fbpx

Vladika Grigorije: „Bolje vam je da ste potomci ubijenih nego ubica!“

U naselju Bradina kod Konjica, Episkop zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije služio je parastos Srbima stradalim u ovom selu od 25. do 27. maja 1992. godine. Episkop Grigorije je u besedi pred učesnicima evropske radionice „Suočavanje s prošlošću optrećenom nasiljem u BiH“ iz različitih evropskih zemalja, ali i iz BiH, istakao da mu je pripao težak zadatak da govori na mestu velikog stradanja, rekavši da Bradina, mesto nezapamćenog stradanja Srba, treba da bude večita opomena i podsetnik da niko nikada više ne sme dozvoliti da ovom zemljom zavladaju mržnja, osveta i strah. Besedu Vladike Grigorija prenosimo u celosti:

0

Na ovom mestu sam pre nekoliko godina narodu okupljenom oko spomenika rekao: „Bolje vam je da ste potomci ubijenih nego ubicâ!“. Znam da to nije velika uteha na zemlji i u ovom svetu ali takođe znam da u večnosti i te kako jeste. Međutim, danas ću pokušati da vaš pogled usmerim ka jednoj drugačijoj perspektivi, ka drugačijem horizontu.

Pogledajte, poštovani prijatelji, ove livade, polja i šume, domove i hram! Prvo što vidite jeste to da puste i da zarastaju, da buja korov u njima, da se legu zmije! A sada vas na tren molim da zamislite pokošene livade, procvetale trešnje, okrečene voćke, cveće oko kuća, nasmejane bake koje gledaju razigrane unučiće. Zamislite, molim vas, na čas kako se na poljima igraju jagnjad, skaču snažni bikovi, igraju konji, riču siti volovi a pretile krave se hrane kako bi što više mleka donele uveče kući, da deca imaju hrane. Ostanite na tren, ljubazno vas molim, na toj slici koja je svakom normalnom čoveku lepa i lekovita jer će vam ona pomoći da izdržite reči koje slede! A pre tih reči podsetiću vas na jednu neporecivu istinu – da su ljudi koji su ovde živeli kroz vremena zalivali ova polja, ove voćnjake, ove šume i proplanke onim najdragocenijim što čovek može dati zemlji – suzama i znojem; znojem pravednim i suzama punim dobrote i čestitosti!

Zemlja, zavičaj i dom se, dragi prijatelji, ne kupuju niti zarađuju novcem a pogotovo ne oružjem. Zavičaj se zadobija ljubavlju, znojem, trudom i suzama, radošću svatova i tihim oplakivanjem umrlih a ne ubijanjem i zatiranjem! Ne zločinom, ma ko i s koje strane ga činio!

Po prvi put u životu pričam i svedočim ovo što ću sada reći a vi ćete, verujem, razumeti poruku:

Neposredno nakon rata, kao sveštenik, često sam na rukama danima nosio dečaka Žarka Kuljanina. To je dečak koji je nasilno i prevremeno rođen u logoru. Žarko nije mogao da se igra, on je bio paraplegičar. Bio je paralizovan, teško je govorio i slabo čuo. Njega smo mogli samo nositi jer skoro svaka funkcija njegovog tela bila je oštećena i tako je, nažalost, ostalo do današnjeg dana. Ono što nije bilo oštećeno i što je savršeno funkcionisalo jeste njegovo srce! Mnogo šta ću zaboraviti živeći na ovoj zemlji ali jedino sigurno nikada neću – a to su pogled, zagrljaj i srčanost Žarka Kuljanina, čiji je otac brutalno ubijen a – po svedočenju mnogih – glava mu je bila odsečena. Žarkova hrabra majka danas nije mogla doći jer je već godinama posvećena Žarku i borbi s njegovim bolestima i nemoćima. Posvetila se njegovom srcu u kome odjekuju suze, znoj, cvrkut ptica i poj slavuja iz Bradine! Eto, dame i gospodo, ljudi Božji, šta je rat, šta je zločin te šta oni prouzrokuju.

Jedino što rat ne može i što nikada nije mogao to je da ugasi srce u kojem obitavaju Bog, pravda, istina, mir i dobrota.

Svaki čovjek u Bosni i Hercegovini koji je prognan iz zavičaja, kome je srušen dom, kome je ubijen otac, brat, sestra, kum, prijatelj, neka zna da je najvažnije što ljudi mogu sve oteti jedni drugima, ali nam srce i ono što je u srcu ne mogu uzeti. Iz srca ljudi izvija se zlo ili dobro i nije moguće uzeti ono što je u njihovim srcima pa su zato uzaludni zlo i zločini, ubistva i otimanja. Kada dođemo na pravedeni sud, neće nas Bog pitati šta smo stekli novcem, prevarom, ubistvima, zločinima, niti koliko imamo novca i imanja. Naprotiv, reći će samo: „Daj mi svoje srce da vidim jesi li moj!“

I dok svetski lideri prete jedni drugima, narod gleda vesti i očekuje od njih odgovornost. A oni bi, u stvari, trebalo da budu svesni da će i njima i nama biti potreban dobar odgovor na pitanje šta imamo u svom srcu? A ne šta imamo od naoružanja, moći ili sile.

Ovo je čas kada je pametno i prilično da pogledamo u svoja srca, da nas kakva tama ne bi obuzela.

Važno je da naučimo kakvo je zlo gaziti po ljudskim suzama, po ljudskom znoju i kako je tek strašno zagaziti u ljudsku krv. Da Bog sačuva od tog iskušenja svakog čoveka na zemlji, a naročito svako biće u ovoj napaćenoj državi, koja je toliko zla, nevolja i čemera pretrpela i podnela.

Neka nam ovo mesto nezapamćenog stradanja bude večita opomena i podsetnik na to kako nikada više ne smemo dozvoliti da ovom zemljom zavladaju mržnja, osveta i strah. Nikada i nipošto. Neka nam srca budu čista i otvorena za ljubav, za dobrostiva dela i blage reči. Neka nam Žarkov primer i stradanje budu uvek pred očima kako više nijedno dete ne bi iskusilo Žarkovu sudbinu i kako nijedno mesto ne bi doživelo sudbinu Bradine!

Episkop zahumsko-hercegovački i primorski

GRIGORIJE

Komentari