– Nemoguće je preterano naglasiti potrebu za razvojem obrazovanja u oblasti medijske i digitalne pismenosti, sa posebnom pažnjom na uključivanje ovih tema u formalno školovanje. Potrebno je dalje obrazovanje roditelja, vaspitača i nastavnika, kao i svih ostalih aktera čija je odgovornost da zaštite decu od štetnih sadržaja, ali i da im obezbede poštovanje dečijih prava – pre svega, prava na privatnost, slobode izražavanja i prava na pristup znanju, koja su temelj za ostvarivanje ostalih dečijih i ljudskih prava u digitalnom okruženju.

Dodatno, treba nastaviti sa razvijanjem specijalizovanih servisa koji deci i mladima mogu pružiti smernice i savete u slučajevima ostvarivanja digitalnih rizika. Prilikom razvoja ovih servisa neophodno je uspostavljanje efikasne komunikacije i kolaboracije između najšireg kruga aktera, od pravosudnih organa, preko medija i telekomunikacionih operatora, proizvođača medijskog sadržaja, oglašivača, obrazovnih institucija, specijalizovanih stručnih organizacija i mnogih drugih – smatra dr Đorđe Krivokapić, asistent na Fakultetu organizacionih nauka i direktor za pravne prakse SHARE Fondacije.

Upotreba interneta je postala odavno najdominantnija životna aktivnost svih nas. Neki podaci pokazuju da na svetu čak do 50% korisnika interneta pokazuje preterano ili štetno korisničko ponašanja. Snimanje sadržaja postalo je manir, svakodnevna aktivnost, dovedena do granica banalnosti i apsurdnosti, pa tako danas ljudi objavljuju šta su kuvali za ručak, šta im je partner napisao u poruci, kad isprobavaju garderobu u tržnom centru, pa čak i kad idu na snimanje zuba (lično sam ovo videla na mrežama).

Ovde je reč o nizu fotografija i video snimaka u kojima vi ili vaše dete otkrivate detalje iz svog života, puštate strance u svoj dom, izlažete sebe i svoju decu neznanim opasnostima, a u okolnostima u kojima su vaši nalozi na društvenim mrežama otvorenog tipa, apsolutno nemate kontrolu nad time ko će i šta od toga videti i na koji način će tumačiti ili to zloupotrebiti.

Malo li je primeraka u kojima su stanovi opljačkani, deca oteta, i slično, upravo prateći naloge na društvenim mrežama i vaše aktivnosti? A šta je tek sa onim manje opipljivim delima, vidnim ili ne, za koje nikada ni ne saznamo?

Razvoj tehnologije menja i pristup samom kontekstu roditeljstva. Nije dovoljno biti samo roditelj, jer je bezbednost dece sada ugrožena sa obe strane, virtuelne i realne.

Pogledajte ovaj klip:

Ovo su primeri izuzetnog problema u društvima u kojima živimo, nezrelih i senzacionalističkih pristupa roditeljstvu, dece koja će imati i nositi tragove toga, i sve to pod budnim okom javnosti, koliko god masovna ona bila ili ne. Nastojanja brojnih „stručnjaka“ da se istaknu kao idealni roditelji jednako su štetni. Ponašanja u kojima se identitet ličnosti potpuno skrajne zarad preuzimanja identiteta „majke“, „roditelja“, i onog najgoreg, “drugara” deci, jednako su tragična kao i potpuna odsustva brige o detetu.

Previše primera oko vas sigurno znate u kojima je dete bukvalno ukras, dodatak, neki deo socijalnog identiteta, a ponašanja takve dece govore glasno o zapostavljenosti ulaganja u njihovu samu suštinu.

Dodajmo tome element interneta, i tragedija postaje neizbrisiva.

Roditelji su već odavno jedni od najvećih izvora kršenja privatnosti svoje sopstvene dece, ostavljajući potencijalno štetne digitalne tragove znatno pre dobi saglasnosti.

Zamislite da imate pet godina i da vaša majka snima svaki vaš korak, podstiče vas da se glupirate, pozirate, “zabavljate narod” i od vas pravi maskotu?

Da li majke koje od svoje dece prave manekene za Instagram čine zločin?

Digitalni otisak deteta ili tinejdžera sada počinje čak i pre rođenja. Od ultrazvučnih fotografija i najava termina objavljenih na društvenim mrežama do uticaja “pametnih igračaka”, roditelji otkrivaju mnogo više informacija nego što znaju o svojoj deci. Dodajte sve veći broj računara u učionici i količinu podataka koje prikupljaju škole i vrlo je malo podataka o vašem detetu koji su zaista privatni.

Ova tehnologija, zajedno sa ponašanjem roditelja, sve više dovodi decu u opasnost od krađe identiteta, ponižavanja, raznih kršenja privatnosti, buduće diskriminacije i izaziva zabrinutost zbog razvojnih pitanja koja se odnose na autonomiju i saglasnost.

Studija iz 2010. godine pokazala je da je u SAD-u više od 90% dvogodišnjaka i 80% beba već bilo na raznim društvenim mrežama.

Ovaj izveštaj procenjuje da do 13. godine roditelji na mreže postave otprilike 1300 fotografija i video snimaka svoje dece (što bi moglo izgledati kao konzervativna procena za one od nas čiji su newsfeedovi puni novih roditelja).

Čak se i 2011. procenilo da ljudi imaju među kontaktima i oko 1/5 potpunih poznanika i prolaznih ljudi koje površno poznaju, posebno na Fejsbuku. Razmislite o tome koliko prilika mogu imati relativni stranci (ili čak prijatelji koji kasnije postanu čak i neprijatelji, a znamo da se i to često dešava) da izlože ranjive ili potencijalno neugodne postove (ili priče, za koje smatramo da su kratkotrajne, ali mogu nekome ko ih kopira ili snimi, trajati ceo život).

Fenomen da roditelji stavljaju informacije o svojoj deci na mrežu postao je poznat kao „sharenting“. U nedostatku naše reči, mogli bismo to nazvati rodideljenjem.

Prema britanskom izveštaju, Barclais je predvideo da će do 2030. „rodideljenje“ predstavljati 2/3 prevare sa identitetom, što će koštati i stotine miliona dolara godišnje. Samo sa imenom, datumom rođenja i adresom (na primer, dovoljno lako pronaći na fotografiji rođendana sa geografskim oznakama na Facebooku), čak i potpuno loši glumci mogu da čuvaju ove podatke sve dok osoba ne napuni 18 godina, a zatim započnu otvaranje naloga.

Šta možete da učinite?

Eliminišite nepotrebne slojeve informacija poput geografskog označavanja (“tagovanje” na lokacijama) i razgovarajte sa svojom decom čim budu u mogućnosti o tome šta se vezano za njih stavlja na mreže.

Ovo drugo ne samo da poboljšava detetov osećaj autonomije, već ga veoma rano upozorava na potencijalne opasnosti prekomernog deljenja i daje im dobar osećaj o tome šta treba da bude javno i privatno.

Zaista, deca koja odrastaju sa osećajem privatnosti, uz roditelje koji ih podržavaju i koji manje kontrolišu, prolaze bolje u životu. Studije pokazuju da ova deca imaju veći osećaj opšteg blagostanja i izveštavaju o većem zadovoljstvu životom kao odrasli od dece koja su doživela manje autonomije u detinjstvu. Deca moraju biti u stanju da formiraju sopstveni identitet i stvore sopstveni osećaj kako privatnog, tako i javnog “ja“ da bi napredovali kao mladi ljudi i na kraju kao odrasli.

-Stejsi Stajnberg sa Pravnog koledža Levin Univerziteta na Floridi

Bez ikakvog osećaja ograničenja kada su u pitanju njihovi podaci, deca koja odrastaju u našem svetu nakon oduzimanja privatnosti mogu pretpostaviti da nemaju pravo da čuvaju svoje podatke privatnim.

Samo razmislite o tome svemu pre nego što bilo šta objavite, a dodala bih i to da pored ovoga, i dalje postoji veliki broj fenomenalnih roditeljskih kanala informisanja koji pomažu drugim roditeljima i daju savete i ideje, ali imajte na umu da neke stvari tada treba maksimalno sačuvati privatnim, pa i poštovati one koji svoju privatnost kvalitetno i kreativno dele, jer kao što vidimo, to jeste delimično i žrtva i rizik.

Zato, filtrirajte informacije i pazite koga pratite, a još više i bitnije – ko prati vas.

The post Snimanje dece za internet: Šta je to sharenting i zašto morate o tome da mislite appeared first on Moodiranje.

Ko se kime bavi i zašto?

Fotografije dece, emotivni status, to gde jedemo i pijemo, gde idemo na odmor, s kim se družimo i gde radimo… sve su to stvari koje ponosno objavljujemo “na izvol’te”, ne razmišljajući o posledicama. A posledice mogu biti od nekog ludaka koji nam se nakači i stokuje nas, preko toga da smo od sebe nesvesno napravili pravi “target” za reklame, do daleko ozbiljnijih stvari, kao što smo gledali u filmu “The Great Hack”. A šta sve tek neobjavljeno pride ode na našim mobilnim uređajima kada dođe vreme za servis mobilnih telefona?

Ko je kriv? Neko ko je iskoristio “rupu u zakonu” ili mi koji ne čitamo sitna slova i ne shvatamo da sve što okačimo na fejs ili instagram zapravo nije naše?

Međutim, mislim da se ne radi o tome samo.

Zašto su nam nalozi otključani?

To je važno zbog pratilaca.

To je važno zbog posla.

To je važno zbog biznisa koje možeš sponzorisati.

To je važno zbog statistike.

Neka mi oproste vajni instagram i marketing stručnjaci, sve je to super kad ste mladi, kad masovnost donosi benefite, realno, moguće je, been there. Ipak, negde iza svega toga, dešava se nešto drugo. Da li smo svesni da smo dostupni CELOM svetu. Da CEO svet vidi sve što podelimo. Sve i da ne delimo mnogo, to je gomila apsolutnih stranaca koji dobijaju neku iluziju da nas znaju. Pa ne bismo izašli na ulicu i sa svima podelili svoje misli?

Skoro je objavljen jedan zanimljiv video. Srpski influenseri u videu otvoreno su govorili o mračnoj strani života na društvenim mrežama, problemima s kojima se suočavaju privatno i virtualno, ali i lažnoj slici koja se stvara na Instagramu i ostalim društvenim platformama.

Čije je vlasništvo život?

Slika dece na mrežama nije greh. Slika dece u kadi, polugole, i slično – strogo je zakonom zabranjeno, a ima slučajeva da su ljudima socijalne službe zbog istog oduzimale decu.

Pretnje preko društvenih mreža su strogo kažnjive, pa i ako nisu u formi pretnje naizgled. Svaki vid nasilja, ophođenja koji čini da se neko oseti praćeno, uhođeno, loše – kažnjivo je. U najmanju ruku neko može da traži zabranu prilaska.

A šta je sa onim nemim posmatračima, sa onim najgorim vrstama koje mrze ili vole iz daljine, sa onima koji nabasaju na nas i ne znaju nas, pa tumače? Šta sa nama ekstrovertima koji volimo da delimo detalje ponekad?

Iskreno, svake godine kao da sam sve introvertnija. Manje mi se toga deli, više volim da delim ideje i događaje, stvari u koje verujem, poneku sliku hrane, ponešto iz pedagogije, životinje i uopšte lepe stvari, ljubav…

Shvatila sam da mreže više koristim da delim stvari koje su meni bitne. Onima koji su meni bitni. A da ja pratim one koji su meni zanimljivi i korisni.

Mislim da je ego jako zavladao mrežama i lično bredniranje otišlo predaleko, a to se lako shvati ako, usudiću se, posmatramo sreću onih koji su izloženi “javnom oku”. Uz par vrsnih izuzetaka koji su našli neverovatan balans između javnog i privatnog, koji su realno odlučili da svoje domove i krevete i wc nekad i svaki momenat izlože na dlanu, za većinu normalnih i realnih ljudi, ovo može biti velika opasnost.

Koliko sam ljudi u životu blokirala ne znam ni sama, ali znam zato koliko je pravih prijatelja oko mene. Znam ko su ljudi koji me vole. Nemam ama baš ništa od ljubavi onih koji za mene žive samo online. Moja misija nije realna ako ljude dotaknem statusom jer do stvarne promene ne dolazi tako. Dolazi radom.

Povratne informacije koje stižu od oduševljenih pratilaca nisu ništa drugo no vapaji za uzajamnom ljubavlju, pa i pshologijom mase odgovori na inicijative nekad nisu duboko usađeni koliko površinski, prodaja identiteta za lajk, za share. Zapitajmo se, sa koje god strane bili.

Puno puta mi se desilo da me neko pita za savet. Ono što se desi skoro po pravilu je sledeće: ja dam savet, kažem čekam za par dana da nastavimo, a neko ne sprovede reči u delo. Zašto? Jer ne želi promenu, već utehu, iluziju ideje da je nešto pokušao kako bi nastavio da kuka kako ništa na svetu ne valja i svi su se urotili, kako je nemoguće, a eto “neki” imaju prosto sreće.

Niko se ne zapita kako je bilo studirati dva fakulteta, raditi se i ići na usavršavanja, jurcati u dva grada istovremeno, raditi često i po 18h dnevno. Sada radim mnogo manje sati, ali sam zahvalna na teškom radu jer me je mnogo čemu naučio.

Isto tako sam zahvalna pretnji koju sam dobila jer me je osvestila da čak ni virtuelno ne želim baš bilo koga oko sebe, niti da dam pristup sebi. Moja privatnost mi je postala mnogo bitnija od bilo čega što otključani nalozi daju. Moj život je bitniji. Meni.

Kada budem pisala knjige, možda će neko to čitati.

Ali u vremenima u kojima smo – imam pravo na izbor i da zaštitim sebe i one koje volim. Za sve drugo ne zaboravite – tu su nadležne službe.

The post Nemoj da ti drugi bude kriv što puštaš svoju intimu napolje appeared first on Moodiranje.

-Ćao.
-Šta se radi?
-Pišeš nešto opet?
-Je l’ se još družiš sa Gocom?
-Kad ćeš u Šabac malo?
-Jesi tu?

I tako u beskraj. Kulturno sam prešla u ofline, a zatim izvršila desetkovanje svog profila – poskidala tagove sa fotografija, izbrisala gotovo sve svoje, kao i statuse, linkove i 80% prijatelja. Tada nije postojala spasonosna opcija grupisanja prijatelja, koja mi je nešto kasnije bila veoma korisna (uvek sam bila online za ljude sa kojima sam zbog posla u svakodnevnoj komunikaciji).

Čak i da su u pitanju ljudi koje poznajete celoga života – ako ranije niste vodili duge razgovore, nemojte ih gnjaviti po socijalnim mrežama.

Četovanje sa nepoznatim ljudima mi nikada nije bilo zanimljivo – osim ako to nije bio neko ko mi je srodan po afinitetima i profesiji, ili neki šaljivdžija za zezanje. Da se upoznajem sa nekim, pričam o sebi i tome čime se bavim i imam li dečka, neka hvala! I tako sam ja mirno živela svojim online životom do nedavno, kada je FB uspostavio onaj jezivi slajder koji pokazuje i najmanje aktivnosti. Pošto koristim više mejlova i Twitter naloga zbog posla, logično je da delam sa dva browsera. Ne sećam se šta sam tačno radila ili gledala, uglavnom kad sam se vratila na Mozzilu (na kojoj mi je bio otvoren Gmail, jedino mesto gde sam na miru mogla biti online), imala sam šta da vidim. Jedan od kolega mi je postavio pitanje, i videvši da na njega nisam odgovorila a ipak sam online (FB mi je bio otvoren na Google Chromeu) uputio mi je jako neprijatan mejl – on me pita nešto važno i bitno, a meni je od toga bila važnija neka aktivnost na FB. Ok, here we go again…da li sam ikome dužna da pričam o biznis planovima i strategijama u 3 izjutra? Da, budna sam da, na netu sam, i da, odgovoriću kad nađem za shodno!

Ovo prilično drsko ponašanje vučem iz porodice. Naime, dok smo brat i  ja bili deca, nedeljom posle doručka obično bismo sa mamom i tatom raširili kauč u dnevnoj sobi, izvrnuli na njega kao pilići i gledali dečije filmove (a onda dremka do ručka). Nije bilo sile ni magije da mamu i tatu u tim trenucima odvoji od nas – ni kad bi zvonio telefon, ni kada bi neko kucao na vrata. Slično se ponašaju i danas, osim ako nisu zaključana vrata, nema teorije da neko dopre do njih u vreme kada se vrate sa posla; na fiksni se ne javljaju uopšte (napominjem da su prilično druželjubivi i dragi ljudi, međutim, vreme koje su odvojili za sebe, da li zajedno, da li odvojeno, ne dozvoljavaju nikom da im oduzme).

Ubrzo sam dotičnom kolegi poslala mail sa odgovorima na pitanja i ljubazno zahvalila što zbog njegovog nastupa više uopšte neću biti online ni na Gmailu (što mi jako teško pada). Međutim, situacije slične ovoj su tek počele…
Bilo da je u pitanju neki indijanac kome treba „neko za dopisivanje“, ili neko od ljudi sa kojima relativno često komuniciram, pitanje „zašto ne odgovaraš kada znam da si online“ svakako nije na mestu.

Razmislite malo. Možda taj neko gleda film. Možda je usred „soitija“. Možda radi, te koristi par minuta pauze da vidi šta ima na FB. Možda je jako tužan ili mrzovoljan i ne razgovara mu se sa svakim. Možda se fokusirao baš na igranje Farme, i sve osim toga u tom trenutku mu je besmisleno i nevažno.

I odakle vam pravo da uhodite nekog, i zahtevate da vam odgovori maltene istog trenutka, samo zato što znate da je online? Da li ste čuli za privatnost? Za neka nepisana pravila Interneta – ako ne sija zelena lampica, NEMA GA! Internet nije telefon da vam se neko javi istog trenutka kada ga tražite. Takođe, ljudi ne samo da nisu dužni da moraju da vam odgovore, već, i ako to žele, imaju za pravo da vam ne odgovore uopšte. Je li tako? Da li je moguće da još ima psihopata „poslao sam ti sms u 12, a ti mi odgovaraš tek u 15h?“

Razmišljajući o ovome setila sam se situacije sa početka tekuće godine. Negde oko Božića spontano se skupila naša ekipa iz osnovne škole. Život nas je prilično razbacao i istumbao (čak na druge kontinente), međutim, te noći smo sedeli jedni pored dugih baš kao pre petnaestak godina kada smo zajedno bežali iz škole. Drugarica sa strane nas upita: „Mogu misliti koliko ste bili nerazdvojni u školi kada ste i dan-danas tako dobri, sigurno ne silazite sa FB-a i Skypea?“

„Ne baš“, odgovori Mirče „naravno da smo se povezali na mrežama, jako obradovali jedni drugima, da smi svi jedva čekali da se ispričamo i gledamo slike, ali to je to! Svi smo hvala Bogu dobro, vidimo kod drugih šta se dešava po slikama i statusima, tu i tamo proturimo koju, ali šta sad mi da ćućorimo svaki dan?“
Upravo u ovoj njegovoj bezazlenoj opaski se krije čitava suština i (be)smisao današnje komunikacije. Da, prilično je olakšana, zapravo, nikada nije bila lakša. Međutim ako je započinjete zarad priče, a ne razgovora, istog trenutka postaje obesmišljena. Iako su besplatne, reči nekad treba štedeti – da ih ne biste skupo platili.

The post Neprijatna privatnost appeared first on Moodiranje.