fbpx

Ne treba ti dijagnoza da bi bio đubre od čoveka

Jedina bolest koju treba ismevati je ZATUCANOST!

Svako od nas je to prošao ili zna nekog. Depresija, anksioznost, granični i bipolarni poremećaj, neuroze – umesto empatije i podrške nailaze na osude, ismevanja, potcenjivanja.

Pa čekaj,  nije to tako, ne znaš celu priču, reći će neko od nas, ali ne, male nedovršene duše nastavljaju da lešinare nad činjenicom da se neko kobelja iz stanja u koje nije dospeo svojom voljom.

Prema kvalifikacijama ovakvih malograđana neke bolesti su maltene uzvišene, pa tako čujemo da je neko mučenik jer živi sa srčanom bolešću ili heroj jer se bori s malignim oboljenjem, ali čekaj, ako je recimo depresivan, onda je obavezno ludak, prokažen, s takvim se ne treba zabavljati ili družiti, “znaš, on/a ima F dijagnozu”, “pa nisu naši stari bez razloga proveravali da li u porodici potencijalnog bračnog partnera ima šizofrenije”.

Bez namere da zalazim u fiziologiju, medicinu i psihologiju, ostavivši po strani činjenicu da neke bolesti bivaju stečene ili izazvane određenim ponašanjem (a čak ni medicinske grane nemaju sve odgovore na ova pitanja), svako ljudsko biće na ovom svetu potvrdiće sledeće:

Niko ne želi da bude bolestan. Niko ne bira da bude bolestan. Niko ne voli što je bolestan.

Zašto je teško shvatiti da se psihičke bolesti ne dešavaju po algoritmu “evo, dosadno mi je, ne znam šta ću od sebe, besan sam i obestan, hajde da obolim od depresije ili bipolarnog poremećaja, čisto da se nešto dešava?” Ne ide tako. To će potvrditi svi koji su kroz ovo prošli (i prolaze), što na ličnom, što na primeru nekog iz okruženja. Jedino svetlo u ovoj konstelaciji je trenutak kada osoba koja prepozna da je u problemu odluči da potraži stručnu pomoć. Koliko je teška ova borba, koliko iziskuje truda, rada, tolerancije i strpljenja, tema je za sebe. Svedočanstava je na pretek.

No, vratimo se temi – diskriminaciji ljudi koji se sa ovim bore. Diskriminatori imaju vrlo perfidne, ujedno i zatucane mehanizme po kojima to rade:

  • osporavanje građanskih i intelektualnih prava: na veliku žalost onih koji smatraju da su superiorni zbog činjenice da imaju prelazni IQ i zvanično su “normalni”, prisustvo dijagnoze ili smetnje u velikom procentu ne umanjuje intelektualne i profesionalne sposobnosti. Bilo bi zanimljivo videti malograđančiće kako osporavaju kredibilitet, talenat i sposobnosti Betovena, Kurt Kobejna, Isaka Njutna, Mela Gibsona, Vinstona Čerčila, Harisona Forda, Ernesta Hemingveja… da, svi oni (i još dosta slavnih i velikih ljudi) imaju ustanovljene psihičke bolesti ili smetnje.
  • poistovećivanje loših crta karaktera s bolešću: da se razumemo, određene crte i ponašanja (nesposobnost kontrole besa, patološko laganje, manipulativno ponašanje) mogu da budu više istaknute kod nekih dijagnoza (narcisoidni poremećaj ličnosti, granični poremećaj ličnosti…), no, to možemo sresti i kod zvanično psihički zdravih ljudi. Loše crte karaktera mogu da budu u korelaciji s bolešću, a i ne moraju.

    U prevodu, ne treba ti dijagnoza da bi bio đubre od čoveka. Postoji teorija o “lošem genu”, “urođenom zlu”, o čemu je Skot Pek pisao u knjizi “Ljudi laži”. Prema njegovim promišljanjima, zasnovanim na psihoterapeutskoj praksi od nekoliko decenija, loše crte i osobine, zloba za koju on smatra da je egzaktna i materijalizovana, su stvari koje treba tretirati van okrilja bolesti. Dakle, čovek može biti podao, zao, pokvaren, a da je pritom potpuno psihički zdrav (koliko god to paradoksalno zvučalo). S tim u vezi je vrlo opasno i štetno vezati nečije loše postupke za bolest, jer loša osoba je loša osoba, svejedno da li “puca od zdravlja” ili je obolela. Stoga dvaput promislite kad kritikujete nečije loše postupke – jedno je reći “on je loš čovek, načinio mi je zlo”, a sasvim drugo “načinio mi je zlo, on je bolestan čovek”, jer time stigmatizujemo psihičke bolesti i doprinosimo predrasudi da su psihički bolesni ljudi loši ili zli.

  • diskreditovanje ličnosti: kao što prisustvo bolesti ne sputava (nužno) čoveka u intelektualnom delovanju i građanskom životu, isto važi za društvene i privatne relacije. Ovaj odnos zna da bude zahtevan za obe strane, osobu s psihičkim poteškoćama i njeno okruženje, no, treba se zapitati kako bi svako od nas reagovao da sazna da u njemu “čuči” dijagnoza – pitam se, da li bi tada narečeni malograđani rekli: “evo ja sam bolestan, izopštite me iz posla, društva, braka, svega!”

Za kraj, citiraću “Narodnog učitelja” Vase Pelagića, koji je još pre 130 godina učio ljude da “u bolesti nema ničeg sramotnog, niti je pred sudom nauka fiziologije i medicine ijedan deo čoveka sraman niti nečastan, nego su svi ravni između sebe”:

U otvorenoj pouci leži moral, a ne u lažnom izvijanju i laganju, kao što misle i govore sadanji glupavi primetači i nadri “moraliste”.

Stoga kad sledeći put primetite nekog “nadri moralistu”, ne zaboravite da mu predočite da nazaduje dobrih 130 godina. Medicina (i psihologija/psihijatrija) napreduje svakim danom, no, za zatucanost i malograđanštinu leka nema, osim da radiš na sebi. Ljudi “s dijagnozom” taj korak već su napravili.

Komentari