Uspeh koji se gradio godinama

Uspešna žena koja je dobila nagradu „Osvajanje slobode“ koji dodeljuje fond “Maja Tasić Maršićević” i nagradu “Dušan Duda Timotijević” koju dodeljuje časopis “TV Novosti”, glumica, novinarka, kao i voditeljka emisije “Utisak nedelje”. Na početku karijere imala je samo završen Fakultet dramskih umetnosti i teret očevog imena u svojoj biografiji. Vremenom, voljom i trudom uspela je da dostigne veliki uspeh kao novinarka i voditeljka jedne veoma gledane emisije političkog karaktera.

“Gluma je bila nešto što me jednostavno nije privlačilo. Mislila sam da time želim da se bavim, ali, ipak, to nije bilo to. U tom periodu oko 1991.godine sam se, usled političkih promena i u periodu kada su svi težili ka rušenju režima Slobodana Miloševića, našla bez ikakvog iskustva kao novinar na televiziji “Studio B”, koja je obeležila dobar deo moje karijere.”

Od samog početka se izdvajala kao novinar, međutim, gledali su je kao ćerku poznatog pisca, Matije Bećkovića, na šta ona kaže da joj to nije uvek pomagalo u karijeri i da je za neke i dan danas samo ćerka poznatog pisca.

– Kada se bavite javnim poslom, uvek morate da računate da će neko tražiti neki izgovor zbog vašeg postojanja na javnoj sceni. Kao što se kaže – “sve u rok službe”. Ja sam prestala da budem ćerka Matije Bećkovića u onom momentu kada sam se rodila. Tada sam dobila svoj identitet, ono što sam i dan danas.

“Utisak nedelje” kao stanje svesti

Njena emisija je gledana baš zato što pokušava da narodu približi istinu, da podigne nivo svesti o dešavanjima u našoj zemlji. “Utisak nedelje” je smišljen 1991. godine, a do tada nije postojao sličan format emisije u kojoj su se gledaoci javljali i nepredvidivo iskazivali svoja mišljenja i (ne)zadovoljstvo.

– Bila sam svesna stanja u državi. “Studio B” je bila nezavisna stanica na kojoj je poštovana sloboda govora i tu se moglo govoriti. Narod je i hvalio i vređao. Nismo znali šta nas čeka. Dobijala sam i svakakve pretnje, ali, ignorisala sam ih. Sve je to u opisu posla.

Ostvarila je svaki kontakt koji je poželela, u emisiju je zvala svakoga za koga je smatrala da ima šta da kaže. Opet, nije se libila ni da svoje goste (pa i gledaoce) zaustavlja, kada je smatrala da nemaju šta da kažu.

– Dovodila sam u emisiju ljude iz različitih sfera života. Svako od njih je imao svoju svrhu zbog kojeg je sedeo prekoputa mene. Mislila sam da se nikada neću pokajati zbog toga što sam nekoga dovela u svoju emisiju, međutim, bilo je trenutaka kada mi nije bilo lako. U emisiji u kojoj je gostovala Jelena Karleuša sam želela usred emsije da je zamolim da napusti studio. Devojka je bila previše drska bez razloga. Ponašala se kao da se nalazi u sudnici, pred porotom. Videlo se da je u svima nama videla neprijatelje. Bez ikakvog povoda. Nisam ništa uradila iz poštovanja prema svojoj profesiji i svojim gledaocima.

Dešavalo joj se da joj gost otkaže gostovanje par sati pred početak emisije. Priznaje da se snalazila na razne načine. Pozivala je druge relevantne goste da zauzmu to mesto, a kada nije uspevala, pozvala bi neku drugaricu u pomoć ili bi prosto ostavila prazno mesto za to veče.

Svakome su potrebni dobri novinari

Postojali su ljudi koji su verovali u nju kada je bila na početku karijere. Mlađim kolegama je oduvek savetovala da se bore svakodnevno, bez prestanka.

– Čovek nikada ne bi trebalo da radi ono što ne želi i ne voli. Novinarski posao je nešto čemu se posvećuje ceo život. To traje, oduzima dragoceno vreme, nema drugog života. Uvek kažem kolegama koji tek počinju da prestanu da traže opravdanja za svoj neuspeh, da kvalitetni novinari uvek dobro prolaze. Takvi ljudi su primećeni već za vreme studija.

Ona je žena kojoj se retko ko suprotstavlja. Ima jak karakter. Kaže da to nije gluma, niti taktika, da jedan novinar koji ima neke ciljeve mora biti takav kako bi opstao. Ona ima sreće, pa je po prirodi jakog karaktera, kaže da nikada nikoga nije htela da zaplaši svojim stavom. U njenom radu nema nikakvog šablona, sve je iscenirano situacijom u kojoj se nalaze društvo i država.

Na samom vrhu, zahvaljujući svom kvalitetu, žena koja otvara oči narodu, otkriva da ništa ne radi planski, da mrzi dugoročne planove.

– Priznajem, nemam nikakvih ambicija. Nikada nisam volela planiranje budućnosti. Nemam viši cilj. Hoću da radim ono što volim, koliko mogu, dokle god  mogu. Radiću svoj posao dok narod bude želeo da me gleda i sluša, dok narodu budem zanimljiva – zaključuje Olja Bećković, jedna od najjačih i najboljih novinara današnjice.

The post Olja Bećković: Nemam nikakvih ambicija! appeared first on Moodiranje.

Opet, na sve te stvari i promene se lako možemo navići. Ja bar mogu. Ali neću.
Neću upravo zbog te ravnopravnosti i svojevrsnog terora političke korektnosti koji se u našoj zemlji potpuno izopačio.
Jevreji su u mnogim ratovima propatili. U Drugom Svetskom ratu posebno. I Srbi su patili i propatili. Srbi na Kosovu još uvek pate.
Ipak, dok Srbi na Kosovu gotovo svakodnevno trpe diplomatska i građanska poniženja, a da se tome ne pridaje preterano na značaju, uputiti neku politički nekorektnu izjavu ili komentar nekom Izraelcu stvara vam mogućnost da budete “žigosani” kao osvedočeni antisemita.

Sociolozi kažu da oni koji imaju dovoljno moći da istaknu svoj problem, imaju i veću šansu da se u svakodnevnom govoru tretiraju na bolji način. O onim manje moćnim i bogatim grupama koji nemaju tu snagu da svoj problem bace u prvi plan govori se na politički nekorektan način.

Dok se zbog karikature proroka Muhameda ceo islamski svet digao na noge uz podršku mnogobrojnih boraca za ljudska i ostala prava, čerečenje polugole Madone ili Jelene Karleuše na krst po uzoru na Isusa, prošlo je prilično nezapaženo.

Upravo se na ovakvim primerima izuzetno dobro vidi sva kontradiktornost političke korektnosti. U potpunosti mogu da razumem da se prema nama, maloj i nerazvijenoj Srbiji, politički nekorektno ponašaju neki tamo Evropljani i razvijeni Zapadni sistem kome težimo, ali ne mogu da razumem da se i neki od nas tako ponašaju (konkretno mislim na pojedine nevladine organizacije koje se na čudan način bore za ljudska prava).

Dok beogradsku paradu ponosa obezbeđuje deset hiljada policajaca, po pojedinim banatskim selima se svakodnevno pljačkaju i maltretiraju nemoćni starci jer organi reda tamo ne zalaze.

Dok su nam sudovi blokirani sudskim procesima raznih “kontraverznih biznismena” (što je politički korektan naziv za kriminalce) koji se razvlače u nedogled dešava se da mladić za dva silovanja bude osuđen na četiri godine zatvora i da nakon toga pokuša da siluje  dvanaestogodišnju devojčicu i sekirom iskasapi njenog oca koji je pokušao da je zaštiti.

Dok pojedine nevladine organizacije trube o ženskoj ravnopravnosti i tome da je politički korektno reći advokatica, psihološkinja, i sociološkinja, skreće se pažnja sa pravih problema sa kojima se žene susreću pa su nam tako sigurne kuće pune, a žene su za isti posao koji rade i muškarci manje plaćene.

Otvoreno ću reći da se radujem i dobijanju statusa kandidata i da svesrdno podržavam ideju približavanja Srbije Evropskoj Uniji, ali hajde da ne preterujemo.

Postoje stvari koje možemo srediti i bez njih. Nismo mi nesposobni, niti su oni pametniji, niti je sve što dolazi sa Zapada dobro i politički korektno. Neću navoditi mnogo primera za to. Dovoljno je samo podsetiti i uporediti kako je grad Beograd rešio problem raseljavanja romskih porodica (sada sam politički korektan), a kako su to uradili Francuzi i njihov predsednik koji su Rome iz predgrađa Pariza bukvalno deportovali iz zemlje.
Ipak Francuzi su u takvom položaju da oni nas uprkos svemu mogu optuživati za političku nekorektnost.

U nadi da ovaj tekst čita i neko iz toliko pominjanih nevladinih organizacija i boraca za ljudska i manjinska prava upućujem im jednu ličnu poruku:

Prestanite da se*ete, da zamajavate i državu i narod, počnite da se zaista borite za najneophodnije ljudske egzistencijalne potrebe.

Da se borite za ona prava koja će njima zaista obezbediti bolji život. Omogućite Ciganima (sada sam politički nekorektan) da se školuju, leče, rade i žive u pristojnim uslovima pa tek onda trubite o tome kako ih trebamo zvati da bi bili politički korektni prema njima. Od takve političke korektnosti za koju se vi borite oni nemaju nikakve koristi.

U našem narodu postoji jedna sjajna izreka koja kaže: Zovi me i ćup, samo nemoj da me razbiješ.

The post Politička korektnost: Licemerje na kvadrat! appeared first on Moodiranje.

Svojoj majci nikada neću oprostiti što mi je dozvoljavala da gledam Diznijeve crtaće nedeljom ujutru na Politici, ali mi je jasno da je to svakako bila bolja opcija od slika izbegličkih kolona devedesetih. Međutim, sada, u dvehiljaditim ne mogu, a da se ne zapitam kakve je posledice gospodin Dizni i njegova armija nacrtanih lepotica imala po moju psihu. Čak su i gospoda psiholozi na mojoj strani – u procesu socijalizacije, pogotovo one primarne, usvajaju se norme i vrednosti koje ostaju stalne do kraja života.

Ako nije tvoja, mama je uvek zla

I zaista, i Pepeljuga i Snežana su imale zle mame koje nisu bile njihove – u njihovom slučaju su to bile maćehe. I one su se iskidale dok su pokušavale da im unište život. U savremenom svetu van nacrtanih dvoraca, ovo faktički znači da je njegova mama uvek zla. Nema te sile koja će me ubediti u suprotno. A čak i kada se pravi fina, znam da hoće da me otruje.

Sasvim je u redu biti u muškom društvu

Ako je Snežana mogla, mogu i ja. Ona je živela čak sa sedmoricom i nijedan, ali nijedan nije hteo da je odvuče u krevet. Ma važi. Pokušala sam, i uspevalo je dok mi se nisu pojavile grudi. Naravno, ima izuzetaka, ali na kraju krajeva (neke lepe flaše vina) svi su hteli samo jedno, a to nije bila drugarska priča sa hepi endom. Da se razumemo, nisu moje grudi tako strašne, ali muško je ipak muško.

Sve je dobro dok imaš (dobre) noge

Sa svojih pet godina sam se pitala šta je Malu Sirenu nateralo da se odrekne žurke ispod talasa i zašto je, zaboga, pristala da ćuti u zamenu za noge. Posle deceniju i po, shvatila sam da je to ideal žene na ovim prostorima – em ima dobre noge, em ćuti kao zalivena. Možeš da joj radiš šta hoćeš, pa i da je varaš, ali će ona i dalje imati dobre noge i ćutaće. Andersen je bio malo brutalniji, pa ju je pretvorio u morsku penu. Ja mu ne zameram – jebeš devojku koja samo ćuti, za bolje i nije.

Bitna je haljina

Znate na koju mislim, onu Pepeljuginu? E pa da ona nije imala tu haljinu, Princ je ne bi hteo. Ali nije sve u haljini, nešto je i u visokim potpeticama. Ah da, pre petnaest godina je to sasvim bilo okej, ali danas su visoke štikle noćna mora. Kao i prelepa haljina. A na kraju krajeva, kada prođe ponoć, uprkos staklenim cipelicama i božanstvenoj haljini, kočija te neće odvesti kući.

Sasvim je okej ako si na kolenima

Ma haj’te, ako je Pepeljuga mogla, možeš i ti. Čak i ako ti se život svede na ribanje i čišćenje, uvek možeš da napraviš žurku sa pticama iz komšiluka. Naravno, ako budeš dovoljno marljivo ribala i čistila, možda ti u pomoć dođe i dobra vila. Poenta priče je da sve dok si na kolenima, postoji nada. U modernom vremenu to znači… ma znate i same.

Neka bude ružan, šta mari

Ako je Bela mogla da se ljubi sa dlakavim čudovištem, možeš i ti. I to je sasvim okej, živećeš u dvorcu i imati svoju sopstvenu poslugu. I u redu je što te je oteo od porodice i prijatelja, kome zaboga trebaju prijatelji ako možeš da provodiš sate i sate pričajući sa svećnjakom i čajnikom, verovatno preskupim? Sedi, ćuti i uživaj u toploti doma njegovog. Bolje bi ti bilo, jer ne želiš da uvrediš dlakavo čudovište i ubiješ ljudskost u njemu, inače će on boga u tebi.

Bitno je da je on večiti dečak

Sa šest mi je Petar Pan bio simpatija, a sa 36 će mi njegova bradata verzija verovatno biti muž. Barem tome vode moji životni izbori. Nađi dečka, ali da bude onaj večiti, da prkosi sistemu i da je nesposoban da nađe svoje mesto u njemu, da te vodi u svet koji ne postoji, gde caruju gusari, njihovi brodovi i majušne vile. Sada, kada smo odrasli, ovo više nema onaj romantični prizvuk bezbrižnosti već panično vrišti “odvikavanje!”

Eat me, drink me

Alisa je bila jedna opasna devojčica, koja je gutala tablete, pila napitke, pričala sa mačkama koje nestaju i vreme provodila sa gusenicom koja puši nargilu. Eh sad, šta bi bilo kada bi bila Alisa na jedan dan? Malo LSD-a bi pomoglo, slažete se. Ne bih sada preterano da morališem o tome kako droge nisu dobre, ali kada šestogodišnjem detetu servirate pričicu u kojoj su svi likovi van zdrave pameti, zašto se čudite što je moja generacija nosilac ideje za legalizaciju lakših droga?

Napomena: Ipak, ponekad se utešim da i nisam tako loše prošla – šta bi bilo da su u mom detinjstvu carovali Pokemoni i Ganguru cice?

The post Kako mi je Dizni uništio život appeared first on Moodiranje.

Recimo da je sve to po malo, ali i ništa od toga. Gledali smo kako je održan koncert „Volim devedesete“ u punoj beogradskoj „Areni“. Većinom smo negodovali zbog tog koncerta smatrajući da nam vraća mračna vremena Miloševićeve diktature, sankcija, dizelaša, sponzoruša, ratova i opšteg siromaštva u eri bezakonja. Ti su nas ritmovi većinom podsetili na vreme kad su Beograd i Srbija, tačnije SRJ, iliti krnja Jugoslavija, bili tamni vilajet, šupčina civilizacije, jad i bed, čemer i jad, nakaradna kvazidržava, zapravo banana republika čiji je glavni ideolog dementna profesorka Mira Marković s plastičnim cvetom u kosi, a portparol trol Miloševićev koji se odaziva na ime Ivica i preziva Dačić, a iz iste je vukojebine iz koje je dopuzala na estradu Ceca „Cvetak Zanovetak“ Veličković udata Arkan. Dakle, smetali su nam ti ritmovi (jedan sam od potpisnika ove „smetnje“), iako protiv njih ništa nisu imali Novak i Janko, naprotiv, kao i mnogi koji su devedesetih još uvek jeli na sisu ili cuclu, u zavisnosti od majčinih mogućnosti i sisa (jesu li plastične ili prave). „Smetnja“ je završena, protutnjala je bez ikakvih posledica na naš sluh i sveopštu društvenu situaciju.

Merlinovoj avlija

Daleko zajebanija od nje bila je beogradska koncertna avantura Dina Merlina, koji je takođe dogmizao iz devedesetih, ali sa suprotne strane. On nas je podsetio na to da smo „lud narod“ i da Milošević nije bio usamljen politički psihopata, tzv. „kasapin sa Balkana“, već da mu je uz rame stajao još jedan dementni halucinogeni nacionalni vođa, takođe rahmetli Alija Izetbegović, kojem je Dino gotovo u ljubavnom zanosu pevao: „Ne bi sjala ovako jako, ova moja lijepa avlija, ja bih svjetlo zvao mrakom, da te nije Alija“. Ali, Dino je rekao i otpevao da sad idemo „Ispočetka“, kao i da je već zaboravio na tu avliju, vraćajući se na onu prvu kojoj je pevao osamdesetih: „Šizi Beograd, šizi Novi Sad, Tuzla, Sombor, Zagreb, Titograd, cijela Juga jedna avlija…“

Avlije se menjaju, Dino ostaje, pare skuplja, nastupa, a publika, sasvim prosečni konzumenti setnih nota i melodija, nemaju ništa protiv toga.

A i zašto bi, kad čovek bolje razmisli, jer ko peva, zna se, zlo ne misli. Fazon je samo što je Dinove koncerte obezbeđivalo više policije nego halu „Pionir“ pri gostovanju Cibone.

Bari, Tokio, crna rupa

Dinovi nastupi nezgodno su se potrefili u isto vreme kad i derbi na Marakani. Međutim, nije bilo mnogo problema. Derbi je kasnio zbog međusobne tuče Partizanovih navijača (podeljenih u dva oportuna tabora), kao i bakljade Zvezdinih sa severa. Sama utakmice označila je ono što su razumni uvideli odavno, a mitomani odbijali da priznaju: Zvezda više nije šampion, čak ni na papiru, čak ni u snovima svojih najvećih fanova. Bivši evropski i svetski prvak, Jugoslavija u malom, fenomenalna ekipa koja je vladala domaćim i zapadnoevropskim stadionima u smiraj SFRJ, otišla je definitivno u istoriju, pretvorivši se danas u skup srpskoligaških mediokriteta koje predvodi jedna od legendi ovog kluba – Robert „Veliki Žuti“ Prosenečki… U totalnu propast. Bolje organizovani, moderniji i trezveniji Partizan, sasvim okrenut budućnosti, koji sa klupe predvodi mladi, lukavi i odrešiti Stanojević, ponovo je demontirao Zvezdu i Žutog, odnosno njegovu šačicu nezainteresovanih i međusobno posvađanih kvazifudbalera, skupljenih s koca i konopca, koji igraju po Barsinom sistemu, ali uz posed lopte 0.3%.

I tako, dok su Dino Merlin i Partizan trijumfovali, Zvezda je počela da se navikava na novu realnost, baš kao što su oba kluba morala da se devedesetih naviknu da se nalaze u senci Obilića, te da će Arkanovi „vitezovi“ doći i do kvalifikacija za Ligu šampiona ugošćujući minhenski Bajern. Opet je jedan trener, ovog puta Stanojević, ostavio igrače na terenu u poluvremenu, ne dopustivši da odu u svlačionicu i izlože se neprilikama gnevnih domaćina, baš kao što je to tadašnji Zvezdin trener Slavoljub Muslin učinio na stadionu Obilića devedeset i neke. Svlačionice su bile opasne devedesetih, a danas, na pragu 2012. – godine u kojoj Maje predviđaju kraj sveta, dešava se identična situacija. Da li zato što je današnji Zvezdin direktor, kao i Arkan, imao „nešto“ sa Cecom?

Buntovnici protiv samih sebe

Ali, da se vratim na muziku. Pišući o koncertu „Volim devedesete“, spomenuh i da bi bilo dobro da se vrati muzička protivteža oličena u koncertno-političkoj kampanji zvanoj „Izađi na crtu“ (Milan Kalinić nema veze s ovim) ili da se ponovo pokrene famozni Koncert godine u Novom Sadu. Od ovog prvog, još uvek, nema ništa, ali se Koncert godine vratio u novosadski Spens. Čak se ni lajnap nije mnogo izmenio. Tu su Sanšajni (u izmenjenom sastavu, naravno), Ritam nereda, Deca loših muzičara, Ajsbrn, Lov Hantersi, Goblini, Cane i Brejkići… Što bi rekli: sve je isto samo njega nema.

Iako sam prizivao i priželjkivao ovaj koncert, kad se dogodio i nije mi nešto. Ustvari, gotovo da imam isto osećanje kao i za onaj „Volim devedesete“. Ne, nisam maliciozan, nego svi ti likovi (kao i ja sa njima) samo su matoriji, a sviraju istu muziku, iste hitove, prenose iste poruke, samo što sve to sada odzvanja na drugačiji način. Devedesetih je skoro svaka rok pesma, od „Iza horizonta“ Sanšajna preko „U magnovenju“ Goblina i „Godine kulture“ Ateist repa do „Čobane, vrati se“ Ramba Amadeusa i „Ledenog doba“ Partibrejkersa, te „Opasnog plesa“ Đuleta i Van Goga, zvučala kao protestna; imala je snagu kamenice bačene na pandurski kordon ili neku od institucija Miloševićevog režima. Danas, to su samo pesme koje podsećaju na tu snagu, no snage više nema. A po meni, koji u poslednje vreme više volim da slušam nove albume Hladnog piva, Elementala, Zemlje gruva ili Eda Maajke, ići stazom sećanja moguće je samo posle dosta alkohola, a taj put se završava jakim mamurlukom i ogromnom prazninom jutarnjeg mozga u kombinaciji s teškom glavoboljom.

Godine, neminovno, sa sobom donose pragmatičnost i vrlo jasno pitanje: „Hoćeš li da živiš u sadašnjosti ili ćeš ostati da umireš u prošlosti?“ Zato je „rimejk“ Koncertna godine jednako patetičan kao ona kopija Vudstoka iz 1994., posprdno nazvana „komercijalni Vudstok“, koji je bio kompletno brendiran, te je, pored impresivne liste izvođača, predstavljao zapravo sprdačinu s prvobitnim festivalom.

Neke stvari pripadaju određenom vremenu (tzv. time frame-u) i nemoguće ih je vaskrsnuti, a da to ne deluje karikaturalno i obesmišljeno. Tako je s  turnejom Bijelog dugmeta koju je finansirala „Koka-kola“, tako je i sa ovogodišnjim Koncertom godine. Tako je i sa Crvenom Zvezdom…

Mnogo, suviše toga je kod nas – obesmišljeno.

Mrak Beograda, svetla Pešte i smak evro-sveta

Sećam se noćnih odlazaka iz Beograda, iz Srbije, devedesetih, za vreme sankcija, autobusom koji je kretao od hotela „Slavija“. Svuda oko nas totalni mrak. Mesta kroz koja prolazimo, pored toga što su tamna, deluju sablasno – pusto i mrtvo. Kao da je čitava zemlja, nekad jedna od republika vesele, osvetljene i živahne SFRJ, postala scenografija iz horor filma. Kao da smo zombiji a ne ljudi. Kao da živimo noćnu moru Rumuna za doba Čaušeskua. Kako bi se približavali granici sa Mađarskom, nekad sivomaslinastom članicom Varšavskog pakta, sve bi postajalo svetlije. Izjutra, sanjivi i umorni od truckanja u busu, uživali bi u italijanskom espresu, raznovrsnim klakerima, plavo-belom rotmansu i buđenju Budimpešte pune bilborda, uličnih reklama, plakata za koncerte, butika poznatih modnih brendova, lanaca brze hrane, hipermarketa i ljudi koji pričaju na mobilne telefone a nama se čini kao da se svađaju sami sa sobom na ulici.

Na prepunim kioscima i štandovima sa štampom mogu se kupiti novine i časopisi gotovo iz celog sveta. Kupujem muzičke magazine „Q“ i „NME“, zatim britanski „GQ“ i „Loaded“, onda američke „Time“ i „Newsweek“, pa „Cosmo“ i „Vogue“ za ortakinje. I gustiram ih uz kafu. Osećam se kao deo sveta, modernog, uređenog i savremenog, koji iz moje perspektive deluje kao neka planeta svetlosnim godinama udaljena od Srboslavije, čijim medijskim prostorom dominiraju tragikomični likovi poput već pomenute dementne profesorke Marković (sa cvetom, naravski), direktora RTS-a Vučele, armije žurnalističko – partijskih egzekutora u „Večernjim novostima“, „Politici“ i „Ekspresu“, te volšebno rečiti a tako (po)grešno izbaždareni Momo Kapor ili Brana Crnčević… Kao da su najednom svi zastranili; neki sa manje, a drugi sa više šlifa. Kao da je realnost izlapela iz naših medija. Kao da ne vide gde žive; zatvaraju oči pred očiglednostima i pronalaze sve uverljivije argumente kojima staru, dotrajalu šupu pretvaraju u luksuzni penthaus.

Danas mi je, naravno, jasno da nije sve tako, kako na prvi pogled deluje. Svi su ti šareni časopisi i magazini, sa odličnim dizajnom i atraktivnim naslovima, služili nečijoj svrsi i interesu, političkom ili finansijskom ćaru ili pokretanju brutalne kampanje protiv neistomišljenika i drugih smetala.

Doživeli smo dvehiljaditih to i kod nas, a ja sam i sâm radio u nekoliko takvih medija, svom snagom i s mnogo entuzijazma (kad jednom uđeš u kintonosno kolo, to je isto kao da te ščepalo ono strujno). Zato smo danas došli u situaciju da imamo kioske pune šarenih časopisa, naizgled punih interesatnih tema, a ustvari svi oni egzistiraju (sve teže) u sklopu već odavno potvrđene i oprobane akcije – mediji u službi centara moći, tj. kurentnih vlastodržaca i tajkuna. Zato su skoro sve naslovne strane iste, zato su vesti na svim televizijama identične, zato milionska armija medijskih konzumenata ne zna, kao i za vreme Miloševića, kome da veruje – televiziji ili vlastitim očima, novinama ili zdravoj pameti. Po tom pitanju smo se, kao i po prisutnosti Dačića u medijima, sasvim vratili u šablon devedesetih.

Koji je to „šablon“? Mi, zapravo, ponovo ulazimo u nonsensu fazu vladavine keša i siromaštva; fazu kad opet lovu čupamo sa štednih računa i trpamo u slamarice, krpimo stara kola ili ih prodajemo „hitno!“ budzašto, novac ne pozajmljujemo od banaka nego od rođaka i zelenaša…

Znači, opet smo pod sankcijama, ali sada ne zbog neposlušnosti prema svetskoj zajednici, nego zato što je i ta zajednica pod nekom vrstom sankcija, koje su proizvod ekonomske krize, pa se tako čitav svet nalazi pred bankrotom i to baš na ulasku u godinu koju organizatori svečanih žurki-dočeka u svojim reklamama nazivaju – godinom smaka sveta.

„Devedesete“ ili proročanstvo Maja?

Širom planete ljudi marširaju, štrajkuju, okupiraju, demonstriraju… Političari najjačih evropskih zemalja kopali su jedni drugima očima u Briselu, s tim što se nakon ovog destruktivnog samita istorija po ko zna koji put ponavovila – svetom opet vladaju Nemci, a Srbija dobija tvrd penis međ’ svoje svilene guzove, uz obećanje da će biti silovana možda do marta, a posle… Možda će silovanje prestati,  možda će se nastaviti al’ uz korišćenje vazelina.

Sad kad bi podvukli crtu, ostaje nam da, hipotetički naravno, biramo – „devedesete“ ili „smak sveta u režiji Maja“. Ili ništa od toga, već možda povratak na svet kakav je izgledao uoči Prvog svetskog rata, samo s nešto više protagonista – Nemcima i Rusima treba pridodati SAD i Kinu (a isključiti Turke); onako ugrubo gledano. A pitanje je: gde smo mi tu?

Kao i obično, nas nigde nema na globalnom planu. Mi smo okrenuti unutrašnjim trvenjima; i dalje ne možemo da nađemo bilo kakav konsenzus vezan za Kosovo, krizu očekujemo, ali ništa povodom toga ne radimo. Premijer nam se svakodnevno išćuđava kako je i dalje na toj poziciji. Dačić po Miloševićevom principu izjutra podmeće požare, a uveče ih gasi. Opozicija pokušava da dođe do izbora i na taj način napuni svoje budžete, tj. buđelare, što novcem finansijera, što postizbornom trgovinom. Predsednik deluje kao da je umoran od svega jer su ga prodali svi koji su ga mogli prodati, a kad na teveu vidi Đokovića momentalno postaje svestan svoje deplasiranosti; pogotovo nakon što ga je Dodik zbog Reketa broj 1 bukvalno izgurao na ulicu i sobalio pod Noletove noge. Potpresednik vlade zadužen za evropsku integraciju zemlje već je dao petama vetra, usput poručivši da ćemo ući u Uniju jednog lepog dana kad bude padala kiša; možda ni tada.

U iščekivanju epiloga, u svakom pogledu pogubnog za prosečnog stanovnika Srbije, možemo da se drogiramo turskim sapunicama, da s nestrpljenjem iščekujemo ko će biti „Prvo ždrelo Srbije“, da se nadamo da u januaru Novaka neće boleti rame i da će opet uspeti da savlada glad za glutenom te nastavi s terorisanjem Fedexa i Rafe, da se cerekamo kad Ivan Ivanović podjebava Krkobabića i ostale ovdašnje mogule „tipa političare“, da verujemo kako će Prosinečki na proleće “iskopati” klince koji će stići Partizanovih plus deset (a usput će na stadion JNA pre derbija sleteti svemirski brod s vanzemaljcima i Molderovom sestrom), da likujemo što EU postavlja Milu nemoguće uslove za status kandidata, da živimo u nadi da će u seriji „Žene s Dedinja“ neko ostati živ do kraja serijala, da se nadamo kako igre na sreću nisu nameštene, da će fudbalska reprezentacija dobiti selektora spremnog da savlada Katar u prijateljskom odmeravanju snaga i pritom naći 11 igrača koji znaju reči himne…

Epilog(ija)

Devedesete – dvehiljadite, zar vam se ne čini da se, opšte uzev, vrtimo u krug? Da smo poput  psa koji juri sopstveni rep, pritom besno režeći i istovremeno bespomoćno lajući?

The post Mediokretenisanje (kako smo mrzeći devedesete prizvali njihov kambek) appeared first on Moodiranje.