Ali svo moje žaljenje kao stambeno obezbeđene Beograđanke nije apsolutno ništa naspram golgota koje prolaze mnogi ljudi oko mene, oko tebe što čitaš, i ljudi o kojima možda čitaš. Ratno profiterstvo ima razne formate, a rast cena stanova i renti koji je doveo mnoge ljude na rub egzistencije, vratio ih u rodna mesta ili osudio na neljudske uslove po paprenim cenama samo je još jedan dokaz toga zašto je ipak jako važno da sve pravno-poslovne odnose u polju nekretnina reguliše agencija za nekretnine u Beogradu posebno i pre svega danas. U odsustvu svake empatije, cele porodice završile su na ulici, a u kvadrate upitnih uslovnosti i precenjenih zidova uselili su se Rusi i Ukrajinci.

Pošto nema empatije, možda ima pravde, te iako je razumljiv poriv stanodavaca da rente podignu puta stotine procenata, da entuzijasti očiste podrume i suterene i memljive prostorije etiketiraju kao lux stanove u centru, već su mnogi gorko okajali svoje izbore. Kada se menja staro za novo, smisla ima recimo u tehnici, u mehanizaciji, u opremi, odeći i slično. Kada se menjaju ljudi i pouzdano za aktuelno, istorija pokazuje da retko ko zaista dobije šta je zamišljao. Shvativši da ih je ratna panika i potreba da se smeste nagnala da razore jedno relativno pitomo tržište nekretnina, i sami izbegli Rusi i Ukrajinci okajali su svoje bahaćenje i bacanje para na sve strane, te su krenuli jednako bahato da ne plaćaju režije, beže iz stanova, ruiniraju prostore, i slično. Ovo prenosim, ali brojna su iskustva oko mene. Naravno, nijedna generalizacija nije dobra, te ni ova, svakako da ima više onih koji su samo okajali svoju paniku u kojoj su nudili i po više no duple režije da bi došli do željenih stanova za izdavanje.

Na svu tu situaciju došlo je do porasta inflacije u čemu banke podižu rate kredita, te i oni koji su se odlučili na kupovinu stana dolaze u jednako izazovnu situaciju sa upitnim ishodom.

Dakle ne radi se ovde o nekim imaginarnim pričama o teškim vremenima koja će proći ili “bilo je i gore” konceptima mišljenja, već o mojoj drugarici Milici ili stotinama drugih koji apeluju putem medija i svojih mreža, neretko se vraćajući na koncept življenja sa cimerima, a govorimo o odraslim ljudima koji treba da grade svoj život na nestudentski način. Kada se to desilo da je normalnost postala luksuz, ja ne znam, ali ako ova država misli da ima zdravu populaciju koja će moći od svog poštenog rada da živi pristojno, jer zaista pristojno je dovoljno za sreću, koliko god nas ubeđivali u drugo, u to da nam treba svemir za sreću, to nije tačno, ako misli da ljudi žive, a ne preživljavaju, treba da reaguje i trebalo je odmah. Kriminalizovana ponašanja je nekad lakše, a nekad teže definisati. Razumljivo je da se ljudi pomame na “lake pare” ali postoji li zaista i zapravo išta lako danas? Da li im je lak san? Više se ne može naći za normalan iznos ni stan na dan, i zaista je malo agencija za nekretnine koje su unormalile svoje poslovanje i drže donekle realne procene stanova koji u Beogradu nisu na zavidnom nivou zahvaljujući besnoj gradnji ili pravnim problemima, kao i prestarelim neuslovnim objektima sa kojima je svaka kupovina samo prvi korak pred obimno renoviranje ili potpuna mačka u džaku što se kaže.

Ja ne znam dokle će ovo biti ovako, sela sam pre neki dan u jedan od omiljenih restorana u Beogradu i otvorila jelovnik želeći da sa mamom nešto lepo podelim tog sunčanog dana, a cene od po 15-20 eura za obične salate su meni, koja volim i zaista mi nije žao da dam za hedonizam, bile šok.

Ne volim to kuda Beograd ide, na stranu standardnih problema u smislu parkinga, vožnje, ludila na ulicama, kada vidim otimačine pozorišta, ucene tradicionalnih i prepoznatljivo beogradskih stvari, jedno divljanje i divljaštvo, bahaćenje i opšti pad uljudnosti koju kad sretnemo maltene nam se zaplače, problemi ove vrste urušavaju čitav koncept beogradskog, otvorenog, koje pruža dobrodošlicu, vedrinu. Gde je vedrina na licima Beograđana? Nije čudo da veje sneg u aprilu i da je i nebo samo turobno. Beograđani, nasmejte mi se. Nekad. Izborite makar tu bitku uprkos svemu za sebe, ne za druge. Jer izgleda da je jako upitno koliko možemo menjati druge, ali pošto možemo sebe, odlučite se barem na to. Jedan osmeh dnevno.

The post Proklete nekretnine i ratno profiterstvo appeared first on Moodiranje.

“Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može se smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno.”

― Duško Radović

Svako ko danas razmišlja o kupovini nekretnina u Beogradu suočen je sa teškim izazovima posledičnim za globalna društveno-ekonomska previranja. Prodaja stanova u Beogradu je danas pod velikim uticajem sukoba u Evropi, a ako je i pre bilo teško pronaći dobar stan ili kuću, danas se to čini skoro pa nemogućim. Cene diktira tržište, to nije sporno, potražnja i ponuda kao takva, ali ono što nigde ne piše jeste niz tektonskih poremećaja na nivou ljudskosti zbog čega brojni ljudi koje poznajem ostaju bez krova nad glavom, posebno oni u statusu podstanara u Beogradu. Nije nerazumljiva želja i potreba da se situacija iskoristi i ljudi naplate maksimum koji mogu za svoj prostor i kvadrate, ali priče koje se čuju svedoče onom najokrutnijem kapitalističkom koristoljublju koji ne bira svoje žrtve. Život na asfaltu Beograda je otišao u astronomske cenovne visine, a jasna poruka je da dolazi nova era za ovaj grad, odnosno da je već tu.

Kupujete stan u Beogradu?

Beograd je niskobudžetni Njujork.

― Momo Kapor

Reče Momo nekad, ali danas se cene nekretnina, sem kod veoma brižljivo odabranih agencija za nekretnine kreću po cenama kakve se sreću širom sveta. Volela bih da kažem da to znači da je Beograd najzad postao ono što treba da bude, jedan sasvim kosmopolitski grad, sređene infrastrukture i uređenih sistema. Ali dovoljno je par minuta u saobraćaju da se vidi da je ulicama Beograda zavladao haos, logistički niz promašaja, nesnosne gužve i zastoji, zagušenje i ekološki kolaps koji svoje građane drži zatočenicima, nehigijena i sezona virusa i bolesti, nervoza i nespokoj, kao i mršava potrošačka korpa u koju može samo da se gleda i pita-a šta uzeh.

Nije sve tako crno, i dalje život u Beogradu ne bih menjala ni za jedan drugi, i dalje je on pun mojih kutaka, sećanja, dogodovština, staza, događaja i najbitnije-ljudi koje volim. I dalje ima tih desetina kvadrata u kojima sve nestaje i koje mogu reći da su dom. I dalje je moje srce neraskidivo vezano za ovaj grad, ovu štrokavu lepoticu obezglavljenih stabala, punog ljudi koji ne umeju da zatvore vrata za sobom, da se nasmeše, da gledaju kuda hodaju ili poštuju majke s decom ili trudnice. I dalje smo uvek mi sami odraz svega oko nas, te ne mogu da krivim ni Beograd ni Beograđane. Zapravo, ne krivim. Ništa ni nema za krivljenje. Jer sve je izbor. Izabrano je svako postrojenje koje truje građane, izabran je odnos profita i posledica. Izabrali smo da umesto parkinga imamo zgrade preko zgrada, umesto više zelenila još postrojenja i umesto kulturno-istorijskih spomenika nove komplekse koji ruže tradicionalne i viševekovne poglede na jedinstveno Ušće dvaju neopisivo lepih reka. Izabrali smo da u tim rekama ne može da se kupa, da su nekadašnje plaže na kojima je moj otac bio spasilac nestale, da su sve te toksične lepote oko nas danas samo paneli za fotkanje selfija, turističke pozdrave, groteskno nefunkcionalne, a beskrajno omamljujuće. U Beogradu se ne vide zvezde, ali šljašte vatrometi, ne vide se ribe ali sevaju butke. Kao i svaka metropola, ona nudi za svakoga ponešto. I sve je izbor. Pa i naše okruženje. Mi biramo kuda gledamo i kako se prema tome što vidimo odnosimo.

Beograd je grad najvećih žurki, najboljih noćnih provoda, najlepših restorana i lokala u regionu. Beograd je grad ljudi punih priča, iscepanih sedišta taksija, srca zašivenih uspomenama. Beograd je u svojoj lepoti i sivilu jedinstven; i prelep i gord i osion i nemilosrdan i darežljiv i blagosloven i proklet. Ono što on jeste i uvek će biti jeste svačiji. Nijedan grad nema toliko raširene ruke da prigrli apsolutno sve. Njegovi građani ne vređaju ljude drugih nacionalnosti, porekla, izbeglice, ne kukaju za time “kako je bez njih bilo” jer Beograd nije jedna uklesana slika već tok, pokret, promena, konstantni niz noviteta. poput amebe Beograd sebe iznova stvara, gradi i ruši, biva tema i anatema. Beograđani prihvataju sve, nekad i previše. I iako je Beograd jednako voljen koliko i omražen, on jeste prestonica kakve se ne moramo stideti, niti smo ikad. Rušen, građen, čupan i sađen, Beograd uvek ume da iznedri one velike, ljude i dela, ali i one sitne, snove i nade.

Kad je Korbizije rekao za Beograd da je najružniji grad na najlepšem mestu, imao je pred sobom rezultate tih viševekovnih rušenja. Oni danas koji vole i poznaju ovaj grad, ne poznaju ga na osnovu onoga što su u njemu videli ili dotakli. Njegov najveći i možda najlepši deo je onaj koji je netragom nestao, pa ga više nikada nećemo videti, snimiti ili dodirnuti. Ali, istoriji pripada i onaj njen nestali deo, koji se više nikada neće moći rekonstruisati, onaj deo istorije koji se nalazi u nama, a ne u svetu oko nas. 

Očigledno, Korbizijeov najružniji grad na najlepšem mestu, kroz istoriju je bio veoma često najlepši grad na najstrašnijem mestu sveta. U zaključku, mogli bismo parafrazirati ‘Njujork Tajms’ iz daleke 1876. godine. Da se na turskom pohodu u Evropu nije isprečila Srbija sa Beogradom (koji je tada sravnjen sa zemljom), danas bi svakako kao on izgledali Nemačka i Francuska, Beč, Minhen i Marsej.

― Milorad Pavić

Mi jesmo na vetrometini Balkana, mi, Beograđani, ljudi koji u Beogradu žive, kroz njega putuju, prolaze, ostaju, nastaju. I ta vetrometina ostaje u nama, taj nemir i potreba za kretanjem, akcijom. Taj tok života kroz žile nas koje Beograd dotakne kucaju skoro pa glasno, čujno, a bilo koje pulsira silinom nosi kroz čitav život.

Šta je još Beograd? Momo Kapor jedinstveno opisuje.

„Gde je srce Beograda?

Svugde i nigde.

Ono se krije u otmenoj ležernosti čistača cipela koji će reći: „Daj šta daš!“, u filozofski skladnoj opuštenosti njegovih staraca koji su preko glave preturili toliko ratova, u jutarnjem vicu koji će svojim vedrim praskom preobraziti natmureno službeničko jutro u trolejbusu, u prijateljstvu kelnera koji se ne usteže da sedne sa gostom ispod „Lipe“ i popije pivo, u uličnoj gužvi u kojoj će te se retko kada osetiti strancem, ma odakle dolazili, u lepoti ižvrljanih zidova koje niko ne kreči, a na kojima je islikana dirljiva freska uličnih sudbina, ljubavi, psovki, uvreda, duhovitosti, fudbalskih rezultata, imena – sve to na malteru ispod kojeg jos proviruju upozorenja: Provereno – min njet! Svi na izbore! Život damo, Trst ne damo! – a iznad svega tablica odavno iščezlog osiguravajućeg zavoda „Sava“, koji nije uspeo ništa da osigura, a najmanje sebe, i bledi tragovi promenjenih tabli sa uličnim nazivima.

Duh Beograda krije se u jedinstvenom haosu njegovih zelenih pijaca, a pre svega u gipkom hodu Beograđanki. Beograđanke na ulici – to je za mene fantastičan moderan balet, bez drugog zvuka do lupkanja potpetica na njihovim cipelama! Blede, naglo izrasle gradske devojčice, odrasle na asfaltu, odgojene pogledima prolaznika punim želja, samostalne, drske i učtive u isti mah, sa urodjenom elegancijom dovitljivih modiskinja i lukavo skrivenim siromaštvom – one su najlepša i najraskošnija predstava koju Beograd nudi pogledu došljaka, sve dok nekuda ne iščeznu, kao po nečijem tajnom migu, a ulice ostanu neutešno puste i gole.

Duh Beograda je, najzad, i u osećanju da ste kod kuće, da ne možete propasti jer ste među svojima, da uvek i u svako doba možete da pozajmite nešto sitnine, ljubavi, krov nad glavom i malo neophodnog saučesništva pred zoru…

Taj duh rađa smele vertikale, iz njega niču nove četvrti, a propadaju stare, on premošćava reke i raskrčuje spletove zarđalih koloseka među čijim pragovima niče trava, da bi sebi obezbedio što širi vidik na reke i nebo. On se poigrava arhitekturom i urbanističkim zakonima.

Fotografisan iz vazduha, taj grad nikada neće privući radoznalog sakupljača lepota, ma koliko vešto bio slikan.

Jednostavno, on nije fotogeničan! Ali će zato učiniti nešto posve drugo: razbudiće gotovo fizičku bol od čežnje, onima što su makar samo nekoliko dana proveli na njegovim ulicama, baš kao što je neka fotografija bivše ljubavi u stanju da nas izmuči do smrti.

Plan njegovih ulica postaje nešto slično topografskoj karti našeg srca. Taj će nas grad opčiniti šarmom, a nikad nam neće otkriti tajnu šifru te čudne ljubavi, kojoj ne znamo razloga. Ostaćemo zauvek njegovi dobrovoljni zatočenici, koji su između bezbroj gradova remek-dela izabrali baš Beograd da u njemu prožive svoj jedini život koji im je dan.“

― Momo Kapor

The post Nekretnine u Beogradu: život na asfaltu koji nema cenu – ili ima? appeared first on Moodiranje.

Odlazila sam i ranije, na određeno, neodređeno, u zemlje manje i više poznate. Ali ovaj put, otišla sam zauvek, na onaj način koji kaže “unajmi agencije za nekretnine Beograd i završi sa tim”. Ali nisam mogla, taj jedan deo mene, neraskidivo je ostao u Beogradu. A iznad svega, ljudi.

Kada razmišljam o tome šta mi sve nedostaje, najpre me preplavi jedan čudan osećaj širine, topline, i skoro da mogu da osetim vetar na licu koji šiba kada ulicama krene košava, a kroz kosti me prođe jeza slična toj, ali i fizičkog bola što grad koji toliko volim ne mogu da vidim svakoga dana.

Duško Radović je rekao: „Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno.“ Ovo nisam razumela dok su me budile sirene i buka sa ulica ili dok bi se probijala kroz gužve i trčala podzemnim prolazima, šetala kejom što na Dorćolu, što ka Zemunu, ili se gušila od dima po podrumskim klubovima ili na beogradskim terasama.

Ali istina je da su daljine u Beogradu veće od puke fizičke udaljenosti, da si vrednosti negde skrajnute, a lica mojih sugrađana odavno smrknuta i siva. Ova situacija je samo doprinela tome svemu, a ono što je „beogradski“ je negde između svega, u samim pločnicima (ili onome što je od njih ostalo), u krošnjama (koje i dalje stoje) i fasadama zgrada koje su svedoci historija reda i nereda, veličine i propasti, ljubavi i zaborava.

Želim da istaknem da je razlog što pišem o Beogradu veoma jednostavan i isti kao što bi bio bilo kome ko bi pisao o svom rodnom gradu. Po tome smo negde svi mi koji odemo, poslom, zbog edukacije, ili kao ja – ljubavi, isti negde.

Gde god da smo, mesto u kojem smo formirali sebe, koje nas je oblikovalo, koje je godinama bilo pozadina i scenografija naših najranijih uspomena, prvih ljubavi, tuga, radosti, padova, uspona, uspeha, poraza, izazova, ostaje u nama i u tom smislu nikada ga ne napustimo.

Moja mama kada se selila nije mogla da ode mnogo dalje ni iz kraja, a kamo li opštine ili ne daj Bože grada. Postoje elementi i poznatog, navike, ali kao što sam već rekla, suština gde god da smo su – ljudi.

Dakle, kojih i to 5 stvari najviše nedostaje? Ovo je apsolutno intiman i lični spisak koji bih jako volela da dopunite svojim omiljenim stvarima u Beogradu i podsetite me na još stvari koje vredi u njemu raditi i o njemu pamtiti.

#1 Šetnje pored reke

Za mene je vreme pored reke jednako Beograd. To je njegova najveća lepota, panoramično uokvirena samim gradom. Kraj reke sam trčala, šetala, plakala, zaljubljivala se, odljubljivala, vidala rane života i često jednostavno – šetala i razmišljala. Ima nečeg u vodi koja teče, koja podseća na to da sve prolazi i da to gde smo sada, gde smo bili, više nikada ne može da se vrati. Uz poneki točeni sladoled, kokice ili girice, naravno.

#2 Proleće

Za mene je proleće u Beogradu, trenutak kada jakne olakšaju, a suknje razlepršaju, kad drveće zazeleni i žardinjere se probude, najlepše na svetu. I uvek pomislim na brojne parkove, na Knez Mihailovu, plato kod Hrama, vračarske uličice, novobeogradske bulevare. I tamo sam.

#3 Kafići i restorani

Svuda na svetu postoje neverovatna mesta i kafići i restorani i jela predivno autentična i ukusna, ali obrok na splavu na reci ili u zavučenim uličicama i dvorištima, autentičnost i gostoljubivost. Fale ona unikatna mesta kao što su Little Bay restoran, Chez Nik, Vagon Viktorija, svi restorani u Beton Hali, Pizza Bar, Kota, Žirafa, Savski Venac za mene, Proleće, i još bezbroj restorana internacionalne kuhinje, kafea alternativnog pristupa.

Nedostaju vrhunske kafe u Coffee Dream i Greenet kafeterijama, doručak sa Unom u Gali, večera sa Teom u kraju, pivo sa Sonjom u Skadarliji, piće sa drugarima gde bilo…jednostavno, nigde nije isto.

#4 Noćni život

Nisam neki parti manijak, ali sam obožavala činjenicu da kad god, negde, neki klub pokriva opcije za izlaske, a da u najgorem slučaju, čovek uvek može sam da ode negde i divno se provede. Bilo da je reč o Savamali ili Cetinjskoj, Beograd s razlogom nosi svoju reputaciju grada za najbolji provod u regionu. I to mi je postalo bolno jasno.

#5 Ljudi

Kao što sam rekla, a ova mala lista nije po nekom redosledu važnosti, jer nedostajanje nije nešto što se može intenzivno ili manje intenzivno osećati, samo racionalisati. Tako ljudi nisu na poslednjem mestu, već integralni deo jednog opšteg procesa opraštanja od života kakav smo znali, dok gradimo neki svoj, drugi život.

Verujem da pravi prijatelji nisu oni koji nestanu kad se među njima izgrade daljine. Iako sada žive uglavnom u mom telefonu, rekla bih da su naši odnosi isti, ali da zagrljaji i iskustva koja prolazimo zajedno, uspomene koje se grade, takođe fale. Sve i da smo svi sad zajedno, u okolnostima u kojima smo svi primorani da se držimo na distanci, ne umanjuju setu zbog svega što nemamo, ali i još više podsećaju na ono što imamo.

Da li sam zaboravila nešto? A ako ste pročitali priču dovde i imate tu mogućnost, pozdravite mi Beograd i ne zaboravite da ga vidite, ali zaista, u svoj njegovoj pohabanoj i jedinstvenoj lepoti.

The post 5 stvari koje mi nedostaju u Beogradu – ispovest bivše Beograđanke appeared first on Moodiranje.

Šta je zagađenje vazduha

Zagađenje vazduha je definisano kao situacija koja podrazumeva prisustvo hemikalija, čestica ili bioloških materijala koji nanose štetu ili uzrokuju nelagodnost kod čoveka i drugih živih bića, odnosno koji ugrožavaju prirodnu sredinu u atmosferi.

Vazduh u tom smislu je definisan kao prozračna smeša prirodnih gasova i sitnih čestica koje imaju stalan sastav i koje se nalaze u stabilnoj ravnoteži. Međutim, vazduh iznad mnogih gradova je danas mračan i sumoran, a horizont nestaje u izmaglici. Smog je posledica zagađenja.

Šta su glavni uzorci zagađenja?

Do zagađenja vazduha dolazi kada se gasovi i mikroskopske čestice čađi (PM10 i PM2.5)[a] i prašine oslobađaju u Zemljinu atmosferu, što izaziva promenu prirodnog odnosa i koncentracije osnovnih komponenti vazduha. Smatra se da je moguće i da ove čestice dospeju u atmosferu prirodnim putem. To se dešava recimo kod oslobađanja usled vulkanskih erupcija i prirodnih požara. Ipak, mnogo češće je slučaj da one dospeju u atmosferu kao posledica čovekovih aktivnosti.

Glavnim zagađivačima smatraju se pre svega saobraćaj i industrija, jer tokom sagorevanja različitih oblika goriva u motorima ili fabrikama, osim oslobađanja energije, dolazi do ispuštanja i velike količine štetnih materija, kao što su ugljen-monoksid, ugljen-dioksid, sumpor-dioksid, oksidi azota, pepeo i čađ.

Ono čega smo bili svedoci u poslednje vreme jeste uticaj samih ljudi na lokalno zagađenje vazduha. Iako je pitanje u kojoj meri je ono bilo prisutno i pre, a koliko smo danas samo više u stanju da podatke pronađemo i pratimo ih, neizostavna je činjenica da ako znamo da neka praksa ne valja, makar pokušamo da pronađemo bolje i racionalnije rešenje, a ne da nam klimatizacija i ventilacija postanu noćna mora.

Ljudi zagađuju vazduh na mnogo načina: paljenjem šuma radi oslobađanja poljoprivrednog zemljišta, vožnjom automobila i aviona, radom u fabrikama i termoelektranama, sagorevanjem ogreva u domaćinstvima. U osnovi gotovo svih oblika aero-zagađenja je potreba čoveka za energijom koja se dobija na račun sagorevanja drveta, uglja, nafte ili prirodnog gasa. (izvor: wikipedia.org)

Gradski vazduh – žrtva koja se svesno prihvata

Gradski vazduh sadrži mešavinu zagađujućih gasova. Otrovni gasovi iz fabrika pomešani sa čađi, azotnim oksidima, ugljen-monoksidom i olovom iz automobila rastvaraju se u magli i formiraju smog.

Tokom vedrog mirnog dana, u prisustvu Sunčeve svetlosti odvijaju se mnogobrojne hemijske reakcije, usled kojih u smogu nastaju mnoga otrovna jedinjenja. Osobine smoga razlikuju se u godišnjim dobima. Zimi u smogu ima najviše čađi, oksida azota i sumpor-dioksida (zimski smog), a leti ima najviše ozona, vodonik-peroksida i azotovih oksida (letnji smog). Smog je sve više prisutan u velikim gradovima. U Los Anđelesu se ponekad ne vide mostovi od smoga.

Priroda uzvraća udarac

Nisu ljudi doduše jedini koji zagađuju vazduh. I priroda ima svoje izvore zagađenja vazduha.

Prirodni izvori zagađivanja vazduha su:

• Deflacija(raznošenje zemlje i peska, sto je posebno izraženo u pustinjama, polu-pustinjama, stepama itd.)
• Vulkani (pri jakim erupcijama izbacuju velike količine sitne i krupne prašine, ugljen-dioksida, sumpor-dioksida itd.)
• Požari (sagorevanjem drvne mase oslobađaju se velike količine ugljen-monoksida, čađi, kancerogenih materija itd.)
• Mineralni i termalni izvori(oslobađaju ugljen-dioksid, sumpor-vodonik, metan itd.)
• Kosmička prašina(po proračunima A. B. Ivanova na našu planetu padne godišnje 2-5 miliona tona prašine iz kosmosa)
• Okeani (mogu oslobađati ugljen-dioksid, ugljen-monoksid, sumporne okside, hloride itd.)

Šta kažu čelnici?

Andrej Šoštarić, doktor hemijskih nauka iz Gradskog zavoda za javno zdravlje kaže da “ne postoji jasna metodologija po kojoj gradovi mogu da se porede”.

“U različitim gradovima imate različite vidove zagađenja. Na primer, u Beogradu su osnovni problem suspendovane čestice, ali ako neki grad nema monitor za suspendovane čestice, kojima može da meri njihovu koncentraciju, ispada da je vazduh kvalitetan, tako da je to dosta nezahvalno”, kaže Šoštarić za BBC.

Kvalitetu vazduha u Beogradu svakako ne doprinose kućna ložišta i gust saobraćaj, ali Šoštarić objašava da dosta toga zavisi i od vremenskih prilika.

“Zimi je situacija gora jer se stvaraju klimatski uslovi koji pogoduju akumulaciji zagađujućih materija u nižim slojevima atmosfere. Zbog niskog pritiska i odsustva vetra, štetne materije se duže zadržavaju.”

Tako dolazi do takozvanih epizodnih zagađenja koja su karakteristična za period od oktobra do marta.

Šoštarić ističe da vazduh u Beogradu svakako “zna da bude zagađen”, ali smatra da nije među najzagađenijima ni u regionu, a kamoli u svetu. (izvor: BBC)

Mi se samo pitamo kakve veze ima to što nije najzagađeniji, ako zagađen u tolikoj meri-jeste?

Šta vi mislite?

Sajt preko kojeg se može pratiti zagađenje vazduha je: https://waqi.info/bs/

The post Koliko košta disanje i hoće li nam uvesti porez i na to? appeared first on Moodiranje.

Zanemarljiv je broj Beograđana koji zna šta se desilo 1. novembra 1918. godine. U školama se  o oslobođenju Beograda u Prvom svetskom ratu izučava samo u okviru jednog školskog časa. I tako je već godinama. Decenijama. I ova stogodišnjica je bila idealna prilika da se to promeni. Ali nije se promenilo. Srbija je i dalje šampion u gubljenju vremena i u propuštenim prilikama. I svi smo krivi zbog toga. A najviše je kriva država koja po tom pitanju nije uradila apsolutno ništa. A mogla je i morala je.

Jedini način da se više pažnje Beograđana i javnosti skrene na stogodišnjicu oslobođenja Beograda u Prvom svetskom ratu bio je da se on dostojno najavi i obeleži. Ključnu ulogu u tome morala je da odigra država koja ne bi trebalo samo simbolično da obeležava ovaj datum, već da to učini na adekvatniji način.

Beograd  juče nije bio okićen zastavama niti su ovu stogodišnjicu najavile topovske salve s Kalemegdana. Ni kralj Aleksandar ni vojvoda Petar Bojović ni vojnici s parade na Terazijama, ni onih 20.000 preživelih građana Beograda nisu bili predmet dostojne proslave.

Regent Aleksandar Karađorđević, vrhovni komandant Srpske vojske u Prvom svetskom ratu

Vrhovni komandant pobedničke Srpske vojske u  Prvom svetskom ratu regent Aleksandar Karađrorđević (potonji Kralj Aleksandar I) ni za stogodišnjicu oslobođenja Beograda nije dobio ni ulicu ni spomenik u prestonici Srbije.

Ni njegov otac, kralj Petar I, poznat i kao Kralj Oslobodilac, nema spomenik u Beogradu.

Vojvoda Petar Bojović komandovao je pobedonosnom Prvom armijom Vojske Kraljevine Srbije koja je oslobodila prestonicu, a spomenik u Beogradu dobio je tek 1990. godine. Obradovao se slavni Vojvoda Petar Bojović oslobođenju Beograda i u Drugom svetskom ratu.

Vojvoda Petar Bojović nije stradao od okupatorske ruke (Nemci su ga poštedeli) ali je pred sovjetske i partizanske trupe izašao u jedinom odelu koje je imao – srpskoj uniformi. Od batinanja novih “oslobodilaca” se nije oporavio.

Vojvoda Petar Bojović zapovedao je Oslobođenjem Beograda 1. novembra 1918.

Svečana akademija koja je sinoć održana u Sava Centru a direktno prenošena na prvom kanalu nacionalne televizije očigledno je imala za cilj da Srbiji pokaže kako je Beograd dostojno proslavio stogodišnjicu svog oslobođenja u Velikom ratu. A nije. Umesto odavanja časti i poštovanja našim slavnim herojima, zahvaljujući RTS-u iz više uglova i vrlo detaljno smo imali prilike da vidimo odavanje počasti predsedniku Republike Srbije dok je izlazio za govornicu, kada su prisutni u sali počeli da ustaju i pozdravljaju ga aplauzom – počevši od prvih redova predviđenih za članove Vlade Republike Srbije i Republike Srpske. U tim prvim redovima nismo imali prilike da vidimo ni praunuka Kralja Petra Oslobodioca a unuka regenta Aleksandra Karađorđevića (Vrhovnog komandanta Vojske Kraljevine Srbije). Mnoge od nas to i nije začudilo, budući da naslednik ove dvojice slavnih vladara, Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, nije bio pozivan ni na jednu državnu ceremoniju u čast stogodišnjice Velikog rata. Tako je bilo od 2014. pa sve do sinoć.

Marginalizovanje Prestolonaslednika Aleksandra u ovim državnim proslavama ne treba da čudi, budući da su i njegov deda i pradeda, Kralj Aleksandar I i Kralj Petar I, potpuno marginalizovani kada god se u prethodnim godinama govorilo o velikoj pobedi Srpske vojske u Prvom svetskom ratu.

U današnjem Beogradu i današnjoj Srbiji niste imali s kim da odate poštu pobednicima u Velikom ratu, kao što niste imali gde ni da dostojno obeležite 100 godina od probijanja Solunskog fronta. Sve to zahvaljujući onima koji danas vode državu Srbiju. Državu sa malim “d”. Jer sve ono što su naši slavni preci učinili velikim i slavnim – mi smo dopustili da se unizi i umanji. I krivi smo zbog toga. Svi zajedno.

Par redova o oslobođenju Beograda 1. novembra 1918. godine

Prva armija Vojske Kraljevine Srbije, pod komandom vojvode Petra Bojovića i vrhovnom komandom regenta Aleksandra Karađorđevića, ušla je trijumfalno u prestonicu samo mesec i po dana od proboja Solunskog fronta. Proboj Solunskog fronta počeo je u noći između 14. i 15. septembra, a već 1. novembra srpski vojnici oslobodili su Beograd, udaljen čak 600 kilometara.

Tog 1. novembra 1918, posle nezadrživog naleta Dunavske, Moravske i Drinske divizije, već ujutru na ulicama Beograda pojavile su se prve komite, a oko 10.30 u grad je prodro konjički eskadron Dunavske divizije i izbio na Kalemegdan. Već oko 13 sati poslednji okupatorski vojnici napustili su Beograd, rušeći za sobom mostove. Oko 15 sati Moravska i Dunavska divizija su se našle na liniji Veliki Vračar – Banjica – Topčidersko i Banovo brdo, te je Beograd zvanično bio oslobođen.

Kada je srpska vojska oslobodila Beograd 1. novembra 1918. u njemu nije zatekla mnogo više od 20.000 građana.

The post Srbija ubija svoju slavnu prošlost! Zaboravlja heroje i veliča lažove i polusvet! appeared first on Moodiranje.

Most na Adi

Uzrok brojnih rasprava, kamen spoticanja mnogih vlasti, on je danas tu u svim svojim bojama, spajajući obale, ljude i menjajući na neki način strukturu saobraćaja u gradu. Prodaja stanova na Novom Beogradu kao i cene nekretnina na Banovom Brdu i Čukarici su skočile iz mnogih razloga, a kao što znamo dobra povezanost sa drugim delovima grada je nešto što značajno utiče na kvalitet života. Voleli ga ili ne, bilo sa Ade ili sa reke – lepo ga je videti.

Brojni tržni centri

Dugo su Ušće i Delta City šoping centri držali primat. Danas su u Beogradu tu i Stadion Shopping Center, Big Shopping Center, Rajićeva tržni centar, a uskoro se otvara i Ada Mall šoping centar. Mnoge opštine su dobile svoj prostor za druženje i kupovinu, a pored praktičnih razloga tipa parkinga i restorana i kafića, tu su i brojne manifestacije za decu i cele porodice, radionice, predstave, pa čak i koncerti.
Ipak, negde možda se neko seća vremena kada se išlo u Beograđanku i druge robne kuće, na jedan drugačiji način i nekim drugim tempom. Nažalost, primetićemo, nekad se po tržnim centrima uglavnom šeta, pogledajte koje kese i da li ih ljudi i nose. Možda idu u Cinemaplexx na film ili su tek došli, ali činjenica je da bismo voleli da u tim centrima zapravo svi možemo da – šopingujemo.

Sređena zdanja

Konačno je otvoren Narodni muzej. Aleluja. Tu je i novi Muzej iluzija. Nogu je na neki način povukao i Muzej Savremene umetnosti sa svojim sjajnim postavkama i programima. Malo nam se Beograd licka, malo se pegla, a ono što ostaje da se vidi je u kojoj meri i dokle ćemo se i mi usaglasiti oko toga kakvi ćemo biti i koje vrednosti prezentovati. Jer nije Beograd samo noćni život na splavovima, niti je samo dobra hrana i zabava. Mi smo Beograd. Svi u njemu, svakog trena, odakle god da su došli.

Gastronomska ponuda

U poslednjih par godina, kolektivni pritisak kao da je naterao sve oko nas da već poprilično dobru ponudu restorana i kafića učine još boljom. Prosto je milina kakva dizajn rešenja i inovativne menije donose lokali danas, a to primećuju i oni koji Beograd često posećuju. Koju god kuhinju da poželie, naći ćete je ovde brzo i lako, a naravno, najbolje ćete proći uz lokalce i one koji, kao mi, konstantno tragaju za novim mestima pokušavajući da proprate sve brži tempo otvaranja kafea, restorana, pa i klubova. Zovite nas ako nismo bili! HoReCa je naš hedonistički hobi.

Beograđani

Ja sam rođena Beograđanka. Šta god to značilo, meni ne znači po činjenici već po tome kako osećam i doživljavam moj, kao i svako svoj, rodni grad. Veoma prosto. Voli Beograd.

Ako voliš i poštuješ ovaj grad, tu si i doprinosiš mu svojom mladošću, znanjem, radom – i ti si Beograđanin.

Ako uživaš u njegovim festivalima, poštuješ prirodu i uljudan si prema sugrađanima – to je to. Ustaješ li u prevozu? Puštaš li pešake? Pališ li žmigavac u vožnji? Kažeš hvala, molim i izvolite? To je to!
’90tih je došlo do velike migracije u grad, a u tome se niko nije baš najbolje snašao. Ništa strašno. Možda treba da se podsetimo, možda malo da se naučimo, možda sasvim menjamo. Evo, recite nam vi-šta je to sve “beogradski”? Učimo jedni od drugih. A ja bih rekla da smo sve bolji, srećniji i pametniji, spremniji da zapravo istražujemo ovaj grad, ali sve više i ostatak Srbije, da smo naučili šta je to vikend izlet i koliko raznih salaša, vinarija, planina okolo ima, da smo došli dotle da se nekad i opustimo u životu i da ponekad i predahnemo. Družimo se kućno, pozdravljajmo komšije.

Budimo klasa, jer to jesmo.

Šta je za vas sve ono u čemu se Beograd razvija?

The post Beograd – grad koji se menja i razvija iz dana u dan appeared first on Moodiranje.

Naš autor je, ponesen ljubavlju prema devedesetima i člancima poput ovog, rešio da napravil oldsk00l test, naspram oni’ automatskih. Autentični šmek prošlosti, vintage. Ko razume, s’vatiće.

1. Tramvaj nije tramvaj ako…
A …nije Dvojka™! Sećam se i jedinice, Penzionerskog tramvaja.
B …klavire ne prevozi Ostoja!
C …bog iznenadno ne kenja i ne drži se za rukodrkače!
D …nije španski tramvaj! Do kraja 2012. godine biće ih još.
E …nije dupli, da u drugi teledirigovani mogu da unesem pra’ca, a da niko ne vidi.
F …simpatično, tramvaj. Ne vozim se ja time.

2. Šta je to “beogradska sirotinja”?
A Neko ko umesto pra’ca ima samo k’očke, jer je pra’ce teže održavati.
B Prioritet za upravu, kupićemo im lepe kontejnere, bogu iza nogu.
C Moj kurajber je bio vodonoša kad je došao ovamo u vreme despota Stefana Lazarevića i ne dozvoljavam da se tako priča o mom poreklu!
D One ribe u drugom parku, gde sam zalutao neki dan. Jedna me je ošamarila, reče da je samo studentkinja.
E Uh…siromašni?
F Oni što dele cveće sa groblja po kafićima.

3. Kako je danas vaše koleno?
A U najboljem redu, hvala na pitanju…no, nešto me svrbi desni dlan.
B Šta….? Primećuješ nešto čudno u vezi sa mojim kolenom?
C Razbih ga kad se moj Pajero sudario sa motokultivatorom na uglu Strahinjića Bana i Višnjićeve.
D Razbih ga kad se moj motokultivator sudario sa Pajerom na uglu Strahinjića Bana i Višnjićeve.
E Kao i svakog drugog dana, sem kad je velika vlaga.
F Nemoj ti mene da vređaš, ja sam peto koleno iz Beograda!

4 U čemu je najveći problem ovog grada?
A U saobraćajnim gužvama.
B Probleme treba proslediti nadležnima, a ne da se nalaze u nekakvom testu.
C LEGALIZUJTE! LEGALIZUJTE! LEGALIZUJTE!
D Mnogo saobraćaja. Neki dan mi pobežé koza, a pre par sedmica i magare.
E Ispod Brankovog mosta nalazi se splav na kome se svira padavičarka muzika, a ja VOLIM DEVEDESETE!
F U došljacima. Nećeš ti iz Pi**ovca meni da govoriš šta da radim.

05 Ko jaše konja na statui na Trgu Republike?
A Miloš Obrenović
B Nenad Knežević-Knez
C Knez Mihailović iz Picerzburga…i viče: “NAPOLJE, TURCI I OSTALI POLJACI!”
D Knez Mihailo Obrenović
E Nebitno, uskoro će tu stajati mala replika Mosta.
F Što pitate, kad ne znate? Odakle ste vi došli?

06 Kad idete u park, nosite li hleb za golubove?
A Ne volim hleb, jedem golubove bez hleba.
B Jok, ti im nosiš.
C Nosim im nešto drugo, bzvz mi kad sam samo ja urađen.
D Naravno, hleb “Sava”
E Kome treba golub kad ima paunove u dvorištu?
F Naravno, Ciabatu i pletenice.

07 Ko je najveća legenda ovog grada?
A Čedomir Jovanović
B Ana Kokić
C Dušan Radović
D Samo u mojoj porodici bilo ih je troje.
E Pa sad, ne bih da se hvalim…
F Šta je to legenda? Ono ispod mape, e?

08 Srećete bakicu od devedesetak leta koja želi da pređe ulicu. Ona kaže: “Sinko, pomozi mi, budi zlatan…”
A PLATAN???? Nisam ja ubio nijedan platan! ATENTAT, ATENTAT!
B Pomažem joj da pređe ulicu i onda joj otimam tašnu. Poslužiće.
C Prebijam je, jer u mom kraju one koje su živele preko 65 behu veštice. M’rš, avetinjo!
D Pomažem joj da pređe ulicu.
E Pitam je odakle je i onda joj pomažem da pređe ulicu.
F Ignorišem sve cice ispod 30, ako su gaborke onda i ispod 25.

9. Vaš omiljeni park je…
A Studentski park
B Kalemegdan
C Onaj preko puta Rudarskog fakulteta, sa kapijom i ogradom, tu smo nešto brali, pa su nas ‘apsili.
D Park kod Ekonomskog fakulteta
E Onaj najbliži.
F Trenutno, Tašmajdan. I, da vam odam jednu tajnu: ono NIJE Pavićeva statua.

10. Za kraj, kako treba da se zove Most kod Ade Ciganlije?
A Harfa
B Most Amy Winehouse
C Most Duška Radovića/Moma Kapora
D Pa…sigurno za tridesetak godina možete da mu promenite ime…prema tome…hehe.
E Most sprskog ponosa
F Most na Adi

Rezultate kviza možete da pogledate ispod ove šarmantne mape Kruga Dvojke™.

Rezultati kviza

Saberite svoje poene po sledećem ključu. Ukoliko vam matematika ne ide, evo digitrona.

Pitanje 1: A-5, B-1, C-3, D-6, E-2, F-4

Pitanje 2: A-2, B-6, C-5, D-3, E-1, F-4

Pitanje 3: A-6, B-3, C-4, D-2, E-1, F-5

Pitanje 4: A-1, B-6, C-3, D-2, E-4, F-5

Pitanje 5: A-2, B-4, C-3, D-1, E-6, F-5

Pitanje 6: A-2, B-5, C-3, D-1, E-4, F-6

Pitanje 7: A-3, B-4, C-1, D-5, E-6, F-2

Pitanje 8: A-6, B-3, C-2, D-1, E-5, F-4

Pitanje 9: A-3, B-1, C-2, D-4, E-5, F-6

Pitanje 10: A-4, B-3, C-5, D-6, E-2, F-1

Od 51 do 60 poena – ČESTITAMO, vi ste Dragan Đilas. Apsolutno ste savršeni u svakom pogledu. Ne volite da vam spominju platane, ne volite da iko sem vas ugrožava slobodu i politiku lokalnih medija. Ponosite se na španski tramvaj, u uverenju da će Beograd jednog dana postati Madrid; te na Most kod Ade, u uverenju da će Beograd jednog dana biti nešto između Bratislave i Lisabona. Ne brine vas što ćete za ovo poslednje morati da budete prvi u svetu koji će izgraditi veštačko more, sve će to narod pozlatiti.

Od 41 do 50 poena – Vi ste frustrirani stari Beograđanin kome ništa sem porekla nije bitno. Vaša porodica je ovde od vajkada, pomogli ste Obrenovićima da oteraju Turke, a potom ste pomogli Karađorđevićima da ucmekaju Obrenoviće. Već neko vreme vodite spor sa državom, jer je pradedina čarapara u okolini Karađorđeve danas kladionica, a pored svoje parnice, stekli ste i krivičnu prijavu, jer vam se nije dopao sudijin naglasak – kod Beograđana nema uzlaznih akcenata, zaboga! Uskoro ćete biti isto toliko bitni kao i Monagaski u Monaku.

Od 31 do 40 poena – Vi ste fenser iz Silikonske doline/sa splavova. Volite devedesete i, bar što se tiče vaših moralnih vrednosti, garderobe i (ne)prirodne selekcije, one još uvek traju. Najveće dostignuće u životu je imati lepo telo, imati partnera/partnerku kome ćete ljubiti sunce kvarcovano po ceo dan, te najmanji mogući mobilni telefon, jer niste svesni da su u modi opet nekakve cigle. Ponosni ste na svoja kola – svih sedam komada. Ne razumete zašto se vaša omiljena ulica seče sa nekom tamo Skandalijom, punom uđerica.

Od 21 do 30 poena – Vi ste narkoman iz Studentskog parka. Parkić-narkić je vaša svakodnevica, mada povremeno zalutate i u Picin park. Za razliku od većine Beograđana, znate za koga ćete glasati na izborima, ali kad ti izbori budu došli, nećete ih ni biti svesni. Zbog vas se mala deca boje javnih toaleta, a stari ljudi te male dece kad vrišteći pojure po parku. No, istovremeno ste pravi ambasador dobre volje i foursquareovali ste najbolje lokacije u gradu za spavanje pod vedrim nebom, te najbolje budžake za…znate već.

Od 11 do 20 poena – Vi ste beogradska seljačina. Došli ste ovamo, jer ste čuli da je prijem vaših omiljenih TV stanica mnogo bolji, te da struju ne morate krasti sa bandere udaljene 10 kilometara od kuće. Vi “Farmu” ne gledate, vi je sprovodite svugde oko sebe. Kokoške po zelenim površinama, koze na terasama na krovu, magarci parkirani u crvenoj zoni. Ukoliko vas otkrije neki lovac na talente, postaćete slavni poput Gospodara vremena i Travolte iz Borče Grede, tako da…batalite motokultivator i krenite po autobusima! Čuvajte se entičke grupe koja njima gospodari, ko zna šta vam je Palma napričao o tim ljudima.

Od 1 do 10 poena – Vi ste samo još jedna cigla u zidu Kalemegdanske tvrđave. Vaš ekvivalent “Američkog sna” je “Beogradski san” – stan u Belvilu, plata oko sedam stotki, Zastava Punto i dvoje dece koju ćete dati na prvi mogući sport na koji vas njihovi pokreti budu podsećali. Ne razmišljate mnogo, ne činite bog zna šta, ali ste tu kad je potrebna rulja. (Račuunaćemo na vas kad budemo preuzimali vlast u ovom gradu, jerbo svi znaju za koga radimo! – prim. aut)

The post Psiho test: Kakav ste VI Beograđanin? appeared first on Moodiranje.