Neprijatna privatnost
Ako je neko prisutan na netu, ne znači da je šalterski službenik dužan da vam odmah odgovori na pitanje.
Dopunjeno: 28. 11. 2023.
Sećam se, taman sam se spakovala u krevet i pustila film da gledam, kada se začulo prepoznatljivo tupkanje – FB chat. Ustala sam besno da isključim to čudo; ljudi koje sam poznavala samo iz prolaza su mi odjedared postali „prijatelji“ uzimajući sebi za pravo da razgovaramo kao da smo odrasli zajedno (ipak je to bilo daleke 2008.). Lupkanje se ubrzavalo. Drug iz školskih dana. Zapravo, ni drug, već neko ko je išao sa mojom generacijom.
-Ćao.
-Šta se radi?
-Pišeš nešto opet?
-Je l’ se još družiš sa Gocom?
-Kad ćeš u Šabac malo?
-Jesi tu?
I tako u beskraj. Kulturno sam prešla u ofline, a zatim izvršila desetkovanje svog profila – poskidala tagove sa fotografija, izbrisala gotovo sve svoje, kao i statuse, linkove i 80% prijatelja. Tada nije postojala spasonosna opcija grupisanja prijatelja, koja mi je nešto kasnije bila veoma korisna (uvek sam bila online za ljude sa kojima sam zbog posla u svakodnevnoj komunikaciji).
Čak i da su u pitanju ljudi koje poznajete celoga života – ako ranije niste vodili duge razgovore, nemojte ih gnjaviti po socijalnim mrežama.
Četovanje sa nepoznatim ljudima mi nikada nije bilo zanimljivo – osim ako to nije bio neko ko mi je srodan po afinitetima i profesiji, ili neki šaljivdžija za zezanje. Da se upoznajem sa nekim, pričam o sebi i tome čime se bavim i imam li dečka, neka hvala! I tako sam ja mirno živela svojim online životom do nedavno, kada je FB uspostavio onaj jezivi slajder koji pokazuje i najmanje aktivnosti. Pošto koristim više mejlova i Twitter naloga zbog posla, logično je da delam sa dva browsera. Ne sećam se šta sam tačno radila ili gledala, uglavnom kad sam se vratila na Mozzilu (na kojoj mi je bio otvoren Gmail, jedino mesto gde sam na miru mogla biti online), imala sam šta da vidim. Jedan od kolega mi je postavio pitanje, i videvši da na njega nisam odgovorila a ipak sam online (FB mi je bio otvoren na Google Chromeu) uputio mi je jako neprijatan mejl – on me pita nešto važno i bitno, a meni je od toga bila važnija neka aktivnost na FB. Ok, here we go again…da li sam ikome dužna da pričam o biznis planovima i strategijama u 3 izjutra? Da, budna sam da, na netu sam, i da, odgovoriću kad nađem za shodno!
Ovo prilično drsko ponašanje vučem iz porodice. Naime, dok smo brat i ja bili deca, nedeljom posle doručka obično bismo sa mamom i tatom raširili kauč u dnevnoj sobi, izvrnuli na njega kao pilići i gledali dečije filmove (a onda dremka do ručka). Nije bilo sile ni magije da mamu i tatu u tim trenucima odvoji od nas – ni kad bi zvonio telefon, ni kada bi neko kucao na vrata. Slično se ponašaju i danas, osim ako nisu zaključana vrata, nema teorije da neko dopre do njih u vreme kada se vrate sa posla; na fiksni se ne javljaju uopšte (napominjem da su prilično druželjubivi i dragi ljudi, međutim, vreme koje su odvojili za sebe, da li zajedno, da li odvojeno, ne dozvoljavaju nikom da im oduzme).
Ubrzo sam dotičnom kolegi poslala mail sa odgovorima na pitanja i ljubazno zahvalila što zbog njegovog nastupa više uopšte neću biti online ni na Gmailu (što mi jako teško pada). Međutim, situacije slične ovoj su tek počele…
Bilo da je u pitanju neki indijanac kome treba „neko za dopisivanje“, ili neko od ljudi sa kojima relativno često komuniciram, pitanje „zašto ne odgovaraš kada znam da si online“ svakako nije na mestu.
Razmislite malo. Možda taj neko gleda film. Možda je usred „soitija“. Možda radi, te koristi par minuta pauze da vidi šta ima na FB. Možda je jako tužan ili mrzovoljan i ne razgovara mu se sa svakim. Možda se fokusirao baš na igranje Farme, i sve osim toga u tom trenutku mu je besmisleno i nevažno.
I odakle vam pravo da uhodite nekog, i zahtevate da vam odgovori maltene istog trenutka, samo zato što znate da je online? Da li ste čuli za privatnost? Za neka nepisana pravila Interneta – ako ne sija zelena lampica, NEMA GA! Internet nije telefon da vam se neko javi istog trenutka kada ga tražite. Takođe, ljudi ne samo da nisu dužni da moraju da vam odgovore, već, i ako to žele, imaju za pravo da vam ne odgovore uopšte. Je li tako? Da li je moguće da još ima psihopata „poslao sam ti sms u 12, a ti mi odgovaraš tek u 15h?“
Razmišljajući o ovome setila sam se situacije sa početka tekuće godine. Negde oko Božića spontano se skupila naša ekipa iz osnovne škole. Život nas je prilično razbacao i istumbao (čak na druge kontinente), međutim, te noći smo sedeli jedni pored dugih baš kao pre petnaestak godina kada smo zajedno bežali iz škole. Drugarica sa strane nas upita: „Mogu misliti koliko ste bili nerazdvojni u školi kada ste i dan-danas tako dobri, sigurno ne silazite sa FB-a i Skypea?“
„Ne baš“, odgovori Mirče „naravno da smo se povezali na mrežama, jako obradovali jedni drugima, da smi svi jedva čekali da se ispričamo i gledamo slike, ali to je to! Svi smo hvala Bogu dobro, vidimo kod drugih šta se dešava po slikama i statusima, tu i tamo proturimo koju, ali šta sad mi da ćućorimo svaki dan?“
Upravo u ovoj njegovoj bezazlenoj opaski se krije čitava suština i (be)smisao današnje komunikacije. Da, prilično je olakšana, zapravo, nikada nije bila lakša. Međutim ako je započinjete zarad priče, a ne razgovora, istog trenutka postaje obesmišljena. Iako su besplatne, reči nekad treba štedeti – da ih ne biste skupo platili.
Zabranjeno je preuzimanje dela ili celog sadržaja bez navođenja i linkovanja izvora u skladu s Moodiranje Uslovima korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Leave a Reply
Marko-Buki blog says:
Rekla si ono sto mislim 🙂 Sjajan vam je Blog 🙂
Pozdravи mi i mog bivseg urednika iz vremena E magazina Мiloja:) i cestitke za 100 000!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!