fbpx

Nemoj da ti drugi bude kriv što puštaš svoju intimu napolje

Kada je to intima postala valuta? U vremenu u kojem su tabloidi preplavljeni naslovima kojima nije mesto ni na kamiondžijskim šajbama, ko je to dopustio da lažne, izveštačene, senzacionalističke i ogavne stvari postanu toliko eksponirane, pa i merilo?

Iako se lično prilično uspešno držim podaleko od trafika i novinskih štandova, a na internetu zaobilazim koliko god mogu što takve stvari, što ljude kojima su takve stvari interesantne, ipak… ko štiti decu, gde je država zakazala, a školstvo popustilo.

Ko se kime bavi i zašto?

Fotografije dece, emotivni status, to gde jedemo i pijemo, gde idemo na odmor, s kim se družimo i gde radimo… sve su to stvari koje ponosno objavljujemo “na izvol’te”, ne razmišljajući o posledicama. A posledice mogu biti od nekog ludaka koji nam se nakači i stokuje nas, preko toga da smo od sebe nesvesno napravili pravi “target” za reklame, do daleko ozbiljnijih stvari, kao što smo gledali u filmu “The Great Hack”. A šta sve tek neobjavljeno pride ode na našim mobilnim uređajima kada dođe vreme za servis mobilnih telefona?

Ko je kriv? Neko ko je iskoristio “rupu u zakonu” ili mi koji ne čitamo sitna slova i ne shvatamo da sve što okačimo na fejs ili instagram zapravo nije naše?

Međutim, mislim da se ne radi o tome samo.

Zašto su nam nalozi otključani?

To je važno zbog pratilaca.

To je važno zbog posla.

To je važno zbog biznisa koje možeš sponzorisati.

To je važno zbog statistike.

Neka mi oproste vajni instagram i marketing stručnjaci, sve je to super kad ste mladi, kad masovnost donosi benefite, realno, moguće je, been there. Ipak, negde iza svega toga, dešava se nešto drugo. Da li smo svesni da smo dostupni CELOM svetu. Da CEO svet vidi sve što podelimo. Sve i da ne delimo mnogo, to je gomila apsolutnih stranaca koji dobijaju neku iluziju da nas znaju. Pa ne bismo izašli na ulicu i sa svima podelili svoje misli?

Skoro je objavljen jedan zanimljiv video. Srpski influenseri u videu otvoreno su govorili o mračnoj strani života na društvenim mrežama, problemima s kojima se suočavaju privatno i virtualno, ali i lažnoj slici koja se stvara na Instagramu i ostalim društvenim platformama.

Čije je vlasništvo život?

Slika dece na mrežama nije greh. Slika dece u kadi, polugole, i slično – strogo je zakonom zabranjeno, a ima slučajeva da su ljudima socijalne službe zbog istog oduzimale decu.

Pretnje preko društvenih mreža su strogo kažnjive, pa i ako nisu u formi pretnje naizgled. Svaki vid nasilja, ophođenja koji čini da se neko oseti praćeno, uhođeno, loše – kažnjivo je. U najmanju ruku neko može da traži zabranu prilaska.

A šta je sa onim nemim posmatračima, sa onim najgorim vrstama koje mrze ili vole iz daljine, sa onima koji nabasaju na nas i ne znaju nas, pa tumače? Šta sa nama ekstrovertima koji volimo da delimo detalje ponekad?

Iskreno, svake godine kao da sam sve introvertnija. Manje mi se toga deli, više volim da delim ideje i događaje, stvari u koje verujem, poneku sliku hrane, ponešto iz pedagogije, životinje i uopšte lepe stvari, ljubav…

Shvatila sam da mreže više koristim da delim stvari koje su meni bitne. Onima koji su meni bitni. A da ja pratim one koji su meni zanimljivi i korisni.

Mislim da je ego jako zavladao mrežama i lično bredniranje otišlo predaleko, a to se lako shvati ako, usudiću se, posmatramo sreću onih koji su izloženi “javnom oku”. Uz par vrsnih izuzetaka koji su našli neverovatan balans između javnog i privatnog, koji su realno odlučili da svoje domove i krevete i wc nekad i svaki momenat izlože na dlanu, za većinu normalnih i realnih ljudi, ovo može biti velika opasnost.

Koliko sam ljudi u životu blokirala ne znam ni sama, ali znam zato koliko je pravih prijatelja oko mene. Znam ko su ljudi koji me vole. Nemam ama baš ništa od ljubavi onih koji za mene žive samo online. Moja misija nije realna ako ljude dotaknem statusom jer do stvarne promene ne dolazi tako. Dolazi radom.

Povratne informacije koje stižu od oduševljenih pratilaca nisu ništa drugo no vapaji za uzajamnom ljubavlju, pa i pshologijom mase odgovori na inicijative nekad nisu duboko usađeni koliko površinski, prodaja identiteta za lajk, za share. Zapitajmo se, sa koje god strane bili.

Puno puta mi se desilo da me neko pita za savet. Ono što se desi skoro po pravilu je sledeće: ja dam savet, kažem čekam za par dana da nastavimo, a neko ne sprovede reči u delo. Zašto? Jer ne želi promenu, već utehu, iluziju ideje da je nešto pokušao kako bi nastavio da kuka kako ništa na svetu ne valja i svi su se urotili, kako je nemoguće, a eto “neki” imaju prosto sreće.

Niko se ne zapita kako je bilo studirati dva fakulteta, raditi se i ići na usavršavanja, jurcati u dva grada istovremeno, raditi često i po 18h dnevno. Sada radim mnogo manje sati, ali sam zahvalna na teškom radu jer me je mnogo čemu naučio.

Isto tako sam zahvalna pretnji koju sam dobila jer me je osvestila da čak ni virtuelno ne želim baš bilo koga oko sebe, niti da dam pristup sebi. Moja privatnost mi je postala mnogo bitnija od bilo čega što otključani nalozi daju. Moj život je bitniji. Meni.

Kada budem pisala knjige, možda će neko to čitati.

Ali u vremenima u kojima smo – imam pravo na izbor i da zaštitim sebe i one koje volim. Za sve drugo ne zaboravite – tu su nadležne službe.

Komentari