelja? Za početak, treba da usvoji koncept ljubavi koja u ovakvim okolnostima ne postoji, jer su takve osobe nesposobne za istu, i gledaju samo svoj interes. Ali ovo su ekstremi, za koje se nadamo da niste susretali, a ukoliko jeste, pišite nam, i poslaćemo vam savet kome da se obratite.

#2 Autoritativno roditeljstvo

Da li vam bilo koja od ovih izjava liči na vas ili nekog koga poznajete?

• Ulažete mnogo truda u stvaranje i održavanje pozitivnog odnosa sa detetom.
• Objašnjavate razloge koji stoje iza vaših pravila.
• Vi sprovodite pravila i određujete posledice, ali uzimate u obzir detetova osećanja.

Ako vam ove izjave zvuče poznato, možda je u pitanju upravo autoritativni roditelj. Autoritativni roditelji imaju pravila i određuju jasne posledice, ali uzimaju u obzir i mišljenje svoje dece. Oni potvrđuju osećanja svoje dece, istovremeno jasno stavljajući do znanja da su odrasli na kraju glavni.

Autoritativni roditelji ulažu vreme i energiju u sprečavanje problema u ponašanju pre nego što počnu. Takođe koriste pozitivne strategije discipline da bi ojačale dobro ponašanje, poput sistema pohvale i nagrade.

Istraživači su otkrili da deca koja imaju autoritativne roditelje najverovatnije postaju odgovorni odrasli koji se osećaju prijatno u izražavanju svog mišljenja.

Deca odgajana sa autoritativnom disciplinom imaju tendenciju da budu srećna i uspešna. Takođe je veća verovatnoća da će sami biti dobri u donošenju odluka i proceni bezbednosnih rizika.

Ovaj tip roditeljstva donosi harmoniju i odnos pun poštovanja. Deca umeju da prepoznaju dobro i loše i ovo je princip koji je veoma koristan i u pedagogiji uopšte. Uvek bih na početku godine, čak i sa grupama koje sam znala od ranije, postavljala jasne smernice, očekivanja, zbog čega ih imam, kao i pravila koja ih vode ka odgovornosti, samostalnosti, ali i ljubavi prema sopstvenom uspehu koji je na kraju dana – njihov. Ne mogu da vam opišem koliko je nama, profesorima, divan osećaj kada decu gledamo iz godine u godinu i prepoznajemo te male uticaje koje smo imali, makar u domenu naših predmeta. Ne kaže se uzalud “sva deca kojoj smo ikada predavali zauvek ostaju – naša deca”.

#3 Autoritativni pristup roditeljstvu – Permisivno roditeljstvo

Da li vam bilo koja od ovih izjava liči na vas ili nekog koga poznajete?

• Vi postavljate pravila, ali ih retko primenjujete.
• Posledice ne sprovodite često.
• Mislite da će vaše dete najbolje naučiti uz malo ili nimalo vašeg mešanja.

Ako vam ove izjave zvuče poznato, možda ste dopuštajući odnosno permisivni roditelj. Permisivni roditelji su popustljivi. Često uskoče samo kada postoji ozbiljan problem.

Oni prilično opraštaju i usvajaju stav „deca će biti deca“. Kada koriste posledice, možda neće učiniti da se te posledice zaista sprovedu. Mogli bi da im vrate privilegije ako dete moli ili mogu da dozvole detetu da prerano izađe iz kazne ako obeća da će biti dobro.

Permisivni roditelji obično preuzimaju više ulogu prijatelja nego ulogu roditelja. Često podstiču svoju decu da razgovaraju s njima o njihovim problemima, ali obično ne ulažu mnogo truda u obeshrabrivanje loših izbora ili lošeg ponašanja.

Deca koja odrastaju sa popustljivim roditeljima verovatnije će se suočiti sa akademskim izazovima.

Mogu imati više problema u ponašanju jer ne cene autoritet i pravila. Često imaju nisko samopoštovanje i mogu biti skloni depresiji.

Takođe su izloženi većem riziku od zdravstvenih problema, poput gojaznosti, jer se popustljivi roditelji bore da ograniče unos nezdrave hrane. Još je veća verovatnoća da imaju niz problema tehničke prirode, kao što je karijes, jer popustljivi roditelji često ne primenjuju dobre navike, poput učenja deteta da pere zube.

Da li ste dopuštajući roditelj? Razmislite još jednom. Deci su potrebne granice, a naša uloga kao roditelja jeste da ih uputimo, spremimo za stvaran svet i ojačamo njihove kapacitete i usadimo dobre navike. Izmedju ostalog. Ovaj tip roditelja ima najbolje namere, medjutim, bez jasnih smernica, deca se upravo suprotno osete nevoljeno i napušteno, a vremenom ovo može imati i druge posledice.

#4 Pasivno roditeljstvo

Da li vam bilo koja od ovih izjava liči na vas ili nekog koga poznajete?

• Ne pitate dete o školi ili domaćem zadatku.
• Retko znate gde je vaše dete ili sa kim je.
• Ne provodite puno vremena sa detetom.

Ako te izjave zvuče poznato, možda niste uključeni roditelj. Neuključeni i pasivni roditelji imaju malo znanja o tome šta njihova deca rade. Pravila obično ima malo. Deca možda neće dobiti puno smernica, nege i roditeljske pažnje.

Pasivni roditelji praktično kao da očekuju da se deca sama odgajaju. Ne posvećuju mnogo vremena ili energije da bi zadovoljili osnovne potrebe dece. Neuključeni roditelji mogu i da zanemaruju decu, ali to nije uvek namerno. Na primer, roditelj sa problemima mentalnog zdravlja ili sa zloupotrebom supstanci možda neće moći da brine o detetovim fizičkim ili emocionalnim potrebama na stalnoj osnovi.

S druge strane, pasivnim roditeljima nedostaju znanja o razvoju deteta. A ponekad ih jednostavno zatrpaju drugi problemi, poput posla, plaćanja računa i upravljanja domaćinstvom.

Deca koja ne dobijaju dovoljno uključenosti od strane roditelja verovatno će se boriti sa pitanjima samopoštovanja.

Oni imaju loš uspeh u školi. Takođe pokazuju česte probleme u ponašanju i uopšte procenjuju svoju životnu radost veoma nisko.

Nijedan roditelj ne želi svom detetu zlo, u to verujem, ali sama činjenica da neko rodi ili napravi dete ne čini ga dobrim roditeljem. I naravno, ovako ili onako, dete će izrasti i živeti, ali pred svaki postupak ili odluku, mi kao roditelji ipak bismo se trebali zapitati – šta želimo da dete nauči iz svega što se dešava oko njega.

Ne postoji veća odgovornost od roditeljstva, ali je pogrešno misliti da ono počinje rođenjem deteta. Ono počinje brigom o sebi, svom unutrašnjem svetu, nerešenim problemima i izazovima, a da biste najdivnije moguće voleli svoju decu, pa i svoje okruženje, bilo da ste otac ili majka, počnite tako što ćete voleti za početak – sebe.