Ipak, na Maslovljevoj skali, sam vrh kojem svi mi kao ljudi (bi trebalo da) težimo je samoostvarivanje.

Maslovljeva hijerarhija ljudskih potreba je teorija iz psihologije koju je stvorio američki psiholog Abraham Maslov, koja ističe da se ljudske potrebe mogu razvrstati u grupe, i da postoji jasna hijerarhija između tih grupa potreba. Niži nivoi potreba se moraju zadovoljiti pre nego što se aktiviraju potrebe viših nivoa.

Piramidalni prikaz Maslovljeve teorije hijerarhije ljudskih potreba, sa fiziološkim potrebama na njenom dnu.

Maslovljeva hijerarhija ljudskih potreba se sastoji od pet grupa potreba a to su, od najniže do najviše:

• fiziološke potrebe,
• potrebe za sigurnošću,
• potrebe za pripadnošću,
• potreba za uvažavanjem, i
• potreba za samoostvarenjem.

Obično se prikazuje u vidu piramide podeljene na pet nivoa, gde svaka grupa predstavlja po jedan nivo.

Fiziološke potrebe su: potreba za hranom, vodom, vazduhom, snom, seksom;

potrebe za sigurnošću: neugroženost života, stalan posao, sigurnost porodice, zdravlja, imovine;

potrebe za pripadnošću: prijateljstvo, porodica, seksualna intimnost;

potreba za uvažavanjem: samopoštovanje, uspeh, poštovanje drugih, priznanja svojih uspeha; i

potreba za samoostvarenjem: moralnost, kreativnost, spontanost, rešavanje problema, manjak predrasuda, prihvatanje činjenica.

Četiri niža nivoa (fiziološke potrebe, sigurnost, pripadnost i poštovanje) su grupisani kao potrebe nedostatka, koje se vezuju za fizičke potrebe. Zadovoljenje ovih potreba pomaže osobi da raste i razvija se kao ljudsko biće. Za razliku od njih koje se moraju zadovoljiti, potrebe rasta (samoostvarenje) se stalno razvijaju.

Osnovna pretpostavka je da se više potrebe iz ove hijerarhije pojavljuju tek nakon što su zadovoljene, većinom ili potpuno, sve potrebe nižeg nivoa.

Takođe, kada se jedna potreba zadovolji, opada značaj njene motivacione uloge, međutim, kada se neka potreba zadovolji, druga brzo zauzima njeno mesto, tako da ljudi uvek teže da zadovolje neku potrebu. Ukoliko te potrebe nedostatka nisu zadovoljene, osoba će se razviti u, fizički i psihički, nezdravu osobu.

(da citiramo Vikipediju, lepo je objašnjeno)

I upravo je u ovom poslednjem nivou suština potencijalne sreće i radosti. Možda nas isprva usrećuje ono materijalno, toliko istaknuto u današnje vreme u kojem cvetaju prodaja nekretnina, prodaja mobilnih telefona, modna industrija i sve ono što je površno i lako.

Društvo nas nekako drži na tom nivou jer, logično, moramo biti pre svega konzumenti i uzimati, uzimati, uzimati. Nadamo se da će nam to materijalno doneti i pripadanje i uvažavanje, ali neretko se desi da zanemarimo našu suštinu, a to je upravo -samoaktualizacija, tj samoostvarenje.

Evo 5 načina na koje možete da konstruktivno ispunite svoje vreme i pronađete način na koji ćete postati zaista najbolja verzija sebe.

#1 Budite kreativni

Kreativnost je nešto što je postala maltene opšta floskula kojom se kreativne industrije razbacuju, ali je zapravo nešto što se ozbiljno vežba i trenira. Kreativnost se može razviti učenjem, imitacijom, vežbom, a primeniti u apsolutno svemu što se čini.

Kreativnost ne znači originalnost, danas je to sve teže, ali znači to da se svemu pristupa čistog i punog srca, iskreno i rasterećeno.

Ne moramo baš uvek na isti način postaviti sto, ili skuvati ručak, ne moramo ići uvek na isto mesto ili nositi taj kaiš na isti način. Ne moramo biti pasivni ili ići samo po onom naučenom. Možemo, makar ponekad, biti odvažni i skrenuti drugim putem, proći novim ulicama, upisati neki neočekivani kurs, istraživati. Za mene lično, kreativnost je iznad svega – hrabrost. Pokušajte.

#2 Budite humani

Biti human je nekad sve teže i teže. Možda zato što smo kolektivno potonuli, možda zato što se zapitamo čemu sve to, ili jer se pitamo – nije li kasno. A možda zato što je humanost veliki izlet van zone komfora. Ali ne mora da bude. Humanost nije samo davanje novca ili sredstava, već i vremena, ideja, energije. Pomozite i kad se to od vas ne traži, doprinesite i kad mislite da nemate čime. Saslušajte. Podelite ručak. Podelite piće. Podelite informaciju. Prosledite nekom nešto.

#3 Budite srdačni

Kada smo počeli da urlamo jedni na druge po ulicama, da pokazujemo srednji prst ko dobar dan na putu, da psujemo gužve i redove i da smo kolektivno oličenje nestrpljenja, uzajamnog nepoštovanja i masovnog ego-tripa u kojem je “ja“ sveto i sve mu se mora dati odmah sada odmah sad? Ne znam. Ali udahnimo duboko, makar povremeno i nasmešimo se jedni drugima. Pogasimo televizije i pošasti koje nam se serviraju i pričajmo. Jedni s drugima. S decom. Sa svetom. Dišimo.

Photo by freestocks.org from Pexels

#4 Budite znatiželjni

Glavni pokretač civilizacije jeste radoznalost, odnosno znatiželja. Ona je ta koja nas vuče napred, ka novim iskustvima, ali neki to malo pogrešno shvati, pa u istom onom gorepomenutom stilu hrani svoje “ja“ pravom da ga radoznalost odvuče i na stranputicu. Ne govorim o toj znatiželji. Već onoj gladi za znanjem, za istinom, za analitikom, pa makar i demagoški za diskusijom koja je, razvojem medija nekako odavno postala sve samo ne konstruktivna. Nažalost. Sigurna sam da možemo mnogo bolje. Zar ne?

#5 Budite duhovni

Kada čujem priču kako sveštenici dele parohijanima uplatnice sa unapred UPISANIM IZNOSOM za nov parohijski (svoj lični) dom, povraća mi se. I ne čudi što onda kompletno društvo rado ulazi u modalitet u kom se sprda sa crkvom i organizovanim religijama, a ljudi se okreću itekako aktivnim sektama ili pak bezbožnosti. Ali duhovnost je nešto drugo.

Duhovnost je stanje svesti u kojem se čovek predaje razvoju vlastitog duha, kroz versku posvećenost Bogu. Sama reč ima koren u latinskom, spiritus, udah, disanje, duh. Pojam duhovnosti usko se vezuje uz religiju, no on može označavati i duševno stanje u kojemu čovek svoju pozornost okreće prema onome što se ne nalazi u njegovoj neposrednoj okolini. Na primer, proučavanje istorije ili pisanje poezije, su neki od neverskih oblika duhovnosti.

Biti duhovna osoba znači stavljati večno, metafizičko, i nematerijalno ispred prolaznog, svetovnog i tvarnog.

Duhovnost se provodi molitvom, meditacijom i moralnim življenjem.

Možemo li duhovnost ponovo uvrstiti u naše živote? Mislim da možemo, ali kada i kako – pa sad… to zavisi od svakoga od nas, zar ne?

The post Slobodno vreme koje pomaže drugima – mrdni dupe i učini nešto! appeared first on Moodiranje.

Mati Jefimija

Sve je počelo u jeku Drugog svetskog rata, kada u manastir Sveta Petka izvorska kod Paraćina, koji datira još iz srednjeg veka, dolazi igumanija Jefimija sa svojim sestrinstvom, prethodno proterane iz manastira Kovilj. Na staranje dobijaju tridesetoro izbegličke dece, što im u tom trenutku ne bi uopšte palo teško, da se manastir nije borio s velikom oskudicom.

Po završetku rata, nakon dugo razmišljanja, igumanija Jefimija odlučuje da pod manastirske skute primi decu, tačnije devojčice, ometene u razvoju, na trajnu negu i čuvanje. Prvih 20 godina Dom je bio smešten u manastirskom konaku, a NR Srbija ih je pomagala novčano.

Premda je materijalnu stranu izdržavanja Doma preuzela Država tj. Savet za socijalno staranje NR Srbije, povremeno obilazeći i vršeći nadzor, ipak su uslovi smeštaja bili oskudni, a i uslovi rada veoma teški. U konaku je bilo smešteno trideset štićenica, isključivo ženskog pola, sa najtežim umnim, psihičkim i fizičkim poremećajima. Zdravstvenu zaštitu dece je obavljao Dom narodnog zdravlja u Paraćinu. Svu dakle brigu o štićenicama vodile su monahinje, od kojih su po 4 stalno bile dežurne. Zbog specifičnosti i odgovornosti posla Mati je sestre slala u bolnice na medicinske kurseve ili su dolazili doktori u manastir da sestre upute u osnovna medicinska znanja, tako da su monahinje deci pružale osnovnu medicnisku pomoć.

Monahinje sa štićenicama

To su bile najteže godine. Vešernice nije bilo, sestre su ručno prale veš, a često su po celu noć ložile peć, da bi što više veša osušile. Sobe za smeštaj bolesnica su bile pretesne. Ali ipak je vladala besprekorna čistoća.

Polagala se velika pažnja o fizičkoj nezi dece, o njihovom zdravstvenom stanju, kao i o vaspitačkom radu sa pojedinim devojčicama lakše ometenim u razvoju, koje su od monahinja učile neke lakše kućne poslove, što im je dalo osećaj da su potrebne i korisne.

Poslednjih godina aktivno se radi na obnavljanju i unapređenju doma, no uprkos zajedničkim naporima Ministarstva za rad i socijalnu politiku i Centra za socijalni rad iz Paraćina, potrebna im je dodatna pomoć.

Marko Pavišić, humanitarac i preduzetnik iz Beograda, stupio je u kontakt s predstavnicama manastira Sveta Petka Izvorska kako im bi se pomoglo u potrepštinama i finansijski.

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=2376249565761807&set=a.109809879072465&type=3&theater

Dakle, na prvom mestu su potrebne pelene za odrasle, zatim sredstva za ličnu i kućnu higijenu. Celokupan popis stavki, šta je do sada nabavljeno i šta nedostaje, možete videti ovde.

Rok za prikupljanje pomoći je utorak, 1. oktobar, kada će se tri vozila krenuti put Paraćina kako bi se odnela pomoć ovom manastiru i humanim monahinjama.

Ukoliko želite da pomognete, novčano ili materijalno, možete kontaktirati organizatora humanitarne akcije, Marka Pavišića, 063/850 9000 ili markomark@gmail.com.

U ovu akciju se uključio i DM drogerie koji je pre dve godine istom ovom manastiru pomogao u vidu donacija mašina za veš.

The post Iza zidina ovog manastira već decenijama se odvijaju potresne scene: Vreme je da se napokon sazna istina! appeared first on Moodiranje.

Važno je razumeti kako sudimo altruističkom ponašanju koje pokazuju dobrotvorne organizacije i drugi ljudi, jer to može uticati na našu ljubaznost i davanje. Na taj način, i Judkinove i Sijemove studije imaju važne implikacije za dobrotvorne i druge filantropske uzroke.

Sijem i njen kolega su otkrili da su učesnici bili manje spremni da pomognu dobrovoljnom cilju – da daju novac u dobrotvorne organizacije, da se sami dobrovoljno ili jednostavno promovišu verbalno – ako smatraju da je volonter odnosno altruista više egoističan nego human.

“Učesnici nisu hteli da troše svoje sopstvene resurse (npr. svoje vreme, svoj novac) na kampanju koju su smatrali “zloupotrebljenom“ od strane inicijatora za kojeg su procenili da to čini iz sopstvenih egoističkih razloga“, kaže Sijem. “Ovaj nalaz je veoma relevantan, jer odluka da se ne priključi pomagačkom cilju ne samo da šteti pomagaču (kampanja ne privlači toliko sledbenika), već na kraju šteti i samim primateljima pomoći.”

Ispada da je jednako važno kome se pomaže kao i s kim dele lezajevi skf u tom procesu. Odnosno, kao što naš narod kaže, a važi za apsolutno sve na svetu – pazi s kim ležeš u krevet.

Sijemovi radovi ukazuju na to da dobrotvorne organizacije mogu biti u dvostrukoj vezi kada su u pitanju slavne ličnosti: Iako ljudi mogu imati predrasude prema osobama visokog statusa, one takođe mogu skrenuti pažnju na uzrok koji bi inače mogao da ostane neprimećen ispod našeg unutrašnjeg radara. Da ne spominjemo da sve dobrotvorne organizacije traže i publicitet kako bi privukle donacije.

Setimo se naših lokalnih skandala recimo i štete koja je naneta fondovima, pa i skandala vezanim za dobrotvorne organizacije, javne servise, i slično. Ono što ostaje je gorak ukus u ustima nacije, a to je – svi lažu, svi kradu i sve je namešteno.

Ona misli da treba da pokušamo da gledamo dalje od naših predrasuda kada smo velikodušni.

“Kada razmišljate o tome da li da darivate novac ili da se uključite u volontersku kampanju, važno je da shvatite da je na kraju važan sam čin”, kaže Siem. “Ako smatrate da će dobrotvorna kampanja doneti korist primateljima, trebate je podržati čak i ako sumnjate da se inicijatori ili vodeći ljudi upuštaju u ovu kampanju zbog sebičnih razloga.”

Kako ohrabriti dobrotu na način koji takođe povećava sreću

Pored toga, da bi se podstaklo više davanja i volontiranja, dobrotvorne organizacije bi mogle da se pozovu na emocionalne koristi altruizma, kaže Judkin.

“Dobrotvorne organizacije ne bi trebalo da se plaše da pokažu aspekte svog cilja koje izazivaju osećanja toplog sjaja”, kaže on. “Što više na to možete dati kredibilnu tvrdnju, to će ljudi biti više motivisani da daju, a dobrotvornost će biti uspešnija.”

Judkin priznaje da je njegova studija možda bila pomalo veštačka u načinu na koji je konstruisana. Srećom, mnoga dela vezana za dobrotu su i emocionalno zadovoljavajuća i široko je rasprostranjena njihova korist za druge – kao što je učestvovanje u vožnji biciklom kako bi se finansiralo istraživanje AIDS-a ili distribucija hrane za beskućnike u vašoj zajednici.

“Definitivno je slučaj da kad ljudi jednom dobiju taj dobar, “topli sjaj” osećaj od velikodušnih dela, često će i oni zapravo pomagati drugim ljudima”, kaže on.

Uloga koju emocije treba da igraju u davanju

Ovo nije prvo istraživanje koje sugeriše da se naše odluke ne daju isključivo na osnovu toga koliko koristi možemo učiniti. Druge studije su otkrile da su naše emocije u velikoj meri uključene – što nas navodi da damo istu količinu energije, pa bilo da ta organizacija pomaže i nastoji da spasi 200 ili 2.000 ljudi, i daćemo i više nakon slušanja uverljive priče jedne osobe pre nego nego nakon slušanja statistike koja opisuje stanje hiljadu ljudi u nevolji.

I u tome leži potencijalni problem: Dok prosuđivanje o davanju zasnovanom na emocijama može biti prirodno, to može dovesti i do nepoštenih ishoda. To je razlog zašto neki autori insistiraju na nepristrasnijem pristupu altruizmu – koji se ponekad naziva i “efektivni altruizam“ – u kojem ljudi nastoje da svoje davanje plasiraju tako da je dostupno za što veći broj ljudi, a ne da veruju svojim emocijama i samo ih puste da ih vode.

Judkin ima simpatije za to gledište, ali smatra da bi moglo da dovede do toga da se propusti poentu.

“Ne mislim da bi trebalo da poričemo aspekt naše ljudskosti koji donosi moralne i lične odluke na osnovu emocija”, kaže on. “Umesto toga, moramo priznati ulogu koju emocije igraju i postaju svesnije motivacije koje nas vode, tako da možemo donositi svesne odluke.”

I, umesto da potisnemo topla osećanja oko davanja, Judkin predlaže da radimo sa njima, namerno proširujući naš krug brige da uključimo ljude dalje od naših društvenih grupa.

“Moramo shvatiti da emocije igraju važnu ulogu u motivaciji zašto radimo ono što radimo“, kaže on. “Iako nema sumnje da bi u idealnom svetu svi bili vrlo racionalni kalkulatori kada se radi o pomaganju drugima, stvarnost je da ljudska bića nisu baš tako kalkulisana.”

The post Da li treba podržati dobrotvorne organizacije iako sumnjamo u njih? appeared first on Moodiranje.

Biti velikodušan – uvek ili nikad i ima li zlatne sredine?

Zamislite da vidite kako se neka žena zaustavlja na ulici da bi dala dolar beskućniku. Da li bi vas to inspirisalo da date sebe, ili biste samo nastavili da hodate?

Mnogi od nas bi bili potaknuti da daju, što bi čak moglo nadahnuti i druge da daju, stvarajući ciklus velikodušnosti. To ipak nije univerzalan odgovor. Ponekad ljudi plaćaju dobrotu, a ponekad i ne. Jasno je da nešto može da stane na put našim altruističkim impulsima. Ali šta?

Dve nove studije bacaju malo svetla na ovo pitanje. Njihovi nalazi ukazuju na to da, kada vidimo druge, naši umovi donose procene o ljudima i situaciji – što zauzvrat utiče na to da li dajemo sebe ili ne. Razumevanje tih sudova i to na koji način raditi s njima može pomoći u širenju ljubaznosti u našim zajednicama i širom sveta.

Kako sudimo altruističnim delima

Kada vidimo da se ljudi bave dobrotvornim i humanitarnim radom, kaže se u jednoj novoj studiji, mi ih procenjujemo delom i na osnovu njihovog socijalnog statusa.

U ovoj studiji, učesnici su pročitali fiktivni medijski izveštaj o tome da je jedan nemački volonter delio hranu izbeglicama u izbegličkom centru. U nekim slučajevima, dobrovoljac je bio poznata javna ličnost ili profesionalac sa pretpostavljenim visokim prihodom (berzanski posrednik); u drugima, osoba je bila svakodnevni građanin ili je imala niži ekonomski status (stolar). Izveštaji su se takođe razlikovali u pogledu toga da li je prikazani dobrovoljac želeo da se njihova velikodušnost objavi ili da li je osoba u pitanju pokušala (ali nije uspela) da zadrži privatnost.

Nakon što su pročitali izveštaje, učesnicima je postavljeno pitanje vezano za to da procene koliko su altruistični bili motivi volontera (nasuprot egoističnom ili egocentričnom).

Rezultati su pokazali da kada su volonteri bili višeg društvenog statusa, ljudi su smatrali da su više egoistični nego altruistički, bez obzira na njihovu želju za publicitetom. Takođe, volonteri koji su želeli da daju svoje mišljenje smatraju se manje altruističnim, bez obzira na njihov društveni status. Ova dva faktora su se nadopunjavala, tako da su ljudi smatrali da su volonteri koji imaju visok status i koji žele publicitet najmanje altruistični.

“Ovi nalazi pokazuju da ljudi ne procenjuju dobro druga dela kao altruistično motivisana”, kaže glavni autor Birte Siem iz FernUniversitat u Nemačkoj. “Jedno i isto ponašanje – deljenje hrane izbeglicama u smeštaju izbeglica u Nemačkoj – može dovesti do procene da je su u pitanju altruistična ili egoistična ponašanja, u zavisnosti od gornjih faktora.”

Davanje ili trgovina emocijama?

Društveni status i želja za publicitetom nisu jedini faktori koji utiču na to kako mi gledamo na davanje. Druga studija sugeriše da to takođe zavisi od toga koliko je emocionalno nagrađivanje davanja – iako možda ne onako kako ste očekivali.

U ovoj drugoj studiji, učesnici pročitaju scenarije o činovima velikodušnosti koji su se razlikovali u tome koliko bi oni proizveli taj “topli sjaj” koji donosi osećaj davanja u odnosu na to koliko će primaoci dobiti. Na primer, davanje cveća malom detetu učinilo bi da se davalac oseća dobro, ali ne donosi mnogo koristi, dok bi pisanje čeka velikoj dobrotvornoj organizaciji pomoglo mnogim ljudima, ali ne bi proizvelo mnogo topliji sjaj. Obezbediti beskućnicima udoban i topao prostor gde su za njih pripremljeni lezajevi i posteljina moglo bi se uzeti zdravo za gotovo, ili pak smatrati nedovoljnim čak.

Učesnici su zamišljali da igraju ulogu davalaca u svakom scenariju i ocenjivali koliko će se osećati dobro – to je mera tzv. “toplog sjaja“, kao i koliko će koristi drugi dobiti od onoga što se daje. Zatim su procenili koliko je “pohvalan” svaki čin velikodušnosti.

Istraživači su otkrili da, iako su ljudi mislili da su svi oblici davanja hvale vredni, oni bi ipak ocenili davanje kao dela koja su proizvela osećaj “toplog sjaja” kao znatno više pohvalne od onih koji su doneli recimo značajnu materijalnu korist. Ovo je iznenadilo Daniela Judkina, glavnog autora studije.

“Mislili biste da je ono što čini nešto dobrim ili hvale vrednim jeste neki sveukupni efekat koji ima na druge, a ne osećaj koji ste dobili od toga”, kaže on.

Ali, dodaje on, ovo ima smisla kada gledamo kroz sočivo evolucije. Pošto su istorijski ljudi više vremena provodili u malim, bliskim zajednicama, ljudi su verovatno naučili da se oslanjaju na svoje emocije kada brzo procenjuju ponašanje drugih, uključujući i njihov altruizam.

“Mi smo osetljiviji na načine na koji su dobra dela primetna, merljiva i emocionalno zadovoljavajuća nego na to koliko su ona apstraktno dobra”, kaže Judkin.

* Nastavak teksta pročitajte ovde

The post Zašto za neko dobro delo kažemo da je altruizam, a za drugo da je egocentričnost? appeared first on Moodiranje.