Gde si zaboravila sise?

Ili bilo koja rečenica koja u sebi sadrži njene grudi i termine poput daska, ploča, tatini geni i sl. Možda ona nema najveće grudi na svetu, možda čak nisu ni prosečne, ali, da li si se zapitao da li je tvoj imenjak dole južno najveći na svetu? Mmm? Možda nije čak ni prosečan. U svakom slučaju, jednom je jedan Italijan (ovo ne treba da vas čudi, oni su poprilično brbljivi) rekao to svojoj signorini i šta mu se desilo? E pa pogledajte niže.

Gde li je ostavila sise? Ah da, da nije možda na tvojim prsima!?

Debela si

Ili ugojila si se, ili ta haljina ti je odjednom tesna ili bilo koja varijacija na temu. Osim ako niste fitnes guru a draga vam je na božićnoj večeri bukvalno izjela barem tri člana porodice, ovom rečenicom ćete se osuditi na večni celibat. Legenda kaže da je jednom jedan dečko rekao to svojoj devojci, ona je plakala i plakala te su njene suze razljutile demone tame koji su dragom bivšem dečku iščupali testise i presadili ih na njegov vrat.

Skvele iliti na srpskom “bio sam mlad i glup, rekao sam bivšoj devojci da je debela”

Možda nisi pametna ali barem dobro pušiš

/kuvaš/usisavaš/izgledaš/štagod. Pa dobro, očigledno joj je dovoljno jasno da nije baš briljirala u izboru prilikom gužvanja čaršafa, ali to ne treba naglašavati. Zašto? Zato što je a) nepristojno, b)bezobrazno i c) Vrhovna Ženska Boginja će ti iščupati pišicu. Ne veruješ? A da li si razmišljao kako se njemu ovo desilo?

Mrš u kuhinju

Ili bilo kakvo fizičko smeštanje žene u kuhinju osim ako ne planiraš da joj dobro, ali stvarno dobro, pružiš oralni užitak na kuhinjskom stolu. U suprotnom, kletva večne samoće biće bačena na tebe. Najozbiljnije, čak i u rečniku tako piše.

Ma ti si bre nimfomanka

Ili bilo koje aludiranje na to da ona može više, bolje ili duže od tebe. Ja da sam muško i da sam najveći skot na svetu, ovu rečenicu nikad ne bih izgovorila. Kao prvo, to je nešto poput javnog priznanja da mi fali iskustva, santimetara, kondicije ili deset minuta da bi se ono zvalo seksom (11 minuta je prosek, što bi Koeljo lagao!?). Elem, kao drugo, stićiće te strašna sudbina – doćićeš pod okrilje SPC-a. Hmm, misliš, ako si vernik, slaviš slavu i to, nije to tako strašno, je li? Međutim, sudbina je kurva stara, pa te smešta na vrh planinčuge u manastir sa samo jednom osobom. A ona te upravo posmatra…

Da li zaista želiš da budeš sam sa njim u deset kvadrata do kraja života? DA LI?

Idi pij kafu s onim tvojim kokoškama

U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje drugarstvo. Međutim, ako dirneš u to carstvo, nema te kletve koja je gora od onog što te čeka. Postoji nekoliko razloga zašto ne treba dirati u ženski rod: a) neće ti dati – najniži lvl, b) one su nečije majke ili će barem biti – srednji balkanski lvl i c) tvoja uskoro bivša devojka će ti ga odseći na spavanju – master lvl.

On je možda LEGO, ali i ti ćeš jednog dana leći. I zaspati. 🙁

The post Šest rečenica kojima ćeš sebi upropastiti život appeared first on Moodiranje.

Mehanizmi odbrane su podsvesni obrasci ponašanja i razmišljanja koji imaju za cilj da nas zaštite i odbrane od neželjenih situacija. Ovo su najčešći:

Dehumanizacija

Dehumanizacija potiče iz marksizma, a definiše se kao posedica delovanja logike kapitala. Sam konstrukt označava čoveka koji više nije čovek, jer je razdeljen na najsitnije delove, te samim tim više ni ne poseduje ličnost kao celinu.

Kada ovaj koncept “odlepimo” od marksizma, možemo ga veoma lako primeniti u svakodnevnom životu. Ako ste studentkinja neke društvene nauke u PSM-u, na šta biste ga drugo primenili nego na međuljudske odnose, tačnije, na one muško-ženske.

Uzmimo, za primer, najsavršenijeg dečka na svetu, nekog poput princa iz Uspavane lepotice, zatim ga rasparčajmo na nekoliko dimenzija: klasnu – da li je lovan ili siromah iz radničke klase, estetsku – homo balkanus ili Bekam u pokušaju, demografsku – klasična podela na uži centar, centar i periferiju, profesionalnu – čime se bavi, porodičnu – da li mu je tata samo alkos ili alkos profesor i seksualnu – analiziramo ga iz ugla čika Frojda.

Stvarnost:

Upoznala sam ga u Delta sitiju prošle nedelje a pogledi su nam se sreli kod kase u Zari. Imao je jako lepe oči, koje su me hipnotisale. Zatim smo se sreli u liftu, a ja sam mu kroz smeh poručila da treći put časti. I častio je, odveo me je na kafu pošto smo se sudarili na prvom spratu, dok sam drugarici kucala poruku da sam se upravo zaljubila u neznanca iz Delta sitija. Dok je pio svoj kapućino, ispričao mi je da živi tu blizu, da je student treće godine ekonomije i da trenutno radi u nekoj NGO koja se bavi prevencijom nasilja u porodici. Rekao mi je da ne pije pivo, alkohol inače veoma retko, kaže, tata mu je godinama radio u pivari, i alkohol, pogotovo pivo, mu se smučilo. Takođe je jako vezan za porodicu, eto, baš je kupovao mami poklon za odlazak u penziju. Ima kućnog ljubimca, nekog crnog velikog psa, svoja kola i stipendista je neke inostrane kompanije. Pritom je zgodan kao Apolon, a ja sam skroz zaljubljena.

Dehumanizovana stvarnost:

Da, izgledao je kao fin dečko, ali s obzirom da je tipični predstavnik radničke klase koja je krajem sedamdesetih došla u Beograd, u periodu industrijalizacije, i naselila se u nekom od blokova, mogu zaključiti da je njegov wannabe Bekam izgled posedica potiskivanja porodičnog porekla. Kada tome dodamo činjenicu da mu je tata nekadašnji radnik BIP-a, možemo doći do zaključka da je dotični pod opasnim rizikom da jednog dana postane nasilan, s obzirom da mu je tata redovan konzument piva, jer je porodica primaran agens socijalizacije. O tome da potiče iz porodice u kojoj je obrazac nasilja prema ženama dugo bio dominantan govori to da je aktivista one NGO. Ovaj nasilni ispad se može desiti kao posledica potiskivanja neupitnog, a to je činjenica da će njegovo zmijsko telo, pod uticajem genetskih predispozicija (jer mu mama izgleda kao šifonjer, što sam zaključila jer je ona majica iz Zare pre izgledala kao šatorsko krilo a ne kao odevan predmet) jednog dana prestati da odoleva zubu vremena, te će njegovo nezadovoljstvo samim sobom projektovati na okolinu. Činjenica da je dobar student državnog fakulteta i da mu je prosek preko 9,5 najbolje govori o ambiciji koja potiče iz potisnutog prezira prema svojoj porodičnoj prošlosti i želji da se uklopi u moderno, konzumerizmu okrenuto društvo. Svoj izgled i svoje znanje doživljava kao robu na tržištu, što je siguran pokazatelj da nije sposoban da se veže. Veliki opasan pas najbolje govori o dubokoj nesigurnosti i kompleskima koje vuče.

Projekcija

Projekcija je jedan od najpoznatijih mehanizama odbrane. Sastoji se od težnji i sklonosti osobe da svoje želje, impulse ili sadržaje podsvesti koji nisu prihvatljivi za sopstveni ego, projektuje na druge osobe pripisujući im slične osobine.

S obzirom da živimo u društvu globalizacije, brzih promena i neverovatnog protoka informacija normalno je da se ponekad veoma često osećamo isfrustrirano i ljuto. I šta onda radimo? Projektujemo naš bes na druge.

Stvarnost:

Izašla sam sinoć sa drugaricama iz srednje škole i napila se kao letva. Pevale smo, pele se po stolovima, barmen nam je stalno donosio koktele iako ga je Ana ispovraćala. I tako smo pile, pile, pile, dok se ja u jednom momentu nisam popela na šank i skinula košulju. E onda, onda sam se saplela i pala na barmena, to jest na njegov… znate na šta mislim. Otišli smo do toaleta i barem pola sata razmenjivali telesne tečnosti. Zatim sam nastavila da pijem slasne koktele koje mi je donosio i zadnje čega se sećam su njegova kola. Probudila sam se u njegovom krevetu, i u panici pobegla kući. Sačekale su me tri poruke na sekretarici i sedamnaest propuštenih poziva od dečka. Javila sam mu se oko tri popodne, rekla sam mu da mi je pukla baterija i otišla sa njim na kafu.

Projekcija stvarnosti:

Dok smo pili kafu, pogledao je jednu klinku u šorcu. Poludela sam. Šta, bre, on ima da gleda druge kad je sa mnom? Oh gospode, ko zna šta radi kad nije sa mnom ako gleda druge kad je sa mnom! Ubiću ga. Sećam se da je pre dva meseca, bila je sreda uveče, bio nedostupan. Kao, pukla mu je baterija, ma nemoj. A te srede je bila ona žurka na bazenu. Ma sto posto je neku pokupio. Mamu mu njegovu. I ona plava košulja, što je nije obukao od utorka pre te srede, što kaže da ju je sjebao kad ju je prao sa crnim vešom. Laže! Neka kučka sa bazena mu je pocepala košulju. Pa da, u četvrtak mi je kupio cveće, kao godišnjica nam je. A je li, a što se pre nikad nije setio da nam je godišnjica, nego se sad setio pa mi kupuje cveće i vodi me na skupe večere? Preljubnik! Nema mi druge, moraću da ga suočim sa istinom, tražiću da mi pokaže tu šatro obojenu plavu košulju, pa da vidimo čija majka crnu vunu prede.

Racionalizacija

Racionalizacija je jedan od najčešće korišćenih mehanizama odbrane pomoću kojeg osoba za svoje neprihvatljive ili nedostojne postupke ili pretrpljeni neuspeh naknadno traži racionalne, prihvatljive razloge. Time se štiti ego od osećanja stida ili manje vrednosti i prividno održava ugroženo samopouzdanje ličnosti.

Lepota ovog mehanizma je što ne morate da racionalizujete isključivo vaš neuspeh, da ne kažem sranje, već ga možete veoma lako primenjivati i na druge. Racionalizovati se može sve – od parčeta čokoladne torte do preljube vašeg dragog.

Racionalizacija stvarnosti:

Marko mi se mnogo sviđa, stvarno mi se mnogo sviđa. Ali je jednostavno out my ligue – izlazio je sa manekenkama, ima telo Apolona, ima dobar posao, ma ima sve. A ja, muku mučim sa viškom kilograma, predebela sam za njega. Ko bi me hteo ovako debelu? Mislim da ću večeras ostati kući i samosažaljevati se sa ovom čokoladnom tortom, šmrc. Dođi moja mila tortice, ti me uvek utešiš.

Neracionalizovana stvarnost:

Realno, Marko je ovde nebitan. Meni samo treba razlog da pojedem ovu jebenu tortu. Bliži se leto i znam da ne smem da krkam slatkiše u jedanaest uveče, ali moram, jede mi se slatko, pa i ako budem najdeblja žena na plaži i nasučem se kao kit, barem ću biti srećna. A i ako ništa, naći ću nekog novog Marka zbog kog ću sabijati kilograme čokoladne torte u posleponoćnim trenucima.

Potiskivanje

Potiskivanje je po Frojdu, glavni i najčešće korišćen mehanizam odbrane, temelj i obrazac svih psihičkih odbrana. Sastoji se u potiskivanju iz sećanja svih onih neprijatnih doživljaja i predstava vezanih za zabranjene želje, ali i u aktivnom sprečavanju da se pojave u svesti. Ovaj mehanizam se manifestuje u zaboravljanju imena, događaja, namera itd. Svrha potiskivanja je prekid veza između zabranjenih psihičkih sadržaja kako oni ne bi prodrli u svest i uticali na ponašanje.

Sve može da se potisne, ali apsolutno baš sve. Zato i volim ovaj mehanizam. Posle nekoliko godina potiskivanja, ubeđena sam da bih mogla da potisnem samo svoje postojanje, ako zatreba. Naravno, potiskivanje ima i svoju lošu stranu, a to je da se može desiti da sve to što potiskujete jednog dana ispliva. Ne baš ispliva, pre bih rekla da postane gejzir. I onda, verujem, možeš da poludiš. Ali, hvala Bogu, ja do toga još nisam došla i neću o tome da razmišljam.

Verovatno bih sada trebalo da napišem nešto što sam potisnula, ali to nešto se nije desilo, barem tako kaže moja svest. Zaboga, pa potisnula sam ga. Mogu samo da vam dam savet kako se potiskuje – potiskuje se najbolje uz pomoć alkohola. Alkoholna amnezija je vrh vrhova, što kaže onaj imbecil u onoj još imbecilnijoj reklami. Moto “What happens in Vegas stays in Vegas” je super primer potiskivanja u alkoholisanom stanju – samo zameni Vegas sa klub taj-i-taj ili dečko taj-i-taj i stvar je rešena.

Dakle, psihologija, socologija i ostale humanističke nauke nisu samo mrtvo slovo na papiru, one žive svakodnevno u vašim životima. Ne morate imati PhD da biste ih primenjivale vrsno, pa makar i nesvesno. Na vašu korist, ili štetu, zavisi samo od vas, ali posledice, ma kakve bile, nikada nisu naivne.

The post Kako mehanizmi odbrane vladaju našim životima appeared first on Moodiranje.

Fabrika snova je tih posleratnih godina proizvodila zvezde i zvezdice na isti onaj način na koji je automobilska industrija proizvodila nove modele – jedina razlika je postojala u stvarnim potrebama koje su konkretni proizvodi (poput automobila, odeće i malih kućnih aparata) zadovoljavali i onih apstraktnih potreba, vezanih za maštu i fantaziju, kojima su se bavili filmovi i njihove zvezde. Svet filmskih zvezda postaje Bodrijarov similakrum, stvarnost koja ne postoji, a koja je zastrašujuće realna.

Čini se da je filmska industrija tih godina imala za svakog po nešto, bilo da je to bila evropska dekadencija (Praznik u Rimu), gradska mudrost (Doručak kod Tifanija), južnjački životni stil (Prohujalo sa vihorom) ili sjaj i lepotu koji su krasili kabaretske zvezde (Neki to vole vruće), što se da objasniti činjenicom da su čelni ljudi Holivuda bili Evropljani, emigranti i izbeglice iz Nemačke, Mađarske, Rusije, Britanije i Francuske. Ta miks raznovrsnosti, načina života viših klasa i jeftine kulture baziranom na spektaklu, bila je dobitna kombinacija.

Sa usponom masovnih medija, na prvom mestu filma i štampe, a zatim i fotografije, omogućio je Holivudu da stavi šapu i na svakodnevni život i ozbiljno ugrozi njegovu autonomiju. Na taj način, počeo se živeti tuđi život, bilo je moguće dosegnuti sjaj i slavu glavnih protagonista, a Holivud je proizvodio priče i legende o svojim zvezdama poput jeftinih pamfleta kojima je oglašavao premijere. Ričard Dajer, britanski sineasta, vidi filmsku zvezdu kao intelektualnu konstrukciju koja nastaje kao produkt medija i kulturnih praksi. Ova zvezda nema život van filma – sve ono što ona radi, u svrsi je stvaranja oreola nedodirljivosti i poželjnosti. Zbog svega ovog, filmske zvezde nisu ljudi, već slike, produkti, poput skupog miksera ili novog modela automobila, čiji je primarni cilj da stvore ideju o načinu života, životnom stilu. One su uzrok i posledica konzumerizma.

Filmski studiji su štancovali zvezde, a najplodonosniji među njima je bio Metro Golden Mayer. Međutim, te zvezde se nisu uvek uklapale u američki standard lepote – Greta Garbo je u filmsku industriju ušla kao tinejdžerka, krivih prednjih zuba, kovrdžave kose i primetnog podbratka, Marlen Ditrih je bila punačka i imala je kriv nos, Džoan Kraford je bila niska, velikih očiju i širokih nozdrva. Pa ipak, filmski studiji su od ovih, više nego prosečnih žena, napravili zvezde, kao što su od prazne pozornice napravili fabriku snova. Talenat za glumu nije bio preko potreban – bilo je bitno da su mlade i lepe, a lepota se lako mogla napraviti teškom šminkom. Njihova fotogeničnost i ličnost su ih izdvajale – neotesanost Ditrihove ili drskost Krafordove. Ta ličnost je bilo ono što je iznova i iznova privlačilo gledaoce, a u kombinaciji sa lažnim romantično obojenim biografijama, punile su se blagajničke kase.

Kako napraviti zvezdu? Sasvim lako. Na prvom mestu, njena težina se strogo pratila. Mlade glumice su odmah po dolasku u filmski studio bile podvrgnute rigoroznim dijetama. Višak kilograma je na filmskom platnu izgledao loše, dok je lice, bez istaknutih jagodica, bilo nefotogenično. Kosa i zubi bi bili odmah ispravljeni, a estetska hirurgija primenjivana po potrebi. Čak su se i muške zvezde na isti način stvarale – bili bi poslati u teretanu, a u slučaju nekog nedostatka, poput klempavih ušiju Klarka Gejbla, išle bi i pod nož. Mlade devojke bi bile šminkane – istanjivali bi im obrve, produžavali trepavice, prekrivali pegice, povećavali oči i smanjivali noseve.

Sve se to činilo šminkom marke „Maks Faktor“ kojom bi se ubila svaka prirodnost – lice je ličilo na masku, a sve pod parolom „važna je ličnost“.

Međutim, zvezda nije bila zvezda ako nije imala svoj oreol luksuza, koji se ogledao u njenom načinu života.

Zlatni Holivud: Oreol luksuza

Sesil B. de Mil je prvi režiser koji je koristio ovaj trik luksuznog okruženja, dok je MGM insistirao na luksuzu s idejom da će bogatstvo na ovaj način postati moralno. Velike kuće, bazeni, elegantna odeća, limuzine i uzbudljiv društveni život su bile odlike holivudskih zvezda. Na ovaj način, skupim bundama i modernističkim stanovima, stvarao se mit o ženi predatorki, koja je sva svoja sredstva, pa čak i ona materijalna, koristila za zavođenje.

Kako se potrošačko društvo razvijalo, na čelu sa konzumerizmom i materijalizmom, filmske zvezde su postale bogataši. Zvezde su putovale svetom i na taj način povezale kretanje na filmu sa kretanjem u stvarnom životu – postale su likovi koje su glumile. Tih tridesetih godina dvadesetog veka Holivud razvija svoj lični modni identitet i raskida sa orijentalnih činiocima koje je preuzimao iz pozorišta na početku svoje vladavine. Iako je bilo nemoguće smaknuti Pariz sa trona modnog centra, Holivud mu se opasno približio sa svojim odeljenjima za kostime koja su izgledala poput malih fabrika. Koristili su se naskuplji materijali, čiji je cilj bio da naglase vrline i sakriju mane ženskog tela, a sama odeća per se je bila krojena tako da na platnu izgleda savršeno, sa bojama, teksturama i efektima koje je izazivala. Zvezde su se oblačile tako da ostave najjači mogući utisak – Marlen Ditrih je jednom prilikom o tom glamuru u oblačenju rekla „to je nešto neograničeno, nepristupačno normalnim ženama – neostvaren raj, poželjan, ali u suštini van domašaja“.

One su uticale na stil, diktirajući pravila oblačenja društvenim elitama, koje su ubrzo smakle sa naslovnih strana časopisa. Ipak, skupa garderoba nije bila dovoljna – bilo je neophodno napisati dobru romantizovanu biografiju. Glumice nisu pile niti pušile, nisu imale decu, svaka od bezbroj romantičnih veza je za njih bila ona prava, sudbonosna, njihove fotografije su uvek morale biti savršene, snimljene u savršenom okruženju gde bi one pozirale u savršenoj pozi, a njihova zarada, koja je bila astronomska za ono vreme, se nikada nije pominjala, jer, onda bi akcenat prešao na trgovinu, a ne na glamur.

Kako ničija nije gorela do zore, tako ni Zlatno doba Holivuda nije trajalo večno. Pedesetih godina, elegantnu i nedodirljivu zvezdu sa trona miče pin-ap devojka. Zlatno doba se ugasilo sa pojavom televizije, i sve manje ljudi je išlo u bioskope.

Ipak, poslednji trzaj megalomanske industrije Zlatnog Holivuda je bio ekstazičan – Merlin Monro. Ono što je Merlin Monro izdvajalo od ranijih zvezda je bilo jasno oslanjanje na svoje telo, na svoj seksipil. Na ovaj način, MM je dovela u direktnu vezu nedodirljivost prethodnih zvezda i dodirljivost budućih – francuski sociolog Edgar Morin o njoj kaže: „bila je poslednja zvezda iz prošlosti, ali i prva zvezda van sistema zvezda“.

Život Merlin Monro je bio oslobođen svake spontanosti i ako bismo pažljivo proučili, videli bismo da se ona uklapa u sve prethodne holivudske klišee – farbana plavuša, sanjivih očiju, krvavo crvenih poluotvorenih usana, koja je bila obična devojka, koja je uspela zahvaljujući sebi, svom izgledu, odlučnosti i sreći.

Njen brak je bio kliše – zlatna devojka Holivuda sa zlatnim dečkom američkog bejzbola (prim. aut. Merlin se udala sa Džoa Dimaža 1953. godine), njena pojava je bila kliše – niz identičnih poza i haljina, njen život je bio kliše – preterani luksuz, svileno rublje i dijamanti, a sve to pažljivo predočeno oku javnosti. Sa smrću Merlin Monro i svih klišea koje je zastupala, umire i zlanta era Holivuda.

Ono što je nju vinulo među zvezde, kao da je sahranilo tadašnji Holivud – uspela je uprkos svojoj običnosti, a posle nje, svaka obična devojka je pokušala da postane zvezda. Sjaj Holivuda se nije bazirao na običnosti, već na ekstravaganiciji, te ga je uspon i smrt Merlin Monro, na neki način, ubio.

The post Istorija glamura: Zlatni Holivud appeared first on Moodiranje.

Jesen je moje omiljeno doba,
tada me čeka đačka torba.

Zlatno je lišće počelo da opada,
a malenih vrabaca nema ko nekada.

Kiša pada kao iz kabla,
okupala sva je stabla.

Jesen je moje omiljeno doba,
kad dunje mirišu i topla mi je soba.

Sećate li se ovoga? Koliko smo se samo mučili da dočaramo impresiju opalim lišćem i baricama zbog kojih smo uvek dolazili prljavi kući.

Jesen u mom kraju – kako izgleda danas

Sreća, više ne moramo da pišemo ovakve sastave, što ne znači da smo sasvim odrasli. Zadali smo ovu temu našim kolumnistima. Pogledajte kako oni, posle nekih dvadesetak godina od pisanja sastava, doživljavaju jesen.

Živko Kondić

Jutro, novo i sveže, prolama se nad mojim delom grada. Tu i tamo poneka ptičica na retkom drvetu. Sanjam nemirnim snom, budi me zemljotres.
Zvuci pneumatskog čekića, Simfonija Uništenja, drugi stav – Alegro Pneumatisimo. Nije to bio onaj mali džekhamer, nego onaj golemi što ima bager na suprotnom kraju. On i drugari mu tutnje zidovima mog uzdrmanog stana.
“Ooo, putari, mamu vam raskopam! Pa šta sad opet kopate, niste li mi celu ulicu raskopali pre mesec?”

Još mi je samo to falilo, lele, lele, pored silnih turbulencija u temperaturi i svega ostaloga, može li jesen lepše da počne? Može, definitivno.
Ne mogu reći da ne volim jesen, leto me je prilično, da prostite, opičilo, pa nisam mogao normalno funkcionisati. Sad konačno mogu da prošetam do prodavnice a da se ne preznojim milion puta. Kod nas u Novom Sadu početak jeseni je neverovatno udaran period, nove face, novi srednjoškolci, studenti i brucoši, uz fokus na ženski deo studentske klase. Tad Novi Sad ponovo oživi, i zaista mi posle ne smeta što se budim uz zvuke bagera. J…te se bageri!

Sonja Martić

Obožavam jesen. Prvo što uradim kad čujem da vetar fijuče – frljnem u ormar sandalice i papuče na kojima su se uveliko izgulile flekice i otpali kaišići (danak noćnom životu). Onda počnem da razmišljam koji klubovi će biti aktuelni ove sezone. Obavezno s početka svake jeseni, pripremim dve do tri “udarne” kombinacije (preferiram čarape preko kolena i korsete, kad već ne mogu da idem bosa, bar da mi dekolte bude vidan).

Jesen je i pravo doba za ašikovanje. Naime, frajeri su leti kao komarci – ne znaš gde lete i sve bodu, dok su u jesen malo normalniji, fokusirani su na posao, ne izlaze na Fristajler i ostale grozne splavove u tom potezu, i ne nose one jezive 3/4 pantalone (koje im skraćuju noge) i roze majice.

Jesen volim iz još jednog razloga: tada se dobro jede. Nisam ja lik za lubenice, lagane salate i voćne jogurte. Čiča napravi vrhunski pršut, ja smandrljam neku fensi turšiju, a burazer stalno mućka neke paprikaše i gulaše. Ništa lepše nego kad imaš punu kuću hrane koja miriše na lenju pitu.
Takođe, mom mačoru Zlatanu se vrati ono njegovo divno krzno, i onda obožavam da ga mazim.
Jesen je definitivno moje doba.

Hristina Cvetinčanin Knežević

Ne volim jesen – tada sve umire. Sve ono što je činilo život, buđenje i bezbrižnost polako gubi bitku pod bremenom novih obaveza i teških kaputa. Bezbrižan hod bosih stopala i nežno lepršanje suknje oko golih butina zamenje hladni bat previsokih potpetica i borba sa jeftinim kineskim kišobranom, dok prve kapi otužne jesenje kiše šamaraju moje lice. Leto je daleko iza mene, čini mi se, hiljadama svetlosnih godina udaljeno, dok vadim teške džempere i pakujem lagane letnje haljine.

Ostaje mi sećanje, ali i milion nezavršenih planova – kao da se cela galaksija, sa svim svojim obavezama, zgusnula u jednu tačku, taj tumorni novembar. Sećanje na leto i slobodu i dalje nege živi duboko u meni, ali kao da ga teške vunene marame sakrile zajedno sa mojim nedrima. Kao da su smeh zamenile kiše, a slobodu rokovi, prazne priče i nebitni susreti. Gomila ljudi je najednom zgusnuta u moje vreme i moj život, svi hoće nešto, i traže, hoće još, a ja žudim za voćem, slatkim i neupitnim, za onim bezbrižnim letnjim poljupcima bez zato i bez kajanja.

Jesen mi se nekako pokvareno uvuče u kožu i dah, mrsi mi planove kao što mi njen verni pratilac vetar mrsi kosu. Osećam se mokro i sivo, saosećam se sa ogolelim hrastovima i mokrim asfaltom. Moj grad postane siv, a ljudi u njemu ružni. Taj miris jeseni neumoljivo potseća na miris očaja i propuštenih prilika. Totalni opozit radosnom proleću – presimizam protiv optimizma, kraj protiv početka, težak miris pečenih paprika protiv mirisa lipa.
Ne volim jesen – tada sve umire.

Đorđe Božanić

Jesen… stigla je u moj grad… u moju ulicu… lepo je..žuto… nije tmurno. I kiša pada…kap po kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap….
Urednik: Đorđe, daj nemoj zezati, napiši nešto normalno!
Đorđe: Ali kiša i dalje pada… kap po kap, kap, kap, kap…

Snežana Šarčević

Prva jesenja kiša me obavezno inspiriše, najavljuje večeri koje ću provesti u krevetu, gledati filmove, ljubiti se i jesti male sendviče. Raduje me nadolezeća smena papuča i japanki prekrasnim salonkama i cipelicama na štiklu, bez bojazni da će mi nateći noge, što se redovno dešava leti, na 40 stepeni, kad ujutru nosim broj 36, a popodne broj 38. Svež vazduh mi pročisti misli, pa odložim u ostavu svaki letnji flert i vratim se pravoj ljubavi. Obučem suknju za dva cm kraću no što je pristojno, a onda preko obučem mantil, pa onemugućim voajeristične vozače da trube do iznemoglosti. Napokon niko ne kaže „hoćemo li da uključimo klimu“, jer mrzim klimu, od koje mi redovno procuri nos. Ne frćka mi se kosa od vrućine, ne topi mi se šminka, istopim se samo ja od sreće kad osetim miris pečenih paprika. Kao kad na proslavama čekam da se raziđe gomila gostiju, i ostane ono malo društvo, ali odabrano, koje me uvek nasmeje do suza, tako čekam da me posle vrcavog i varljivog leta, jesen navede da se vratim iznova sebi, da se odmorim od plaža, pogleda i bezglavog jurcanja, pod parolom „da iskoristimo dan“. Jesen ne možeš iskoristiti, isuviše je graciozna i nadmena, obučena u skladne i otmene boje. Ponekad me podseća na mene samu pa joj moram biti odana. Zato, kad padne prva jesenja kiša, nabacim svoj najšarmantniji osmeh i najšareniji kišobran. A svim poklonicima sunca preporučim kao utehu miholjsko leto.

A možda sam ja samo sebično zaljubljena u jesen jer sam jesenje dete. Kako god: Jeseni, dobro nam došla!

Marko Radovanac

Danas jesen budi drugačije negoli pre dve decenije. Na šum opalog lišća se obraća pažnja. Pale kapi kiše otvaraju kovčeg uspomena. Blatom koračaš pripremajući se za beli, hladni sneg.
Ti? Sa prvim pravim brazdama na čelu. Prekriven ponekom novom crtom karaktera, bojiš se sutra više nego što si to činio juče. I na čudan, nikad do kraja otkriven način, ti je voliš i od nje zavisiš. Jer…
Jesen je prva ozbiljna veza.
Jesen je kad sunce beži iza oblaka i doziva grom.
Jesen je kad je želiš, a ima je neko drugi.
Jesen stiže posle letnjeg vriska.
Jesen putuje vozom, ne voli da leti avionom.
Jesen je za slatko od jagoda.
Jesen voli da se mazite ispod jorgana.
Jesen je miris pečenih paprika.
Jesen je poziv na bal.
Jesen je uspavana erotika spremna za doček Nove godine.
Kao plamen cigarete, ona gori polako do poslednje ispijene kafe na terasi. U mojoj ulici, ona je uvek dobrodošli gost.

The post Jesen u mom kraju – 20 godina kasnije appeared first on Moodiranje.