– Nemoguće je preterano naglasiti potrebu za razvojem obrazovanja u oblasti medijske i digitalne pismenosti, sa posebnom pažnjom na uključivanje ovih tema u formalno školovanje. Potrebno je dalje obrazovanje roditelja, vaspitača i nastavnika, kao i svih ostalih aktera čija je odgovornost da zaštite decu od štetnih sadržaja, ali i da im obezbede poštovanje dečijih prava – pre svega, prava na privatnost, slobode izražavanja i prava na pristup znanju, koja su temelj za ostvarivanje ostalih dečijih i ljudskih prava u digitalnom okruženju.

Dodatno, treba nastaviti sa razvijanjem specijalizovanih servisa koji deci i mladima mogu pružiti smernice i savete u slučajevima ostvarivanja digitalnih rizika. Prilikom razvoja ovih servisa neophodno je uspostavljanje efikasne komunikacije i kolaboracije između najšireg kruga aktera, od pravosudnih organa, preko medija i telekomunikacionih operatora, proizvođača medijskog sadržaja, oglašivača, obrazovnih institucija, specijalizovanih stručnih organizacija i mnogih drugih – smatra dr Đorđe Krivokapić, asistent na Fakultetu organizacionih nauka i direktor za pravne prakse SHARE Fondacije.

Upotreba interneta je postala odavno najdominantnija životna aktivnost svih nas. Neki podaci pokazuju da na svetu čak do 50% korisnika interneta pokazuje preterano ili štetno korisničko ponašanja. Snimanje sadržaja postalo je manir, svakodnevna aktivnost, dovedena do granica banalnosti i apsurdnosti, pa tako danas ljudi objavljuju šta su kuvali za ručak, šta im je partner napisao u poruci, kad isprobavaju garderobu u tržnom centru, pa čak i kad idu na snimanje zuba (lično sam ovo videla na mrežama).

Ovde je reč o nizu fotografija i video snimaka u kojima vi ili vaše dete otkrivate detalje iz svog života, puštate strance u svoj dom, izlažete sebe i svoju decu neznanim opasnostima, a u okolnostima u kojima su vaši nalozi na društvenim mrežama otvorenog tipa, apsolutno nemate kontrolu nad time ko će i šta od toga videti i na koji način će tumačiti ili to zloupotrebiti.

Malo li je primeraka u kojima su stanovi opljačkani, deca oteta, i slično, upravo prateći naloge na društvenim mrežama i vaše aktivnosti? A šta je tek sa onim manje opipljivim delima, vidnim ili ne, za koje nikada ni ne saznamo?

Razvoj tehnologije menja i pristup samom kontekstu roditeljstva. Nije dovoljno biti samo roditelj, jer je bezbednost dece sada ugrožena sa obe strane, virtuelne i realne.

Pogledajte ovaj klip:

Ovo su primeri izuzetnog problema u društvima u kojima živimo, nezrelih i senzacionalističkih pristupa roditeljstvu, dece koja će imati i nositi tragove toga, i sve to pod budnim okom javnosti, koliko god masovna ona bila ili ne. Nastojanja brojnih „stručnjaka“ da se istaknu kao idealni roditelji jednako su štetni. Ponašanja u kojima se identitet ličnosti potpuno skrajne zarad preuzimanja identiteta „majke“, „roditelja“, i onog najgoreg, “drugara” deci, jednako su tragična kao i potpuna odsustva brige o detetu.

Previše primera oko vas sigurno znate u kojima je dete bukvalno ukras, dodatak, neki deo socijalnog identiteta, a ponašanja takve dece govore glasno o zapostavljenosti ulaganja u njihovu samu suštinu.

Dodajmo tome element interneta, i tragedija postaje neizbrisiva.

Roditelji su već odavno jedni od najvećih izvora kršenja privatnosti svoje sopstvene dece, ostavljajući potencijalno štetne digitalne tragove znatno pre dobi saglasnosti.

Zamislite da imate pet godina i da vaša majka snima svaki vaš korak, podstiče vas da se glupirate, pozirate, “zabavljate narod” i od vas pravi maskotu?

Da li majke koje od svoje dece prave manekene za Instagram čine zločin?

Digitalni otisak deteta ili tinejdžera sada počinje čak i pre rođenja. Od ultrazvučnih fotografija i najava termina objavljenih na društvenim mrežama do uticaja “pametnih igračaka”, roditelji otkrivaju mnogo više informacija nego što znaju o svojoj deci. Dodajte sve veći broj računara u učionici i količinu podataka koje prikupljaju škole i vrlo je malo podataka o vašem detetu koji su zaista privatni.

Ova tehnologija, zajedno sa ponašanjem roditelja, sve više dovodi decu u opasnost od krađe identiteta, ponižavanja, raznih kršenja privatnosti, buduće diskriminacije i izaziva zabrinutost zbog razvojnih pitanja koja se odnose na autonomiju i saglasnost.

Studija iz 2010. godine pokazala je da je u SAD-u više od 90% dvogodišnjaka i 80% beba već bilo na raznim društvenim mrežama.

Ovaj izveštaj procenjuje da do 13. godine roditelji na mreže postave otprilike 1300 fotografija i video snimaka svoje dece (što bi moglo izgledati kao konzervativna procena za one od nas čiji su newsfeedovi puni novih roditelja).

Čak se i 2011. procenilo da ljudi imaju među kontaktima i oko 1/5 potpunih poznanika i prolaznih ljudi koje površno poznaju, posebno na Fejsbuku. Razmislite o tome koliko prilika mogu imati relativni stranci (ili čak prijatelji koji kasnije postanu čak i neprijatelji, a znamo da se i to često dešava) da izlože ranjive ili potencijalno neugodne postove (ili priče, za koje smatramo da su kratkotrajne, ali mogu nekome ko ih kopira ili snimi, trajati ceo život).

Fenomen da roditelji stavljaju informacije o svojoj deci na mrežu postao je poznat kao „sharenting“. U nedostatku naše reči, mogli bismo to nazvati rodideljenjem.

Prema britanskom izveštaju, Barclais je predvideo da će do 2030. „rodideljenje“ predstavljati 2/3 prevare sa identitetom, što će koštati i stotine miliona dolara godišnje. Samo sa imenom, datumom rođenja i adresom (na primer, dovoljno lako pronaći na fotografiji rođendana sa geografskim oznakama na Facebooku), čak i potpuno loši glumci mogu da čuvaju ove podatke sve dok osoba ne napuni 18 godina, a zatim započnu otvaranje naloga.

Šta možete da učinite?

Eliminišite nepotrebne slojeve informacija poput geografskog označavanja (“tagovanje” na lokacijama) i razgovarajte sa svojom decom čim budu u mogućnosti o tome šta se vezano za njih stavlja na mreže.

Ovo drugo ne samo da poboljšava detetov osećaj autonomije, već ga veoma rano upozorava na potencijalne opasnosti prekomernog deljenja i daje im dobar osećaj o tome šta treba da bude javno i privatno.

Zaista, deca koja odrastaju sa osećajem privatnosti, uz roditelje koji ih podržavaju i koji manje kontrolišu, prolaze bolje u životu. Studije pokazuju da ova deca imaju veći osećaj opšteg blagostanja i izveštavaju o većem zadovoljstvu životom kao odrasli od dece koja su doživela manje autonomije u detinjstvu. Deca moraju biti u stanju da formiraju sopstveni identitet i stvore sopstveni osećaj kako privatnog, tako i javnog “ja“ da bi napredovali kao mladi ljudi i na kraju kao odrasli.

-Stejsi Stajnberg sa Pravnog koledža Levin Univerziteta na Floridi

Bez ikakvog osećaja ograničenja kada su u pitanju njihovi podaci, deca koja odrastaju u našem svetu nakon oduzimanja privatnosti mogu pretpostaviti da nemaju pravo da čuvaju svoje podatke privatnim.

Samo razmislite o tome svemu pre nego što bilo šta objavite, a dodala bih i to da pored ovoga, i dalje postoji veliki broj fenomenalnih roditeljskih kanala informisanja koji pomažu drugim roditeljima i daju savete i ideje, ali imajte na umu da neke stvari tada treba maksimalno sačuvati privatnim, pa i poštovati one koji svoju privatnost kvalitetno i kreativno dele, jer kao što vidimo, to jeste delimično i žrtva i rizik.

Zato, filtrirajte informacije i pazite koga pratite, a još više i bitnije – ko prati vas.

The post Snimanje dece za internet: Šta je to sharenting i zašto morate o tome da mislite appeared first on Moodiranje.

Deo prvi: „Ma jebeš školu!“

Stojim sinoć uredno u redu, na mestu gde svi koji žive na Vračaru dolaze na pljeskavicu. Razmišljam o glupom danu koji je prošao, slušam muziku i čekam da klincu i meni uzmem večeru jer gospođa radi do kasno. Umoran od telefoniranja i ljudi koji mi preko dana pojedu zdravu energiju sa kojom se probudim, i željan da čujem malo normalnog zvuka, recimo, Stinga, koji će mi dati energije da sa detetom porazgovaram o obavezama, školi i životu, ne mogu da ne primetim dve devojčice koje razgovaraju pored. Isključujem muziku na telefonu, a slušalice ostavljam, kako ne bi primetile da sam im se posvetio. One stoje desno od mene. Iza nas postoji red od najmanje šest ljudi. Njih dve razgovaraju strastveno o nečemu. Pominju neku osobu po imenu, koja očigledno, nije sa njima.

Jedna od njih govori: „Ide gas!“, a zatim kaže: „Ma ko ga jebe, postaviću sliku sa Ilijom pa nek crkne!“, dok je drugarica savetuje: „Ne znam što ne oslobodiš tu pičku malo. Šta si se stisla?! Daj još nekom! Neka čuje da si mu se jebala sa ortacima! To će ga izludeti!“

I sve bi to bilo u redu da nemaju po 15 godina što mi je komšija krišom šapnuo dok je stavljao začine u pljesku.

Sve vreme razgovora, devojke se kuckaju sa nekim preko Instagrama. To uspevam da vidim zato što su im telefoni prilično okrenuti ka meni i komšiji koji je na roštilju. One to rade takvom brzinom i sa toliko malo pažnje, da je radnja skoro automatizovana. Paralelno sa tim prepričavaju te poruke i odlučuju šta će dalje. To shvatam iz pitanja komšije da li da im pakuje pljeske ili ne, o kome one značajno razmišljaju i ipak odlučuju da pojedu tu jer neće kući.

Sve ovo se dešava u 22:15, da ne zaboravim da napomenem. Devojčice se smeštaju za pult na kom se klopa, i već su daleko od mene.

Jedna pita: „A škola, sutra?“ dok joj druga odgovara: „Ma jebeš školu!“

Vratim se kući, nem! Dok klopam pljeskavicu sa malim, posmatram ga. On gleda Youtube, ja neku emisiju na televiziji. Ne komuniciramo. U nekom trenutku on prekida svoj klip, i taman kada sam pomislio da ima nade i da je shvatio da treba da razgovaramo on mi postavlja pitanje o ceni nekog džipa. Odgovorim da ne znam. Završimo večeru i dogovorimo se da od sada dok jedemo više nema telefona ni tableta. Sedimo, klopamo i razgovaramo. Ja mu objasnim da je to tako bilo oduvek. On ne razume zašto, ali prihvata ideju. Kaže da želi da doživi kako je to bilo u srednjem veku. Ipak, pita da li će to važiti zauvek na šta ja odgovaram da ćemo se dogovoriti. Upitam zašto, i dobijem odgovor – pa dosadno je samo jesti. Treba nešto i da gledaš dok jedeš. Kaže da je obrok bez jutjuba potrošeno vreme. Ja pokušam da objasnim da nije, ali dobijem odmah argument da i ja to stalno radim.

Zapušio mi je usta. Jednom rečenicom. A ko me zna, zna da to nije jednostavno jer na sve imam odgovor. Ako ga i nemam, smisliću nešto da dodam. On ima 13 godina. Za dve godine će imati tačno toliko koliko imaju devojčice iz prvog pasusa.

Razmišljam o preseljenju u ruralne krajeve ili makar o ometaču signala mobilnih telefona i interneta.

Deo drugi: SOCIJALNA KOROZIJA FEJKA

Pre nekoliko godina na konferenciji u Kladovu koju sam posetio vođen svojim pogrešnim izborima, koja je bila namenjena potpuno drugoj ciljnoj grupi, završio sam na nekoj psihološkoj radionici koja je jedna od boljih koju pamtim u životu. Neka sjajna psihologičarka govorila je o emotivnoj i socijalnoj inteligenciji. Objašnjavala je da su termini podeljena pažnja samo moderne fraze, i da takve stvari zapravo ne postoje.

Naravno, dok sam je slušao gledao sam u telefon, i čitao, recimo, tviter. Ona me je prekinula i rekla da je to što ja radim klasičan primer socijalne korozije.

Definisala je to kao potrebu da komuniciramo sa nekim drugim, ko nije tu sa nama, dok ignorišemo ljude koji su oko nas.

Ne bih da se branim i da kažem da je u tom trenutku za mojim stolom sedelo veće staraca zaposleno u javnim preduzećima, ali svakako je događaj ostao u mom mozgu do danas.

Sećam se te edukacije dok prisustvujem konferencijskom pozivu danas. Tema je jako dosadna, pa sam ja odlučio da pogledam instagram. Da vidim ima li šta novo i da pošaljem nekome nečiju sliku. Nešto što ćemo komentarisati ili popljuvati, žargonski rečeno. Sa nepostojećom pažnjom pratim nešto za šta primam platu, bez udubljivanja i komentara jer me se ne tiče direktno. Ticaće me se za 2-3 godine, ali ću tada razmišljati o tome. Do tada korodiram. Ljubazni mejl od HR direktorke je pre par godina objasnio da naše objave na društvenim mrežama moraju biti vezane sa firmom. Da ne treba drukčije skretati na sebe pažnju. Odlučio sam tada da se konvertujem u voajera. I uopšte nije loše, verujte mi.

Onih pola sata do sat koje sam dnevno trošio na razmišljanje koju sliku da objavim, kakvu će ona poruku poslati, šta će ko da pomisli sada trošim na gledanje drugih jadnika koji to rade i pitam se da li sam ja veći jadnik od njih, obzirom da taj treš konzumiram.

Da ne idem daleko od teme, instagram izgleda ovako: zima je, dakle, malo Tajlanda, malo Emirata, malo Zanzibara (sve nove Paralija destinacije – primedba autora) i naravno Kopaonik. Srpski Sen’ Moric, mesto gde morate biti i objaviti, zna se, kakve fotografije.

Utisak da ste ozbiljan stanovnik planine je jedino kompletan ako sliku sa doručka iz hotela Grand, Gorski ili eventualno Grej posle pola sata isprati slika sa staze. Zatim sledi pauza u nekom od mnogobrojnih ski-barova gde pijete samo ono što ste tagovali – eventualno poznajete vlasnika pa ga i menšnujete. Nakon toga obavezan je još jedan spust koji obavezno mora da isprati slika ručka sa volšebnom porukom „nije lako“ ili „težak život“. Nakon toga romantičnost svoje duše pokazujete kroz zalazak i čarobno kopaoničko roze nebo sa mističnim pitanjem kudavečeras tačka kom. Ali pre nekog od novopečenih beogradsko-kopaoničko-novosadskih mesta za provod sledi SPA. Zna se, slikate svoje noge, bez obzira da li ste žensko ili muško i citirajte neku jako ozbiljnu mudrost. Da se zna da se razlikujete od mase koja ne čita i ne ume da ponovi. Posle toga, zna se – klabing. Rakije su i dalje u modi, ali se i skupe flaše cene. Sami procenite, zavisi od publike.

I sve bi ovo bilo savršeno u redu, jer živimo u demokratski uređenoj državi gde je svima sve dozvoljeno, da autori fotografija nisu osobe koje to sebi ne mogu da priušte. I da ne ulazimo u polemiku da li ih je neko odveo i šta su morale da urade zbog toga, postavlja se nekoliko veoma bitnih pitanja: „Zašto ste jebene zaludne budale koje žele da prikažu sebe onim što nisu?! Da li ste svesni da to što pravite nisu uspomene već laži?! Da li znate da zloupotrebe tih trenutaka prividne sreće mogu da vam se obiju o glavu jače nego bilo šta u životu, i to baš u trenutku u životu kada nemate ni za pljeskavicu iz prvog dela ovog teksta?!“ Naravno da odgovori na pitanja postoje. I naravno da nisu iskreni. I zato ih nećemo ni saslušati.

„Fejsbuk je mesto okupljanja idealnih ljudi!“ reče moj dobar prijatelj pre tačno osam godina u dvorištu jedne firme koje više nema. Mislim da ni sam nije bio svestan koliko je u pravu tada bio. Mislite o tome dok pokušavate da zaspite u busu kojim se vraćate sa posla sa, recimo, Novog Beograda u, recimo, Ripanj (uz svo poštovanje Ripnja) i razmišljate kojom senzacijom sa dvodnevnog Kopa koja u vašoj poremećenoj glavi traje već drugu nedelju da večeras obradujete svoje foloverse.

I da ne bude zabune – ja Kopaonik mnogo volim. Tu sam porastao. Odavno se znamo. Oduvek je tu bilo snobova, šankača, Bogner skijaša i blejača ali su novcem plaćali svoje odlaske.

Toliko!

Deo treći: JEBENI MEDŽIK

Pre tačno dve i po godine sam prvi put bio u centrali kompanije za koju radim evo već osam godina. Sastanak je počeo tačno na vreme, trajao je nekoliko sati, kolege su se smenjivale kao na traci. Dnevni red smo dobili ranije, pa smo bili efikasni, iako je tema bilo jako puno. Napravljene su dve ili tri pauze za pušače. Ručak je serviran u toj istoj konferencijskoj sali u kojoj smo sedeli i sve to vreme niko osim mene nije pogledao u telefon. Moje pitanje sa početka koje se odnosilo na lozinku za WiFi ostalo je bez odgovora dok nismo krenuli. Na izlaznim vratim, kolega, tada Britanac, danas Bregzitovac, mi je rekao da je WiFi služi samo za povezivanje na projektor – interneta nema.

Da ne bude zabune, reč je o IT kompaniji starog kova, a sastanku su prisustvovali menadžeri koji su po funkciji daleko odgovorniji od onoga što ja radim. I niko nije pogledao telefon. Niko nije odgovarao na poruke. Zapravo, jedini telefoni na stolu su bili oni koji su pripadali Balkancima. Starije kolege su imale sveske ili rokovnike, mlađe laptopove, ali telefona nigde.

U Amsterdam smo došli dan ranije. Mislim da sam napravio hiljadu fotografija. Iskren da vam budem, ne znam zašto. Neke od njih sam tada i objavio. Bilo je lajkova. Bilo je i komentara. Bilo je i moje sreće jer su svi znali da sam tu. Prošetali smo Kanalima, Crvenim fenjerima, Muzejskom četvrti. Sve je ovekovečeno. Ne brinite, čak i spakovano u posebne albume. Hotel je takođe zabeležen. I SPA centar. Da ne bude zabune gde smo spavali i kako se sa stilom putuje za tuđu lovu. Živeo kompanijski turizam.

Tog dana na sastanku, pokušao sam da napravim neku fotografiju koja bi uhvatila vizitke ekipe koja je sedela za stolom i od nje sačinim društvenu senzaciju i najavim nešto što tek treba da se desi. I znate šta – napravio sam sranje. Fotku je video ko nije trebalo da je vidi pa je zaključio zašto smo mi tamo i odmah se pobunio zašto on nije obavešten, kako je zapravo i trebalo da bude po proceduri. Velika je sreća da su “šefovi” imali razumevanja za moj nestašluk, inače bih ovo verovatno danas klesao u nekom kamenu. Mislim da je njihova poseta Srbije uveliko zaslužna za kompletno razumevanje svega što mi radimo. Pa nije se taj nadimak Disneyland for adults! pojavio tek tako. Živeo kompanijski turizam.

Posle sastanka proveli smo još jedan dan u prelepom gradu. Znači, još najmanje pet stotina slika. Obišli smo par muzeja. Posebnu pažnju sam obratio da objavim fotografije mesta gde je fotografisanje zabranjeno, jer Srbin. I znate šta, opet lajkovi i komentari. Jer šta će Van Gog u očima, mozgu, srcu, sećanju kada je bitnije da bude na, tada Fejsu, danas Instagramu.

Adrenalin i zadovoljstvo su tada uradili svoje. Virtualne uspomene su ostale, a jedino sećanje je ostala energija malog – velikog grada, punog turista u kome se svuda stiže peške. Ostalo je sećanje i na neku slabu kišu koja je padala u jednoj maloj uličici iza Dam trga gde sam u zadnji čas gospođi kupio parfem u obliku dolara. I ništa više. Sve je izbrisala ideja da imam fotke. I Rijk i Van Gog su ostali onlajn, a oflajn je ostala praznoća jer sam sve što vredi gledao kroz ekran mobilnog telefona.

Pre nekoliko nedelja sam bio ponovo u Amsterdamu. Prošetao sam Kanalima, Muzejskom četvrti i Crvenim fenjerima. Prošao sam kroz uličicu na Dam skveru. Parfema više nema. Van Gog me je, pak, sačekao. I fantastično izgleda. Gledali smo se skoro tri sata. I ćutali. Jedini govor dolazio je od okolnih prolaznika koji su pozirali i fotografisali se. Nema više onih ni slova ja-srce-amsterdam. Ali sam video fenomenalno jezerce puno labudova i galebova koje je i prošli put bilo tu. Pored je sjajan travnjak sa koga se pruža odličan pogled na muzeje. Na 100 koraka je Rijks restoran sa Mišelinovom preporukom i jako prihvatljivim cenama za Holandiju, razume se.

Devojke koje se smeškaju kroz izloge u ulici Crvenih fenjera su bile prelepe. Lepše nego svih puta do sada. Kokteli u Letećem Holanđaninu su bili bolji nego ikad. I noć je nekako duže trajala. Samo nemam fotku da vam to i dokažem.

I, za kraj, da se ne shvatimo pogrešno – ne nisam izlečen. Fotografišem i dalje. Ponegde nešto i objavim. Ali i živim.

Jebe mi se da li će se to vama svideti ili ne. Jebe mi se koliko ima lajkova. Jebe mi se koju će to poruku poslati. Jebe mi se šta ćete prokomentarisati. Ono što je najlepše ne delim ni sa kim osim sa njom i njim. Niko to drugi i ne zaslužuje. Sreća je za one koje volite, a ne za široke narodne mase. Ako vam je lepo samo će vas mrzeti. To nam je u krvi.

I ne bih da budem nešto posebno pametan, pa da bilo šta zaključujem, ali bih voleo da vas upitam par stvari:

Gde ste vi, juče i danas? Da li je vaše dete neka od one dve devojčice sa početka priče? Ili je vaše dete ono koje sa trinaest godina gleda lažnog idola koji mu govori da je najbitnije da treba da vozi džip? Šta rade vaša deca i kakve sadržaje konzumiraju na internetu? Naravno da ne znate! Da li bi ste voleli to da znate?

A da ne stanem ovde, upitao bih vas još nešto:

Koliko ste vremena danas potrošili gledajući fejkove na društvenim mrežama koje su postale socijalne? Koliko ste fotografija poslali nekome i napisali: „Vidi ovu/ovoga! Radi za 300€, a ovde mi se kurči!“ Koliko od tih minuta ili sati ste mogli da porazgovarate sa svojim detetom kako ono ne bi postalo neko sa početka priče? Koliko ste danas nepismenosti napisali ili izgovorili? Koliko ste emodžija poslali kako bi što pre okončali komunikaciju do koje vam nije stalo kako bi ste mogli da se vratite fejku društvenih mreža koje su postale socijalne? U minutima ili u satima? Pst!

Koliko vam je Amsterdama završilo na instagramu umesto u duši? Koliko ste Van Gogovih pogleda i trenutaka sa samim sobom propustili da bi ste nekome koga za vas boli kurac poslali poruku koju on najverovatnije nije ni razumeo?

Naravno da znate i naravno da nećete da odgovorite jer vas sada jako mnogo nerviram. Verovali ili ne, to mi je i bio cilj. Ako makar jedan od milion vas pokuša da prestane da bude idiot posle ovog teksta, ima nade.

Živite i stvarajte uspomene. Nedostajaće vam jednog dana miris kiše iz malene ulice u Amsterdamu pomešan sa gomilom brze hrane i jeftinih mirisa turista koji nekuda žure. Verujte mi, ekran telefona ne može da pošalje taj miris. On smrdi na ruke koje niste stigli da operete jer žurite da vidite ko večeras folira da je tamo gde nije.

Laku noć ili dobro jutro, izbor je vaš.

The post Hronologija sistematske degradacije: Zašto nismo skrenuli levo (k)od Albukerkija?! appeared first on Moodiranje.

Ko se kime bavi i zašto?

Fotografije dece, emotivni status, to gde jedemo i pijemo, gde idemo na odmor, s kim se družimo i gde radimo… sve su to stvari koje ponosno objavljujemo “na izvol’te”, ne razmišljajući o posledicama. A posledice mogu biti od nekog ludaka koji nam se nakači i stokuje nas, preko toga da smo od sebe nesvesno napravili pravi “target” za reklame, do daleko ozbiljnijih stvari, kao što smo gledali u filmu “The Great Hack”. A šta sve tek neobjavljeno pride ode na našim mobilnim uređajima kada dođe vreme za servis mobilnih telefona?

Ko je kriv? Neko ko je iskoristio “rupu u zakonu” ili mi koji ne čitamo sitna slova i ne shvatamo da sve što okačimo na fejs ili instagram zapravo nije naše?

Međutim, mislim da se ne radi o tome samo.

Zašto su nam nalozi otključani?

To je važno zbog pratilaca.

To je važno zbog posla.

To je važno zbog biznisa koje možeš sponzorisati.

To je važno zbog statistike.

Neka mi oproste vajni instagram i marketing stručnjaci, sve je to super kad ste mladi, kad masovnost donosi benefite, realno, moguće je, been there. Ipak, negde iza svega toga, dešava se nešto drugo. Da li smo svesni da smo dostupni CELOM svetu. Da CEO svet vidi sve što podelimo. Sve i da ne delimo mnogo, to je gomila apsolutnih stranaca koji dobijaju neku iluziju da nas znaju. Pa ne bismo izašli na ulicu i sa svima podelili svoje misli?

Skoro je objavljen jedan zanimljiv video. Srpski influenseri u videu otvoreno su govorili o mračnoj strani života na društvenim mrežama, problemima s kojima se suočavaju privatno i virtualno, ali i lažnoj slici koja se stvara na Instagramu i ostalim društvenim platformama.

Čije je vlasništvo život?

Slika dece na mrežama nije greh. Slika dece u kadi, polugole, i slično – strogo je zakonom zabranjeno, a ima slučajeva da su ljudima socijalne službe zbog istog oduzimale decu.

Pretnje preko društvenih mreža su strogo kažnjive, pa i ako nisu u formi pretnje naizgled. Svaki vid nasilja, ophođenja koji čini da se neko oseti praćeno, uhođeno, loše – kažnjivo je. U najmanju ruku neko može da traži zabranu prilaska.

A šta je sa onim nemim posmatračima, sa onim najgorim vrstama koje mrze ili vole iz daljine, sa onima koji nabasaju na nas i ne znaju nas, pa tumače? Šta sa nama ekstrovertima koji volimo da delimo detalje ponekad?

Iskreno, svake godine kao da sam sve introvertnija. Manje mi se toga deli, više volim da delim ideje i događaje, stvari u koje verujem, poneku sliku hrane, ponešto iz pedagogije, životinje i uopšte lepe stvari, ljubav…

Shvatila sam da mreže više koristim da delim stvari koje su meni bitne. Onima koji su meni bitni. A da ja pratim one koji su meni zanimljivi i korisni.

Mislim da je ego jako zavladao mrežama i lično bredniranje otišlo predaleko, a to se lako shvati ako, usudiću se, posmatramo sreću onih koji su izloženi “javnom oku”. Uz par vrsnih izuzetaka koji su našli neverovatan balans između javnog i privatnog, koji su realno odlučili da svoje domove i krevete i wc nekad i svaki momenat izlože na dlanu, za većinu normalnih i realnih ljudi, ovo može biti velika opasnost.

Koliko sam ljudi u životu blokirala ne znam ni sama, ali znam zato koliko je pravih prijatelja oko mene. Znam ko su ljudi koji me vole. Nemam ama baš ništa od ljubavi onih koji za mene žive samo online. Moja misija nije realna ako ljude dotaknem statusom jer do stvarne promene ne dolazi tako. Dolazi radom.

Povratne informacije koje stižu od oduševljenih pratilaca nisu ništa drugo no vapaji za uzajamnom ljubavlju, pa i pshologijom mase odgovori na inicijative nekad nisu duboko usađeni koliko površinski, prodaja identiteta za lajk, za share. Zapitajmo se, sa koje god strane bili.

Puno puta mi se desilo da me neko pita za savet. Ono što se desi skoro po pravilu je sledeće: ja dam savet, kažem čekam za par dana da nastavimo, a neko ne sprovede reči u delo. Zašto? Jer ne želi promenu, već utehu, iluziju ideje da je nešto pokušao kako bi nastavio da kuka kako ništa na svetu ne valja i svi su se urotili, kako je nemoguće, a eto “neki” imaju prosto sreće.

Niko se ne zapita kako je bilo studirati dva fakulteta, raditi se i ići na usavršavanja, jurcati u dva grada istovremeno, raditi često i po 18h dnevno. Sada radim mnogo manje sati, ali sam zahvalna na teškom radu jer me je mnogo čemu naučio.

Isto tako sam zahvalna pretnji koju sam dobila jer me je osvestila da čak ni virtuelno ne želim baš bilo koga oko sebe, niti da dam pristup sebi. Moja privatnost mi je postala mnogo bitnija od bilo čega što otključani nalozi daju. Moj život je bitniji. Meni.

Kada budem pisala knjige, možda će neko to čitati.

Ali u vremenima u kojima smo – imam pravo na izbor i da zaštitim sebe i one koje volim. Za sve drugo ne zaboravite – tu su nadležne službe.

The post Nemoj da ti drugi bude kriv što puštaš svoju intimu napolje appeared first on Moodiranje.

Onlajn zajednica, kao i ona u realnom životu, ima svoj kukolj i svoje žito. Desilo se da je virtuelni život postao većinom poligon za istresanje sociopata i psihopata sakrivenih iza kreiranih i zamaskiranih života u slikama i video prikazima. Maskembal zato i služi. Skriveni iza savršenih slika savršenih svakodnevnica, podstakli su ostatak human networkera na pomeranje granice draži i nastala je panična usporedba sa svim i svačim.

Život se pretvorio u trku za savršenim selfijem iz savršenog ugla, potragom za najboljim aplikacijama za sređivanje i ulepšavanje fotografija. Počelo je da se virtuelno kuva, jede, vodi ljubav, živi. Ljudi su izgubili volju za staromodnom kaficom uživo sa prijateljima kojima potajno zavide na lepšem stanu, putovanjima, boljim sisama, uspešnim karijerama i besnim automobilima. Svako je pojurio svoje parče izmišljenog Holivuda i ljudi su upali u kompletno virtuelno ludilo, zaboravljajući na pravi, realan život, koji se u međuvremenu odvija. Uspoređivanje sa svim temama na svetu, preraslo je čoveka kao human being  i pregrejalo mozak. Svet je potpuno poludeo.

Niko i ne pomišlja, čast izuzecima, da se iza montiranih života, kriju ljudi koji od svoje stvarnosti ne mogu da pobegnu, koji takođe, vole, pate, nesrećni su i koji polako počinju da mrze svoj život i sve u njemu. Zahvaljujući psihopatskim elementima, ludacima koji sadistički uživaju u prezentaciji jedne nove životne dimenzije, koja nema nikakve veze sa stvarnošću, počeli smo da menjamo sistem vrednosti i upadamo u apatiju i depresiju. Zarobljeni u beskonačnom internet prostoru izgubili smo i sebe i pojam o vremenu. A kada su se u to umešale i moje kolege Piarovi i kroz izmišljene lične profile prefrigano započeli reklamiranje proizvoda i usluga, sve se pomešalo.
Ko ima bolji auto, bolju zadnjicu, lepšeg muža, ukusniji obrok, lovu za Karibe. Koja cica je savršenija lutka u virtuelnom izlogu opeglana glam cam aplikacijama, ko se verio, a ko dobio dete, čiji život bismo ukrali bez zadrške kao izverzirani pljačkaši banaka. Kreiraju se nova moda, novi trendovi, nepisani propisi, meri se popularnost lajkovima koji nam određuju vrednost na ljudskom nivou.

Nekada je bio standard da biramo ljude koje puštamo u svoje živote, sada iz zavisti i ludila trčimo da uporedimo svoju decu sa tuđom, prikazujemo intimne detalje iz ličnih života širokom auditorijumu neznanaca, među kojima se kriju ludaci, psihopate, perverznjaci i zlobnici po opredeljenju.

Pokušavamo od svakog detalja da napravimo bajku o Trnoružici, ugrožavajući sopstvenu i bezbednost svojih najbližih. Svet je poludeo. Mašina nas je uhvatila. Mi smo pristali.

I da vam veštica kaže još i ovo: posmatram, pišem i smejem se. Iza nevidljivog prostora imate moje iskreno žaljenje i podrugljiv osmeh samo zato što, kao inteligentna bića, pristajete dobrovoljno na izdržavanje zatvorske kazne u kućnim uslovima, bez da vam je neko sudio, presudio i stavio lisice.

Dok sedite tako spengani nevidljivim okovima, ja odoh na ručak sa prijateljima. Sliku svog obroka ostaviću sebično samo za uži krug ljudi sa kojima jedem, njihove fotografije neću okačiti na svoj profil i neću vam reći šta smo razgovarali. Trag o ovom događaju nikad se neće pojaviti na društvenim mrežama. Sutra ću sa živim ljudima ići u pravo pozorište i gledati prave pravcate ljude na daskama koje život znače u vreme kada budete izašli da biste život okačili na profil i potrošili dragoceno vreme na lažne predstave svojih svakodnevnica.

Koliko ste spremni i inteligentni da se osvestite?

Da li ste spremni da prevaziđete zamku u kojoj ste se nepažnjom našli?

Ako vas zanima moj tanjir, moj život, moja stvarnost, ako ste toliko radoznali, dođite u posetu na mrežu zvanu stvarni život.

I ne zaboravite: veštica je uvek online with real life.

The post Beogradska veštica: Prestanite da lajkujete život, živite ga! appeared first on Moodiranje.