Nele Karajlić je za knjigu “Preko praga“ kazao da isijava posebnom toplinom, te da da je posebno oduševljen vladikinim pristupom likovima, pa čak i negativnim za koje nalazi  prostora za opravdanje i oprost:

 – Jako lepo mi je bilo čitati to kako vladika u svom tekstu deli ljude – i to je podela koju i ja favorizujem. To je podela na ljude i neljude, bez obzira na veru i naciju -rekao je Karajlić.

On je naglasio da se kroz knjigu vladike Grigorija vidi i posebna ljudskost i humanost koju vladika Grigorije ima:

– Vladika je kroz svoju priču rekao i to da mi odlazimo tamo odakle smo i došli i njegov pogled na smrt je mene ohrabrio, a pretpostavljam da je to bila i namera pisca, da nas uveri i ohrabri da je vera nešto što nam garantuje lakše preseljenje – smatra Karajlić.

Vladika Grigorije je odgovarajući na pitanja prisutnih govorio o mnogim temama, a između ostalog i ljubavi kazavši da ljubav nije data već zadata:

– Vrlo često mladići i devojke čekaju ljubav. Ljubav nije data, već zadata. Ako tako shvatimo život i svet onda ćemo uvek da budemo srećni, jer uvek ima neko ko nas voli i mi uvek možemo u sebi da nađemo životne sokove da možemo da volimo. Zbog toga je i ljubav prema sebi nešto dobro. Zato treba da volimo sebe, ali tako da volimo i druge. U tom slučaju ima šanse da bude dobro – poručio je vladika Grigorije.

Vladika je odgovarajući na pitanja publike kazao i to kako smo stalno između izbora dobra i zla, između da i ne:

– Međutim ja sam u jednom trenutku bavljenja teologijom počeo da shvatam da ne postoji izbor između “da” i “ne”, postoji samo “da”. To sam shvatio na venčanju. To je jedini pravi izbor. “Da” životu i “da” ljubavi. Ima samo opcija “da“ – naglasio je vladika Grigorije.

Upitan o tome da li smo ugroženi prisustvom drugih religija, vladika Grigorije je rekao da je to zapravo prednost. Ispričao je kako je  u svom rodnom Varešu bio jedini Srbin u srednjoj školi što ga je podsticalo da bude bolji:

– Jedne godine su mi rekli da su naši đaci najbolji u Gimnaziji u Mostaru. Od tri najbolja đaka, tri su bila Srbina, a ima ih možda svega pet u toj školi – kazao je vladika dodajući da je konkurencija dobra:

– Mi ne treba da mislimo da smo superiorni, već da uzmemo od svih što je najbolje i da imamo svoj kofer – rekao je vladika napominjući da ima mnogo toga da se nauči od drugih, ali da ne treba da imamo nikakve komplekse od drugih.

Govoreći o ljudima koji su mu bili inspiracija za knjigu, vladika Grigorije govorio je o važnosti običnih ljudi i susretima s mnogima od njih. Tako je prisutnima ispričao i svoj nedavni susret sa jednim Kinezom u Diseldorfu koji mu je izlečio glavobolju.

– Jedan Kinez u Diseldorfu izlečio mi je glavobolju. Iglicama me boo, osam puta sam išao na terapiju i već tri meseca me ne boli glava. Dok sam tamo odlazio pitao me šta radim. Kada sam rekao da mi pošalje račun napisao mi je pismo. U pismu piše – ja sam shvatio da vi predvodite jednu zajednicu ljudi koji se mole Bogu. Čovek koji to radi treba da bude zdrav. Ako ste vi ozdravili ja sam srećan. Sad bih trebao da vam pošaljem račun. Ako bih hteo da šaljem račun onome zbog koga sam ovo radio, to bi bio Bog, ali ne znam njegovu adresu. Prema tome neću vam slati račun. Taj Kinez je onda bio jedan od gostiju za Svetog Savu – ispričao je vladika Grigorije.

Otkrio je da je i završio B1 nivo nemačkog jezika i predložio svima da uče jezik.

Vladika Grigorije o knjizi Neleta Karajlića

– Кnjiga pred nama, koju je napisao čovek koji je večeras svojom velikom žrtvom i dobrom voljom sa nama, zaista proizvodi veliko uzbuđenje. Ona se može čitati dugo, može se čitati više dana, više noći. Može se čitati odjedanput – kako god poželite ili u kakvom se stanju nalazite. Кnjiga je po meni nešto najstažnije što još uvek funkcioniše u ovom svetu, a što je nesumnjivo dobro. Da bismo čitali knjigu mi moramo da imamo jedan napor, jedan podvig i knjiga prosto traži od nas da budemo aktivni, da je uzmemo, da joj se vratimo, da joj se posvetimo, da je čitamo, da pazimo šta smo pročitali… Кnjigu možemo kada smo zasićeni da je zatvorimo i ona nas opet tu čeka. Dok nas televizija stavlja u pasivan položaj i ako se malo izmaknemo ono prođe. I u tom smislu meni je bilo jako zanimljivo ovih dana kada sam bio premoren, a hteo sam još jednom da pažljivije pročitam Neletovu knjigu, shvatio sam kako me u stvari ona pasivnost blokira, a kako ovo što trebam da uradim treba da bude neko delo. Dakle, nije samo delo napisati knjigu nego je delo i čitati knjigu. Pogotovo je to teško kad čitamo dobru knjigu, kad čitamo duboku knjigu kao što je to „Solunska 28“.