Jesen je moje omiljeno doba,
tada me čeka đačka torba.

Zlatno je lišće počelo da opada,
a malenih vrabaca nema ko nekada.

Kiša pada kao iz kabla,
okupala sva je stabla.

Jesen je moje omiljeno doba,
kad dunje mirišu i topla mi je soba.

Sećate li se ovoga? Koliko smo se samo mučili da dočaramo impresiju opalim lišćem i baricama zbog kojih smo uvek dolazili prljavi kući.

Jesen u mom kraju – kako izgleda danas

Sreća, više ne moramo da pišemo ovakve sastave, što ne znači da smo sasvim odrasli. Zadali smo ovu temu našim kolumnistima. Pogledajte kako oni, posle nekih dvadesetak godina od pisanja sastava, doživljavaju jesen.

Živko Kondić

Jutro, novo i sveže, prolama se nad mojim delom grada. Tu i tamo poneka ptičica na retkom drvetu. Sanjam nemirnim snom, budi me zemljotres.
Zvuci pneumatskog čekića, Simfonija Uništenja, drugi stav – Alegro Pneumatisimo. Nije to bio onaj mali džekhamer, nego onaj golemi što ima bager na suprotnom kraju. On i drugari mu tutnje zidovima mog uzdrmanog stana.
“Ooo, putari, mamu vam raskopam! Pa šta sad opet kopate, niste li mi celu ulicu raskopali pre mesec?”

Još mi je samo to falilo, lele, lele, pored silnih turbulencija u temperaturi i svega ostaloga, može li jesen lepše da počne? Može, definitivno.
Ne mogu reći da ne volim jesen, leto me je prilično, da prostite, opičilo, pa nisam mogao normalno funkcionisati. Sad konačno mogu da prošetam do prodavnice a da se ne preznojim milion puta. Kod nas u Novom Sadu početak jeseni je neverovatno udaran period, nove face, novi srednjoškolci, studenti i brucoši, uz fokus na ženski deo studentske klase. Tad Novi Sad ponovo oživi, i zaista mi posle ne smeta što se budim uz zvuke bagera. J…te se bageri!

Sonja Martić

Obožavam jesen. Prvo što uradim kad čujem da vetar fijuče – frljnem u ormar sandalice i papuče na kojima su se uveliko izgulile flekice i otpali kaišići (danak noćnom životu). Onda počnem da razmišljam koji klubovi će biti aktuelni ove sezone. Obavezno s početka svake jeseni, pripremim dve do tri “udarne” kombinacije (preferiram čarape preko kolena i korsete, kad već ne mogu da idem bosa, bar da mi dekolte bude vidan).

Jesen je i pravo doba za ašikovanje. Naime, frajeri su leti kao komarci – ne znaš gde lete i sve bodu, dok su u jesen malo normalniji, fokusirani su na posao, ne izlaze na Fristajler i ostale grozne splavove u tom potezu, i ne nose one jezive 3/4 pantalone (koje im skraćuju noge) i roze majice.

Jesen volim iz još jednog razloga: tada se dobro jede. Nisam ja lik za lubenice, lagane salate i voćne jogurte. Čiča napravi vrhunski pršut, ja smandrljam neku fensi turšiju, a burazer stalno mućka neke paprikaše i gulaše. Ništa lepše nego kad imaš punu kuću hrane koja miriše na lenju pitu.
Takođe, mom mačoru Zlatanu se vrati ono njegovo divno krzno, i onda obožavam da ga mazim.
Jesen je definitivno moje doba.

Hristina Cvetinčanin Knežević

Ne volim jesen – tada sve umire. Sve ono što je činilo život, buđenje i bezbrižnost polako gubi bitku pod bremenom novih obaveza i teških kaputa. Bezbrižan hod bosih stopala i nežno lepršanje suknje oko golih butina zamenje hladni bat previsokih potpetica i borba sa jeftinim kineskim kišobranom, dok prve kapi otužne jesenje kiše šamaraju moje lice. Leto je daleko iza mene, čini mi se, hiljadama svetlosnih godina udaljeno, dok vadim teške džempere i pakujem lagane letnje haljine.

Ostaje mi sećanje, ali i milion nezavršenih planova – kao da se cela galaksija, sa svim svojim obavezama, zgusnula u jednu tačku, taj tumorni novembar. Sećanje na leto i slobodu i dalje nege živi duboko u meni, ali kao da ga teške vunene marame sakrile zajedno sa mojim nedrima. Kao da su smeh zamenile kiše, a slobodu rokovi, prazne priče i nebitni susreti. Gomila ljudi je najednom zgusnuta u moje vreme i moj život, svi hoće nešto, i traže, hoće još, a ja žudim za voćem, slatkim i neupitnim, za onim bezbrižnim letnjim poljupcima bez zato i bez kajanja.

Jesen mi se nekako pokvareno uvuče u kožu i dah, mrsi mi planove kao što mi njen verni pratilac vetar mrsi kosu. Osećam se mokro i sivo, saosećam se sa ogolelim hrastovima i mokrim asfaltom. Moj grad postane siv, a ljudi u njemu ružni. Taj miris jeseni neumoljivo potseća na miris očaja i propuštenih prilika. Totalni opozit radosnom proleću – presimizam protiv optimizma, kraj protiv početka, težak miris pečenih paprika protiv mirisa lipa.
Ne volim jesen – tada sve umire.

Đorđe Božanić

Jesen… stigla je u moj grad… u moju ulicu… lepo je..žuto… nije tmurno. I kiša pada…kap po kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap….
Urednik: Đorđe, daj nemoj zezati, napiši nešto normalno!
Đorđe: Ali kiša i dalje pada… kap po kap, kap, kap, kap…

Snežana Šarčević

Prva jesenja kiša me obavezno inspiriše, najavljuje večeri koje ću provesti u krevetu, gledati filmove, ljubiti se i jesti male sendviče. Raduje me nadolezeća smena papuča i japanki prekrasnim salonkama i cipelicama na štiklu, bez bojazni da će mi nateći noge, što se redovno dešava leti, na 40 stepeni, kad ujutru nosim broj 36, a popodne broj 38. Svež vazduh mi pročisti misli, pa odložim u ostavu svaki letnji flert i vratim se pravoj ljubavi. Obučem suknju za dva cm kraću no što je pristojno, a onda preko obučem mantil, pa onemugućim voajeristične vozače da trube do iznemoglosti. Napokon niko ne kaže „hoćemo li da uključimo klimu“, jer mrzim klimu, od koje mi redovno procuri nos. Ne frćka mi se kosa od vrućine, ne topi mi se šminka, istopim se samo ja od sreće kad osetim miris pečenih paprika. Kao kad na proslavama čekam da se raziđe gomila gostiju, i ostane ono malo društvo, ali odabrano, koje me uvek nasmeje do suza, tako čekam da me posle vrcavog i varljivog leta, jesen navede da se vratim iznova sebi, da se odmorim od plaža, pogleda i bezglavog jurcanja, pod parolom „da iskoristimo dan“. Jesen ne možeš iskoristiti, isuviše je graciozna i nadmena, obučena u skladne i otmene boje. Ponekad me podseća na mene samu pa joj moram biti odana. Zato, kad padne prva jesenja kiša, nabacim svoj najšarmantniji osmeh i najšareniji kišobran. A svim poklonicima sunca preporučim kao utehu miholjsko leto.

A možda sam ja samo sebično zaljubljena u jesen jer sam jesenje dete. Kako god: Jeseni, dobro nam došla!

Marko Radovanac

Danas jesen budi drugačije negoli pre dve decenije. Na šum opalog lišća se obraća pažnja. Pale kapi kiše otvaraju kovčeg uspomena. Blatom koračaš pripremajući se za beli, hladni sneg.
Ti? Sa prvim pravim brazdama na čelu. Prekriven ponekom novom crtom karaktera, bojiš se sutra više nego što si to činio juče. I na čudan, nikad do kraja otkriven način, ti je voliš i od nje zavisiš. Jer…
Jesen je prva ozbiljna veza.
Jesen je kad sunce beži iza oblaka i doziva grom.
Jesen je kad je želiš, a ima je neko drugi.
Jesen stiže posle letnjeg vriska.
Jesen putuje vozom, ne voli da leti avionom.
Jesen je za slatko od jagoda.
Jesen voli da se mazite ispod jorgana.
Jesen je miris pečenih paprika.
Jesen je poziv na bal.
Jesen je uspavana erotika spremna za doček Nove godine.
Kao plamen cigarete, ona gori polako do poslednje ispijene kafe na terasi. U mojoj ulici, ona je uvek dobrodošli gost.