Juče je  bio 1. novembar. Dan kada je pre tačno 100 godina, 1. novembra 1918. godina oslobođen Beograd u Prvom svetskom ratu. Ovaj nediskutabilno veoma važan datum je već dugi niz godina (tačnije – decenija) u senci drugih “važnijih” datuma za istoriju srpske prestonice.

Zanemarljiv je broj Beograđana koji zna šta se desilo 1. novembra 1918. godine. U školama se  o oslobođenju Beograda u Prvom svetskom ratu izučava samo u okviru jednog školskog časa. I tako je već godinama. Decenijama. I ova stogodišnjica je bila idealna prilika da se to promeni. Ali nije se promenilo. Srbija je i dalje šampion u gubljenju vremena i u propuštenim prilikama. I svi smo krivi zbog toga. A najviše je kriva država koja po tom pitanju nije uradila apsolutno ništa. A mogla je i morala je.

Jedini način da se više pažnje Beograđana i javnosti skrene na stogodišnjicu oslobođenja Beograda u Prvom svetskom ratu bio je da se on dostojno najavi i obeleži. Ključnu ulogu u tome morala je da odigra država koja ne bi trebalo samo simbolično da obeležava ovaj datum, već da to učini na adekvatniji način.

Beograd  juče nije bio okićen zastavama niti su ovu stogodišnjicu najavile topovske salve s Kalemegdana. Ni kralj Aleksandar ni vojvoda Petar Bojović ni vojnici s parade na Terazijama, ni onih 20.000 preživelih građana Beograda nisu bili predmet dostojne proslave.

Regent Aleksandar Karađorđević, vrhovni komandant Srpske vojske u Prvom svetskom ratu

Vrhovni komandant pobedničke Srpske vojske u  Prvom svetskom ratu regent Aleksandar Karađrorđević (potonji Kralj Aleksandar I) ni za stogodišnjicu oslobođenja Beograda nije dobio ni ulicu ni spomenik u prestonici Srbije.

Ni njegov otac, kralj Petar I, poznat i kao Kralj Oslobodilac, nema spomenik u Beogradu.

Vojvoda Petar Bojović komandovao je pobedonosnom Prvom armijom Vojske Kraljevine Srbije koja je oslobodila prestonicu, a spomenik u Beogradu dobio je tek 1990. godine. Obradovao se slavni Vojvoda Petar Bojović oslobođenju Beograda i u Drugom svetskom ratu.

Vojvoda Petar Bojović nije stradao od okupatorske ruke (Nemci su ga poštedeli) ali je pred sovjetske i partizanske trupe izašao u jedinom odelu koje je imao – srpskoj uniformi. Od batinanja novih “oslobodilaca” se nije oporavio.

Vojvoda Petar Bojović zapovedao je Oslobođenjem Beograda 1. novembra 1918.

Svečana akademija koja je sinoć održana u Sava Centru a direktno prenošena na prvom kanalu nacionalne televizije očigledno je imala za cilj da Srbiji pokaže kako je Beograd dostojno proslavio stogodišnjicu svog oslobođenja u Velikom ratu. A nije. Umesto odavanja časti i poštovanja našim slavnim herojima, zahvaljujući RTS-u iz više uglova i vrlo detaljno smo imali prilike da vidimo odavanje počasti predsedniku Republike Srbije dok je izlazio za govornicu, kada su prisutni u sali počeli da ustaju i pozdravljaju ga aplauzom – počevši od prvih redova predviđenih za članove Vlade Republike Srbije i Republike Srpske. U tim prvim redovima nismo imali prilike da vidimo ni praunuka Kralja Petra Oslobodioca a unuka regenta Aleksandra Karađorđevića (Vrhovnog komandanta Vojske Kraljevine Srbije). Mnoge od nas to i nije začudilo, budući da naslednik ove dvojice slavnih vladara, Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, nije bio pozivan ni na jednu državnu ceremoniju u čast stogodišnjice Velikog rata. Tako je bilo od 2014. pa sve do sinoć.

Marginalizovanje Prestolonaslednika Aleksandra u ovim državnim proslavama ne treba da čudi, budući da su i njegov deda i pradeda, Kralj Aleksandar I i Kralj Petar I, potpuno marginalizovani kada god se u prethodnim godinama govorilo o velikoj pobedi Srpske vojske u Prvom svetskom ratu.

U današnjem Beogradu i današnjoj Srbiji niste imali s kim da odate poštu pobednicima u Velikom ratu, kao što niste imali gde ni da dostojno obeležite 100 godina od probijanja Solunskog fronta. Sve to zahvaljujući onima koji danas vode državu Srbiju. Državu sa malim “d”. Jer sve ono što su naši slavni preci učinili velikim i slavnim – mi smo dopustili da se unizi i umanji. I krivi smo zbog toga. Svi zajedno.

Par redova o oslobođenju Beograda 1. novembra 1918. godine

Prva armija Vojske Kraljevine Srbije, pod komandom vojvode Petra Bojovića i vrhovnom komandom regenta Aleksandra Karađorđevića, ušla je trijumfalno u prestonicu samo mesec i po dana od proboja Solunskog fronta. Proboj Solunskog fronta počeo je u noći između 14. i 15. septembra, a već 1. novembra srpski vojnici oslobodili su Beograd, udaljen čak 600 kilometara.

Tog 1. novembra 1918, posle nezadrživog naleta Dunavske, Moravske i Drinske divizije, već ujutru na ulicama Beograda pojavile su se prve komite, a oko 10.30 u grad je prodro konjički eskadron Dunavske divizije i izbio na Kalemegdan. Već oko 13 sati poslednji okupatorski vojnici napustili su Beograd, rušeći za sobom mostove. Oko 15 sati Moravska i Dunavska divizija su se našle na liniji Veliki Vračar – Banjica – Topčidersko i Banovo brdo, te je Beograd zvanično bio oslobođen.

Kada je srpska vojska oslobodila Beograd 1. novembra 1918. u njemu nije zatekla mnogo više od 20.000 građana.