depresija Archives - Moodiranje

Ne treba ti dijagnoza da bi bio đubre od čoveka

Sonja Martić — Sun, 21 Jun 2020 17:16:49 +0000

Pa čekaj, nije to tako, ne znaš celu priču, reći će neko od nas, ali ne, male nedovršene duše nastavljaju da lešinare nad činjenicom da se neko kobelja iz stanja u koje nije dospeo svojom voljom.

Prema kvalifikacijama ovakvih malograđana neke bolesti su maltene uzvišene, pa tako čujemo da je neko mučenik jer živi sa srčanom bolešću ili heroj jer se bori s malignim oboljenjem, ali čekaj, ako je recimo depresivan, onda je obavezno ludak, prokažen, s takvim se ne treba zabavljati ili družiti, “znaš, on/a ima F dijagnozu”, “pa nisu naši stari bez razloga proveravali da li u porodici potencijalnog bračnog partnera ima šizofrenije”.

Bez namere da zalazim u fiziologiju, medicinu i psihologiju, ostavivši po strani činjenicu da neke bolesti bivaju stečene ili izazvane određenim ponašanjem (a čak ni medicinske grane nemaju sve odgovore na ova pitanja), svako ljudsko biće na ovom svetu potvrdiće sledeće:

Niko ne želi da bude bolestan. Niko ne bira da bude bolestan. Niko ne voli što je bolestan.

Zašto je teško shvatiti da se psihičke bolesti ne dešavaju po algoritmu “evo, dosadno mi je, ne znam šta ću od sebe, besan sam i obestan, hajde da obolim od depresije ili bipolarnog poremećaja, čisto da se nešto dešava?” Ne ide tako. To će potvrditi svi koji su kroz ovo prošli (i prolaze), što na ličnom, što na primeru nekog iz okruženja. Jedino svetlo u ovoj konstelaciji je trenutak kada osoba koja prepozna da je u problemu odluči da potraži stručnu pomoć. Koliko je teška ova borba, koliko iziskuje truda, rada, tolerancije i strpljenja, tema je za sebe. Svedočanstava je na pretek.

No, vratimo se temi – diskriminaciji ljudi koji se sa ovim bore. Diskriminatori imaju vrlo perfidne, ujedno i zatucane mehanizme po kojima to rade:

osporavanje građanskih i intelektualnih prava: na veliku žalost onih koji smatraju da su superiorni zbog činjenice da imaju prelazni IQ i zvanično su “normalni”, prisustvo dijagnoze ili smetnje u velikom procentu ne umanjuje intelektualne i profesionalne sposobnosti. Bilo bi zanimljivo videti malograđančiće kako osporavaju kredibilitet, talenat i sposobnosti Betovena, Kurt Kobejna, Isaka Njutna, Mela Gibsona, Vinstona Čerčila, Harisona Forda, Ernesta Hemingveja… da, svi oni (i još dosta slavnih i velikih ljudi) imaju ustanovljene psihičke bolesti ili smetnje.
poistovećivanje loših crta karaktera s bolešću: da se razumemo, određene crte i ponašanja (nesposobnost kontrole besa, patološko laganje, manipulativno ponašanje) mogu da budu više istaknute kod nekih dijagnoza (narcisoidni poremećaj ličnosti, granični poremećaj ličnosti…), no, to možemo sresti i kod zvanično psihički zdravih ljudi. Loše crte karaktera mogu da budu u korelaciji s bolešću, a i ne moraju.U prevodu, ne treba ti dijagnoza da bi bio đubre od čoveka. Postoji teorija o “lošem genu”, “urođenom zlu”, o čemu je Skot Pek pisao u knjizi “Ljudi laži”. Prema njegovim promišljanjima, zasnovanim na psihoterapeutskoj praksi od nekoliko decenija, loše crte i osobine, zloba za koju on smatra da je egzaktna i materijalizovana, su stvari koje treba tretirati van okrilja bolesti. Dakle, čovek može biti podao, zao, pokvaren, a da je pritom potpuno psihički zdrav (koliko god to paradoksalno zvučalo). S tim u vezi je vrlo opasno i štetno vezati nečije loše postupke za bolest, jer loša osoba je loša osoba, svejedno da li “puca od zdravlja” ili je obolela. Stoga dvaput promislite kad kritikujete nečije loše postupke – jedno je reći “on je loš čovek, načinio mi je zlo”, a sasvim drugo “načinio mi je zlo, on je bolestan čovek”, jer time stigmatizujemo psihičke bolesti i doprinosimo predrasudi da su psihički bolesni ljudi loši ili zli.
diskreditovanje ličnosti: kao što prisustvo bolesti ne sputava (nužno) čoveka u intelektualnom delovanju i građanskom životu, isto važi za društvene i privatne relacije. Ovaj odnos zna da bude zahtevan za obe strane, osobu s psihičkim poteškoćama i njeno okruženje, no, treba se zapitati kako bi svako od nas reagovao da sazna da u njemu “čuči” dijagnoza – pitam se, da li bi tada narečeni malograđani rekli: “evo ja sam bolestan, izopštite me iz posla, društva, braka, svega!”

Za kraj, citiraću “Narodnog učitelja” Vase Pelagića, koji je još pre 130 godina učio ljude da “u bolesti nema ničeg sramotnog, niti je pred sudom nauka fiziologije i medicine ijedan deo čoveka sraman niti nečastan, nego su svi ravni između sebe”:

U otvorenoj pouci leži moral, a ne u lažnom izvijanju i laganju, kao što misle i govore sadanji glupavi primetači i nadri “moraliste”.

Stoga kad sledeći put primetite nekog “nadri moralistu”, ne zaboravite da mu predočite da nazaduje dobrih 130 godina. Medicina (i psihologija/psihijatrija) napreduje svakim danom, no, za zatucanost i malograđanštinu leka nema, osim da radiš na sebi. Ljudi “s dijagnozom” taj korak već su napravili.

The post Ne treba ti dijagnoza da bi bio đubre od čoveka appeared first on Moodiranje.

Samodestrukcija: Kako izgovorima upropašćavamo sebi život

Jovana Popović — Fri, 17 May 2013 10:55:43 +0000

Smatram da u je čovek sazreo u momentu potrebu za samodestrukcijom nauči da kanališe u energiju, a tu energiju usmeri ka pozitivnim i korisnim stvarima. Danas se neću baviti (kvazi)filozofskim i (nadri)psohološkim raspravama na temu kako spasiti svoj duh od samodestruktivnih momenata već ću navesti tipične primere toga kako se niko ne može više usrati u naš život od nas samih.

Profesionalno i intelektualno polje

Fakultet nigde pobeći neće: Ono kad ti dođe januarsko-februarski ispitni rok a ti shvatiš da nikako ne možeš da učiš dok ne obaviš generalno spremanje sobe, pa kad završiš shvatiš da nisi krečio od prošle godine. A kad si već okrečio treba da izvršiš i dezinsekciju, da ti se slučajno ne pojave bube pa da neko pomisli da si aljkav, pa onda i da opereš tepihe, a kad si odneo tepih na pranje shvatio si i da ti parket nije ishoblovan kako treba. Kad napokon završiš sa majstorom zbog koga si izgubio 3 dana više jer je neodgovorni alkoholičar (ali je ćaletov ortak pa nisi smeo da ga biješ) i rešiš da se okupaš kao čovek i tako čist kreneš u nove intelektualne pobede, shvatiš da ti česma u kupatilu curi i da je iznad kade sa leve strane jedna pločica napukla. Pa kako mirno da spavaš kad u svakom momentu može da se desi poplava u stanu? Vodoinstalaterski posao obaviš tri dana pred ispit i ponoson si na sebe kako si veliku stvar odradio, a fakultet jebiga pobeći neće.

Pred sledeći ispitni rok rešiš da se nesrećno zaljubiš jer je proleće a nisi jebao od prošlog leta, i pošto se stvar neslavno završi nemaš koncentraciju od prevelike seksualne isfrustriranosti i emocionalne dubioze.

Pred junski rok izađe nova sezona serije koju pomno pratiš i par desetina filmova koji jednostavno ne mogu da se ne odgledaju, a moraš i da pročitaš sva tri dela “50 nijansi” da bi znao na šta se žene lože u krevetu, što je ukupno 1500 strana. Stići ćeš sve da nadoknadiš ako ne u septembru (jer planiraš da se uvališ na mesec dana u ortakovu vikendicu u Sutomoru), onda svakako u Oktobru i Oktobru II.

Niko ne može toliko malo da me plati koliko mogu da zabušavam: Dolaziš mamuran i neobrijan (u košulji od juče) na posao sa pola sata zakašnjenja – krivI su ti Đilas i BUSPLUS i sneg što je pao u decembru (mislim stvarno). Piješ kafu 2 sata, a kad te šef pozove praviš se da si u WC-u zbog stomačnih problema. Kompjuter ti je stariji od mlađe sestre pa nema smisla raditi u Wordu kojem treba 17,5 minuta da se otvori, pa i to iskuliraš. Kad ti kolege traže pomoć praviš se da ti je pre dva dana uginuo pas ili te šutnula riba (ne možes više da se vadiš na babu koje je prošle godine umrla 3 puta) i oni se sažale na tebe rečenicom “Ma neka, drugi put”. Odeš na pauzu da jedeš, ali pošto u kraju ni jedna pekara ne valja, moraš u onu koja je dve stanice autobusom dalje, jer si navikao na kvalitet i paziš šta unosiš u sebe. Na stanici se u sebi još malo ispsuješ sa BUSPLUSOM i Đilasom, a kad konačno stigneš do pekare i sa prodavačicom jer ti je kusur dala u kovanicama, a ne u papirnom novcu ili što burek nije dovoljno vruć. Pošto te je sramota da ostaneš da jedeš u toj istoj pekari jer te svi penzosi koji su zbog tebe čekali minut i po duže popreko gledaju i kroz zube psuju, odeš do obližnjeg parka da jedeš na miru. U povratku sretneš Peru, koga inače očima ne možes da vidiš, ali naravno važiš za lepo vaspitanog pa sa njim moraš da popričaš minimum 20 minuta (da te posle ne opanjkava kod drugarica). Po ulasku u kanc smišljaš kako da ubiješ još dva i po sata, jer si na netu već sve pogledao, pročitao sve novine, rešio sve sudoke i popunio tiket za danas. Shvatiš da je beznadežno. Čuku pred kraj radnog vremena se javiš kako žuriš kog lekara jer imaš zakazano. Vratiš se kući, dobrano naždereš i onda osećaš ko govno naredna dva sata jer ti je plata bednih trista evra, za koje si morao svoju mladost (jedno 5-7) godina da ostaviš na nekom usranom fakultetu, koji naravno nije priznat u inostranstvu. Eto u kakvoj zemlji živimo, pa nije ni čudo što ne možeš normalnu devojku da nađeš, kad se sve lepe za ove veterane teške kategorije sa minimumom mesečnih primanja od četiri cifre u evrima.

Emotivno polje

Klasičan očaj: I ako ste raskinuli pre 6 meseci tako što te je stoka seljačka ostavila preko poruke na fejsbuku prvo što uradiš kad otvoriš oči, pre nego što se umiješ i “staviš” kafu je ozbiljno i studiozno češljanje njegovog profila na tom istom ozloglašenom fejsu i praćenje apsolutno svih aktivnosti koje je tokom noći, dok si spavala uspeo da odradi. To predstavlja jedan sistematski posao, prvo pogledaš sve tagovane slike, pa dobro pročešljaš i profile ljudi koji su na tim slikama i njihove albume. Te ljude naravno nikad u životu, za 9 meseci vaše veze nisi ni čula ni videla.

Kad završiš sa slikama pređeš na prijatelje. Ostao ti je zapisan broj virtualnih prijatelja sa kojima se družio sinoć pa ako se ne poklapa, češljaš ko je tu nov. Obavezno to bude neka ženska osoba, prostačkog izgleda i prenaglašenih atributa te moraš da iskoristiš pomoć prijatelja u datoj situaciji. Zoveš drugaricu da hitno dođe i zgranuto joj pokazujes sa kakvim je stoka seljačka počeo da se druži. Drugarica prevrće očima i hvata se zaglavu uz rečenicu: “Kako je nisko pao, nemam reči” i nalazi dotičnoj dronfulji najmanje šest mana više nego što si i ti mogla da nađeš. Eto zašta prijatelji služe.

Rešiš da se izdigneš iz situacije i pošto je petak, obavezno izađeš. Plan je da obučeš najkraću suknju i najviše štikle i tako namontirana napraviš foto sešn spremanja za izlazak, zagrevanja za izlazak i samog izlaska u kojem si ti glavna diva. Rešiš i da se napiješ više nego inače i da ti to veče bude najbolje u životu. Ko zna, možda sretneš i čoveka svog života, pa da vidi skotina šta je propustio. Pošto si previše popila i nažuljale te cipele, usput do kluba se podupireš o drugarice. Od svakog trećeg prolaznika tripuješ da je on. Naravno, ide se u klub u kom si ga videla na fejsbuk slikama od prošlog petka.

Kad stigneš u klub shvatiš da su svi muški primerci daleko ružniji i gluplji od njega. Smara te pijani idiot koji ti se unosi u facu i štipka za obraz, ali da je malo lepši i malo manje kontuzovan rado bi se povatala sa njim, što bi tvoja verna drugarica fotoaparatom ovekovečila i ujutru aploudovala. Na povratku ponovo shvatiš da ne možeš da živiš bez njega i sve vreme u taksiju kukaš, zapomažeš i padaš u trans. Drugarice ti konfiskuju mobilni da ne bi napravila još neko sranje. Kad stigneš kući uzimaš fiksni i okrećeš dobro poznat broj. Ako se uopšte odazove, do svitanja kukaš, proklinješ, moliš i na kraju ozbiljno pretiš dok u jednom momentu shvatiš da je čovek prekinuo vezu pola sata ranije ili jednostavno zaspao.

Umesto dobro jutro, bratu u prolazu odbrusiš “Jedi govna” jer si sigurna da te mrko gleda. Kafe nema, pa se pošteno isvađaš sa ćaletom što je sinoć popio ono što si ostavila da ujutru ne bi išla do prodavnice. Muškarci su sebična govna! Uz doručak sa kevom ćutiš, ona priča, a ti si isključena. Uključiš se u momentu kad čuješ: “Eto sad kad si završila fakultet i počela da radiš još da ti nađemo nekog dobrog dečka pa da odmorim dušu.” Zacrveniš se, iskolačiš oči, ustaneš i ljutito odbrusiš: “Kevo da ti mene ostaviš malo na miru, odmah da ti kažem neću nikad da se udam. Jasno, nikad!”

I stvarno, zašto bi se udavala, da moraš da pereš, peglaš i kuvaš, pa zašto si onda završavala fakultet. Onda kad zatrudniš da te vara sa mršavijima, a kad se porodiš sa užima. Da dok čuvaš decu on da neku fuksu čašćava i dvori, e taj film da gledaš nećeš. I onako su svi muškarci nesposobni, iskomleksirani, infantilni idioti. Sa mnogima ne možeš ni tri proste rečenice da razmeniš. A da se udaš za nekog jadnika ni to ne ide. Mislim šta bi ti reklo društvo iz srednje da te vide u društvu tako nekog bezveznjaka kad si naravno bila od najboljih riba u školi. I uopšte te ne zanimaju deca trenutno. I onako samo kukaju, spavaju i seru. Ultimativna dosada. A kad budeš shvatila da je frka, otići ćeš u neku banku sperme, jer će to do tad da se otvori i u ovoj našoj zatucanoj državi. Drugarice su već odustale da te “spontano” sparuju sa svojom braćom, ortacima i poznanicima jer si najmanje osam od deset oterala u pičku materinu i bukvalno i figurativno jer su pogrešnim tonom nešto rekli, slučajno te šutnuli ispod stola ili preglasno disali. U klubu muškarce gledaš mrko pa se niko i ne usuđuje da ti priđe. Odakle im pravo da misle da mogu da ti ugrožavaju prostor i zagađuju vazduh?

Ubeđena si da se svi dive tvojoj nezavisnosti i stavu. Nikome se ne pravdaš i ne polažeš račune. Onda dođe svadba tvoje najbolje drugarice. Pozvana si da kumuješ. Ona ne sme ni da te pita da li imaš pratnju, jer zna kakvu reakciju može da izazove. Odeš sama i super ti je. Posle nedelju dana gledaš slike. Sve bre neki parovi smarači. Kakvi su grozni, patetični i ljigavi. Par sati kasnije pozove te i druga najbolja drugarica. Verila se, i udaje se na jesen. Trudna, u trećem mesecu ali htela je malo da sačeka dok svima ne kaže. Završiš razgovor i buljiš u jednu tačku. Na milisekundu ti pogana misao prođe kroz glavu: “A možda bih trebala da neđem neku pratnju?” Otkucaš broj bivšeg dečka u telefonu više puta ali nikada ne pritisneš komandu call. Ponovo buljiš u jednu tačku. Ma zajebi sve, muškarci su sranje…
Tri meseca kasnije odes na svadbu sama.

The post Samodestrukcija: Kako izgovorima upropašćavamo sebi život appeared first on Moodiranje.