Licemerje je greh protiv istine i iskrenosti i zato se uvek skriva iza laži ili poluistina. Ono je greh ljudi koji žive i delaju iza leđa drugih, hraneći se klevetama, ogovaranjima i podozrenjima. Zato ogovarači i klevetnici nikada ne govore licem u lice, jer lice čoveka je – o tome smo već govorili – uvek sud nama i sud nad nama.

„Čuvajte se kvasca farisejskoga, a to je licemerje“ (Lk. 12,1), govorio je Gospod svojim učenicima. Jer „to malo kvasca sve tijesto ukiseli.“

Čovek pokretan licemerjem uvek se kreće u močvarnim i tamnim dubinama ljudske prirode, gazeći tako dostojanstvo i svoje i drugih. Zato licemerje neretko vodi ka najtežim gresima.

Licemeran čovek je nesposoban i nespreman da svoje lice, dakle – svoje biće, pruži i okrene svecelo, bezrezervno, ka licu drugog. Uvek proračunato, uvek mereno i „krojeno“ prema sopstvenoj skrivenoj nameri, njegovo lice je – bezlična maska. Zato je licemerje ne samo dvolično već, u svojoj udaljenosti od Onoga u Čijoj svetlosti vidimo svetlost, uvek pomračeno, tamno i potpuno bezlično. Dvoličnost, konačno, vodi u bezizlaznost, jer sam nosilac te maske kad-tad će morati sebi da postavi pitanje: ko je on ustvari?

Licemerje, bez sumnje, svoju hranu traži na njivama laži.

Ava Dorotej, veliki nastavnik duhovnog života, govorio je da laž nije samo i jedino izgovorena neistina, i da se, osim u reči, može lagati i mišlju, ali i životom. Treba znati da nijedno zlo, nijedna neistina, čak ni sam đavo koji je „otac laži“, ne mogu prevariti čoveka ukoliko ne uzmu lik vrline. I Apostol Pavle govori u Svetom Pismu da se „i sam đavo pretvara u anđela svetlosti (2Kor. 11,14).

Naš veliki pisac i mislilac Ivo Andrić, čovek složenog života ali svakako bogatog iskustva napisao je: „Kad vidiš ovako čoveka suviše sigurna u sebe i u ono što kaže, hitra i slatka na reči, koji ti nudi što mu ne tražiš, odobrava što kažeš a ostaje pri onome što je namislio, znaj da je bestidnik i bezdušnik, i kloni ga se koliko možeš.“

Najočiglednija projava licemerja, ne samo u ovo naše vreme već i u sva vremena, jeste ljudska sklonost ogovaranju, tj. lažnom svedočenju na bližnje svoje u njihovom odsustvu.

To tako očigledno odsustvo ljubavi pomračuje i truje ne samo one koji to (ne)delo tvore, već i one koji su pasivni slušaoci, koji se ćutanjem saglašavaju i naslađuju. I tada i tako stradaju mnogi, i mnogi trpe štetu.

Ova očigledna pomračenost izraz je jedne suštinske duhovne neslobode, jer sloboda je svojstvo ličnosti, dakle svojstvo onoga ko svoje lice ogleda u licu drugoga, jasno i iskreno. Bežanje od lica drugoga, tj. skrivanje od sopstvenog odraza na njemu, projavljuje veliko duhovno siromaštvo.

Čovek koji gazi Lik Božiji u onome koga kleveće, uvek je čovek skučen i teskoban, zatvoren u sopstvenom malom svetu samoobmane; to je čovek za koga Apostol Pavle sa pravom kaže: „Vama nije tesno u nama, nego vam je tesno u srcima vašim“ (2Kor. 6,12). To je čovjek tužan i zlokobno mračan; to je biće bez radosti.

Za onoga ko licemerno živi drugi je uvek prepreka, pretnja, opasnost, a nikada brat, nikada sastavni deo njegovog bića, nikada saputnik i sapatnik na putu spasenja.

Takav u sebi nema blagodati Božije koja nam daje život, jer Bog je istina a licemjerje je život u laži. Ono je duhovni kukavičluk, koji se skriva iza podozrenja ili laskanja. Ono je suštinsko okretanje leđa životu i odbijanje da se život prihvati kao što jeste: sapostojanje, saradnja, smireno svdočenje Istine hođenjem u svetlosti Lica Božijeg a pre svega radost i nada na život večni.

Licemerje, kao zla i zlokobna naklonost duše, za svoje najubojitije oružje ima upravo reč ljudsku. Ono što bi trebalo da je organ slovesnosti, bogolikosti, posebnosti čovekove spram sve tvorevine, tako postaje organ i oruđe zlobe, lukavstva i svake laži. U Svetom Pismu stoji: „Ako neko u riječi ne griješi, taj je savršen čovjek, moćan je zauzdati i sve tijelo“(Jak. 3,2). Zaista je jezik „mala vatra, a kako velike stvari zapali“(Jak. 3,5). A još u starozavetno vreme, premudri car Solomon je govorio: „Pokrivaju neprijateljstvo usne prave, a koji iznose ogovaranja najnerazumniji su. U mnogom pričanju nećeš izbeći greh, a čuvajući usta svoja bićeš razuman“ (Prem. Sol. 10.gl.).

Lažljiva usta i život licemeran ogledalo su unutrašnje pomračenosti čovjekove, jer usta uvek govore „od suviška srca.“

Takav čovjek pokazuje duboku podvojenost i razorenost svoje ličnosti. Ne može se sopstveni identitet graditi na poništenju tj. negiranju ličnosti drugoga, a naročito ne na prljanju lica drugog. Naprotiv, drugi je temelj na kome taj identitet treba graditi. Vreme u kome živimo sve otvorenije projavljuje očiglednu devalvaciju duhovnih i uopšte životnih vrednosti. Sve češće postavljaju se pred nas ciljevi koji to nipošto ne bi smeli biti. Čovek je sve naviknutiji da živi sam, nemajući pritom svest o tome da je takav život – pritajeno lagano umiranje. Dugo promovisani individualizam pokazuje se kao veliki promašaj, ili kao uspešno izveden projekat pun tuge koja vodi u smrt.

Potrebno je oživeti i neprekidno oživljavati u sebi svest o tome da jedino merilo našeg života, delanja i svih naših odnosa treba da je Hristos, Koji je Put, Istina i Život.

Pobuniti se protiv laži u sebi i oko sebe, i živjeti i hoditi u istini. Razmisliti o rečima nadahnutog jevanđelista koji govori: „Ako li u svetlosti hodimo, kao što je On Sam u svetlosti, imamo zajednicu jedni sa drugima“ (Jn. 1,6-7). Jedino tako, ne zaboravljajući ovu neboparnu, gromku reč Spasiteljevu: „Čuvajte se kvasca farisejskog, a to je licemerje“, možemo steći nadu da će na nama, iako smo ljudi koji u svetu žive i greše, počinuti Car Nebesni, Utešitelj, Duh Istine Koji će nas očistiti od svake nečistote i spasiti duše naše.

Izvor: vladikagrigorije.info

The post Vladika Grigorije: “Pobuniti se protiv laži i licemerja” appeared first on Moodiranje.

“Da bih svoje uvide i zapažanja što jasnije i uverljivije preneo na papir, bilo je pre svega potrebno da proniknem u smisao i značaj zamašnog i osetljivog posla pisanja, koji zahteva naročitu otvorenost uma i duha. Naime, kada jednom uzmete pero u ruke, u trenu raskrilite i otvorite svoju dušu drugome, pa čak i onda kada je posredi naučni diskurs, kao što je to u ovom slučaju. Stoga je pisanje možda najsličnije molitvi – to je neprestani odnos i okrenutost ka drugome, jer sve ono što napišemo podrazumijeva postojanje čitaoca” – ističe Vladika Grigorije.

Vladika smatra da je pisanje podjednako ushićenje i muka duha i uma – ushićenje jer u onome koji piše tinja neizreciva potreba da sa drugim bićem podeli ono o čemu razmišlja ili što oseća, a muka je pak jer je uvek prisutna bojazan da nećemo valjano umeti da misao uobličimo i izrazimo rečju.

“Nastojeći da uspostavim ravnotežu između te dve oprečene sile koje umnogome određuju sam čin pisanja, upustio sam se u proučavanje i pojašnjavanje Zizjulasove relacione ontologije, proučavanje koje nije toliko bilo podstaknuto potrebom da se otisnem u naučne vode, koliko da pre svega samom sebi, a potom i drugima, pružim odgovore na pitanja sa kojima sam se susretao još od trenutka kada sam sam postao svestan sebe i sveta koji me okružuje” – kaže Vladika Grigorije dodavši da je iz iz toga proisteklo njegovo zanimanje za izučavanje upravo Zizjulasovog shvatanja ontologije odnosa koji vladaju između ličnosti.

“Da bih na ovo pitanje pružio tačan odgovor, prisetiću se ranog dečaštva i mladosti, vremena u kojem su me intenzivno zaokupljala pitanja:

Ko sam ja? Kuda idem? Kako je nastao svet? Hoće li sve što postoji proći i nestati? Gde je moj umrli otac? Zašto osećam prisustvo onih kojih nema tu pored mene?

Još u vreme kada se počela javljati zapitanost o svetu koji me okružuje, počeo sam razmišljati o večnosti. To razmišljanje će me – nekad svesno, nekad podsvesno – pratiti kroz celi život.

Budući da sam oca izgubio kao četvorogodišnjak, za mene je taj gubitak bio od životnog značaja.

Vladika Grigorije smatra da je pomenutom misaonom ozračju dobrim delom doprinela je i začuđenost pred tajnama prirode i lica koja su ga tada okruživala.

“Jednovremeno postajao sam svestan i činjenice o važnosti drugih ljudi za moje postojanje. Da bližnji osmišljava i upotpunjava moje postojanje, naučio sam još u porodičnom okrilju – iz odnosa sa majkom, bratom, dedom (pa čak i sa umrlim ocem), iz njihove ljubavi koja je usmeravala svaki moj (po)dvig i postupak. Mnogo kasnije, kao učenik bogoslovije, shvatio sam da odnos sa drugim bićem, iz koga crpimo svoj identitet, bio to bratski, prijateljski, roditeljski, ljubavni ili kakav god drugi, biva tek u svojoj punoći ostvaren kada je oposredovan, upotpunjen Bogom i njegovim prisustvom. To me je učvrstilo u spoznaji da uspostavljajući međuljudske odnose zapravo neprestano težimo da uspostavimo onaj krucijalni odnos – odnos sa Bogom.”

Vladika Grigorije ističe da se preko ovih pitanja i saznanja do kojih su ga ona dovodila polako uputio stazom bogotražiteljstva koja su ga vremenom uvela u Crkvu.

“U moje sećanje trajno se urezala slika događaja koji je u krajnjem ishodu doprinio ovom činu. Jednog dana, nakon nevažne svađe sa bratom kojeg sam uvek voleo do obožavanja, slomljen i očajan uzeo sam Jevanđelje koje je stajalo skoro netaknuto od očeve smrti. Otvorio sam ga i počeo čitati. Bio je to odlomak koji govori o odnosu sa bližnjim, bratom, svakim čovekom: „Ako ti sagreši brat tvoj…“ Izašao sam u dnevnu sobu, tamo je brat gledao televiziju. Nisam ni pomenuo prethodnu svađu, samo sam rekao: „Mogu li da ti pročitam nešto!“ Ćutao je, a ja sam počeo da čitam.

Nakon nekoliko minuta primetio sam da plače, a posle nekoliko časova čitanja obojica smo plakali. Ništa nismo govorili, nismo tumačili ili raspravljali.

Te noći sam počeo da se molim. Stajao sam pred ikonom i molio se iskreno. Stalno sam govorio i vapio: „Čuj me, Bože moj!,“ jer sam čuo da se tako moli moja majka. „Usliši glas moj, ne ostavi me, ne odbaci me, primi me…“. Dok se molitva umnožavala i pročišćavala moj zaparloženi sluh, odnosi sa drugima su se produbljivali postajući skladniji.

Mnogo godina kasnije na temelje vere oblikovane još u detinjstvu nekako se prirodno nadogradila teologija. Ona je u moj život ušla nečujno u četvrtom i petom razredu bogoslovije, kada smo počeli učiti dogmatiku. Teologija je postala novi zanos, radost, put i cilj. Učio sam o Bogu Trojici, o Hristu, o Crkvi – sve je to bilo veoma bitno za mene. Teologija je postala novi oblik molitve, novi način traženja odgovora na sudbinska pitanja” – napisao je u predgovoru svoje nove knjige “Biti sa drugim” Episkop diseldorfsko-nemački Grigorije i dodao:

“Poslije završene bogoslovije i Bogoslovskog fakulteta je došao rat i moje zamonašenje. Kao sveštenik u ratu sahranjivao sam mnoge mlade ljude i to su sećanja koja se ne zaboravljaju i koja svaki potonji trenutak života i radosti prate kao smrtna senka. Iz tog vremena pamtim samo dve vrste odnosa: sa Onim kome sam u ruke predao svoju dušu, tj. svoju slobodu, i sa onima koje sam sahranjivao i kojima nisam mogao dati ništa, a koji su postali moji verni saputnici.

I opet je, kao i prilikom očeve smrti, smrt veoma snažno postavila pitanje smisla života. Iako smo često plakali i tugovali za bližnjima i daljnjima, Crkva nam je bila sve i davala nam je istinsku Svetlost.

U tom periodu Vladika Grigorije došao je do važnog zaključka:

Crkva ne bi trebalo samo da nam pruža odgovore na krajnja pitanja već da bude uvek tu, u svakom trenutku naših života. Uveren sam da ona treba ne samo da nam razjasni zašto se neko rađa i umire, već i da nam otkrije zašto postojimo i zašto jesmo.

Vladika Grigorije u predgovoru svoje nove knjige “Biti sa drugim” piše da su mu iskustva koja je stekao u detinjstvu i ranoj mladosti bila od velike koristi kada je postao sveštenik i starešina manastira:

“Taj put i život bili su jedino mogući u živom odnosu sa Bogom i sa drugim ocima i narodom. Držao sam se čvrsto za Gospoda i Crkvu, propovedao sam, deci, omladini, ljudima! Najveća uteha je bila u krštavanju ljudi na rekama, na kojima smo sedeli i plakali, bežeći od faraona ovoga sveta.

Tada sam doživio Crkvu, krštenje i liturgiju kao nikada pre: snažnu i svetu, svetlu.

Susret svetova zbivao se među nama. Nesveti je činio svako zlo, ali mi smo bili nekako udaljeni od zloga” – napisao je Vladika Grigorije i još dodaje:

“U često nepojamnom redosledu životnih događaja postoji neka unutrašnja zakonomernost kojom nas Božija ruka usmerava u određenom pravcu i s određenom svrhom i ciljem. Tako je sve ono što u ovom delu zaokuplja moju naučnu pažnju utemeljeno mnogo ranije, u detinjstvu i mladosti. Tragajući za odgovorima na mnoga pitanja (svestan sam: nekada manje a nekada više uspešno), utirao sam put razumevanju teme koja je predmet ove knjige. Teme o kojima sam tada počeo da razmišljam tek će u dobu životne zrelosti dostići svoj zenit. Zbog njih sam, na kraju, počeo da tragam za odgovorom i na pitanje ontologije međuličnosnih odnosa, za postojanjem u istinskom odnosu. Ova knjiga je plod tog traganja i jedan od pokušaja odgovora na pomenute dileme.

Pisao sam je sa svešću o svojim nemoćima i nedostacima za koje sam uvek verovao da će ih On blagodaću dopuniti.

“To je i razlog zbog koga se usuđujem da vam je predam na čitanje, veerujući da će se, uprkos raznolikosti ljudskih sudbina, svako moći prepoznati u pomenutim pitanjima. Različite su okolnosti koje nas na ova pitanja podstiču, ali je vrlo teško zamisliti da tajna sopstvenog identiteta, koji gradimo u odnosu sa drugima, te problem života i smrti – i to ne kao apstraktnih fenomena već upravo u kontekstu ljubavi, tj. odnosa sa onima koje volimo i bez kojih nećemo i ne možemo da zamislimo svoje postojanje – može nekom zvučati nezanimljivo i irelevantno” – napisao je Vladika.

Vladika Grigorije je naročitu blagodarnost u posveti svoje nove knjige “Biti sa drugim” uputio svojoj majci Savki i duhovnom ocu vladici Atanasiju, “čija su mu ljubav, pažnja i briga bile uvek u životu, pa i pri pisanju ove knjige, veliki podstrek i neiscrpna pokretačka snaga”.

The post Vladika Grigorije u svojoj novoj knjizi: “Ko sam ja?! Kuda idem?! Gde je moj umrli otac?!” appeared first on Moodiranje.

– Na ovom forumu otvorilo se mnogo pitanja. Dopalo mi se pitanje šta bi značilo biti Srbin. U jednom sukobu između Nemaca i Francuza, kad su Francuzi bili na vrhuncu moći, rugali su se Nemcima, koji su na njih gledali kao na nekoga ko ima naciju, pa i tu čuvenu revoluciju. Umni Gete je rekao da ako Nemci hoće da budu nešto, onda svaki pojedinac mora da bude čovek.

Moramo da obratimo pažnju na pojedince. Pođimo od Tesle i Pupina ili naših sportista koji su ostvarili neverovatne rezultate. Važno je šta dolazi iz matice. Moj brat je sveštenik u Finksu, u Arizoni. Njegov sin je sveštenik u Igalu. Moj brat mi je govorio da mu je vrlo lako da nađe srpske kuće u Arizoni. Kaže: to su one kuće u kojima crevo za vodu nije savijeno i kuće u kojima se gleda BN.

Dakle, ako naša omladina u Nemačkoj ili bilo gde drugo bude gledala Pink, nema nam spasa. To je ono što dolazi iz matice. I to je nešto što zagađuje sve. A onda ta naša deca iz osećaja pripadnosti kažu: “Pa to je nešto srpsko.”

I onda idu u te klubove gde slušaju takvu muziku. Sve to utiče na njih. Da bi to izbegli, predlažem nešto što je vrlo važno, a što mogu da urade crkva, ministarstva i svi dobri ljudi zajedno. Treba da napravimo neki portal koji bi pomogao da se našim ljudima pruži najbolje obrazovanje. Naši ljudi u drugoj generaciji iseljenika nemaju šanse da se obrazuju na pravi način. Oni gube jezik. Osim toga, moraju da imaju neko osnovno i srednje obrazovanje iz geografije, istorije i naše književnosti. Ako krenu da listaju naše portale, onda će gledati neke kvazionacionalističke, udbaške portale, koji će da im podmeću razne laži. Oni neće moći da dođu do pravog obrazovanja, pa ćemo imati situaciju da se stalno svađamo, nadgornjavamo i podmećemo jedni drugima. I to će veoma loše uticati na te mlade ljude.

Mi svakako ovih dana slušamo veoma zanimljive stvari. Neko iz sveg srca, a neko podrugljivo govori da je Kosovo srce Srbije. Ali, neki akademik je rekao da je srce Srbije u Torontu zato što tamo živi najviše pametnih, mladih i obrazovaniuh ljudi. Mislim da je dobro da shvatimo da je srce Srbije i u Banjaluci, i u Diseldorfu, i u Podgorici, i u Beogradu i u Zaječaru i, naravno, u Prizrenu i Gračanici. Međutim, srce mora da bude povezano s razumom i mi moramo da postanemo razumni ljudi. Samo onaj koji ima razuma i sluša svoje srce može da bude hrabar čovek. To je čovek koji hoće nešto da napravi.

Zato je važno da smo se mi ovde skupili ne da se ja svađam sa nekim ljudima nego da probamo da nađemo put. To, međutim, podrazumeva razgovor i iznošenje argumenata. To ne podrazumeva klevetanje i laži. Udba je to radila i Udba to i danas radi. U mračnim odajama smišlja kako je ovaj ovo, a onaj ono. Ali, pravi čovek iznosi sve na svetlo dana i izlazi sa argumentima. Možda ja nisam negde u pravu, možda sam u krivu, ali je bitno da razgovaramo i ne plašimo se razgovora. Bitno je da budemo ljudi, što bi rekao Gete, a to je i te kako ponavljao patrijarh Pavle. Ako budemo ljudi, onda ćemo moći da budemo zajednica.

Šta je hrabrost?

Ali, Srbi nisu sposobni za asocijacije. Zašto? Zato što neće da koriste i razum i srce. Mora oboje. Crkva je tu da čovek može da prevaziđe sebe i bude iznad sebe. A sva naša udruženja do dana današnjeg su posvađana. Naše stranke su posvađane između sebe i sa drugima. Sve je posvađano. Zašto? Zato što nećemo da ima neko iznad nas i da je iznad nas Bog. Vrlo često i naciju postavimo za Boga. Međutim, tek kada budemo verovali u Boga, moći ćemo da verujemo jedni drugima. I kada god to govorim Srbima vidim da im je teško. Ipak, Srbi su težak, ali moćan narod. U tom smislu je teško izaći na kraj, ali se moramo boriti i rvati. I u tom smislu je platforma crkve da bude crkva, države da bude države, prosvete da bude prosveta, a ne da bude Pink ni crkva, ni država, ni prosveta. Naravno da je velika hrabrost reći nešto protiv Pinka, a mala je hrabrost reći nešto protiv vladike i crkve.

Odneo pola srca

Govoreći o potrebi da spojimo razum i srce, vladika je otkrio šta mu se desilo kada se spremao se da preuzme eparhiju u Nemačkoj.

– Kad sam pošao iz Herecegovine, desilo mi se nešto jako čudno – i prijatno i neprijatno u istom trenutku i nešto duboko ljudsko i čovečansko. Rekao sam onako slučajno da odlazim, ali da pola mog srca ostaje tu. A neki Lazar koji hoda ulicama kao da se otprilike malo razbole, ali je vrlo inteligentan, sreo me je i rekao mi – Ti reče da ode i odnese pola srca, a da pola ostavljaš ovde. Ali, to nije fer jer ti odnosiš i pola mog srca – ispričao je Grigorije.

Crkva nije kafana

Vladika smatra da poguban uticaj medija iz matice i u dijaspori može da proizvede situacije da mladi i obrazovani Srbi počnu da beže iz sredina koje se duhovno hrane Pinkom i sličnim sadržajima.

– Oni pametni ljudi kojima je stalo da nešto rade i stvaraju bežaće iz takvog okruženja. Oni neće hteti da budu tu. Kad u nekim crkvama imate stanje da je važno samo da se peku ćevapi, da se peva, svira, veseli udara nogama u zid, pametni ljudi kažu: “Mi nećemo tamo da idemo.” I onda ja dođem tamo i izbacim te što lupaju i kažem da od sada to više neće biti tako. I zato sam ja za neke izbacivač. Ali, s druge strane, suština je da mi koji smo vođe sopstvenim primerom i hrabrošću pokažemo da mi vodimo narod, a ne da nas i ceo narod vode neki koji misle da mogu da rade šta hoće. Jer, u Nemačkoj ljudi žive i vole tamo da žive zato što u njoj vlada red. Ali, naši ljudi koji su neuspešni uspeli su da zauzmu naše klubove, naše crkve i pokušavali tu da ostvare sebe zato što se nisu ostvarili na onom polju na kome je trebalo to da urade. Zato mi treba da stvorimo mogućnosti da uspešni ljudi imaju prostor u kome mogu da se ostvaruju. U tom smislu je ovaj forum veoma bitan i velika je prilika da to počne da se sprovodi.

The post Vladika Grigorije: “Pink truje Srbe širom sveta” appeared first on Moodiranje.

 – Jako lepo mi je bilo čitati to kako vladika u svom tekstu deli ljude – i to je podela koju i ja favorizujem. To je podela na ljude i neljude, bez obzira na veru i naciju -rekao je Karajlić.

On je naglasio da se kroz knjigu vladike Grigorija vidi i posebna ljudskost i humanost koju vladika Grigorije ima:

– Vladika je kroz svoju priču rekao i to da mi odlazimo tamo odakle smo i došli i njegov pogled na smrt je mene ohrabrio, a pretpostavljam da je to bila i namera pisca, da nas uveri i ohrabri da je vera nešto što nam garantuje lakše preseljenje – smatra Karajlić.

Vladika Grigorije je odgovarajući na pitanja prisutnih govorio o mnogim temama, a između ostalog i ljubavi kazavši da ljubav nije data već zadata:

– Vrlo često mladići i devojke čekaju ljubav. Ljubav nije data, već zadata. Ako tako shvatimo život i svet onda ćemo uvek da budemo srećni, jer uvek ima neko ko nas voli i mi uvek možemo u sebi da nađemo životne sokove da možemo da volimo. Zbog toga je i ljubav prema sebi nešto dobro. Zato treba da volimo sebe, ali tako da volimo i druge. U tom slučaju ima šanse da bude dobro – poručio je vladika Grigorije.

Vladika je odgovarajući na pitanja publike kazao i to kako smo stalno između izbora dobra i zla, između da i ne:

– Međutim ja sam u jednom trenutku bavljenja teologijom počeo da shvatam da ne postoji izbor između “da” i “ne”, postoji samo “da”. To sam shvatio na venčanju. To je jedini pravi izbor. “Da” životu i “da” ljubavi. Ima samo opcija “da“ – naglasio je vladika Grigorije.

Upitan o tome da li smo ugroženi prisustvom drugih religija, vladika Grigorije je rekao da je to zapravo prednost. Ispričao je kako je  u svom rodnom Varešu bio jedini Srbin u srednjoj školi što ga je podsticalo da bude bolji:

– Jedne godine su mi rekli da su naši đaci najbolji u Gimnaziji u Mostaru. Od tri najbolja đaka, tri su bila Srbina, a ima ih možda svega pet u toj školi – kazao je vladika dodajući da je konkurencija dobra:

– Mi ne treba da mislimo da smo superiorni, već da uzmemo od svih što je najbolje i da imamo svoj kofer – rekao je vladika napominjući da ima mnogo toga da se nauči od drugih, ali da ne treba da imamo nikakve komplekse od drugih.

Govoreći o ljudima koji su mu bili inspiracija za knjigu, vladika Grigorije govorio je o važnosti običnih ljudi i susretima s mnogima od njih. Tako je prisutnima ispričao i svoj nedavni susret sa jednim Kinezom u Diseldorfu koji mu je izlečio glavobolju.

– Jedan Kinez u Diseldorfu izlečio mi je glavobolju. Iglicama me boo, osam puta sam išao na terapiju i već tri meseca me ne boli glava. Dok sam tamo odlazio pitao me šta radim. Kada sam rekao da mi pošalje račun napisao mi je pismo. U pismu piše – ja sam shvatio da vi predvodite jednu zajednicu ljudi koji se mole Bogu. Čovek koji to radi treba da bude zdrav. Ako ste vi ozdravili ja sam srećan. Sad bih trebao da vam pošaljem račun. Ako bih hteo da šaljem račun onome zbog koga sam ovo radio, to bi bio Bog, ali ne znam njegovu adresu. Prema tome neću vam slati račun. Taj Kinez je onda bio jedan od gostiju za Svetog Savu – ispričao je vladika Grigorije.

Otkrio je da je i završio B1 nivo nemačkog jezika i predložio svima da uče jezik.

Vladika Grigorije o knjizi Neleta Karajlića

– Кnjiga pred nama, koju je napisao čovek koji je večeras svojom velikom žrtvom i dobrom voljom sa nama, zaista proizvodi veliko uzbuđenje. Ona se može čitati dugo, može se čitati više dana, više noći. Može se čitati odjedanput – kako god poželite ili u kakvom se stanju nalazite. Кnjiga je po meni nešto najstažnije što još uvek funkcioniše u ovom svetu, a što je nesumnjivo dobro. Da bismo čitali knjigu mi moramo da imamo jedan napor, jedan podvig i knjiga prosto traži od nas da budemo aktivni, da je uzmemo, da joj se vratimo, da joj se posvetimo, da je čitamo, da pazimo šta smo pročitali… Кnjigu možemo kada smo zasićeni da je zatvorimo i ona nas opet tu čeka. Dok nas televizija stavlja u pasivan položaj i ako se malo izmaknemo ono prođe. I u tom smislu meni je bilo jako zanimljivo ovih dana kada sam bio premoren, a hteo sam još jednom da pažljivije pročitam Neletovu knjigu, shvatio sam kako me u stvari ona pasivnost blokira, a kako ovo što trebam da uradim treba da bude neko delo. Dakle, nije samo delo napisati knjigu nego je delo i čitati knjigu. Pogotovo je to teško kad čitamo dobru knjigu, kad čitamo duboku knjigu kao što je to „Solunska 28“.

The post Roker i vladika zajedno promovisali svoje knjige: Postoji samo podela na ljude i neljude, bez obzira na veru i naciju! appeared first on Moodiranje.

Proteste koji se dešavaju u Bosni i Hercegovini i Srbiji je ocenio posledicom nedostatka dijaloga između ljudi:

“Ono što je po meni duboko poremećeno kod nas dugo vremena, mislim i da su na to uticale istorijske okolnosti, a to je sposobnost za dijalog, sposobnost za razgovor. Bilo da smo mi na vlasti sa onima koji nisu – šefovi sa svojim radnicima. Čak smo došli dotle da profesori nisu sposobni da vode dijalog sa studentima i učenicima”, rekao je Vladika Grigorije i dodao:

“Mislim da nesposobnost za razgovor proizvodi nesporazume, ali ako ne bude razgovora, onda će biti protesta. Iako ima protesta, treba neprestano razgovarati. Treba razgovarati dok se ne dođe do cilja. Zašto ljudi ne razgovaraju? Razmišljao sam i o tome. Mislim da ne razgovaraju zato što za razgovor treba velika sposobnost da se čuje onaj drugi i da ako postoji samo jedna strana, onda razgovor nije moguć” – poručio je Vladika Grigorije u “Novom danu” TV N1 BiH.

The post Vladika Grigorije: “Dobro je što se dešavaju protesti. To je poruka da postoji svest.” appeared first on Moodiranje.

“Budite hrabri kao do sad, budite narod Božji, volite jedan drugoga i gradite to što je neizgrađeno. I ja ću pomoći, pomoći ćemo sa svih strana kao što nam pomažu dobri ljudi koji su odavno otišli fizički, ali nisu srcem. Iz Hercegovine se nikad ne može otići srcem”

On je naglasio da su ljudi koji žive u Mostaru i Blagaju “najhrabriji od svih Hercegovaca zato što tu žive”, poručivši da treba da traže utehu u Hristu i Svetom Vasiliju, da budu hrabri i otvorenih očiju.

“Ovih dana svi smo počeli da plačemo i tugujemo kao da je neko umro zato što ja idem na drugu službu, ali dolazi bolji i svetiji čovek od mene, blaži čovek od mene, čovek koji se bolje moli Bogu od mene. Zato nema razloga za strah i uznemirenje. Ima razloga da jedan drugog krepimo, brat brata, sestra sestru, da onog drugog koji nije pravoslavni poštujemo”, rekao je Vladika Grigorije.

Vladika Grigorije na Liturgiji u Blagaju kod Mostara /Foto: Eparhija zahumsko-hercegovačka

U besedi je govorio i o Svetom Vasiliju Ostroškom Čudotvorcu koji je ponikao u Hercegovini i nije pitao ko sagreši nego je isceljivao da bi se pokazivala dela Božija.

“Nije čak pitao ni ko je koje vere nego je svakoga primao na svoje grudi ko traži isceljenje”, rekao je Vladika.

Episkopu Grigoriju sasluživao je novoizabrani episkop zahumsko-hercegovački Dimitrije i sveštenici iz doline Neretve.

Slava Svetog Vasilija obeležava se 12. maja, ali je proslava slave u Blagaju pomerena za nedelju, jer je se u subotu u Blagaju održavao muslimanski obred mevlud.

The post Vladika Grigorije: “Pomoći ću da se završi sve što je u Mostaru započeto” appeared first on Moodiranje.

Stotine okupljenih vernika na hramovnoj slavi u Mrkonjićima / Foto: Eparhija zahumsko-hercegovačka

– Čovek se rijetko kad odmara i hladuje pod drvetom koje je sam zasadio. Takva je, valjda, pravda! Molim vas najponiznije i svim srcem da se molite i za mene Svetom Vasiliju, da ostane uz mene i na mom novom putu i u mojoj novoj službi i žrtvi – rekao je Vladika Grigorije.

Vladika se pomolio i Svetom Vasiliju, za koga kaže da ga je svojim životom naučio da se ne boji zmija i škoprija, da bude uz njega i u tuđini:

–Sveti prethodniče, što sad idem u hladnu tuđinu, jer vjerujem da, s tvojim blagoslovom, mogu pomoći našem rasijanom narodu! Da im mogu pokazati da je naš Bog Hristos svuda, i da si ti sa nama, ma gdje mi bili!

Vladika Grigorije pozvao je Hercegovce da poštuju novoizabranog Vladiku Dimitrija koga je Sabor na njegov predlog izabrao za naslednika.

Besedu preosvećenog Episkopa zahumsko-hercegovačkog i primorskog g-dina Grigorija prenosimo u celosti:

“Draga braćo i sestre,

Požurio sam iz Beograda kako bih stigao u svoje milo Trebinje i bio danas ovdje, sa vama, u Mrkonjićima. Pomislio sam da je to najbolje i najprikladnije mjesto da zahvalim Svetom Vasiliju, ocu i vladici hercegovačkom! Molim i vas, dobri Hercegovci, duhovni potomci Svetog Vasilija, da u ovom času zajedno sa mnom zahvalite Svetom Vasiliju!

Sveti oče Vasilije, blagodarim za ovih 25 godina sveštenstva u tvojoj svetoj Hercegovini!

Hvala jer me nijednog časa nisi ostavio samog! Pomogao si mi da s tobom pogled usmjeravam ka Hristu a svojim životom si me učio da jednovremeno primam udarce i blagosiljam. Svojim blagoslovom si me pokretao i podsticao da volim susjede, ljude druge vjere i nacije, jer si i ti tako činio i činiš! Uputio si me da budem pastir pastirima, da ljubim i poštujem svoje sveštenike i satrudnike. Ti si mi pokazivao da treba da se radujem tuđoj sreći i napretku, i još više si me upućivao da, koliko god i kad god mogu, blago spustim ruku na rame bolnih i nemoćnih. Tvoj pogled i oči su me pokrenuli da s radošću gledam ova polja, rijeke, jezera i gore, i da ih doživim kao svoje, kao tvoje, kao Božje te da ih osjetim i vidim kao dar, kao sliku, kao pjesmu! Od tebe sam naučio da mi srce zaigra kad ugledam dijete i da mi utroba zatreperi kad vidim vitke i prelijepe mladiće i djevojke, s divnim umnim i blistavim očima! Da se radujem svakom čovjeku; da se topim od miline u razgovoru s našim plemenitim staricama i starcima. Da uživam i blagodarim na čudesnim plodovima ove zemlje, na vinu, voću, povrću; da gledam i mirišem naše trave!

Naučio si me, sveti oče, da se ne plašim zmija i škorpija; da volim sunce i tugujem tiho kada pada kiša.

Naučio si me da se ispovijedam Trebišnjici, Neretvi, Bregavi, Zalomki; da cijenim i volim Orjen i Prenj, Zelengoru, Morine i Lebršnik! Ohrabrio si me da pjevam na Čemernu i Pridvorici; da tiho plačem u Žitomisliću i Prebilovcima! Da Mostarom šetam otmeno kao Šantić, da volim Trebinje slično Dučiću! Da nikad ne zaboravim, kada sam u Dubrovniku, Vladislaviće i Boškoviće; da podjednako poštujem gorštake i poljake! Ti si me učio da su svi ljudi braća, da je Crkva majka, da je Bog prijatelj i Otac i Svedržitelj!

Danas sam došao u ovo tvoje i naše selo, u tvoj i naš dom, u ovu crkvu, da sa ovim narodom podijelim blagodarnost i da izrazim neizmjernu zahvalnost zbog svih blagodati kojim si me darovao, sveti! Ako si ti, pastiru i učitelju, imao potrebu i volju, iz bilo kojih razloga, da napustiš ovu zemlju i da radi žrtve i molitve odeš u hladnu pećinu, shvati i mene, sveti prethodniče, što sad idem u hladnu tuđinu, jer vjerujem da, s tvojim blagoslovom, mogu pomoći našem rasijanom narodu! Da im mogu pokazati da je naš Bog Hristos svuda, i da si ti sa nama, ma gdje mi bili!

Arhimandrit Dimitrije (novoizabrani Episkop ZHiP) i Vladika grigorije / Foto: Eparhija zahumsko-hercegovačka i primorska

Sveta crkva, ti i ovaj narod na tvoj tron uskoro postavljate našeg divnog oca Dimitrija iz tvog i našeg Tvrdoša! A vi se, draga braćo i sestre, pomolite da novu službu i žrtvu otac Dimitrije ponese i iznese uz pomoć Svetog Vasilija jer drugačije u Hercegovini i ne može da bude! Budite mu, vi hrišćani, prijatelji, saputnici i satrudnici! Budite mu ono na šta ste pozvani, narod Svetog Save i Svetog Vasilija, narod Božji!

Molim vas najponiznije i svim srcem da se molite i za mene Svetom Vasiliju, da ostane uz mene i na mom novom putu i u mojoj novoj službi i žrtvi.

Vrlo je moguće da je ovo drvo, braćo i sestre, zasadio Sveti Vasilije, ali se nije pod njim odmarao. Otuda i mi treba da razumijemo da se čovjek rijetko kad odmara i hladuje pod drvetom koje je sam zasadio. Takva je, valjda, pravda! Ne treba da vam kazujem da sam pola života proveo s vama.

Možda je i suvišno napominjati da mi pola srca ostaje ovdje i da ću se vratiti jednog dana da ovdje umrem jer se ne mogu sahraniti u bijelom svijetu samo s onom drugom polovinom!

Pogledajte zdravicu Preosvećenog Episkopa Grigorija na praznik Svetog Vasilija ostroškog u rodnom selu ovog našeg svetitelja:

The post “VRATIĆU SE JEDNOG DANA”: Vladika Grigorije se u suzama oprostio od svojih Hercegovaca appeared first on Moodiranje.

Hristos je svojim paradoksalnim prisustvom u ovom svetu, prisustvm Boga u ovom svetu, jednom zauvek spojio i stopio tri reči u jedno: „istina, put i život“.

Te tri reči danas, hodajući Kosovom i Metohijom, mogli smo da čujemo ako smo i za trenutak otvorili svoje uši za reč Božiju. Istina, put i život. Te reči čuli smo i od Vladike Atanasija, koji nam je govorio o istini, putu i životu, tj, o Hristu. Nekoliko puta, neko je na tu divnu sliku, bacao neke male mrlje, ili su one slučajno padale, govoreći kako ovde, na Kosovu i Metohiji ima malo ljudi, kako je nešto izgubljeno. I onda sam razgovarao sa Vladikom Atanasijem i Vladikom Maksimom i govorio im nešto što mi je došlo na um, a što mislim da je važno i to hoću sa vama da podelim:

Ovde ništa nije izgubljeno. Ovde je ono što je nađeno, ovde je ono što je Hristovo.

Jer ako pažljivo čitamo Sveto Jevanđelje, videćete da Hristos nikad ne obraća toliko pažnju na one koji se tiskaju oko njega, nego na one koji su negde u žbunju sklonjeni kao onaj Zakej pod drvetom i njima se obraća po imenu. I kaže njemu, na primer: „Zakeju, siđi brzo, s tobom danas hoću večerati“.

Zato sam nekako imao pomisao da ovde, na Kosovu i Metohiji, treba stalno ponavljati one Hristove reči „ne boj se, stado malo“, i da se stalno treba podsećati da za Hrista Boga ništa od onog njegovog nije izgubljeno.

Dobro znate da je on došao da spase i sabere ono što je izgubljeno. I sad ću se usuditi da u kratkim crtama, iako sam ja od onih koji tvde i koji se tako ponašaju, da ne treba da obožavamo svoje starce, oce, učitelje, niti da im se klanjamo. Čak sam zastupnik toga da treba da im se suprotstavljamo, da sa njima razgovaramo i da nema nikakvog idolopoklonstva u našem sinovstvu ili njihovom očinstvu. Ali tako se sećajući Hrista i Jevanđelja, setio sam se nečega što je vrlo važno da kažem vama, ne zbog prisustva ovoga ili onoga, nego zbog vas.

Imao sam priliku da gledam pastirski rad Vladike Atanasija, njegovog odnosa prema ljudima. Zapazio sam nedavno razmišljajući, kako je on baš tako, verovatno slično Ocu Justinu, koga ja nisam poznavao, ali sigurno slično Jevanđelju i Hristu, obraćao pažnju na one odbačene. Pa je tako za njega uvek bio važan neki debeli Neđo, neki gluvi Sava, neki sakati, odbačeni čovek. I moram priznati da sam ponekad pomišljao: „Zašto ovaj čovek gubi vreme na te ljude i kad će on da nekako uđe u centar stvari, da se bavi važnim, moćnim, bogatim zvaničnicima, pa da nešto uradimo, da imamo neku korist od toga“.

A evo nakon 25 godina svešteničke službe, shvatio sam da je jedino to ustvari naša služba, da je to ustvari Hristova služba za nas sveštenike koji treba da ličimo na njega, da prizivamo te koji se skrivaju u žbunju, da prizivamo te koje je odbacio ovaj svet, da ih oslovljavamo po imenu, da im kažemo „Zakeju, Petre, Marija, Jelena, dođi“. I ono što je zadivljujuće i što je meni bilo vrlo važno kad sam shvatio:

Nije Hristos hteo da napravi od Zakeja siromaha bogatog Zakeja, ni od siromašnog da napravi bogataša, on je hteo da ga spase. Da mu da spasenje.

Tako o Kosovu i Metohiji, Prizrenu, ne možemo govoriti o brojevima, nego možemo govoriti o spasenju i to bi bila služba naša, služba sveštenička, služba hrišćanska, služba Crkvena. I zato ćemo govoriti o spasenju i zato ćemo tražiti spasenje, zato ćemo žudeti za spasenjem, znajući da nam nema spasenja bez spasitelja.

The post Vladika Grigorije: “Ne boj se, stado malo. Na Kosovu još ništa nije izgubljeno” appeared first on Moodiranje.

Na ovom mestu sam pre nekoliko godina narodu okupljenom oko spomenika rekao: „Bolje vam je da ste potomci ubijenih nego ubicâ!“. Znam da to nije velika uteha na zemlji i u ovom svetu ali takođe znam da u večnosti i te kako jeste. Međutim, danas ću pokušati da vaš pogled usmerim ka jednoj drugačijoj perspektivi, ka drugačijem horizontu.

Pogledajte, poštovani prijatelji, ove livade, polja i šume, domove i hram! Prvo što vidite jeste to da puste i da zarastaju, da buja korov u njima, da se legu zmije! A sada vas na tren molim da zamislite pokošene livade, procvetale trešnje, okrečene voćke, cveće oko kuća, nasmejane bake koje gledaju razigrane unučiće. Zamislite, molim vas, na čas kako se na poljima igraju jagnjad, skaču snažni bikovi, igraju konji, riču siti volovi a pretile krave se hrane kako bi što više mleka donele uveče kući, da deca imaju hrane. Ostanite na tren, ljubazno vas molim, na toj slici koja je svakom normalnom čoveku lepa i lekovita jer će vam ona pomoći da izdržite reči koje slede! A pre tih reči podsetiću vas na jednu neporecivu istinu – da su ljudi koji su ovde živeli kroz vremena zalivali ova polja, ove voćnjake, ove šume i proplanke onim najdragocenijim što čovek može dati zemlji – suzama i znojem; znojem pravednim i suzama punim dobrote i čestitosti!

Zemlja, zavičaj i dom se, dragi prijatelji, ne kupuju niti zarađuju novcem a pogotovo ne oružjem. Zavičaj se zadobija ljubavlju, znojem, trudom i suzama, radošću svatova i tihim oplakivanjem umrlih a ne ubijanjem i zatiranjem! Ne zločinom, ma ko i s koje strane ga činio!

Po prvi put u životu pričam i svedočim ovo što ću sada reći a vi ćete, verujem, razumeti poruku:

Neposredno nakon rata, kao sveštenik, često sam na rukama danima nosio dečaka Žarka Kuljanina. To je dečak koji je nasilno i prevremeno rođen u logoru. Žarko nije mogao da se igra, on je bio paraplegičar. Bio je paralizovan, teško je govorio i slabo čuo. Njega smo mogli samo nositi jer skoro svaka funkcija njegovog tela bila je oštećena i tako je, nažalost, ostalo do današnjeg dana. Ono što nije bilo oštećeno i što je savršeno funkcionisalo jeste njegovo srce! Mnogo šta ću zaboraviti živeći na ovoj zemlji ali jedino sigurno nikada neću – a to su pogled, zagrljaj i srčanost Žarka Kuljanina, čiji je otac brutalno ubijen a – po svedočenju mnogih – glava mu je bila odsečena. Žarkova hrabra majka danas nije mogla doći jer je već godinama posvećena Žarku i borbi s njegovim bolestima i nemoćima. Posvetila se njegovom srcu u kome odjekuju suze, znoj, cvrkut ptica i poj slavuja iz Bradine! Eto, dame i gospodo, ljudi Božji, šta je rat, šta je zločin te šta oni prouzrokuju.

Jedino što rat ne može i što nikada nije mogao to je da ugasi srce u kojem obitavaju Bog, pravda, istina, mir i dobrota.

Svaki čovjek u Bosni i Hercegovini koji je prognan iz zavičaja, kome je srušen dom, kome je ubijen otac, brat, sestra, kum, prijatelj, neka zna da je najvažnije što ljudi mogu sve oteti jedni drugima, ali nam srce i ono što je u srcu ne mogu uzeti. Iz srca ljudi izvija se zlo ili dobro i nije moguće uzeti ono što je u njihovim srcima pa su zato uzaludni zlo i zločini, ubistva i otimanja. Kada dođemo na pravedeni sud, neće nas Bog pitati šta smo stekli novcem, prevarom, ubistvima, zločinima, niti koliko imamo novca i imanja. Naprotiv, reći će samo: „Daj mi svoje srce da vidim jesi li moj!“

I dok svetski lideri prete jedni drugima, narod gleda vesti i očekuje od njih odgovornost. A oni bi, u stvari, trebalo da budu svesni da će i njima i nama biti potreban dobar odgovor na pitanje šta imamo u svom srcu? A ne šta imamo od naoružanja, moći ili sile.

Ovo je čas kada je pametno i prilično da pogledamo u svoja srca, da nas kakva tama ne bi obuzela.

Važno je da naučimo kakvo je zlo gaziti po ljudskim suzama, po ljudskom znoju i kako je tek strašno zagaziti u ljudsku krv. Da Bog sačuva od tog iskušenja svakog čoveka na zemlji, a naročito svako biće u ovoj napaćenoj državi, koja je toliko zla, nevolja i čemera pretrpela i podnela.

Neka nam ovo mesto nezapamćenog stradanja bude večita opomena i podsetnik na to kako nikada više ne smemo dozvoliti da ovom zemljom zavladaju mržnja, osveta i strah. Nikada i nipošto. Neka nam srca budu čista i otvorena za ljubav, za dobrostiva dela i blage reči. Neka nam Žarkov primer i stradanje budu uvek pred očima kako više nijedno dete ne bi iskusilo Žarkovu sudbinu i kako nijedno mesto ne bi doživelo sudbinu Bradine!

Episkop zahumsko-hercegovački i primorski

GRIGORIJE

The post Vladika Grigorije: “Bolje vam je da ste potomci ubijenih nego ubica!“ appeared first on Moodiranje.