Ako je ljubav to što deci treba, kako je pružiti?

Odgovor na ovo pitanje deluje jako jednostavno, međutim ako posmatramo razvojne izazove deteta ne kroz prizmu deteta, već kroz prizmu izazova koje dečiji razvoj može postaviti roditeljima, vrlo brzo uviđamo da je rad na pružanju ljubavi detetu zapravo rad na sebi.

Veliki broj roditelja bi najradije upakovao dete u rebrasti karton u rolni i jastuke i sunđere da se nikada ne bi povredili, zatvorili ih da se nikada ne bi razboleli, hranili ih jer je tako lakše, a i nema haosa i nereda i mrva toliko, oblačili ih i obuvali jer je brže, i tako dalje. Davanje ljubavi detetu neretko podrazumeva to da idemo i preko nekog prvog instinkta, te da detetu pružimo optimalnu distancu i zdravu separaciju, omogućimo im da dođu do zona narednog razvoja, kao i da uvek budemo konstantni objekat kroz sve faze razvoja tolerancije na ambivalenciju. Ovo je vrlo sveden i uprošćen opis psihodinamskog pristupa razvoja dece, a svaka od navedenih stavki jeste neiscrpna i obimna tema za sebe.

Možda je lakše posmatrati ih kroz ono što može da se desi ukoliko se ne postignu usvajanja svih veština, odnosno ako one skrenu u maladaptacije ili ako zbog neadekvatnih rešavanja stadijuma dođe do regresije u zonu prethodnog razvoja.

Svi žele samostalnu, odgovornu, vrednu, sposobnu decu…na papiru. A istina jeste da je danas roditeljima više nego ikada pre potrebno dosta pomoći da razreše sopstvene šeme i mehanizme kako bi zapravo razumeli mehanizme razvoja deteta i ucelovili i samu dečiju prirodu i temperament, ali i sebe, posebno majke, u tome da je idealno biti samo “dovoljno dobra mama”.

Šta znači to da smo deci potrebni samo mi?

Deci smo potrebni mi, autentični mi, oslobođeni stega reaktivnog, sposobni da uz veštine neutralizacije i mentalizacije postignemo svesne izbore, respons, i da adekvatno prepoznamo i odgovorimo na bazične dečije potrebe.

Jedna od osnovnih veština koje kao roditelj možemo imati jeste konstantnost.

Konstantnost objekta je, kao pojam, u psihoanalitičku literaturu uveo Hajnc Hartman. On je ovim pojmom hteo da označi stadijum u kome se sve dublja detetova veza sa voljenim objektom stabilizuje i postaje proširena unutrašnja povezanost, nezavisna od zadovoljenja potreba. Hartman je smatrao da usvajanje ove sposobnosti zavisi od razvoja „stalnosti predmeta“, tj. od kognitivne trajnosti mentalne predstave nekog predmeta kada je on fizički odsutan i od ‘izvesnog nivoa neutralizacije’ agresivnih i libidinalnih nagona. Dete je, dakle, na najranijem uzrastu, svesno objekta (majke) dok ona zadovoljava njegove potrebe i dok mu je u vidnom polju. Vremenom (i razvojem kognitivnog aparata), mentalne predstave objekta postaju trajnije (mogli bismo, običnim rečima, mentalne predstave nazvati „uspomenama“ koje se učvršćuju). Razvija se i sposobnost pamćenja. Između deteta i majke razvija se veza koja je prisutna iznutra, u detetu (naravno, i u majci), i kada majka nije fizički prisutna i kada ne zadovoljava njegove potrebe. (OLI psihodinamski pristup)

U O.L.I. Integrativnoj Psihodinamskoj Psihoterapiji konstantnost objekta, prema funkciji koju obavlja, osnivač O.L.I. metoda, Nebojša Jovanović naziva “stabilizator psihe” i spada u bazične emocionalne kompetencije, sposobnosti za obradu i upravljanje emocijama na koje su sastavni delovi složenijih sposobnosti-sposobnosti za ljubav i rad. Rad na razvoju bazičnih emocionalnih kompetencija je osnova O.L.I. Metoda.

1. O.L.I. metod se usmerava na dve ključne, složene sposobnosti: sposobnost za ljubav i sposobnost za rad. Ove dve složene ljudske sposobnosti su, kao „lego kocke“ sastavljene od određenog broja manjih, jednostavnijih kockica – bazičnih emocionalnih kompetencija:

• sposobnost za mentalizaciju i neutralizaciju (regulator i artikulator psihe),
• celovitost objekta (lepak psihe),
• konstantnost objekta (stabilizator psihe),
• tolerancija na ambivalenciju (usmerivač psihe),
• tolerancija na frustraciju (imunitet psihe),
• volja (motor psihe),
• inicijativa (pokretač psihe).

Ovde vidimo da je konstantnost objekta jedan deo široke palete sposobnosti koja se razvija upravo u fazi ranog razvoja.

4 razvojne faze deteta po Eriksonu

Poznati razvojni psiholog i psihoanalitičar Erik Erikson tokom svog profesionalnog rada veoma intenzivno se bavio definisanjem i proučavanjem životnih faza kroz koje čovek tokom svog života prolazi. Njegova koncepcija usvojena je od strane velikog broja stručnjaka koji se bave proučavanjem ljudskog razvoja od rođenja do smrti (takozvane ontogeneze). Erikson smatra da svaka od tih faza sadrži razvojni zadatak, odnosno krizu koji bi trebalo da se razreši do izlaska iz faze koji je uglavnom uslovljen vremenom i životnim okolnostima, inače će se kriza preneti u narednu fazu, ali usložnjena i pojačana dodatnim krizama karakterističnim za tu fazu.

Tako Erikson detinjstvo opisuje kroz ukupno četiri faze.

1. Prva faza nazvana je faza sticanja osnovnog poverenja i traje tokom prve godine života. Osnovni zadatak ove faze je izgrađivanje poverenja koje predstavlja temelj kasnijeg samoprihvatanja i ljubavi prema drugima, a po uzoru na odnos sa majkom, odnosno sa osobom koja se stara o detetu. U slučaju neuspešno izvršenog zadatka, može doći do izgradnje osnovnog nepoverenja koje dalje obeležava put ka identitetu.
2. Tokom druge godine nastupa faza sticanja autonomije, a njen zadatak je sticanje samopouzdanja, osećanja moći i ponosa spram doživljaja deteta da je nemoćno, loše i neposlušno.

3. Sledeća je faza sticanja inicijative, koja se odvija tokom predškolskog uzrasta, a njen zadatak je upravo izgrađivanje inicijative, koja će kasnije biti osnova za težnju ka postignuću. U slučaju neuspeha javljaju se agresija, otpor i stid prema svemu što je novo, propraćeno osećajem krivice kada se rešenje problema ne traži u poznatim i dozvoljenim okvirima.

4. Kada je već u školi, dete ulazi u fazu usvajanja odgovornosti. Osnovni zadatak ove faze je identifikacija sa figurom učitelja koji se pojavljuje u detetovom životu. U ovoj fazi menja se odnos deteta prema roditeljima i prema sebi. Ukoliko je dete preterano izloženo zaštiti i poređenju sa rezultatima svojih vršnjaka, ono može pokazivati tendenciju ka nesamostalnosti ili osećanju inferiornosti, što za posledicu može imati neusvajanje odgovornosti i razvijanje osećanja manje vrednosti.

Ljubav i konstantnost, bezuslovnost i dostupnost, pre svega majke, spremne da pusti dete i prihvati ga u njegovom vraćanju nakon osvešćavanja da nema svemoćnost bez kažnjavanja i trigera odbacivanja do kojih neretko dolazi, jesu bazični preduslovi odgoja zdrave dečije psihe. Znate kad se majke hvale kako dete neće ni sa kim drugim, kako neće da se odlepi od nje, kako samo biva uz nju…znate i situacije u kojima deci fale životne veštine i samopouzdanje kroz kontinuirano uglavnom nesvesno slanje poruka da je manje sposobno, da ne može, da ne treba, da će mama umesto deteta, itd. Koren takvih nerazvijenih kompetencija može biti u velikom broju uzroka, ali oni su uglavnom umreženi upravo sa manjkom nepoverenja u to da je majka zapravo tu i zainteresovana, istinski prisutna, empatična i reaktivna na dečije potrebe, da je tu i nakon faze ambivalencije i razvoja prefrontalnog korteksa kod deteta, sa pomešanim porukama o svetu i odnosima u njemu, dostupnosti i realističnosti uspeha i kapaciteta, kao i lišavanja deteta zdrave odgovornosti kroz zadatke i obaveze u okviru doma.

Negde smatram da se roditeljstvo treba malo vratiti u okrilje zdrave porodice pre svega, intime i jasnih uloga majke i oca, gde koliko god da želimo možda, nismo sasvim isti, niti su naše razvojne funkcije iste, iako po potrebi mogu da se i kompenzatorno koriste.

Ne zaboravimo da je detetu dovoljan makar JEDAN dobar, stabilan i zdrav primer, a ako niko drugi-budite to upravo VI!

Poklanjajte deci vreme i svoje iskustvo, a ne kule, kamione i avione. Volite ih bezuslovno. Radite na sebi. Lični razvoj je najbolja investicija koju možete napraviti za svoju sveopštu budućnost na svim poljima.

Izvor: OLI, Sposobnost za ljubav i Rad, Zelenaučionica

Marija Todorović, OLI trener ličnih veština na superviziji, pedagog sa decenijskim iskustvom u radu sa decom i odraslima, mama četvoro dece i još ponešto

The post Zašto vam za dete ne trebaju kule i avioni, već ljubav i samo VI appeared first on Moodiranje.

Možda se škola košarke ili nemačkog plaća, možda dete poželi da glumi ili proba neku novu veštinu za koju postoji cena, ali ne postoji roditelj koji neće prvo uložiti u svoje dete, pa onda u sebe. Pravilo prvo maska sebi ne važi u ovom kontekstu. Dete mora da sme da odabere, ali i pogreši. Treba da iskaže svoje želje bez straha od zvocanja, od onog “ja sam tebi pružila”, “znaš li ti koliko košta”…ne treba da zna, ne sme da zna, nikada.

Dete mora da stremi, da otkriva, stvari u svetu i sebe kroz to. Njegove želje moramo susretati analitički i objektivno, pre no sa osudom, odbijanjem, nezainteresovanošću, a susretala sam se sa raznim situacijama i ovakvim.

Dete mora da zna da neuspeh ne definiše, da ga ne košta emotivne ucene, kazne i razočaranja od strane roditelja, ali i da se bori da postigne svoj maksimum, da ume da traži pomoć, da sme da grize i da ne odustaje.

Danas bi bilo daleko više srećnijih mladih ljudi da vaspitanje nije skrenulo ka afirmaciji apsolutno svega, čineći od dece pano neostvarenih roditeljskih frustracija, ali i da nema previše roditelja okrenutih isključivo sebi.

Da li smatram da sam bila srećno i rezilijentno dete?

Lično, niko me nikada nije terao ni na šta. Niko mi nije rekao: “Hej, MORAŠ da ideš na XYZ.” Ali sam odrastala u sredini u kojoj je bilo u redu tražiti se, PROBATI, uspeti ili NE USPETI. Odrastala sam u sredini u kojoj je bilo u redu ne znati kao dete za šta osećam strast, prema čemu ljubav, a za šta zapravo imam dara i talenta. Završila sam nekoliko fakulteta, dvostruki sam master, doktor nauka, danas profesor i edukator između ostalog. I na tome pre svega-hvala MAMA.

Deci treba ponuditi opcije

Davanje deci izbor, ponuditi im izbor, pomaže da se osećaju kao da imaju neku moć i kontrolu nad onim što rade, i predstavlja značajan korak u odrastanju. Svi vole da imaju izbor u stvarima koje rade, pa ne čudi da je takav slučaj i sa decom.

Pružanje mogućnosti deci da iskoriste svoj glas, da prave svoje izbore, pomaže im i kasnije u životu, jer ovako razvijaju sposobnost da donose odluke, razvijaju osećaj odgovornosti i kapacitet da rešavaju probleme. Ali ovo je takođe odličan način da se roditelji i staratelji povežu sa njima.

Dajući deci pravo na izbor i to da smeju da iskažu svoja mišljenja mi im pomažemo da budu srećna deca, ali i da se:

• izgradi poštovanje,
• ojača zajedništvo,
• uspostavi poziv na saradnju,
• razvijaju veštine rešavanja problema, i
• kapitalizuje se normalnu ljudsku potreba dece za uspostavljanjem moći i kontrolom.

Kako sam ja donosila odluke?

Nema na šta nisam išla kao dete. To smatram najvažnijim aspektom mog razvoja. Svašta sam pokušala, oprobala se, nikada mi nije ostao osećaj neostvarenosti, sputanosti ili a-šta-da-sam.

U vrtiću smo imali aktivnosti i vaspitačice, školovane i uvežbane za to, skretale su mojim roditeljima pažnju na moje afinitete. Kod mene su to bili ljubav prema stranim jezicima i muzika. Ako išta, moji roditelji nisu želeli da me opterećuju, želeli su da ostanem dete kako i treba što duže, tako da sam na engleski krenula kad i u školu, a u muzičku školu tek kada sam iskukala da želim po svaku cenu. Kako su u sred embarga i inflacija smogli snage i načina da mi kupe flautu ja nikada neću znati, ali sada kada imam decu shvatam da ništa nije nemoguće u kući punoj ljubavi i za decu koja se vole. Diplomirala sam na kraju engleski jezik i književnost, a magistrirala paralelno i solo pevanje koje sam upisala nakon flaute.

Tokom školovanja sam išla na ples u nekadašnji Beodens, na šah na stari DIF, na odbojku, košarku u okviru školskih sekcija, čak i na karate od čega nažalost imam traume zbog nepedagoškog postupka rukovodioca tog nekog kluba u okviru školskih prostorija, te sam karate veoma brzo i nepovratno napustila iako sam bila dosta dobra u njemu. Ironično, otac mi je imao crni pojas treći dan, a svekar je bio reprezentativac u karateu. Jedino sam zamalo izbegla da idem na individualne časove plivanja, jer sam u poslednjem trenutku naučila da plivam to leto pred školu, u mutnom Dunavu, skoro se daveći u plićaku male plaže u graničnom mestašcetu po imenu Ram, danas popularnom turističkom mestu za izlete, a meni tada dragom mestu za letovanje sa porodičnim prijateljima, tik pored zapuštene, danas obnovljene Ramske tvrđave. U njoj više nema toliko zmija, ali u Dunavu ima, doduše verovatno ne istih koje su oko mojih nogu plivale.

Niko me nije terao na sport, na bilo šta. Išla sam na sekcije skoro sve u školi. Moja glad za znanjem bila je neutaživa. Nisam postizala neke preterane rezultate u fizici i matematici, poneko gradsko takmičenje, uživala sam u sekcijama ruskog i engleskog, fotografije, recitacije i horu. Ali jesam bila Zlatna sirena dva puta, i jesam još u osnovnoj školi pisala pesme na srpskom i engleskom.

Zašto je bilo važno da probam razne stvari, ali i u njima NE USPEM?

Probajući razne stvari, ja se nisam rasipala, već na neki način precizirala, pronalazila sebe. Još par puta sam zalutala u životu, ali na kraju bih se uvek vraćala tim osnovnim i iskonskim stranama moga bića, pisanju i muzici. Ali, jedna važna stvar je da i kada sam grešila-imala sam oslonac, a ne kritiku. PRAVO NA GREŠKU jednako je važno dati decu kao i uspostaviti kod njih ŽELJU ZA USPEHOM.

U stvari, puštanje dece da uče iz svojih grešaka pomaže u izgradnji otpornosti, takozvane rezilijentnosti, a i od suštinskog je značaja za podizanje samopouzdane, sposobne, srećne i uspešne odrasle osobe. Jedan od najboljih načina da deca uče je iskustvo. Ako im nikada nije dozvoljeno da prave greške, nikada neće imati priliku da uče iz njih. Kreiranje i ispravljanje grešaka je ključni deo procesa učenja.

Kako pomoći deci da uče iz grešaka da bi postala srećna deca

1. Razgovarajte otvoreno o greškama. Podelite svoja iskustva o situacijama u kojima ste i sami napravili grešku: šta se dogodilo, kako ste se nosili sa tim (čak i ako u početku nije bilo tako dobro) i šta ste naučili. deca uče i posmatranjem, kao i iiz podeljenih priča.
2. Preformulišite greške kao prilike za učenje. Neka one ne budu izvor frustracije koliko prilika za nauk i razvoj.
3. Uočite prilike oko sebe. Uvek pokušajte da usmerite dete na prilike u kojima postoji izazov, pa sve i da postoji i verovatnoća da ne uspeju. Dokle god su bezbedni i nešto nije rizično po zdravlje ili život, budite tu da im pružite pomoć ako je zatraže.
4. Neka spremnost na pogreške postane navika. Nema razloga bežati od grešaka. Toliko se psihologija bavi konceptima straha od uspeha i straha od neuspeha. Predupredite to otvorenošću i spremnošću da i sami prihvatite vašu decu kao nesavršena, LJUDSKA bića.
5. Volite ih. Koja god tema vezana za roditeljstvo da je tema dana, moj zaključak je uvek isti-volite ih. Neka vaša ljubav nikada ne bude uslovna, a ponajmanje vezana za njihova taksativna postignuća. Izbegnite kreiranje anksioznosti i trauma kod dece, što mnogi roditelji često nesvesno rade. Posebno na Balkanu, moramo pokušati da razbijemo generacijske modle, namerno kažem modle. Vremena se menjaju, pa i mi roditelji imamo drugačije izazove pred sobom. Srećni ljudi budućnosti što su naša deca moraju da poseduju drugačije veštine od onih koje su bile potrebne pre 50, 100 godina, pa i pre 20,30. Volite ih. Bezuslovno.

Kada se deci pruži prilika da se bore i ponekad ne uspeju, kada znaju da smo tu za njih, kada znaju da je u redu učiti nešto novo i da učenju nema kraja, dozvoljavate im da razviju važne društvene i emocionalne veštine. To ne košta ništa.

The post Rezilijentno i srećno dete – dajte mu prava PRAVA! appeared first on Moodiranje.

Ovih 5 grešaka su one koje bi svakako trebalo izbegavati, iako je koncept “dovoljno dobre majke” onaj ka kojem treba težiti. gde je koncept “dovoljno dobrog oca”? I taj asekt je često u zapećku diskursa o roditeljstvu, sasvim nepravedno. Prosto i jednostavno-postoje ciklusi ponašanja i vaspitanja koji su generacijski izazovi, koje bi trebalo razbiti i s kulturološkog stanovišta, a naravno sa interesom budućih generacija na umu.

Ovde postoji dosta podela i klasifikacija vezanih za vaspitanje dece i ne govorimo o osnovnoj podeli na tip roditelja.

Koji to sve tipovi roditelja postoje

Ustanovljena su četiri osnovna tipa ponašanja roditelja prema deci.U zavisnosti od ponašanja roditelja različit je i uticaj samog vaspitanja na decu. Ovo se definiše kao stil odgoja.

1. Autoritarni roditelji

• strogi
• zahtevni
• disciplinuju decu kroz pretnje i kazne
• primetno je odsustvo topline u ponašanju prema detetu
• cene poslušnost
• zahtevaju apsolutno poštovanje autoriteta
• vezani su za tradiciju
• jednosmerna komunikacija
• odluke i postupci se ne objašnjavaju deci (zato što ja tako kažem princip)

2. Popustljivi roditelji

• veoma usmereni na dete
• detetu se udovoljava nekritički i bez promišljanja u svemu
• primetno je puno topline i pozitivnih osećaja u pristupu detetu
• nemaju nikakvih zahteva prema detetu (ovde sve može da se radi, svejedno je da li se za crtanje koristi papir, zid ili mušeme za sto)
• detetu je sve dopušteno

3. Nezainteresovani, pasivni roditelji

• zaokupljeni sami sobom, usmereni na sebe
• ne pokazuju puno interesovanja za ono što se dešava s detetom
• nema uspostavljene dvosmerne komunikacije (detetova inicijativa se susreće sa odsutnim neuvažavanjem i ignorisanjem)
• nemaju potrebu niti interes da se bave detetom

4. Autoritativni roditelji

• pokazuju toplinu i zdravu brigu za dete
• postavljaju razumne zahteve prema detetu
• zahtevi su primereni uzrastu deteta 
• zahtevi ka detetu su prilagođeni individualnim sposobnostima deteta ili pružaju realan izazov trenutnih sposobnosti deteta kao razvojnu motivaciju
• komunikacija je dvosmerna, interesuju se za mišljenje deteta i 
• vode računa o detetovim osećajima
• uvek objašnjavaju svoje odluke

Pisali smo već o tome u tekstu ovde.

A evo nekoliko primera klasifikacija samih izazova pred kojima se svaki roditelj nalazi prilikom vaspitavanja svog deteta.

Prema Diane Vagenhals, direktorki Mreže za roditeljske resurse i obrazovanje, pre četrdeset i više godina dobri roditelji bili su oni koji su svoju decu učili da budu pristojni, poštovani i odgovorni. Više su ih brinule osnovne potrebe, poput hrane i skloništa.

Dodatna pitanja, poput ?„Da li je moje dete odeveno prikladno Da li su sedeli uspravno? retko su se razmatrala, kao i to da li im je obezbeđena uravnotežena ishrana i redovne vakcinacije.

Možda su naši roditelji i baka i deda imali drugačiji pristup vaspitanju od onog koji trenutno koristimo mi sami danas. Njihovi načini nisu nužno bili „loši“, već su se jednostavno razlikovali jer su zbog prilično različitog kulturnog i društvenog scenarija.

Da bismo razumeli teškoće i izazove sa kojima se roditelji danas suočavaju, moramo razumeti veću složenost i promenjenu dinamiku vaspitanja i života koja je u pitanju.

Pet najvećih izazova sa kojima se roditelji danas suočavaju

1. Usklađivanje porodice i karijere
2. Plašite se da kažete ‘NE’
3. Kultura krivice
4. Osiguravanje kvalitetnog obrazovanja dece
5. Preopterećenje informacijama

1. Usklađivanje porodice i karijere

Često se osećamo rastrzano između profesionalnih i roditeljskih obaveza. Kada se fokusiramo na jedno, osećamo se kao da zanemarujemo drugo. Ovo je uobičajena dilema za današnje roditelje, koji često imaju preopterećene rasporede.

Današnji roditelji imaju toliko zahteva da im je izazov da redovno izdvajaju i posvećuju ono osnovno – vreme. Slično ovome, previše dece ima popunjene rasporede posle škole, što im ostavlja malo vremena da jednostavno BUDU sa roditeljima i braćom i sestrama, zajedno pripremaju obrok, obavljaju kućne poslove, uživaju u društvu jedni drugih.

2. Plašite se reći „NE“

Svi želimo da nas naša deca vole. Ali moramo naučiti da ne moramo svemu da kažemo „da“. Ponekad je „ne“ ili „možda“ bolji odgovor da se izbegne osećaj davanja sebi za pravo odnosno osionosti koji danas ima toliko dece.

3. Kultura krivice

Postoji veliki pritisak da dete bude idealno u spavanju, da najranije moguće navikne na toalet, da bude najpametnije dete, najslađe dete itd. Postoji veliki pritisak da dojite, hranite dete najhranljivijim obrocima, pri tom budete i ostanete aktivni, fit, izgledate sređeno, itd. Mislim da ovo dovodi do toga da roditelji žure i samim tim često donose loše roditeljske odluke. Rezultat je to da konstantno ili bar ponekad osećaju krivicu zbog toga što ne mogu sve da urade savršeno. A to je nedostižni cilj i inače, a naročito kada su deca u pitanju.

4. Osiguravanje kvalitetnog obrazovanja dece

Ekonomska situacija stvorila je veliki pritisak na roditelje da zarade dovoljno novca za podmirivanje rastućih troškova obrazovanja. Zatim, postoji dodatni pritisak koji roditelji osećaju da se postaraju da njihova deca uspeju u školi kako bi imali konkurentsku prednost kada diplomiraju i presele se na tržište rada. Previše pritiska nije zdravo za odnose roditelj-dete. Nije dete krivo, niti je dete svesno, mi kao roditelji smo tu da damo svoj maksimum i pre svega da decu volimo i učimo životu, zar ne?

5. Preopterećenje informacijama

U generaciji izloženoj tolikom broju informacija o tome kako da odgajaju svoju decu, roditelji se bore sa pronalaženjem svog jedinstvenog načina roditeljstva. Roditelji su mnogo obrazovaniji od prethodnih generacija, ali ponekad to može dovesti do preopterećenja informacijama s nekoliko različitih gledišta na istu temu. Ne postoji jedinstvena mera za sve i sa takvim oprečnim savetima roditelji dolaze u situaciju da se zapitaju koji je izbor najbolji od tog mnoštva, da ostaju zbunjeni i neodlučni, umesto smireni i jednostavno da prigrle kompletno iskustvo roditeljstva.

Možemo reći da je stoga najveći izazov za roditelje – usporavanje. Savremeno društvo stavlja veliki naglasak na produktivnost i aktivnost. Kad bismo svi pomalo uspeli da usporimo, pomislite samo na sve kreativne situacije koje bismo mogli stvoriti sa svojom decom. 

Kada se vaše dete muči oko oblačenja cipela, a vi kasnite. Ili, kada žele da ostanu na igralištu, ali morate da odete pa napravite večeru kako bi imali vremena da urade domaći zadatak i okupaju se, a da i dalje budu u krevetu na vreme. Oslobodite se pritiska vremena.

7 najčešćih grešaka u roditeljstvu i kako ih izbeći

1. Ne pokušavate da rešite probleme
2. Precenjivanje ili potcenjivanje problema
3. Postavljate nerealna očekivanja
4. Nedoslednost u ponašanju, odlukama, pravilima, i slično
5. Odsustvo pravila ili postavljanja ograničenja
6. Uzvraćate istim ponašanjem i ulazite u raspravu
7. Ne menjate ono što ne funkcioniše

Evo nekoliko primera lošeg roditeljstva koje morate izbegavati po svaku cenu:

• Prekomerno kritikovanje deteta
• Disciplinovanje deteta pred svima
• Stalno savetovanje deteta, bez ohrabrenja
• Suzdržavanje iskazivanja naklonosti
• Ne postavljate pravila
• Nedostatak pružanja podrške
• Upoređivanje vašeg deteta sa drugom decom ili braćom i sestrama
• Niste ponosni na detetova postignuća

Kako onda biti idealan roditelj?

Na kraju dana, ovo i nije toliko teško pitanje.

Evo 5 jednostavnih saveta

Neka budu mali jer su mali samo neko vreme

Dajte deci nadu, pohvalite ih

Dajte im ljubav svaki dan

Neka plaču, neka se kikoću

Neka spavaju u sredini između vas

The post Najveće greške koje možeš da napraviš kao roditelj appeared first on Moodiranje.

Šta je stil roditeljstva?

Stil roditeljstva se odnosi na kombinaciju strategija koje koristite za podizanje svoje dece. Rad Dijane Baumrind tokom 1960-ih stvorio je jednu kategorizaciju stilova roditeljstva.

Četiri roditeljska stila Baumrindove imaju različita imena i karakteristike:

• Autoritarni ili Disciplinarni
• Permisivni ili indulgentni
• Neangažovani
• Autoritativni

Ovi stilovi roditeljstva Baumrindove su  rađeni na bazi istraživanja u Sjedinjenim Državama i možda i ima razlika vezanih za roditelje unakrsno i kulturološki. Sigurno naši balkanski stilovi vuku neke razlike, zar ne.
Svaki roditeljski stil varira u najmanje četiri oblasti. To su stil discipline, komunikacija, nega i očekivanja.

Autoritarno roditeljstvo

Autoritarnim roditeljima se često smatraju oni kojima je disciplina na prvom mestu.
Ovi roditelji koriste strogi disciplinski stil sa mogućnošću malo pregovaranja. Kazna je uobičajeni metod vaspitavanja.
Komunikacija je uglavnom jedanosmerna od roditelja do deteta. Pravila obično nisu jasno objašnjena.
Roditelji sa ovim stilom uglavnom manje neguju decu. Očekivanja su velika sa ograničenom fleksibilnošću.

Permisivno roditeljstvo

Permisivni ili popustljivi roditelji uglavnom dopuštaju deci da rade ono što žele, i nude ograničene smernice ili pravila. Oni su više kao prijatelji nego roditelji.
Njihov stil discipline je suprotan strogom. Imaju ograničena, skromna pravila ili čak vaspitavanju pristupaju bez ikakvih pravila i dozvoljavaju deci da sami otkrivaju i rešavaju probleme.
Komunikacija je otvorena, ali ovi roditelji dozvoljavaju deci da sami odlučuju za sebe umesto da daju smernice.
Roditelji u ovoj kategoriji imaju tendenciju da budu topli i neguju.
Očekivanja su obično minimalna ili nisu postavljena visoko od strane ovih roditelja.

Neangažovano roditeljstvo

Neangažovani roditelji daju deci puno slobode i generalno ostaju van njihovog puta. Neki roditelji mogu donositi svesnu odluku da decu vaspitavaju na ovaj način, dok su drugi manje zainteresovani za roditeljstvo ili nesigurni šta treba činiti generalno.
Nijedan poseban stil discipline se ne koristi. Neangažovan roditelj dozvoljava detetu uglavnom da radi ono što želi, verovatno zbog nedostatka informacija ili brige.
Komunikacija je ograničena.
Ova grupa roditelja nudi malo nege.
Očekuje se od dece malo ili nimalo.

Autoritativno roditeljstvo

Autoritativni roditelji su razumni i neguju i postavljaju velika, jasna očekivanja. Deca sa roditeljima koji pokazuju ovaj stil imaju tendenciju da budu samodisciplinovani i sami razmišljaju. Ovaj stil se smatra najkorisnijom za decu.
Disciplinska pravila su jasna i razlozi zbog kojih se objašnjavaju.
Komunikacija je česta i pogodna za detetov nivo razumevanja.
Autoritativni roditelji neguju.
Očekivanja i ciljevi su visoki, ali su jasno navedeni. Deca mogu imati uvid u ciljeve i učestvovati u njihovom kreiranju.
Ovo je uglavnom i vid vaspitanja u privatnim vrtićima, bilo da rade po Montesori ili nekom drugom metodu.

Šta je moj roditeljski stil?

Mali broj nas se lepo uklapa u jedan samo roditeljski stil, već decu podižemo koristeći kombinaciju stilova. Zamislite četiri stila kao kontinuum umesto četiri različita načina roditeljstva. Idealno je da razmišljamo o našoj deci i onome što im je potrebno u određenim vremenskim intervalima. Na primer, dok roditelj možda obično ne usvoji autoritarni stil roditeljstva, možda ima momenata u životu deteta kada je taj stil potreban. Ili možda znate autoritarnog roditelja koji dosta brine, suprotno gorenavedenom opisu.

Faktori u tome kako deca “ispadnu”

Iako je porodici lakše da usvoji jedinstven, isti stil roditeljstva, neka istraživanja pokazuju da ako je bar jedan roditelj autoritativan, to je bolje za dete nego imati dva roditelja koji imaju isti, manje efektivan stil.

I naravno, ima više faktora mimo stila roditeljstva koji utiču na to kakva deca postaju. Neki od mnogih drugih faktora koji utiču na razvoj deteta uključuju ove elemente:

• Temperament deteta i kako se “uklapa” sa roditeljima.
• Stručni stil rada sa decom i međusobno prilagođavanje stilu roditeljstva
• Uticaj grupe vršnjaka deteta

Danas se pojavljuju nova imena za roditeljske stilove. Na primer, “roditeljstvo helikoptera” je slično autoritativnom stilu, ali sa malo više angažmana, ili neki mogu reći previše učešća, u životu deteta. “Roditeljstvo u slobodnom domenu” podseća na neangažovani stil, ali uz svesnu odluku da dopusti nezavisnije razmišljanje koje je u najboljem interesu deteta.

Razmišljanje o tome gde se uklapate u spektar roditeljskih stilova može biti od pomoći. Uzimajući još jedan korak dalje: znajte da svako od nas sa bilo kojim stilom u bilo kom trenutku može imati koristi od samorefleksije koja obično dolazi od učestvovanja u roditeljskoj klasi. Razgovaranje sa drugim roditeljima i facilitatorima može biti od pomoći.
I roditeljstvo se uči! Poželjno-na dobrim primerima, ali i na mogućnosti adaptiranja ponašanja.

Jer ulog je-budućnost!

The post Stilovi roditeljstva – od ovoga zavisi kako će se razvijati i ponašati vaše dete appeared first on Moodiranje.