fbpx

Slobodno vreme koje pomaže drugima – mrdni dupe i učini nešto!

Postoji toliki “hajp“ oko toga šta je slobodno vreme i šta ono ljudima znači, a to je možda posledica toga što su ljudi nezadovoljni, neispunjeni, opterećeni poslovima koje ne vole i za koje se osećaju da moraju da rade.

To je realnost, nije ni dobro ni loše, ali kao da je upravo zbog toga ponedeljak postao najomraženiji dan (iako mnogi rade i vikendom i noću), a vreme za odmor vreme za bekstvo, razonodu ili jednostavno opuštanje i zaboravljanje svega.

Ipak, na Maslovljevoj skali, sam vrh kojem svi mi kao ljudi (bi trebalo da) težimo je samoostvarivanje.

Maslovljeva hijerarhija ljudskih potreba je teorija iz psihologije koju je stvorio američki psiholog Abraham Maslov, koja ističe da se ljudske potrebe mogu razvrstati u grupe, i da postoji jasna hijerarhija između tih grupa potreba. Niži nivoi potreba se moraju zadovoljiti pre nego što se aktiviraju potrebe viših nivoa.

Piramidalni prikaz Maslovljeve teorije hijerarhije ljudskih potreba, sa fiziološkim potrebama na njenom dnu.

Maslovljeva hijerarhija ljudskih potreba se sastoji od pet grupa potreba a to su, od najniže do najviše:

  • fiziološke potrebe,
  • potrebe za sigurnošću,
  • potrebe za pripadnošću,
  • potreba za uvažavanjem, i
  • potreba za samoostvarenjem.

Obično se prikazuje u vidu piramide podeljene na pet nivoa, gde svaka grupa predstavlja po jedan nivo.

Fiziološke potrebe su: potreba za hranom, vodom, vazduhom, snom, seksom;

potrebe za sigurnošću: neugroženost života, stalan posao, sigurnost porodice, zdravlja, imovine;

potrebe za pripadnošću: prijateljstvo, porodica, seksualna intimnost;

potreba za uvažavanjem: samopoštovanje, uspeh, poštovanje drugih, priznanja svojih uspeha; i

potreba za samoostvarenjem: moralnost, kreativnost, spontanost, rešavanje problema, manjak predrasuda, prihvatanje činjenica.

Četiri niža nivoa (fiziološke potrebe, sigurnost, pripadnost i poštovanje) su grupisani kao potrebe nedostatka, koje se vezuju za fizičke potrebe. Zadovoljenje ovih potreba pomaže osobi da raste i razvija se kao ljudsko biće. Za razliku od njih koje se moraju zadovoljiti, potrebe rasta (samoostvarenje) se stalno razvijaju.

Osnovna pretpostavka je da se više potrebe iz ove hijerarhije pojavljuju tek nakon što su zadovoljene, većinom ili potpuno, sve potrebe nižeg nivoa.

Takođe, kada se jedna potreba zadovolji, opada značaj njene motivacione uloge, međutim, kada se neka potreba zadovolji, druga brzo zauzima njeno mesto, tako da ljudi uvek teže da zadovolje neku potrebu. Ukoliko te potrebe nedostatka nisu zadovoljene, osoba će se razviti u, fizički i psihički, nezdravu osobu.

(da citiramo Vikipediju, lepo je objašnjeno)

I upravo je u ovom poslednjem nivou suština potencijalne sreće i radosti. Možda nas isprva usrećuje ono materijalno, toliko istaknuto u današnje vreme u kojem cvetaju prodaja nekretnina, prodaja mobilnih telefona, modna industrija i sve ono što je površno i lako.

Društvo nas nekako drži na tom nivou jer, logično, moramo biti pre svega konzumenti i uzimati, uzimati, uzimati. Nadamo se da će nam to materijalno doneti i pripadanje i uvažavanje, ali neretko se desi da zanemarimo našu suštinu, a to je upravo -samoaktualizacija, tj samoostvarenje.

Evo 5 načina na koje možete da konstruktivno ispunite svoje vreme i pronađete način na koji ćete postati zaista najbolja verzija sebe.

#1 Budite kreativni

Kreativnost je nešto što je postala maltene opšta floskula kojom se kreativne industrije razbacuju, ali je zapravo nešto što se ozbiljno vežba i trenira. Kreativnost se može razviti učenjem, imitacijom, vežbom, a primeniti u apsolutno svemu što se čini.

Kreativnost ne znači originalnost, danas je to sve teže, ali znači to da se svemu pristupa čistog i punog srca, iskreno i rasterećeno.

Ne moramo baš uvek na isti način postaviti sto, ili skuvati ručak, ne moramo ići uvek na isto mesto ili nositi taj kaiš na isti način. Ne moramo biti pasivni ili ići samo po onom naučenom. Možemo, makar ponekad, biti odvažni i skrenuti drugim putem, proći novim ulicama, upisati neki neočekivani kurs, istraživati. Za mene lično, kreativnost je iznad svega – hrabrost. Pokušajte.

#2 Budite humani

Biti human je nekad sve teže i teže. Možda zato što smo kolektivno potonuli, možda zato što se zapitamo čemu sve to, ili jer se pitamo – nije li kasno. A možda zato što je humanost veliki izlet van zone komfora. Ali ne mora da bude. Humanost nije samo davanje novca ili sredstava, već i vremena, ideja, energije. Pomozite i kad se to od vas ne traži, doprinesite i kad mislite da nemate čime. Saslušajte. Podelite ručak. Podelite piće. Podelite informaciju. Prosledite nekom nešto.

#3 Budite srdačni

Kada smo počeli da urlamo jedni na druge po ulicama, da pokazujemo srednji prst ko dobar dan na putu, da psujemo gužve i redove i da smo kolektivno oličenje nestrpljenja, uzajamnog nepoštovanja i masovnog ego-tripa u kojem je “ja“ sveto i sve mu se mora dati odmah sada odmah sad? Ne znam. Ali udahnimo duboko, makar povremeno i nasmešimo se jedni drugima. Pogasimo televizije i pošasti koje nam se serviraju i pričajmo. Jedni s drugima. S decom. Sa svetom. Dišimo.

hpv infekcija
Photo by freestocks.org from Pexels

#4 Budite znatiželjni

Glavni pokretač civilizacije jeste radoznalost, odnosno znatiželja. Ona je ta koja nas vuče napred, ka novim iskustvima, ali neki to malo pogrešno shvati, pa u istom onom gorepomenutom stilu hrani svoje “ja“ pravom da ga radoznalost odvuče i na stranputicu. Ne govorim o toj znatiželji. Već onoj gladi za znanjem, za istinom, za analitikom, pa makar i demagoški za diskusijom koja je, razvojem medija nekako odavno postala sve samo ne konstruktivna. Nažalost. Sigurna sam da možemo mnogo bolje. Zar ne?

#5 Budite duhovni

Kada čujem priču kako sveštenici dele parohijanima uplatnice sa unapred UPISANIM IZNOSOM za nov parohijski (svoj lični) dom, povraća mi se. I ne čudi što onda kompletno društvo rado ulazi u modalitet u kom se sprda sa crkvom i organizovanim religijama, a ljudi se okreću itekako aktivnim sektama ili pak bezbožnosti. Ali duhovnost je nešto drugo.

Duhovnost je stanje svesti u kojem se čovek predaje razvoju vlastitog duha, kroz versku posvećenost Bogu. Sama reč ima koren u latinskom, spiritus, udah, disanje, duh. Pojam duhovnosti usko se vezuje uz religiju, no on može označavati i duševno stanje u kojemu čovek svoju pozornost okreće prema onome što se ne nalazi u njegovoj neposrednoj okolini. Na primer, proučavanje istorije ili pisanje poezije, su neki od neverskih oblika duhovnosti.

Biti duhovna osoba znači stavljati večno, metafizičko, i nematerijalno ispred prolaznog, svetovnog i tvarnog.

Duhovnost se provodi molitvom, meditacijom i moralnim življenjem.

Možemo li duhovnost ponovo uvrstiti u naše živote? Mislim da možemo, ali kada i kako – pa sad… to zavisi od svakoga od nas, zar ne?

Preporuke s weba

Komentari