pasivna agresija - Moodiranje

Stilovi komunikacije: Zašto nam se ponekad čini da neko govori sasvim drugim jezikom

Aska Weidewald — Sat, 25 Aug 2018 00:23:12 +0000

Ali kako možemo prepoznati koji su to stilovi komunikacije i da li postoji neko vreme i mesto za svaki od njih u određenim situacijama? Svi ćemo se složiti da je uljudna, kulturna komunikacija, poznatija kao asertivnost, nešto čemu treba da težimo u apsolutno svim prilikama. Biti asertivan znači pre svega negovati samopoštovanje, kao i poštovanje prema drugim ljudima. To je sposobnost da jasno izrazite svoje misli i osećanja kroz otvorenu, iskrenu i direktnu komunikaciju.

Insistiranje na asertivnosti ne znači da ćete uvek dobiti ono što želite – ali, to vam može pomoći u postizanju kompromisa. Čak i ako ne dobijete željeni rezultat, imaćete to zadovoljstvo da znate da ste dobro postupili i da nema bolnih osećanja između vas i druge osobe ili ljudi uključenih u diskusiju.

Međutim, potrebno je vreme i praksa, tojest vežbanje, ukoliko stil komunikacije koji praktikujete sada ne daje zadovoljavajuće odnose s okolinom. Srećom, to su tehnike koje možete da vežbate i učite kod kuće kada vama odgovara – ili sami ili sa prijateljima u koje imate poverenja i znate da će vam dati iskrene povratne informacije. Razmislite i o tome kako osoba sa kojom razgovarate može reagovati i kako najbolje možete da se nosite sa tim.

Pre svega je potrebno shvatiti i prepoznati koji je to vaš lični stil komunikacije.

Postoji pet stilova komunikacije, i dok mnogi od nas mogu koristiti različite stilove u različitim situacijama, većina će se vratiti na jedan poseban stil, koji koristimo kao naš “standardni” stil.

1. Asertivni komunikacijski stil

Asertivna komunikacija dolazi od visokog samopoštovanja. To je najzdraviji i najefektivniji način komunikacije – slatka tačka između previše agresivnog i previše pasivnog. Kad smo sigurni, imamo poverenje da komuniciramo bez pribegavanja igricama ili manipulacijama. Znamo naše granice i ne dozvoljavamo sebi da ih gurnemo izvan njih samo zato što neko drugi to želi ili treba nešto od nas. Iznenađujuće, asertivni je stil koji većina ljudi koristi.

Karakteristike ponašanja:

Postizanje ciljeva bez povređivanja drugih;
Zaštita sopstvenih prava i poštovanje prava drugih;
Društveno i emocionalno izražavanje;
Pravite sopstvene izbore i preuzmite odgovornost za njih;
Prihvatanje pohvala.

Neverbalno ponašanje:

Glas – srednji tempo, umerena brzina i jačina zvuka;
Položaj – otvoren položaj, simetrična ravnoteža, uspravan, opušten, bez nervoze;
Gestovi – ravnomerni, zaobljeni, ekspanzivni;
Izraz lica – dobar kontakt sa očima;
Prostorna pozicija – u kontroli, poštujući druge.

Govor:

“Molim vas, da li možete da utišate muziku? Stvarno se trudim da se koncentrišem na ovo što radim.”
“Žao mi je, ali ne mogu vam pomoći u vašem projektu danas popodne, jer imam neodložne obaveze.”
“Žao mi je što se osećaš tako, ali, želim da ti objasnim kako to izgleda iz mog ugla.”

Kako se drugi ljudi osećaju u komunikaciji s njima:

Mogu da veruju osobi na reč;
Znaju “na čemu su” sa to osobom;
Osoba može da se nosi sa opravdanim kritikama i prihvati pohvale;
Osoba pazi na sebe;
Poštovano.

2. Agresivni stil

Ovaj stil je vezan za pobedu po svaku cenu – ali često na uštrb drugih. Agresivne osobe se ponašaju kao da su njihove potrebe najvažnije, kao da imaju više prava i da daju više doprinosa od drugih ljudi. To je neefikasan stil komunikacije, pošto se sadržaj poruke može izgubiti, jer su sagovornici fokusirani na sam ton komunikacije.

Karakteristike ponašanja:

Zastrašujući, preteći, glasan, neprijateljski;
Spremni da postignu ciljeve na račun drugih;
Čine sve da bi “pobedili”;
Zahtevajuće, naglo;
Eksplozivno, nepredvidivo;
Zastrašujuće.

Neverbalno ponašanje:

Glas – jačina zvuka je glasna;
Položaj – “veći” od drugih;
Gestovi – veliki, brzi, oštri;
Izraz lica – mrštenje;
Prostorna pozicija – Napadi ličnog prostora drugog, pokušavaju da stoje iznad drugih.

Govor:

“Ti si lud!”
“Uradi to kako ti kažem!”
“Vi ste nepismene neznalice i sledi vam odmazda!”

Kako se drugi ljudi osećaju u komunikaciji s njima:

Defanzivno, agresivno (povlače se ili se bore);
Ne sarađuju;
Žalosno/Osvetoljubivo;
Ponizno/Degradirano;
Bol, strah;
Gubitak poštovanja prema agresivnoj osobi;
Greške i problemi se ne prijavljuju agresivnoj osobi zbog straha da ne “eksplodira”. Drugi se plaše da budu kažnjeni, eksploatisani ili poniženi.

3. Pasivno-agresivni komunikacijski stil

Ljudi koji pripadaju ovom stilu komunikacije naizgled su pasivni, mirni, čak i hladnokrvni, dok zapravo svoj bes iskaljuju na indirektan način. Ratni zatvorenici često deluju na pasivno-agresivan način kako bi se suočili sa ogromnim nedostatkom moći. Ljudi koji se ponašaju na ovaj način obično se osećaju bespomoćno i nezadovoljni su, i izražavaju svoja osećanja suptilnim potkopavanjem, podrivanjem, spletkama i nameštaljkama, a neretko i pravim sabotiranjem.

Karakteristike ponašanja:

Indirektno agresivan;
Sarkastičan;
Podmukao;
Nepouzdan;
Žali se konstantno;
Durenje;
Patronizujuće;
Ogovaranje;
Dvoličnost – Prijatni sa ljudima lično, ali otrovni i neprijatni iza njihovih leđa (šire glasine, prave sabotaže i tako dalje). Rade tako kako bi aktivno povredili drugu stranu: na primer, sabotiraju mašinu kolegi olabavljujući vijak ili stavljaju previše soli u hranu kolegi kuvaru.

Neverbalno ponašanje:

Glas – često govori umilnim slatkim glasom, “Alo ženska, kako si mi?”
Položaj – često asimetričan – na primer, stojeći sa rukom na kuku, a kuk izbacuje (kada je sarkastična ili patronizirajuća);
Gestovi – Mogu biti brzi;
Izražavanje lica – Često izgledaju slatko i nevino;
Prostorna pozicija – često suviše bliska, čak i dodiruju druge jer se pretvaraju da su topli i prijateljski nastrojeni.

Govor:

Pasivno-agresivni jezik je kad kažete nešto poput “Zašto ne nastavite i radite to, moje ideje ionako ne valjaju ništa i ništa vam ne znače”, ali možda sa malo ironije ili još gore, sarkazmom, kao što su “U svakom slučaju, vi znate bolje.”
“Oh, ne brinite za mene, mogu da se snađem sama – kao što obično i moram.”

Kako se drugi ljudi osećaju u komunikaciji s njima:

Zbunjeni;
Ljuti;
Osećaju bol;
Žalosno.

4. Submisivni komunikacijski stil

Ovaj stil govori o postavljanju prioriteta na zadovoljstvo drugih ljudi i izbegavanje sukoba. Submisivno lice se ponaša kao da su potrebe drugih ljudi važnije, a drugi ljudi imaju više prava i više da doprinesu.

Karakteristike ponašanja:

Apologetičan (oseća se kao da se nameće kada traži ono što želi);
Izbegava bilo kakvu konfrontaciju;
Pronalaženje poteškoća u preuzimanju odgovornosti ili odlukama;
Oseća se kao žrtva;
Sumnjivi za sve problematične događaje;
Odbijaju komplimente;
Ne izražavaju osećanja i želje.

Neverbalno ponašanje:

Glas – Govor je mekan;
Položaj – postaju što je moguće manji, ponizni;
Gestovi – uvijaju se i vrpolje;
Izraz lica – nema kontakta sa očima;
Prostorni položaj – postaju manji/niži od drugih;
Submisivno ponašanje obeležava mučenički stav (mentalitet žrtve) i odbijanje pokušaja inicijativa.

Govor:

“Oh, to nije ništa, stvarno.”
“Oh, u redu je, nisam to zapravo želeo.”
“Izabrali ste vi, nema veze, sve je u redu”.

Kako se drugi ljudi osećaju u komunikaciji s njima:

Uznemireno;
Frustrirano;
Krivima;
Oni mogu i da odluče da iskoristite ove osobe;
Drugi zamišljaju nisku energiju koja okružuje submisivnu osobu i na kraju se odrekne pokušaja da im pomognu jer su njihovi napori suptilno ili otvoreno odbijeni.

5. Manipulativni komunikacijski stil

Ovaj stil je lukav, proračunat i pametan. Manipulativni komunikatori su sposobni da utiču ili kontrolišu druge u svoju korist. Njihove izgovorene reči skrivaju osnovnu poruku, koje druga osoba može biti potpuno nesvesna.

Karakteristike ponašanja;

Lakoća;
Kontrolisanje drugih na podmukle načine – na primer, durenjem;
Traže indirektno rešenje za potrebe koje treba ispuniti;
Čine da se drugi osećaju obaveznim ili im bude žao zbog njih;
Koristi veštačke suze.

Neverbalno ponašanje:

Glas – patronizujuće, zavidno, glomazno, često visoka intenzivnost;
Izraz lica – Može koristiti izraz lica u stilu tužnog kučeta;

Govor:

“Imaš sreće što uopšte primaš platu. U drugim firmama se volontira tri meseca, pa onda možda dobiješ ugovor.”
“Nemoj da misliš da ti je on prijatelj, jer ne znaš šta sve priča o tebi dok nisi tu.”
“Nisam imala vremena da kupim nešto, pa sam morala da obučem ovu haljinu. Nadam se da u tome ne izgledam previše strašno”. (Pecanje za komplimente)

Kako se drugi ljudi osećaju u komunikaciji s njima:

Krivima;
Frustrirano;
Besno, iznervirano;
Žalosno;
Drugi osećaju da nikada ne znaju gde stoje sa manipulativnom osobom i uznemireni su što stalno moraju da pokušavaju da otkriju šta se dešava.

Činjenica stoji da je nekada jako teško razgraničiti stilove komunikacije i da se ponekad, bilo u poslovnom, bilo u privatnom odnosu osećamo kao da moramo toliko toga da dešifrujemo.

Osim kada je za ovo rešenje angažovanje neke prevodilačke agencije ili sudskog tumača, nije loše prepoznati ove tipove komunikacija, kako biste znali kako da se postavite i reagujete. Znanje je moć, tako i u ovom slučaju.

A ako komunikacija već nikako ne ide, udaljite se. Pomerite se niste drvo.

Postoje i brojni kursevi i radionice koje vam mogu pomoći da se osnažite i ojačate, a jedna od njih je upravo Manifesting Neve Rajković, gde možete naučiti kako da razbijete svoja uverenja, usvojena i naučena, ali i kako da vaša komunikacija sa drugima, ali sa samim sobom postane transparentna i jasna, kako bi vas povela ka ostvarenju vaših rezultata i ciljeva.

Izvor: Knjiga za anksioznost i fobiju. 2. izdanje. Edmund J Bourne. Novi Harbinger Publications, Inc. 1995.

The post Stilovi komunikacije: Zašto nam se ponekad čini da neko govori sasvim drugim jezikom appeared first on Moodiranje.

Samodestrukcija: Kako izgovorima upropašćavamo sebi život

Jovana Popović — Fri, 17 May 2013 10:55:43 +0000

Smatram da u je čovek sazreo u momentu potrebu za samodestrukcijom nauči da kanališe u energiju, a tu energiju usmeri ka pozitivnim i korisnim stvarima. Danas se neću baviti (kvazi)filozofskim i (nadri)psohološkim raspravama na temu kako spasiti svoj duh od samodestruktivnih momenata već ću navesti tipične primere toga kako se niko ne može više usrati u naš život od nas samih.

Profesionalno i intelektualno polje

Fakultet nigde pobeći neće: Ono kad ti dođe januarsko-februarski ispitni rok a ti shvatiš da nikako ne možeš da učiš dok ne obaviš generalno spremanje sobe, pa kad završiš shvatiš da nisi krečio od prošle godine. A kad si već okrečio treba da izvršiš i dezinsekciju, da ti se slučajno ne pojave bube pa da neko pomisli da si aljkav, pa onda i da opereš tepihe, a kad si odneo tepih na pranje shvatio si i da ti parket nije ishoblovan kako treba. Kad napokon završiš sa majstorom zbog koga si izgubio 3 dana više jer je neodgovorni alkoholičar (ali je ćaletov ortak pa nisi smeo da ga biješ) i rešiš da se okupaš kao čovek i tako čist kreneš u nove intelektualne pobede, shvatiš da ti česma u kupatilu curi i da je iznad kade sa leve strane jedna pločica napukla. Pa kako mirno da spavaš kad u svakom momentu može da se desi poplava u stanu? Vodoinstalaterski posao obaviš tri dana pred ispit i ponoson si na sebe kako si veliku stvar odradio, a fakultet jebiga pobeći neće.

Pred sledeći ispitni rok rešiš da se nesrećno zaljubiš jer je proleće a nisi jebao od prošlog leta, i pošto se stvar neslavno završi nemaš koncentraciju od prevelike seksualne isfrustriranosti i emocionalne dubioze.

Pred junski rok izađe nova sezona serije koju pomno pratiš i par desetina filmova koji jednostavno ne mogu da se ne odgledaju, a moraš i da pročitaš sva tri dela “50 nijansi” da bi znao na šta se žene lože u krevetu, što je ukupno 1500 strana. Stići ćeš sve da nadoknadiš ako ne u septembru (jer planiraš da se uvališ na mesec dana u ortakovu vikendicu u Sutomoru), onda svakako u Oktobru i Oktobru II.

Niko ne može toliko malo da me plati koliko mogu da zabušavam: Dolaziš mamuran i neobrijan (u košulji od juče) na posao sa pola sata zakašnjenja – krivI su ti Đilas i BUSPLUS i sneg što je pao u decembru (mislim stvarno). Piješ kafu 2 sata, a kad te šef pozove praviš se da si u WC-u zbog stomačnih problema. Kompjuter ti je stariji od mlađe sestre pa nema smisla raditi u Wordu kojem treba 17,5 minuta da se otvori, pa i to iskuliraš. Kad ti kolege traže pomoć praviš se da ti je pre dva dana uginuo pas ili te šutnula riba (ne možes više da se vadiš na babu koje je prošle godine umrla 3 puta) i oni se sažale na tebe rečenicom “Ma neka, drugi put”. Odeš na pauzu da jedeš, ali pošto u kraju ni jedna pekara ne valja, moraš u onu koja je dve stanice autobusom dalje, jer si navikao na kvalitet i paziš šta unosiš u sebe. Na stanici se u sebi još malo ispsuješ sa BUSPLUSOM i Đilasom, a kad konačno stigneš do pekare i sa prodavačicom jer ti je kusur dala u kovanicama, a ne u papirnom novcu ili što burek nije dovoljno vruć. Pošto te je sramota da ostaneš da jedeš u toj istoj pekari jer te svi penzosi koji su zbog tebe čekali minut i po duže popreko gledaju i kroz zube psuju, odeš do obližnjeg parka da jedeš na miru. U povratku sretneš Peru, koga inače očima ne možes da vidiš, ali naravno važiš za lepo vaspitanog pa sa njim moraš da popričaš minimum 20 minuta (da te posle ne opanjkava kod drugarica). Po ulasku u kanc smišljaš kako da ubiješ još dva i po sata, jer si na netu već sve pogledao, pročitao sve novine, rešio sve sudoke i popunio tiket za danas. Shvatiš da je beznadežno. Čuku pred kraj radnog vremena se javiš kako žuriš kog lekara jer imaš zakazano. Vratiš se kući, dobrano naždereš i onda osećaš ko govno naredna dva sata jer ti je plata bednih trista evra, za koje si morao svoju mladost (jedno 5-7) godina da ostaviš na nekom usranom fakultetu, koji naravno nije priznat u inostranstvu. Eto u kakvoj zemlji živimo, pa nije ni čudo što ne možeš normalnu devojku da nađeš, kad se sve lepe za ove veterane teške kategorije sa minimumom mesečnih primanja od četiri cifre u evrima.

Emotivno polje

Klasičan očaj: I ako ste raskinuli pre 6 meseci tako što te je stoka seljačka ostavila preko poruke na fejsbuku prvo što uradiš kad otvoriš oči, pre nego što se umiješ i “staviš” kafu je ozbiljno i studiozno češljanje njegovog profila na tom istom ozloglašenom fejsu i praćenje apsolutno svih aktivnosti koje je tokom noći, dok si spavala uspeo da odradi. To predstavlja jedan sistematski posao, prvo pogledaš sve tagovane slike, pa dobro pročešljaš i profile ljudi koji su na tim slikama i njihove albume. Te ljude naravno nikad u životu, za 9 meseci vaše veze nisi ni čula ni videla.

Kad završiš sa slikama pređeš na prijatelje. Ostao ti je zapisan broj virtualnih prijatelja sa kojima se družio sinoć pa ako se ne poklapa, češljaš ko je tu nov. Obavezno to bude neka ženska osoba, prostačkog izgleda i prenaglašenih atributa te moraš da iskoristiš pomoć prijatelja u datoj situaciji. Zoveš drugaricu da hitno dođe i zgranuto joj pokazujes sa kakvim je stoka seljačka počeo da se druži. Drugarica prevrće očima i hvata se zaglavu uz rečenicu: “Kako je nisko pao, nemam reči” i nalazi dotičnoj dronfulji najmanje šest mana više nego što si i ti mogla da nađeš. Eto zašta prijatelji služe.

Rešiš da se izdigneš iz situacije i pošto je petak, obavezno izađeš. Plan je da obučeš najkraću suknju i najviše štikle i tako namontirana napraviš foto sešn spremanja za izlazak, zagrevanja za izlazak i samog izlaska u kojem si ti glavna diva. Rešiš i da se napiješ više nego inače i da ti to veče bude najbolje u životu. Ko zna, možda sretneš i čoveka svog života, pa da vidi skotina šta je propustio. Pošto si previše popila i nažuljale te cipele, usput do kluba se podupireš o drugarice. Od svakog trećeg prolaznika tripuješ da je on. Naravno, ide se u klub u kom si ga videla na fejsbuk slikama od prošlog petka.

Kad stigneš u klub shvatiš da su svi muški primerci daleko ružniji i gluplji od njega. Smara te pijani idiot koji ti se unosi u facu i štipka za obraz, ali da je malo lepši i malo manje kontuzovan rado bi se povatala sa njim, što bi tvoja verna drugarica fotoaparatom ovekovečila i ujutru aploudovala. Na povratku ponovo shvatiš da ne možeš da živiš bez njega i sve vreme u taksiju kukaš, zapomažeš i padaš u trans. Drugarice ti konfiskuju mobilni da ne bi napravila još neko sranje. Kad stigneš kući uzimaš fiksni i okrećeš dobro poznat broj. Ako se uopšte odazove, do svitanja kukaš, proklinješ, moliš i na kraju ozbiljno pretiš dok u jednom momentu shvatiš da je čovek prekinuo vezu pola sata ranije ili jednostavno zaspao.

Umesto dobro jutro, bratu u prolazu odbrusiš “Jedi govna” jer si sigurna da te mrko gleda. Kafe nema, pa se pošteno isvađaš sa ćaletom što je sinoć popio ono što si ostavila da ujutru ne bi išla do prodavnice. Muškarci su sebična govna! Uz doručak sa kevom ćutiš, ona priča, a ti si isključena. Uključiš se u momentu kad čuješ: “Eto sad kad si završila fakultet i počela da radiš još da ti nađemo nekog dobrog dečka pa da odmorim dušu.” Zacrveniš se, iskolačiš oči, ustaneš i ljutito odbrusiš: “Kevo da ti mene ostaviš malo na miru, odmah da ti kažem neću nikad da se udam. Jasno, nikad!”

I stvarno, zašto bi se udavala, da moraš da pereš, peglaš i kuvaš, pa zašto si onda završavala fakultet. Onda kad zatrudniš da te vara sa mršavijima, a kad se porodiš sa užima. Da dok čuvaš decu on da neku fuksu čašćava i dvori, e taj film da gledaš nećeš. I onako su svi muškarci nesposobni, iskomleksirani, infantilni idioti. Sa mnogima ne možeš ni tri proste rečenice da razmeniš. A da se udaš za nekog jadnika ni to ne ide. Mislim šta bi ti reklo društvo iz srednje da te vide u društvu tako nekog bezveznjaka kad si naravno bila od najboljih riba u školi. I uopšte te ne zanimaju deca trenutno. I onako samo kukaju, spavaju i seru. Ultimativna dosada. A kad budeš shvatila da je frka, otići ćeš u neku banku sperme, jer će to do tad da se otvori i u ovoj našoj zatucanoj državi. Drugarice su već odustale da te “spontano” sparuju sa svojom braćom, ortacima i poznanicima jer si najmanje osam od deset oterala u pičku materinu i bukvalno i figurativno jer su pogrešnim tonom nešto rekli, slučajno te šutnuli ispod stola ili preglasno disali. U klubu muškarce gledaš mrko pa se niko i ne usuđuje da ti priđe. Odakle im pravo da misle da mogu da ti ugrožavaju prostor i zagađuju vazduh?

Ubeđena si da se svi dive tvojoj nezavisnosti i stavu. Nikome se ne pravdaš i ne polažeš račune. Onda dođe svadba tvoje najbolje drugarice. Pozvana si da kumuješ. Ona ne sme ni da te pita da li imaš pratnju, jer zna kakvu reakciju može da izazove. Odeš sama i super ti je. Posle nedelju dana gledaš slike. Sve bre neki parovi smarači. Kakvi su grozni, patetični i ljigavi. Par sati kasnije pozove te i druga najbolja drugarica. Verila se, i udaje se na jesen. Trudna, u trećem mesecu ali htela je malo da sačeka dok svima ne kaže. Završiš razgovor i buljiš u jednu tačku. Na milisekundu ti pogana misao prođe kroz glavu: “A možda bih trebala da neđem neku pratnju?” Otkucaš broj bivšeg dečka u telefonu više puta ali nikada ne pritisneš komandu call. Ponovo buljiš u jednu tačku. Ma zajebi sve, muškarci su sranje…
Tri meseca kasnije odes na svadbu sama.

The post Samodestrukcija: Kako izgovorima upropašćavamo sebi život appeared first on Moodiranje.

Nemoj, zbog dece!

Sonja Martić — Wed, 07 Mar 2012 03:37:59 +0000

Neki su branili aktere, neki osuđivali policiju, neko njih dvoje, međutim, komentar jedne ženske osobe devojci koja je tvrdila da nije u pitanju strašna stvar me je naterao na razmišljanje. ”Videćeš kad budeš imala decu, pa ćeš razmišljati kao ja”, a odnosio se na na to što je gotovo svaki dnevni list na naslovnu stavio sliku pomenutih aktera kako šenluče po haubi. Nema veze što je policajac ili ko već bespravno plasirao snimak, niti što su egzibiocionisti narušili red i mir (ko da oni, pa postoje), odjednom smo stigli do dece.

Na mališane se mnogi pozivaju. Bilo da je u pitanju muzika, seks, nasilje, najbitnije je kako se to odražava na decu. Ali, da li ko njih nešto pita?
Setimo se prašine oko gej parade.
”Neću da mi trandža gaji dete u vrtiću”, ili ”Šta da mu kažem kad vidi čike kako se drže za ruke”, i najjače ”Ako bude njih gledao i sam će postati gej”.

Stvarno, jadna deca. Šta sve gledaju, neminovno je da će postati monstrumi i moralne nakaze. Ali, ko je tu kriv? Oni koji kritične sadržaje plasiraju, to stoji. Međutim, da nismo malo pomerili težište sa onog što nama smeta na decu? Da nismo počeli da govorimo u njihovo ime?

Deca nisu glupa. Imaju i te kako jasnu predstavu o životu i onome što se dešava. Ali jezički aparat i vokabular im nisu razvijeni da iskažu svoje mišljenje o tome. I kažu nam da lupetamo.

Pre nego što ih stavite u ulogu žrtve, setite se sebe kad ste bili deca.

Svi smo znali šta je seks. Nešto što rade odrasli, kako bi dobili bebe. Nekima je to predstavljeno kao bezobrazno, a nekima kao što je govorio moj matori “kad porasteš kašće ti se samo”. Kako god, znali smo. I iako ga nismo gledali na TV, nekako je dopirao do nas.

Pored moje ulice bio je poligon za polaganje vožnje, i mi smo se redovno skupljali da uhodimo nestašne parove. Ne, nismo ih špijunirali i posmatrali čin, već bismo se približili autu, pogodili ga kamenom ili štapom, i onda se smejali gologuzanima kako se na brzinu oblače. Zvuči poznato? Tako je, niko nije razvijao prljave fantazije o kopulaciji, to je jednostavno posmatrano kao nešto smešno. Imali smo i jednu komšinicu koja se redovno presvlačila pored prozora. Naravno da smo virili, i akcenat nije bio na njenim grudima, već na tome što je toliko glupa da se skida pored prozora kad se to ne radi.

Deca nemaju sposobnost dvosmislenog mišljenja, zadnjih namera i osećaja za seksualno, osim ako to nije jaka simpatija.

Zaboga, setite se sebe kad ste bili mali. Zanimljivije i smešnije je bilo parenje dve mačke nego uzdisaji nestašnih komšija. Neki od nas su znali za homoseksualce. Da li su imali jasnu sliku o tome?

Pre nekog vremena moja mala komšinica Dora mi se požalila kako je muči jedan Andrija. Stalno se tuku i svađaju, a jednom prilikom joj je rekao da je lezbejka.

”Dora, je l’ znaš ti šta ta reč znači?”
”Ne.”
”Je l’ zna Andrija?”
”Ni on. Šta da mu odgovorim?”
”Da pita svoje roditelje.”

Da li je sad malo jasnije? Sve gluposti koje deca pokupe došle su od nas! Andrija ne bi znao za tu reč da je nije negde čuo. Od nekog starijeg, i to više puta čim ju je tako jasno zapamtio. Uostalom, čak i ako je neminovno da seks dopre do njih, zar ne postoji nešto opasnije od toga?

Agresija. Bilo da je iz porodice, sa TV-a ili ulice, ona najstrašnije utiče na njihovu nežnu psihu. Izgleda da smo zaboravili pasus iz psihologije o agresivnoj figuri kao autoritetu – u tom slučaju, neminovno je da dete izraste u žrtvu koju svi lome (znate takve ljude, zar ne) ili i samo postane agresor.

Kada se povela hajka na rijaliti formate, na net izdanju jednog dnevnog lista jedan gospodin je ostavio jako pametan komentar, koji ide otprilike ovako:

”Otkazao sam kablovsku. Ne kupujem novine. Vesti čitam preko Interneta, filmove skidam preko Interneta, klinci gledaju crtaće i filmiće preko DVD-a, svi smo srećni i ne boli me više glava.”

Uz malo pažnje, možemo ih zaštititi od loših sadržaja.

Ali, da li ih možemo zaštiti od sebe?

The post Nemoj, zbog dece! appeared first on Moodiranje.