Psihologija moći: Zašto nas menja?

Mnogi ljudi misle da moć otkriva kakav je neko zapravo. Ali nauka kaže drugačije – moć ne otkriva, nego menja. Studije pokazuju da kad osoba stekne moć, njen mozak počinje da funkcioniše drugačije.
Konkretno:

• Smanjuje se empatija. Eksperimenti su pokazali da ljudi na višim pozicijama teže prepoznaju osećanja drugih. Jednostavno, što više moći imaju, to im je teže da se stave u tuđu kožu.
• Povećava se impulsivnost. Osobe koje se osećaju moćno češće donose rizične odluke, a manje se plaše posledica. Odatle bahata vožnja, sulude investicije i iznenadni moralni padovi.
• Javlja se iluzija superiornosti. Misle da su bolji od drugih.

Ljudi s moći često veruju da su bolji, pametniji i vredniji od drugih – čak i kad su na tu poziciju došli spletom srećnih okolnosti.

Drugim rečima, moć nije samo test karaktera – to je droga koja menja način na koji vidimo sebe i druge.

Kako se “osiljavanje” dešava u realnom životu?

1. Uspon iz „blata“ i osvetnički mentalitet

Mnogi koji su odrasli u oskudici nose u sebi osećaj nepravde. Kad se konačno dokopaju moći, kreću u nesvesnu osvetu. “Sad ću ja da pokažem ko sam!” – i odjednom svi postaju neprijatelji. Odatle dolazi ono prezirno “A gde si bio kad sam ja bio niko?”

Kako odoleti?
Jedini način da ne postaneš ono protiv čega si se borio jeste da ne dozvoliš da tvoj uspeh postane terapija za prošle traume. Nepravda iz detinjstva se ne leči bahatošću, nego razumevanjem sopstvene prošlosti.

2. Potreba za potvrdom

Neki ljudi se osile jer nisu sigurni u sebe. Njihov ego je krhak, pa moć koriste kao štit. Prepoznaćeš ih po tome što stalno moraju da podsećaju druge ko su oni zapravo. To su oni što na svaku sitnu kritiku odgovaraju uvredama ili demonstracijom moći.

Kako odoleti?
Ako osećaš potrebu da stalno dokazuješ koliko vrediš – problem nije u drugima, nego u tebi. Prava moć dolazi iz unutrašnje sigurnosti, ne iz potrebe da te se drugi plaše.

3. Gubitak dodira sa realnošću

Kad neko stekne moć, svet se oko njega menja. Ljudi mu više ne govore istinu u lice, svi ga hvale, niko mu se ne suprotstavlja. Tako se stvara iluzija nepogrešivosti – a odatle do bahatosti je samo korak.

Kako odoleti?
Najveća greška je okružiti se ulizicama. Svako treba da ima nekoga ko će mu reći: “Ej, preteruješ.” Ako takvih ljudi nema – velika je šansa da si već izgubio dodir sa realnošću.

Kako zadovoljiti potrebu za moći – a da to bude bez bahatosti?

Ako moć zaista menja način na koji mislimo i osećamo, da li je uopšte moguće odoleti njenoj demonstraciji? Postoji nekoliko trikova:

• Pronađi svrhu veću od ega. Ljudi koji moć koriste za nešto veće od sebe – za dobrobit tima, firme, zajednice – ređe postaju bahati.
• Nauči da slušaš. Prava moć nije u tome da ti pričaš, nego da znaš da čuješ šta drugi kažu – iako ti se ne sviđa.
• Sačuvaj kritičare oko sebe. Ako se svi slažu sa tobom, znači da si okružen pogrešnim ljudima. Treba ti neko ko će te spustiti na zemlju.
• Povremeno se seti ko si bio. Kad sledeći put pomisliš da si “iznad drugih”, seti se gde si bio pre pet, deset godina. I ko ti je tada pomogao.

Moć nije sama po sebi loša – loše je kako je koristimo.

Nije sramota želeti uspeh, novac, uticaj. Ali je sramota izgubiti sebe u tom procesu. Ključ je u tome da moć ne postane sredstvo za lečenje unutrašnjih nesigurnosti.

A najvažnije pravilo? Ako primetiš da ti se drugi klanjaju samo zato što “mogu da im naudim” – vreme je da pogledaš u ogledalo. I podsetiš se ko si bio pre nego što ti je moć udarila u glavu.

The post Zašto se ljudi „osile“ kad dobiju moć – i kako tome odoleti appeared first on Moodiranje.

Šta je zapravo novac?

U svojoj suštini, novac ima tri osnovne funkcije:

• Sredstvo razmene – omogućava kupovinu roba i usluga.
• Skladište vrednosti – održava vrednost tokom vremena.
• Jedinica računa – omogućava poređenje cena i vrednosti raznih dobara.

Pre pojave novca, ljudi su razmenjivali dobra putem trampė, što je bilo nepraktično jer su morali pronaći nekoga ko ima ono što im treba i istovremeno želi ono što oni nude. Novac je ovo pojednostavio, služeći kao univerzalni posrednik u trgovini.

Filozofija novca

Naš odnos prema novcu otkriva mnogo o nama. Novac može biti alat za bolju samospoznaju, disciplinu i jasnoću vrednosti. Međutim, svi smo rođeni u različitim okolnostima – sa različitim resursima, genetikom i okruženjem, što oblikuje naš stav prema finansijama.

Bez obzira na sve, jedno je sigurno: niko ne može imati sve. Novac je paradoksalan jer ga nikada nije dovoljno, ali čak i ako ga imamo više nego dovoljno, to ne znači da ćemo biti srećniji.

Novac i sreća

Većina ljudi teži sreći, iako je sam pojam sreće subjektivan. Studije su pokazale da novac zaista može doprineti sreći, ali samo do određene granice. Istraživanje iz 2010. godine tvrdilo je da je taj prag oko 75.000 dolara godišnje, dok su novija istraživanja pokazala da se ta brojka pomera ka 100.000 dolara, nakon čega dodatni prihodi nemaju značajan uticaj na sreću, osim kod ljudi koji su generalno zadovoljni svojim životom.

Ali nije samo posedovanje novca to što čini razliku, već način na koji ga koristimo.

Filozofi poput Epikura tvrdili su da istinska sreća dolazi iz zadovoljstva osnovnim potrebama i izbegavanja nepotrebnih želja koje mogu doneti više bola nego užitka.

Kako koristiti novac na pravi način?

Savremena istraživanja pokazuju da su najvrednije investicije one koje nam omogućavaju:

• Slobodu i vreme – mogućnost da radimo ono što volimo, sa kim želimo, kada želimo.
• Iskustva – putovanja, nova znanja i uspomene donose više dugoročne sreće od materijalnih dobara.
• Ljudske odnose – ulaganje u porodicu i prijatelje donosi trajno zadovoljstvo.
• Lični razvoj – učenje novih veština i rad na sebi doprinosi osećaju ispunjenosti.

Zaključak: Nećeš ništa poneti na “onaj” svet

Na kraju, ništa ne nosimo sa sobom. Novac, status, materijalna dobra – sve ostaje iza nas. Ono što je važno jeste kako koristimo novac dok smo ovde. Naš izbor kako trošimo, štedimo i ulažemo novac zapravo je odraz našeg odnosa prema vremenu, vrednostima i životu uopšte.

Ako ne budemo svesni kako koristimo novac, rizikujemo da provedemo život jureći za nečim što nam na kraju neće doneti sreću. Zato je ključ u balansu – znati šta zaista vredimo i kako da to pretočimo u ispunjen život.

The post Suština novca u 483 reči: Bitan je samo do ovog momenta! appeared first on Moodiranje.

Zašto treba da probaš budžet zasnovan na vrednostima

Nemam ništa protiv klasičnog pravila 50/30/20 – ako ti funkcioniše, odlično. Ali taj model često podrazumeva fiksne odnose potrošnje koji možda ne odgovaraju tvom načinu života. Budžetiranje zasnovano na vrednostima stavlja tvoje lične prioritete u centar finansijskog planiranja. Umesto da krećeš od tradicionalnih kategorija budžeta, počinješ sa pitanjem – šta mi je najvažnije? Tek onda raspoređuješ novac tako da podržava te prioritete.

Na primer, ako ti je lični razvoj važan, možda ćeš pre uložiti u kurseve i usavršavanje nego u luksuzne kupovine. Ako ti je porodica na prvom mestu, veći deo budžeta može otići na zajednička putovanja ili aktivnosti – čak i ako to znači manje trošenja na odeću ili izlaske.

Ovaj pristup unosi i dozu svesnosti u tvoju potrošnju. Pre svake kupovine možeš se zapitati: „Da li ovo podržava moje vrednosti?“ Klasični procentualni budžeti često ne podstiču ovakvu refleksiju – a upravo ta refleksija može ti uštedeti novac.

Kako da otkriješ svoje vrednosti o novcu

Da bi započeo/la budžet zasnovan na vrednostima, prvo moraš prepoznati koje su tvoje vrednosti kada je novac u pitanju. “Vrednosti o novcu” definišem kao osnovne principe i prioritete koji vode tvoje finansijske odluke. One odražavaju šta ti je najvažnije i oblikuju kako zarađuješ, trošiš, štediš i deliš novac.

Gde novac dodiruje tvoj život?
Napravite listu svih oblasti u kojima novac igra ulogu u tvom životu:

• Karijera i primanja
• Dom i način života
• Zdravlje i dobrobit
• Odnosi i porodica
• Putovanja i iskustva
• Zabava i slobodno vreme
• Planovi za penziju

Zatim, postavljaj sebi dublja pitanja za svaku oblast:

• Emocije: Koje kupovine ti donose trajno zadovoljstvo? Uživaš li u “peglanju kartice”? Kojih se troškova kaješ? Koji finansijski potezi ti donose osećaj ponosa?
• Obrasci: Gde stalno trošiš više nego što si planirao/la? Koje troškove nikada ne dovodiš u pitanje?
• Motivacija: Zašto su ti određene finansijske odluke važne? Kako tvoja prošlost oblikuje način na koji donosiš odluke o novcu? Na koji način tvoji troškovi reflektuju tvoje želje za budućnost?

Iz tvojih odgovora izroniće teme koje čine tvoje vrednosti o novcu. To mogu biti stvari poput „iskustva i avantura“, „sigurnost i stabilnost“ ili „kvalitet i komfor“.

Kako pretvoriti vrednosti u akciju

Nakon što prepoznaš svoje vrednosti o novcu, vreme je da ih koristiš kao kompas za upravljanje budžetom.

1. Proceni trenutne troškove
Pogledaj na šta si trošio/la u poslednjih nekoliko meseci i proceni koliko se to uklapa u tvoje vrednosti. Da li primećuješ raskorak između onoga što smatraš važnim i gde tvoj novac zapravo odlazi?

2. Postavi ciljeve u skladu sa vrednostima
Kreiraj finansijske ciljeve koji direktno podržavaju tvoje osnovne vrednosti. Ako ti je avantura ključna, možeš postaviti konkretan cilj štednje za putovanje ili nove aktivnosti.

3. Pravi promišljene izbore
Kada donosiš finansijske odluke, koristi svoje vrednosti kao vodič. Lakše ćeš reći „ne“ stvarima koje nisu u skladu sa tvojim prioritetima i „da“ onima koje to jesu.

4. Redovno se vraćaj i proveravaj
Plan se menja kako se i ti menjaš. Postavi redovne preglede kako bi osigurao/la da tvoje trošenje i dalje odražava tvoje vrednosti. Kako se tvoj život razvija, tako će se menjati i tvoje vrednosti – a tvoj budžet treba da prati te promene.

Zaključak

Otkriti svoje vrednosti o novcu nije jednokratan zadatak, već proces koji traje. Ali upravo sada, na početku godine, pravo je vreme da se posvetiš ovom istraživanju.

Ne postoji univerzalan „ispravan“ skup vrednosti – bitno je da pronađeš i poštuješ ono što je autentično za tebe. Kada tvoj način trošenja odražava tvoje vrednosti, bićeš sigurniji/ja u svoje odluke i osećaćeš se zadovoljnije i mirnije.

Izvor: Lifehacker

The post Kako da prepoznaš svoje vrednosti o novcu i bolje upravljaš budžetom appeared first on Moodiranje.

U više navrata je pisao o svojoj strategiji poslovnog uspona – koja će zasigurno naići i na pristalice i na protivnike – mi vam prenosimo njegove reči, a vi procenite sami da li je pametno krenuti ovim putem.

Od potrčka do desne ruke

Moj prvi posao bio je u globalnoj reklamnoj agenciji sa preko 20 000 zaposlenih. Prošao sam put od stažiste koji još uvek studira, do direktnog rada sa izvršnim direktorom i glavnim direktorom za strategiju, za manje od dva meseca.

Pronašao sam način da se istaknem u svom poslu identifikujući specifične probleme i rešavajući ih, kako bih izgradio poverenje sa svojim menadžerom.

Uvek sam “jeo žabu” umesto svog menadžera. Identifikovao bih poslove koje moj menadžer ne voli, (poput administrativnih poslova) i obavio ih umesto njega.

Tokom mog vremena u Meta (Facebook) pojavila se prilika da preuzmem operativno zahtevan, svakodnevni upravljački posao. Svi su voleli da rade sjajne stvari – strategiju i dizajn projekta.

Ali niko nije želeo da obavlja operativnu koordinaciju, pa sam ja to uradio. To mi je pomoglo da steknem ime kao odličan operativac, i 18 meseci od pridruživanja kompaniji, dobio sam unapređenje.

A onda, u Google, naš tim bio je odgovoran za izradu proizvoda i alata za prodajne timove. Jedna stvar koju je naš tim morao raditi, a bila je ključna za poslovanje (ali nije smatrana posebno uzbudljivom), bilo je održavanje kontrolnih tabli koje su pokretale analitiku iza proizvoda.

Opet, svi su voleli dizajniranje proizvoda i strategiju, ali malo ko je želeo raditi na backend podacima. Dobrovoljno sam preuzeo ovaj posao od svog menadžera i tokom vremena stekao reputaciju osobe koja se pridružuje tamo gde je potrebno.

Četiri koraka kako pojesti žabu:

1. Radite dobro svoj trenutni posao: Prvo, morate dobro obavljati osnovni posao. Ako ste analitičar podataka, treba dobro raditi posao analize podataka. Ako ste u prodaji, morate prodavati. Ako ste u upravljanju projektima, morate se pobrinuti da su svi projekti dobro vođeni.
   
2. Identifikujte poslove koje vaš menadžer ne voli: Kada imate kapacitet za nove projekte, počnite posmatrati svog menadžera (ili rukovodstvo) i tražite prilike u kojima se možete istaći.
   
3. Naučite kako obavljati te poslove: Postavljajte pitanja, pratite druge i čitajte dokumentaciju kako biste naučili kako obaviti određenu aktivnost.
   
4. Obavljajte ih dobro: Kada naučite sve nijanse aktivnosti, vreme je za izvršenje.

Primenite rigoroznost koju biste primenili i na druge aspekte svog posla. Ne kompromitujte kvalitet – i pobrinite se da vaš osnovni posao ne trpi zbog preuzimanja novih projekata.

“Jedenje žabe” na kraju gradi poverenje i kredibilitet.

Ovaj pristup sam reprodukovao kako bih ubrzao unapređenje tokom cele svoje karijere, u kompanijama poput Meta, sve do mog poslednjeg posla, kao globalni voditelj proizvoda u Google.

Od tada, savetovao sam mnoge mlade profesionalce koji se bave upravljanjem proizvodima, poslovnom strategijom, prodajom i operativom – svi su usvojili ovaj pristup i doživeli ogroman pozitivan uticaj.

“Jedite žabu” za svog menadžera kako biste izgradili poverenje i kredibilitet, tako da kada dođe vreme za unapređenje ili povišicu, vaš menadžer će stati uz vas, smatra Andrew.

The post Dobio je unapređenje u čak dve MEGA kompanije, ali, morao je “nešto da proguta”… appeared first on Moodiranje.

Srećom, bez obzira u kom ste finansijskom položaju, imamo obrazac budžeta koji će raditi za vas.

Većina ličnih budžeta, poput dugoročne dijete i novogodišnjih rezolucija, na kraju propadnu. To je obično zato što su to često previše složeni kompleksi, ostavljajući ljudima osećaj kao da se pridržavaju budžeta konstantno, što može biti previše iscrpljujuće i opterećujuće.

Ali budžetiranje ne bi trebalo da bude stroga vežba finansijskog ograničenja. Umesto toga, trebalo bi raditi na vršenju kontrole nad svojim novcem, tako da možete ispuniti svoje buduće finansijske ciljeve.

Potrebno je da pratite dve stvari, a to su:

• Vaša trenutna potrošnja: kuda vaš novac trenutno ide.
• Upravljanje budžetom i novcem: da stvorite budžet koji se zapravo možete držati.

U nastavku nudimo detaljni vodič za efikasno korišćenje ovih šablona za kreiranje budžeta koji će odgovarati svakom.

Korak 1: Znate gde ide vaš novac

Prvi korak u proračunu je tačno znati gde vaš novac ide. Lako je izgubiti praćenje stvari, posebno automatizovanih troškova poput Netflix pretplate ili članstva u teretani. Ali takođe je lako pratiti i kategorizovati potrošnju s podacima preuzetim sa vaših tekućih računa i kreditnih kartica. Cilj je da prikupite podatke iz perioda od tri ili šest meseci, da dodelite svaki trošak kategoriji i uzmete neki prosečan mesečni iznos.

Troškovi su podeljeni u tri kategorije:

Potrebe: Plaćanje stana ili hipoteke, otplata duga, troškovi putovanja na posao, osiguranje, komunalije, plaćanje kreditnom karticom i drugi potrebni mesečni troškovi

Lepo za pojesti ili želje: putovanja, kupovina, troškovi hrane.

Ušteda: Privatno penziono ili zdravstveno, za letovanje…

Nakon što sve unesete, pregledajte i analizirajte podatke. Vaš priliv novca od vaše zarade generalno treba da odgovara odlivu troškova i uštede. Ima li iznenađenja tu nekih?

Korak 2: Primenite 50/30/20 Pravilo

Kada prikupite svoje lične podatke o finansijama, želeće da primenite pravilo 50/30/20 na svoj novac. Ovo pravilo je odlično zbog toga što ga je lako zapamtiti i omogućava vam da vršite kontrolu u navedenim kategorijama budžeta kako želite. Plus, ova metoda se može slediti bez obzira koliko želite da budete strogi kada su u pitanju detalji.

Radi ovako: 50% bi trebalo da ide prema potrebama, 30% bi trebalo da ide prema vašim željama, i 20% vašeg budžeta treba ići na štednju, plus dodatnu otplatu duga ili recimo troškove neke agencije za nekretnine u slučaju da se odlučite na kupovinu stana.

Korak 3: Utvrdite svoju finansijsku situaciju

Postoje dva uobičajena scenarija kada je u pitanju motivacija za budžetiranje. Otkrivanje u kojoj se situaciji nalazite može vam pomoći da pratite budžet svog domaćinstva:

• Scenario 1: Vi ste propali

Možete pasti u ovu situaciju ako se trenutno borite sa novcem ili osećate kao da vam je dug izmakao kontroli.

Ako ovo opisuje vaše trenutno stanje, želećete da odredite prednost svojih najvećih “potreba“ troškova i shvatite koja “želja” se može smanjiti kako bi se stvorio više novčanog toka koji će se dodeliti za otplatu dugova. Na primer, možda biste želeli da ponovo razmislite o članstvu u fitnes studiju od 5000 rsd i za sada se odlučite za 1500 rsd mesečno članstvo u teretani. Ili, umesto kupovine brendirane organske hrane, možda biste mogli da pronađete manje skupe opcije na tržištu ili pijaci. Pomno ispitivanje troškova koje možete smanjiti biće važan korak za vraćanje vaših finansija.

U ovom slučaju, otplata duga će verovatno biti važan deo vašeg pravila 50/30/20. Prvo odredite isplatu duga sa visokim kamatama (kao što je dug na kreditnoj kartici) i nastojte da svakog meseca otplaćujete više od minimalne. Takođe možete razmisliti o primeni dela svojih 20% na dug, samo proverite da li ćete takođe doneti nešto novca za uštedu. Ako nemate fond za hitne slučajeve, stvaranje bi mu trebalo biti prioritet.

Ako se osećate kao da ste u problemu i ne možete da postignete svoje finansijske ciljeve, ako osećate pomalo dodatnog finansijskog pritiska, razmislite o povećanju vašeg mesečnog dohotka. Tu vam može pomoći finansijski savetnik za finansije kao što je Karolina Herbut, kao i neke od radionica ili online kurs o upravljanju ličnim finansijama.

• Scenario 2: Uspešno barataš finansijama

Ako finansijski dobro stojite i postižete svoj finansijski napredak – imate odlične izglede za dalji napredak i dodatni novčani tok, a vaša neto vrednost može da raste sa svakom narednom godinom – čestitamo! Iako će se vaši prioriteti razlikovati od gore navedenih, ipak pridržavajte se pravila 50/30/20 budžeta kako biste pomogli da nastavite svoj uspeh u ovoj oblasti.

Prvo, ako ga već nemate, dajte prednost onih 20% budžeta ka štednji i stvorite štedni fond za hitne slučajeve.

Zatim utvrdite šta želite da radite sa svojim viškom novčanog toka. Razmislite o povećanju uštede za druge ciljeve, dajući više od 20% za nešto poput kupovine kuće, povratka u školu, maksimiranja penzijske štednje ili ulaganja. Ili možete premeštati stvari između vaših 50% “potreba“ i 30% “želja“ kategorija. Na primer, ako ste dobri sa delom upravljanja vašim “potrebama“, možete da dodate još više “želja“, poput recimo putovanja.

Ako vaša situacija spada u kategoriju “finansijski napredni“, samo osigurajte to da ostanete bez nekog potrošačkog duga, stoga svaki mesec otplaćujte bilanse na kreditnoj kartici.

Korak 4: Otkrijte koji je tip budžeta za vas

Kada je u pitanju donošenje budžeta, većina ljudi spada u jednu od dve kategorije.

Da li se dobro slažete sa strogim režimom i nemate problema da pratite detaljan lični mesečni budžet?

Ili

Da li ste mislilac sa velikim idejama koji je fokusiran na velike ideje, umesto na sitne, dugoročne proračunske tablica?

Utvrđivanjem vrste budžeta koji vam odgovara može vam pomoći da pratite svoje finansijske ciljeve.

• Detaljni tip

Ne smetaju vam detalji – u stvari, bujate od njih. Ako ste za detaljan budžet, usredsredite se na ažuriranje plana potrošnje i uporedite ga sa ciljevima upravljanja novcem. Ako ste u prvoj situaciji koju smo gore opisali, uradite ovo poređenje mesečno ili kvartalno da biste videli da li idete ka tome da smanjite potrošnju i otplatite dug.

• Opšti tip

Ne želite da ulazite u detalje i to je sasvim u redu. Samo osigurajte to da uštedite 20% ili više svog prihoda i otplaćujete dug sa svoje kreditne kartice svakog meseca. Ako radite ove dve stvari, tada možete živeti od ostatka novca bez ikakvog osećaja krivice. Ako ste zasad delom u dugu kao što je opisano u prvoj situaciji iznad, razmislite o tome da napravite strategiju ubrzane otplate duga i primenite (ili čak povećate) taj 20% svog budžeta prema dodatnim plaćanjima.

Promene se obično ne dešavaju preko noći, zato budite strpljivi prema sebi dok planirate i sprovodite budžet 50/30/20. Važno je započeti i usmeriti novac prema tim proporcijama tokom vremena.

Sve je u perspektivi

Proračun ne mora biti težak, naporan zadatak kojeg se plašite. Umesto toga, razmišljajte o budžetu kao obliku svesti. Na kraju krajeva, svest o tome gde vaš novac ide uvek je dobra stvar, i to može biti odličan način da započnete sa upravljanjem svojim novcem.

Bez obzira na to koju strategiju koristite, osvešćavanjem toga kako delegirate i stičete svoje finansije, postaćete pametniji u rukovanju svojim novcem, smanjićete finansijski stres i biti na putu da postignete svoje finansijske ciljeve.

Srećno!

The post Zaboravi na probleme s novcem: Reši se nemaštine u 4 laka koraka appeared first on Moodiranje.

Recimo da je sve to po malo, ali i ništa od toga. Gledali smo kako je održan koncert „Volim devedesete“ u punoj beogradskoj „Areni“. Većinom smo negodovali zbog tog koncerta smatrajući da nam vraća mračna vremena Miloševićeve diktature, sankcija, dizelaša, sponzoruša, ratova i opšteg siromaštva u eri bezakonja. Ti su nas ritmovi većinom podsetili na vreme kad su Beograd i Srbija, tačnije SRJ, iliti krnja Jugoslavija, bili tamni vilajet, šupčina civilizacije, jad i bed, čemer i jad, nakaradna kvazidržava, zapravo banana republika čiji je glavni ideolog dementna profesorka Mira Marković s plastičnim cvetom u kosi, a portparol trol Miloševićev koji se odaziva na ime Ivica i preziva Dačić, a iz iste je vukojebine iz koje je dopuzala na estradu Ceca „Cvetak Zanovetak“ Veličković udata Arkan. Dakle, smetali su nam ti ritmovi (jedan sam od potpisnika ove „smetnje“), iako protiv njih ništa nisu imali Novak i Janko, naprotiv, kao i mnogi koji su devedesetih još uvek jeli na sisu ili cuclu, u zavisnosti od majčinih mogućnosti i sisa (jesu li plastične ili prave). „Smetnja“ je završena, protutnjala je bez ikakvih posledica na naš sluh i sveopštu društvenu situaciju.

Merlinovoj avlija

Daleko zajebanija od nje bila je beogradska koncertna avantura Dina Merlina, koji je takođe dogmizao iz devedesetih, ali sa suprotne strane. On nas je podsetio na to da smo „lud narod“ i da Milošević nije bio usamljen politički psihopata, tzv. „kasapin sa Balkana“, već da mu je uz rame stajao još jedan dementni halucinogeni nacionalni vođa, takođe rahmetli Alija Izetbegović, kojem je Dino gotovo u ljubavnom zanosu pevao: „Ne bi sjala ovako jako, ova moja lijepa avlija, ja bih svjetlo zvao mrakom, da te nije Alija“. Ali, Dino je rekao i otpevao da sad idemo „Ispočetka“, kao i da je već zaboravio na tu avliju, vraćajući se na onu prvu kojoj je pevao osamdesetih: „Šizi Beograd, šizi Novi Sad, Tuzla, Sombor, Zagreb, Titograd, cijela Juga jedna avlija…“

Avlije se menjaju, Dino ostaje, pare skuplja, nastupa, a publika, sasvim prosečni konzumenti setnih nota i melodija, nemaju ništa protiv toga.

A i zašto bi, kad čovek bolje razmisli, jer ko peva, zna se, zlo ne misli. Fazon je samo što je Dinove koncerte obezbeđivalo više policije nego halu „Pionir“ pri gostovanju Cibone.

Bari, Tokio, crna rupa

Dinovi nastupi nezgodno su se potrefili u isto vreme kad i derbi na Marakani. Međutim, nije bilo mnogo problema. Derbi je kasnio zbog međusobne tuče Partizanovih navijača (podeljenih u dva oportuna tabora), kao i bakljade Zvezdinih sa severa. Sama utakmice označila je ono što su razumni uvideli odavno, a mitomani odbijali da priznaju: Zvezda više nije šampion, čak ni na papiru, čak ni u snovima svojih najvećih fanova. Bivši evropski i svetski prvak, Jugoslavija u malom, fenomenalna ekipa koja je vladala domaćim i zapadnoevropskim stadionima u smiraj SFRJ, otišla je definitivno u istoriju, pretvorivši se danas u skup srpskoligaških mediokriteta koje predvodi jedna od legendi ovog kluba – Robert „Veliki Žuti“ Prosenečki… U totalnu propast. Bolje organizovani, moderniji i trezveniji Partizan, sasvim okrenut budućnosti, koji sa klupe predvodi mladi, lukavi i odrešiti Stanojević, ponovo je demontirao Zvezdu i Žutog, odnosno njegovu šačicu nezainteresovanih i međusobno posvađanih kvazifudbalera, skupljenih s koca i konopca, koji igraju po Barsinom sistemu, ali uz posed lopte 0.3%.

I tako, dok su Dino Merlin i Partizan trijumfovali, Zvezda je počela da se navikava na novu realnost, baš kao što su oba kluba morala da se devedesetih naviknu da se nalaze u senci Obilića, te da će Arkanovi „vitezovi“ doći i do kvalifikacija za Ligu šampiona ugošćujući minhenski Bajern. Opet je jedan trener, ovog puta Stanojević, ostavio igrače na terenu u poluvremenu, ne dopustivši da odu u svlačionicu i izlože se neprilikama gnevnih domaćina, baš kao što je to tadašnji Zvezdin trener Slavoljub Muslin učinio na stadionu Obilića devedeset i neke. Svlačionice su bile opasne devedesetih, a danas, na pragu 2012. – godine u kojoj Maje predviđaju kraj sveta, dešava se identična situacija. Da li zato što je današnji Zvezdin direktor, kao i Arkan, imao „nešto“ sa Cecom?

Buntovnici protiv samih sebe

Ali, da se vratim na muziku. Pišući o koncertu „Volim devedesete“, spomenuh i da bi bilo dobro da se vrati muzička protivteža oličena u koncertno-političkoj kampanji zvanoj „Izađi na crtu“ (Milan Kalinić nema veze s ovim) ili da se ponovo pokrene famozni Koncert godine u Novom Sadu. Od ovog prvog, još uvek, nema ništa, ali se Koncert godine vratio u novosadski Spens. Čak se ni lajnap nije mnogo izmenio. Tu su Sanšajni (u izmenjenom sastavu, naravno), Ritam nereda, Deca loših muzičara, Ajsbrn, Lov Hantersi, Goblini, Cane i Brejkići… Što bi rekli: sve je isto samo njega nema.

Iako sam prizivao i priželjkivao ovaj koncert, kad se dogodio i nije mi nešto. Ustvari, gotovo da imam isto osećanje kao i za onaj „Volim devedesete“. Ne, nisam maliciozan, nego svi ti likovi (kao i ja sa njima) samo su matoriji, a sviraju istu muziku, iste hitove, prenose iste poruke, samo što sve to sada odzvanja na drugačiji način. Devedesetih je skoro svaka rok pesma, od „Iza horizonta“ Sanšajna preko „U magnovenju“ Goblina i „Godine kulture“ Ateist repa do „Čobane, vrati se“ Ramba Amadeusa i „Ledenog doba“ Partibrejkersa, te „Opasnog plesa“ Đuleta i Van Goga, zvučala kao protestna; imala je snagu kamenice bačene na pandurski kordon ili neku od institucija Miloševićevog režima. Danas, to su samo pesme koje podsećaju na tu snagu, no snage više nema. A po meni, koji u poslednje vreme više volim da slušam nove albume Hladnog piva, Elementala, Zemlje gruva ili Eda Maajke, ići stazom sećanja moguće je samo posle dosta alkohola, a taj put se završava jakim mamurlukom i ogromnom prazninom jutarnjeg mozga u kombinaciji s teškom glavoboljom.

Godine, neminovno, sa sobom donose pragmatičnost i vrlo jasno pitanje: „Hoćeš li da živiš u sadašnjosti ili ćeš ostati da umireš u prošlosti?“ Zato je „rimejk“ Koncertna godine jednako patetičan kao ona kopija Vudstoka iz 1994., posprdno nazvana „komercijalni Vudstok“, koji je bio kompletno brendiran, te je, pored impresivne liste izvođača, predstavljao zapravo sprdačinu s prvobitnim festivalom.

Neke stvari pripadaju određenom vremenu (tzv. time frame-u) i nemoguće ih je vaskrsnuti, a da to ne deluje karikaturalno i obesmišljeno. Tako je s  turnejom Bijelog dugmeta koju je finansirala „Koka-kola“, tako je i sa ovogodišnjim Koncertom godine. Tako je i sa Crvenom Zvezdom…

Mnogo, suviše toga je kod nas – obesmišljeno.

Mrak Beograda, svetla Pešte i smak evro-sveta

Sećam se noćnih odlazaka iz Beograda, iz Srbije, devedesetih, za vreme sankcija, autobusom koji je kretao od hotela „Slavija“. Svuda oko nas totalni mrak. Mesta kroz koja prolazimo, pored toga što su tamna, deluju sablasno – pusto i mrtvo. Kao da je čitava zemlja, nekad jedna od republika vesele, osvetljene i živahne SFRJ, postala scenografija iz horor filma. Kao da smo zombiji a ne ljudi. Kao da živimo noćnu moru Rumuna za doba Čaušeskua. Kako bi se približavali granici sa Mađarskom, nekad sivomaslinastom članicom Varšavskog pakta, sve bi postajalo svetlije. Izjutra, sanjivi i umorni od truckanja u busu, uživali bi u italijanskom espresu, raznovrsnim klakerima, plavo-belom rotmansu i buđenju Budimpešte pune bilborda, uličnih reklama, plakata za koncerte, butika poznatih modnih brendova, lanaca brze hrane, hipermarketa i ljudi koji pričaju na mobilne telefone a nama se čini kao da se svađaju sami sa sobom na ulici.

Na prepunim kioscima i štandovima sa štampom mogu se kupiti novine i časopisi gotovo iz celog sveta. Kupujem muzičke magazine „Q“ i „NME“, zatim britanski „GQ“ i „Loaded“, onda američke „Time“ i „Newsweek“, pa „Cosmo“ i „Vogue“ za ortakinje. I gustiram ih uz kafu. Osećam se kao deo sveta, modernog, uređenog i savremenog, koji iz moje perspektive deluje kao neka planeta svetlosnim godinama udaljena od Srboslavije, čijim medijskim prostorom dominiraju tragikomični likovi poput već pomenute dementne profesorke Marković (sa cvetom, naravski), direktora RTS-a Vučele, armije žurnalističko – partijskih egzekutora u „Večernjim novostima“, „Politici“ i „Ekspresu“, te volšebno rečiti a tako (po)grešno izbaždareni Momo Kapor ili Brana Crnčević… Kao da su najednom svi zastranili; neki sa manje, a drugi sa više šlifa. Kao da je realnost izlapela iz naših medija. Kao da ne vide gde žive; zatvaraju oči pred očiglednostima i pronalaze sve uverljivije argumente kojima staru, dotrajalu šupu pretvaraju u luksuzni penthaus.

Danas mi je, naravno, jasno da nije sve tako, kako na prvi pogled deluje. Svi su ti šareni časopisi i magazini, sa odličnim dizajnom i atraktivnim naslovima, služili nečijoj svrsi i interesu, političkom ili finansijskom ćaru ili pokretanju brutalne kampanje protiv neistomišljenika i drugih smetala.

Doživeli smo dvehiljaditih to i kod nas, a ja sam i sâm radio u nekoliko takvih medija, svom snagom i s mnogo entuzijazma (kad jednom uđeš u kintonosno kolo, to je isto kao da te ščepalo ono strujno). Zato smo danas došli u situaciju da imamo kioske pune šarenih časopisa, naizgled punih interesatnih tema, a ustvari svi oni egzistiraju (sve teže) u sklopu već odavno potvrđene i oprobane akcije – mediji u službi centara moći, tj. kurentnih vlastodržaca i tajkuna. Zato su skoro sve naslovne strane iste, zato su vesti na svim televizijama identične, zato milionska armija medijskih konzumenata ne zna, kao i za vreme Miloševića, kome da veruje – televiziji ili vlastitim očima, novinama ili zdravoj pameti. Po tom pitanju smo se, kao i po prisutnosti Dačića u medijima, sasvim vratili u šablon devedesetih.

Koji je to „šablon“? Mi, zapravo, ponovo ulazimo u nonsensu fazu vladavine keša i siromaštva; fazu kad opet lovu čupamo sa štednih računa i trpamo u slamarice, krpimo stara kola ili ih prodajemo „hitno!“ budzašto, novac ne pozajmljujemo od banaka nego od rođaka i zelenaša…

Znači, opet smo pod sankcijama, ali sada ne zbog neposlušnosti prema svetskoj zajednici, nego zato što je i ta zajednica pod nekom vrstom sankcija, koje su proizvod ekonomske krize, pa se tako čitav svet nalazi pred bankrotom i to baš na ulasku u godinu koju organizatori svečanih žurki-dočeka u svojim reklamama nazivaju – godinom smaka sveta.

„Devedesete“ ili proročanstvo Maja?

Širom planete ljudi marširaju, štrajkuju, okupiraju, demonstriraju… Političari najjačih evropskih zemalja kopali su jedni drugima očima u Briselu, s tim što se nakon ovog destruktivnog samita istorija po ko zna koji put ponavovila – svetom opet vladaju Nemci, a Srbija dobija tvrd penis međ’ svoje svilene guzove, uz obećanje da će biti silovana možda do marta, a posle… Možda će silovanje prestati,  možda će se nastaviti al’ uz korišćenje vazelina.

Sad kad bi podvukli crtu, ostaje nam da, hipotetički naravno, biramo – „devedesete“ ili „smak sveta u režiji Maja“. Ili ništa od toga, već možda povratak na svet kakav je izgledao uoči Prvog svetskog rata, samo s nešto više protagonista – Nemcima i Rusima treba pridodati SAD i Kinu (a isključiti Turke); onako ugrubo gledano. A pitanje je: gde smo mi tu?

Kao i obično, nas nigde nema na globalnom planu. Mi smo okrenuti unutrašnjim trvenjima; i dalje ne možemo da nađemo bilo kakav konsenzus vezan za Kosovo, krizu očekujemo, ali ništa povodom toga ne radimo. Premijer nam se svakodnevno išćuđava kako je i dalje na toj poziciji. Dačić po Miloševićevom principu izjutra podmeće požare, a uveče ih gasi. Opozicija pokušava da dođe do izbora i na taj način napuni svoje budžete, tj. buđelare, što novcem finansijera, što postizbornom trgovinom. Predsednik deluje kao da je umoran od svega jer su ga prodali svi koji su ga mogli prodati, a kad na teveu vidi Đokovića momentalno postaje svestan svoje deplasiranosti; pogotovo nakon što ga je Dodik zbog Reketa broj 1 bukvalno izgurao na ulicu i sobalio pod Noletove noge. Potpresednik vlade zadužen za evropsku integraciju zemlje već je dao petama vetra, usput poručivši da ćemo ući u Uniju jednog lepog dana kad bude padala kiša; možda ni tada.

U iščekivanju epiloga, u svakom pogledu pogubnog za prosečnog stanovnika Srbije, možemo da se drogiramo turskim sapunicama, da s nestrpljenjem iščekujemo ko će biti „Prvo ždrelo Srbije“, da se nadamo da u januaru Novaka neće boleti rame i da će opet uspeti da savlada glad za glutenom te nastavi s terorisanjem Fedexa i Rafe, da se cerekamo kad Ivan Ivanović podjebava Krkobabića i ostale ovdašnje mogule „tipa političare“, da verujemo kako će Prosinečki na proleće “iskopati” klince koji će stići Partizanovih plus deset (a usput će na stadion JNA pre derbija sleteti svemirski brod s vanzemaljcima i Molderovom sestrom), da likujemo što EU postavlja Milu nemoguće uslove za status kandidata, da živimo u nadi da će u seriji „Žene s Dedinja“ neko ostati živ do kraja serijala, da se nadamo kako igre na sreću nisu nameštene, da će fudbalska reprezentacija dobiti selektora spremnog da savlada Katar u prijateljskom odmeravanju snaga i pritom naći 11 igrača koji znaju reči himne…

Epilog(ija)

Devedesete – dvehiljadite, zar vam se ne čini da se, opšte uzev, vrtimo u krug? Da smo poput  psa koji juri sopstveni rep, pritom besno režeći i istovremeno bespomoćno lajući?

The post Mediokretenisanje (kako smo mrzeći devedesete prizvali njihov kambek) appeared first on Moodiranje.