Da se ne lažemo – koja od nas nije želela da bude princeza kad poraste? Sama ideja posedovanja sopstvenog dvorca, pomoćnog osoblja, hiljada haljina i staklenih cipela je bila neodoljiva. Tu se negde provlačio i lepi Princ koji se bori za našu naklonost, ali to i nije bilo toliko bitno kada smo imale između četiri i šest godina.

Svojoj majci nikada neću oprostiti što mi je dozvoljavala da gledam Diznijeve crtaće nedeljom ujutru na Politici, ali mi je jasno da je to svakako bila bolja opcija od slika izbegličkih kolona devedesetih. Međutim, sada, u dvehiljaditim ne mogu, a da se ne zapitam kakve je posledice gospodin Dizni i njegova armija nacrtanih lepotica imala po moju psihu. Čak su i gospoda psiholozi na mojoj strani – u procesu socijalizacije, pogotovo one primarne, usvajaju se norme i vrednosti koje ostaju stalne do kraja života.

Ako nije tvoja, mama je uvek zla

I zaista, i Pepeljuga i Snežana su imale zle mame koje nisu bile njihove – u njihovom slučaju su to bile maćehe. I one su se iskidale dok su pokušavale da im unište život. U savremenom svetu van nacrtanih dvoraca, ovo faktički znači da je njegova mama uvek zla. Nema te sile koja će me ubediti u suprotno. A čak i kada se pravi fina, znam da hoće da me otruje.

Sasvim je u redu biti u muškom društvu

Ako je Snežana mogla, mogu i ja. Ona je živela čak sa sedmoricom i nijedan, ali nijedan nije hteo da je odvuče u krevet. Ma važi. Pokušala sam, i uspevalo je dok mi se nisu pojavile grudi. Naravno, ima izuzetaka, ali na kraju krajeva (neke lepe flaše vina) svi su hteli samo jedno, a to nije bila drugarska priča sa hepi endom. Da se razumemo, nisu moje grudi tako strašne, ali muško je ipak muško.

Sve je dobro dok imaš (dobre) noge

Sa svojih pet godina sam se pitala šta je Malu Sirenu nateralo da se odrekne žurke ispod talasa i zašto je, zaboga, pristala da ćuti u zamenu za noge. Posle deceniju i po, shvatila sam da je to ideal žene na ovim prostorima – em ima dobre noge, em ćuti kao zalivena. Možeš da joj radiš šta hoćeš, pa i da je varaš, ali će ona i dalje imati dobre noge i ćutaće. Andersen je bio malo brutalniji, pa ju je pretvorio u morsku penu. Ja mu ne zameram – jebeš devojku koja samo ćuti, za bolje i nije.

Bitna je haljina

Znate na koju mislim, onu Pepeljuginu? E pa da ona nije imala tu haljinu, Princ je ne bi hteo. Ali nije sve u haljini, nešto je i u visokim potpeticama. Ah da, pre petnaest godina je to sasvim bilo okej, ali danas su visoke štikle noćna mora. Kao i prelepa haljina. A na kraju krajeva, kada prođe ponoć, uprkos staklenim cipelicama i božanstvenoj haljini, kočija te neće odvesti kući.

Sasvim je okej ako si na kolenima

Ma haj’te, ako je Pepeljuga mogla, možeš i ti. Čak i ako ti se život svede na ribanje i čišćenje, uvek možeš da napraviš žurku sa pticama iz komšiluka. Naravno, ako budeš dovoljno marljivo ribala i čistila, možda ti u pomoć dođe i dobra vila. Poenta priče je da sve dok si na kolenima, postoji nada. U modernom vremenu to znači… ma znate i same.

Neka bude ružan, šta mari

Ako je Bela mogla da se ljubi sa dlakavim čudovištem, možeš i ti. I to je sasvim okej, živećeš u dvorcu i imati svoju sopstvenu poslugu. I u redu je što te je oteo od porodice i prijatelja, kome zaboga trebaju prijatelji ako možeš da provodiš sate i sate pričajući sa svećnjakom i čajnikom, verovatno preskupim? Sedi, ćuti i uživaj u toploti doma njegovog. Bolje bi ti bilo, jer ne želiš da uvrediš dlakavo čudovište i ubiješ ljudskost u njemu, inače će on boga u tebi.

Bitno je da je on večiti dečak

Sa šest mi je Petar Pan bio simpatija, a sa 36 će mi njegova bradata verzija verovatno biti muž. Barem tome vode moji životni izbori. Nađi dečka, ali da bude onaj večiti, da prkosi sistemu i da je nesposoban da nađe svoje mesto u njemu, da te vodi u svet koji ne postoji, gde caruju gusari, njihovi brodovi i majušne vile. Sada, kada smo odrasli, ovo više nema onaj romantični prizvuk bezbrižnosti već panično vrišti “odvikavanje!”

Eat me, drink me

Alisa je bila jedna opasna devojčica, koja je gutala tablete, pila napitke, pričala sa mačkama koje nestaju i vreme provodila sa gusenicom koja puši nargilu. Eh sad, šta bi bilo kada bi bila Alisa na jedan dan? Malo LSD-a bi pomoglo, slažete se. Ne bih sada preterano da morališem o tome kako droge nisu dobre, ali kada šestogodišnjem detetu servirate pričicu u kojoj su svi likovi van zdrave pameti, zašto se čudite što je moja generacija nosilac ideje za legalizaciju lakših droga?

Napomena: Ipak, ponekad se utešim da i nisam tako loše prošla – šta bi bilo da su u mom detinjstvu carovali Pokemoni i Ganguru cice?