Tek 300 godina posle Hristove smrti, monah Evagrije Pontijski je napravio listu od osam „strašnih iskušenja ljudske duše“, koju je kasnije 590. godine papa Grigorije Veliki suzio na sedam i proglasio „smrtnim“. 

Prema hrišćanskom shvatanju: blud, zavidnost, proždrljivost, lenjost, pohlepa, gnev i ponos su grehovi koji se mogu počiniti svesno i nesvesno. U katolicizmu sedam smrtnih grehova vam dođu isto kao i ma koji drugi greh koji nije „smrtni“, sa tom razlikom što se tehnički svi drugi grehovi iz njih izlivaju. Ova ideja je posebno popularna vekovima među umetnicima svih opredeljenja, slikarima, književnicima, filozofima. Tako je nastala i reč „SALIGIA“. Ona je zapravo mnemotehnički akronim, odnosno reč koja je nastala tako što je uzeto početno slovo svake od sedam imenica na latinskom kojima se označava jedan od grehova: superbia (ponos), avaritia (pohlepa), luxuria (bludnost, požuda), invidia (zavist), gula (proždrljivost), ira (ljutnja, bes), acedia (lenjost).

Kako izgledaju 7 smrtnih grehova danas?

Prema rimokatoličkoj teologiji, sedam smrtnih grehova su sedam ponašanja ili osećanja koja podstiču dalji greh. Obično su poređani kao: ponos, pohlepa, požuda, zavist, proždrljivost, bes i lenjost.

1. Ponos

Danas, ponos je nešto što se može gledati i tumačiti na svim nivoima, od globalnog, preko nacionalnog, do individualnog. Možete biti ponosni na uspeh zbog otkrića vakcina, na uspeh košarkaškog tima ili tenisera, na svoj ukus u dizajnu ili uređenju doma (lepe primere recimo klub stolića po meri idealne za to pogledajte ovde). Ovakva vrsta ponosa nije za osudu, svakako. Čak naprotiv, baviti se estetikom, lepim, sportom, imati dostignuća, biti srećan zbog uspeha dragih ljudi, upravo je suprotno, altruistično i ljudski. Dеfіnісіја destruktivnog  ponosa jeste da je to stav оѕоbе koja pokazuje рrеtеrаnо ѕаmороuzdаnје і uоbrаžеnоѕt, nadmenost. To je onaj stav koji anulira svet oko osobe, koji vređa sve druge ljude i ne dopušta nikom drugom bilo šta. Suprotne osobine ovakvom ponosu su recimo blаgоѕt, lјubаv рrеmа drugіmа, afirmativno ѕаmороštоvаnје.

Psiholog Ana Maksimova navodi:

“Nedostatak bezuslovne ljubavi u detinjstvu dovodi do brojnih problema. Kada je dete malo, roditelji ga vole i bezrezervno ga prihvataju.

Ako to nije tako, ako su roditelji kruti, hladni, strogi, navikavaju dete na činjenicu da može primiti deo ljubavi i prihvatanja bez bilo kakvih zasluga – to postaje odskočna daska za nastajanje ponosa.

Nedostatak roditeljskog bezuslovnog prihvatanja stvara unutrašnju prazninu, vakuum koji osoba ispunjava opipljivim dostignućima (sportski rekordi, odlične ocene, karijera, finansijsko bogatstvo) ili zamišljenim (pripadnost određenoj grupi, zemlji, naciji, rodu i slično).

Čovek nadoknađuje nedostatak ljubavi – s ponosom. Voli sebe zbog nečega. A po svojim zaslugama, on je prvi na redu za distribuciju ljubavi.”

Ovde ne zaboravite-svako je vredan ljubavi i poštovanja ako čini dobro. Ne zbog onoga što postiže i stiče.

2. Pohlepa

Svuda oko nas je pohlepa. Svi kao da žele više, bolje, još, nečega, nekuda, nekoga, nekad. Skromnost je odavno prestala biti vrlina, a ljudska suštinska sreća kao da je monetizovana, obeležena kvantitativnim, uslovna. Odnosi su pojeftinjeni samim tim što vlada princip koristoljublja, prijateljstva je sve teže formirati, poverenje dati. Ljudi za sebe žele sve-sva prava, nikakve obaveze. A tu suštinske sreće nema.

“Osnova za ovaj porok je nezadovoljena potreba za sigurnošću. Ako je dete doživelo traumu uskraćenosti, ako se nije osećalo zaštićenom, tada će, kao odrasla osoba, početi da bude pohlepno.

Ovaj greh se može podeliti na pohlepu (želja da se dobije više) i škrtost (nespremnost da se delimo sa drugima, želja da se zadrži). To je ista praznina unutra, isti vakuum, samo što se on formirao iz drugih razloga.

I osoba će ovu prazninu ispuniti bilo stvarima, bilo novcem, bilo odnosima sa drugim ljudima. Ali koren ovog “poroka” je osećaj nesigurnosti.”

3. Požuda

Praznina zbog nedostatka ljubavi, iskrene topline, odsustvo jednog zdravog pristupa intimnim odnosima koji prestaje biti izjava ljubavi, već je stihijska, kada uzbuđenje trenutka kompenzuje duboko vezivanje, ponašanja su koja su odlika požude. Požuda i blud su kompenzacije za nedostatak ljubavi. Ranije je ovo bio najčešći vid greha, odnosno prva asocijacija na to. Danas, ovaj greh kao da je relativizovan. Sve je seksualizovano-grudi nisu odavno nešto sveto, majčinsko, negovateljsko, već fiksatorno, adut, investicija, banalizovanost ženskog tela na “tip” (neko je tip “za sise” a neko “za dupe”). Sve se pumpa, oralnih fiksacija je i previše, neumesno groteskne usne šljašte dok brojne žene sve više postaju kao naduvane lutke jedna drugoj slične. Važno je biti tip. Važno je biti erektizujući objekat, a iza svega toga je, naravno-jedna duboka duhovna praznina. Ako roditelji nisu dovoljno ljubavi pružali detetu, to dete će kao odrasla osoba imati potrebu da to nadoknadi. Takva praznina se veoma često uzaludno pokušava ispuniti doživljajima koji su posledica promiskuitetnog seksualnog ponašanja. Krajnji oblici su seksualna zavisnost, nimfomanija. Ovo je takođe greh zbog kojeg je sve manje zdravih brakova, jer nezrelost u dubokom i zdravom vezivanju dovodi do toga da partneri prečesto samo traže jedan od drugoga, umesto da se posvete jedno drugom i pružaju, dele i grade.

4. Zavist

Zavist-apsolutno sveprisutna pojava, od onog našeg “u Srbiji se sve prašta sem uspeha”, do onog “da komšiji crkne krava”. U korenu zavidnih osećaja jeste zapravo bes u slučaju da drugi ima nešto se nema (iako se možda čak i ne želi), kao i strah da se neće imati (iako možda nije ni potrebno). Šaren je spisak tih stvari, opipljivih i nematerijalnih, a instagramična kultura nam diktira da kako bismo bili dopadljivi, treba da neke stvari imamo na određeni način, odnosno po šablonu i principu koji diktiraju algoritmi, influenseri i mase. Iako neko možda i poštuje i voli drugu osobu, ali u korenu zavisti je opet praznina zbog nedostatka bezuslovne ljubavi i prihvatanja, slično kao ponos.

5. Proždrljivost

Svaka praznina mora se ispuniti. Ma na koji način, a ovde je reč o proždrljivosti. I ljutnja, preljuba, pa i pohlepa, kao i proždrljivost, vuku korene u potrebi čoveka da svojim nesvesnim ponašanjem ispuni nešto što mu u životu nedostaje. Ako pogledamo Maslovljevu piramidu potreba, to je uglavnom ispunjavanje potrebe koja ostaje “gladna”, neostvarena. Ovo stanje doduše može voditi u ozbiljne bolesti i o njima treba da govore stručnjaci, a ukoliko osećate da imate problema sa ovim “grehom”, najbolje je obratiti se stručnom psihologu, terapeutu za pomoć.
A ukoliko prosto volite hranu i hedonistički je slikate, to je već druga tema za drugi put. Autor ovog teksta u tome uživa. Umereno.

6. Bes

Kao i drugi grehovi ovde, i bes je samo vid reagovanja na neko nezadovoljstvo i neispunjenost potreba. Ovo je krik impulsivnosti, prohtev za hitno zadovoljenje potreba. Pogledajmo samo decu-donekle je ljutnja prirodna stvar. Ali ukoliko je nerešavana i patološka, ukoliko nije zdrav revolt protiv određene situacije već postaje preplavljujući osećaj van naše kontrole, onda je to bes. Bes je samo-osujećujuće osećanje koje ne dopušta racionalno sagledavanje situacija. Danas, bes vlada svetom. Pogledajte komentare u ma kojim prepiskama na društvenim mrežama, ponašanja bahatih vozača na ulicama, agresije u svakakvim društvenim situacijama, sve “kraće fitilje”, a “veća prava” koja ljudi sebi pridaju. Bes osobu uverava da nema odgovornosti, a dok sud prepoznaje bes kao osnovu za afektivne postupke, život najčešće ne daje druge šanse, niti se stvari učinjene u naletu besa mogu tek tako povući. Razmislite o tome.

7. Lenjost

Lenjost je greh koji je kombinacija osećaja dubokog razočaranja, beznađa, opšteg očajanja i tuge. Ponovo su u srži emotivni oblici nesvesnih odgovora na nekakavu nezadovoljenu potrebu, na ono što čoveku fali. Lenjost je samim tim na neki način jedan mehanizam za uštedu energije.

Kako biste se izborili sa ovim smrtnim gresima, pre svega je potrebno videti da li neke od njih proživljavate, da se suočite sa tim brisanim, praznim delovima sebe, pogledate čime ih ispunjavate i kako, koliko su ta ponašanja destruktivna i po vas pogubna i da ih rešite.

Svakako vam savetujemo da potražite pomoć psihoterapeuta, odavno to više nije fama, a zaista jeste put ka ličnoj sreći, a samim tim i sreći dragih ljudi oko vas.

The post 7 smrtnih grehova modernog doba appeared first on Moodiranje.

Nekad je ipak u pitanju nešto drugo, nekada je to čista lenjost, nekad čista sujeta, no, ako je situacija da za nešto primaš platu (honorar), a radiš samo ono što ti se sviđa (ili na način na koji misliš da treba, iako se poslodavac i kolege ne slažu s tim), pitanje je dana kada će se taj mehur raspršiti, a ti suočiti s realnošću – nikog nije briga da li ti se nešto sviđa, posao mora biti završen.

U ovu zamku upadaju više nego često i preduzetnici koji u želji za profitom i uspehom:

• pristaju na cene ispod svake norme,
• na projekte koji nisu dovoljno u skladu sa njihovim kapacitetima,
• kao i onda kada se preopterete poslom.

Sve ove situacije dovode čoveka do tog pogubnog stanja u kom mu ne bude ni do čega. Priznaću da sam i sama nekoliko puta upadala u tu zamku, dovodeći sebe do stanja iscrpljenosti i sagorelosti, ali zato je iskustvo nekada presudno i zato uz iskustvo naučimo da je biranje posla privilegija, ali ona koju nema svako.

Zamislite da nastavnica srpskog kaže “mrzi me da predajem glagolske prideve i priloge, preskočiću to”, ili da u prodavnici ne možeš da dobiješ isečen kačkavalj, jer prodavačicu mrzi da uključuje mašinu… kako bi ovaj svet izgledao kada bi svi razmaženo obavljali svoje obaveze, radeći samo ono što im je ćef i ćeif?

Poslednjih dekada aktuelna je sledeća rečenica popularne psihologije:

“Radi ono što voliš i nećeš morati da radiš celog života”.

Načelno je ideja iza ove ideje ispravna, ali je propušten jedan bitan deo:

I u tom poslu koji voliš, ima stvari koje su dosadne i naporne, a jednostavno, ne možeš, ne smeš da ih preskočiš.

Pogledajmo profesije koje podrazumevaju svakodnevni trening i vežbu, često i beskrajno ponavljanje samo jednog „skoka“ u melodiji ili jedne jedine fraze ili istovetnog pokreta, okreta, figure. To su na primer pevači, glumci, sportisti. Mi vidimo njihov sjaj, rezultate, uspehe, osmeh na naslovnim stranama, a šta mislite, da li je njima uvek drago da ustaju rano (ili ležu prekasno), odlaze na probe i treninge po ciči zimi? Teško. Da je svima motivacija atraktivnost svake faze posla, niko nikada ništa ne bi radio.

Jednom sam sa prijateljicom otišla u Toyota servis da reši neki sitan kvar na automobilu. Ispostavilo se da je čovek koji joj je popravljao kočnice, vlasnik lično. “Momci su prezauzeti danas, pa sam uskočio da pomognem”, rekao je kao da je to najnormalnija stvar na svetu, što zapravo i jeste.

I to je istina koju svi uspešni ljudi shvataju. Nekad moraš da uprljaš ruke. Moraš ponekad i da radiš nešto što te smara.

U životu će biti uvek poprilično situacija u kojima će se očekivati da radiš što je daleko ispod tvojih kompetencija i talenta. Ali ako gledaš sitan kontekst “zašto ja ovo moram da radim”, ne razlikuješ se puno od deteta koje odbija da uči fiziku na primer, jer mu se ne dopada. To znači da ne gledaš širu sliku, nemaš jasan cilj, a ponajmanje strategiju kako da do njega dođeš. Jer, ako se vratimo na navedeni primer, da pomenuti vlasnik salona nije zavrtao rukave, da li mislite da bi postao to što jeste?

I tako dolazimo do ultimativnog pitanja – koliko želiš to što želiš i koliko si spreman za to da se boriš?

Jer pre svega treba biti siguran da je odnos te neke žrtve i dobitka takav da se isplati, mentalno, emotivno i fizički, pa bila to plata, popularnost, mir, stabilnost ili rad bez previše stresa. Ne mora svako biti preduzetnik i raditi za sebe da bi radio dobro, časno i odgovorno, i smatram da je vreme da se malo zauzda taj mit o preduzetništvu kao nečem što je za svakoga jer apsolutno nije. Svako treba da gleda sebe, da radi ono u čemu je dobar, a u idealnom svetu, bilo bi divno kada bi svako za to bio i adekvatno plaćen, ali to je sasvim druga tema.

The post Koliko puta ste došli u situaciju da otaljavate ili odlažete neki posao ili obavezu, samo zato jer vam se to ne dopada? appeared first on Moodiranje.

Mnoge keve velikih dečaka i devojčica će se verovatno prepoznati u ovom tekstu, ali isto tako i naći opravdanje za svoju dečicu: “Znate kako, on je uvek bio prepametno dete, međutim, nije ni sanjao šta ga čeka na onom groznom fakultetu…da je znao sigurno to ne bi upisao…Pokušavao je da nađe posao, u državnu firmu nemoguće je ući, a privatnici znate kakvi su… e, pa neće moje dete da rmbači za 300e i da se neko iživljava nad njim! Bolje mu je onda da sedi kući, ima šta da jede i pije, toplo je i čisto, dok ne iskrsne nešto…”

Imala bih tim tzv. kafe kevama nešto da poručim.

Naime, svetski trend sa sigurnošću potvrđuje da je sindrom “roditelja zaštitnika” izraženiji u Srbiji više nego u bilo kojoj zemlji Evrope i da maltene samo kod nas ove naše keve finansijski podržavaju svoje “dete” čak i kad pređe tridesetu, a da ili nemaju pojma ili naprosto neće da vide da mu na taj način, zapravo čini medveđu uslugu.

U Zavodu za statistiku tvrde da ne postoje zvanični podaci o tome sa koliko godina se deca odvajaju od svojih roditelja, ali da je slučajeva kasnog odlaska iz porodice mnogo.

Evo jednog primera iz mog života: pre par godina me pozvala drugarica da za 2500 RSD dnevno delimo letke u Knezu. Sa oduševljenjem sam pristala, iako sam već uveliko radila i zarađivala. Međutim nije poenta mog izlaganja da se ja sad ovde hvalim, nego da vam drage moje keve i ostali ‘štovani čitaoci ovog mog škrabanija ispričam kako je jedna naša drugarica, koju inače, među nama, izdržava baba od maltene stotinu ljeta, odreagovala na tu našu ideju, da se zezamo taj dan u Knezu, podelimo letke i naravno uzmemo kintu.

Dakle dotična moralna drugarica, je lično meni održala predavanje u stilu “Bože Sanela, kako te nije sramota da deliš letke u Knezu”, stvarno, kako me bre nije bilo sramota, mislim se ja, kako me nije bio blam, da izdelim te letke, pokupim pare i od toga platim deo nekog zaostalog računa, a boga mi da odem i na kafu, stvarno ne znam.

Međutim, nije ovo ništa, u sistemu razmišljanja naše drage “radne” drugarice mnogo veću pažnju zauzela je jedna druga činjenica, naime ova što je sa mnom delila te iste letke, je žena jednog našeg lika iz javnog života, pa je to ovu dotičnu strašno pogodilo, te kako je nije sramota, te kako njega nije sramota da mu žena radi i deli letke u Knezu?

E drage moje kafe keve, pitam vas sad ja pa kako bre vi to vaspitavate svoju decu? Da je sramota raditi? Da je poenta parazitirati, jer ako ne možeš odmah da uglaviš zadnju ložu u direktorsku fotelju, nego treba da prođeš neki put da bi došao do toga, a ti sine lepo parazitiraj, mamica će sve da ti da.

U svetu, pak, već sa punoletstvom deca odlaze od svojih roditelja da ne kažem dobijaju šut kartu i šlus, molim lepo.

Odlaze da rade i da se staraju o sebi. A kod nas prika moj, sede u roditeljskom gnezdu, pa biće uskoro, boga ti, i do penzije, ako ti “jadni” roditelji mogu dotle da žive i da rmbaju za parazitsko prkno svoga jadnog deteta koje ne može da radi jer ne može da nađe posao u struci, pa ne može ovo, pa ne može ono i tako sad svi treba da kukamo i da sažaljevamo. Jadna ta deca, jao jadna, stvarno, te je krivo društvo, te ekonomska kriza, provincijalci koji su zaposeli grad, izbeglice koje sve ovde pokupovale, laktaroši koji se guraju i ne znam ko sve ne.

A ona deca koja rade i paralelno studiraju su za osudu tipa “jao bože, jao radi u kafiću, pere wc, stvarno bruka i sramota”. E drage moje kafe keve, pitam vas ja, dok sedite u toplim domovima, a vaše mladunče od trideset i kusur ljeta, čeka da mu vi udelite za produženi espreso koji će da cevči ceo dan u nekom od kafića na Obilićevom vencu, Strahinjića bana ili nekoj drugoj popularnoj štrasi našeg glavnog grada, a ne razmišljaju, a vidim ni vi, da “kafe keva” i “daj mi litar benzina ćale” neće živeti večno da ljuljkaju to dupence na kom se od sedenja koža po prilično odebljala.

I ne mislim ja da kažem ništa sa ovim, ma jok, koga bre briga šta lupeta tamo neka Sanela koja živi sama od petnaeste godine i tamo deli neke letke i šatro radila u kafiću za vreme studija, ma sve je to bruka i sramota, al ako sam vas navala da pročitate ovaj tekst do kraja i stavite, al ovaj put stvarno prst na čelo, ja sam svoj posao odradila. Do sledećeg još goreg i glupljeg teksta za ove što su pametniji od mene i ne rade sto poslova kao ja nego lepo sede kući na svojim dupetima, jedan kafe pozdrav.

The post Ono kad si parazit s 30 i nešto: “Keva, daj za kafu! appeared first on Moodiranje.