fbpx

Zašto za neko dobro delo kažemo da je altruizam, a za drugo da je egocentričnost?

U današnje vreme biti svedok nekom ljubaznom i uviđajnom činu, kao što je davanje, postalo je skoro pa nenormalno ponašanje.

0

Kuda od da se okrenemo, ljudi se žale na to koliko su svi oko nas, glasni, grandomanski nastrojeni, “ja, pa ja” stava i uopšte koliko smo postali nesvesni drugih i našeg mesta u koordinatnom sistemu postojanja i kohabitacije. S druge strane, ima neke nade da kada uvidimo ta druga ponašanja, kao što je davanje, to nas nas inspirisati da budemo, možda, i sami ljubazni – u zavisnosti od stanja naših emocija i suda koji imamo o tome.

Biti velikodušan – uvek ili nikad i ima li zlatne sredine?

Zamislite da vidite kako se neka žena zaustavlja na ulici da bi dala dolar beskućniku. Da li bi vas to inspirisalo da date sebe, ili biste samo nastavili da hodate?

Mnogi od nas bi bili potaknuti da daju, što bi čak moglo nadahnuti i druge da daju, stvarajući ciklus velikodušnosti. To ipak nije univerzalan odgovor. Ponekad ljudi plaćaju dobrotu, a ponekad i ne. Jasno je da nešto može da stane na put našim altruističkim impulsima. Ali šta?

Dve nove studije bacaju malo svetla na ovo pitanje. Njihovi nalazi ukazuju na to da, kada vidimo druge, naši umovi donose procene o ljudima i situaciji – što zauzvrat utiče na to da li dajemo sebe ili ne. Razumevanje tih sudova i to na koji način raditi s njima može pomoći u širenju ljubaznosti u našim zajednicama i širom sveta.

Kako sudimo altruističnim delima

Kada vidimo da se ljudi bave dobrotvornim i humanitarnim radom, kaže se u jednoj novoj studiji, mi ih procenjujemo delom i na osnovu njihovog socijalnog statusa.

U ovoj studiji, učesnici su pročitali fiktivni medijski izveštaj o tome da je jedan nemački volonter delio hranu izbeglicama u izbegličkom centru. U nekim slučajevima, dobrovoljac je bio poznata javna ličnost ili profesionalac sa pretpostavljenim visokim prihodom (berzanski posrednik); u drugima, osoba je bila svakodnevni građanin ili je imala niži ekonomski status (stolar). Izveštaji su se takođe razlikovali u pogledu toga da li je prikazani dobrovoljac želeo da se njihova velikodušnost objavi ili da li je osoba u pitanju pokušala (ali nije uspela) da zadrži privatnost.

Nakon što su pročitali izveštaje, učesnicima je postavljeno pitanje vezano za to da procene koliko su altruistični bili motivi volontera (nasuprot egoističnom ili egocentričnom).

davanje

Rezultati su pokazali da kada su volonteri bili višeg društvenog statusa, ljudi su smatrali da su više egoistični nego altruistički, bez obzira na njihovu želju za publicitetom. Takođe, volonteri koji su želeli da daju svoje mišljenje smatraju se manje altruističnim, bez obzira na njihov društveni status. Ova dva faktora su se nadopunjavala, tako da su ljudi smatrali da su volonteri koji imaju visok status i koji žele publicitet najmanje altruistični.

“Ovi nalazi pokazuju da ljudi ne procenjuju dobro druga dela kao altruistično motivisana”, kaže glavni autor Birte Siem iz FernUniversitat u Nemačkoj. “Jedno i isto ponašanje – deljenje hrane izbeglicama u smeštaju izbeglica u Nemačkoj – može dovesti do procene da je su u pitanju altruistična ili egoistična ponašanja, u zavisnosti od gornjih faktora.”

Davanje ili trgovina emocijama?

Društveni status i želja za publicitetom nisu jedini faktori koji utiču na to kako mi gledamo na davanje. Druga studija sugeriše da to takođe zavisi od toga koliko je emocionalno nagrađivanje davanja – iako možda ne onako kako ste očekivali.

U ovoj drugoj studiji, učesnici pročitaju scenarije o činovima velikodušnosti koji su se razlikovali u tome koliko bi oni proizveli taj “topli sjaj” koji donosi osećaj davanja u odnosu na to koliko će primaoci dobiti. Na primer, davanje cveća malom detetu učinilo bi da se davalac oseća dobro, ali ne donosi mnogo koristi, dok bi pisanje čeka velikoj dobrotvornoj organizaciji pomoglo mnogim ljudima, ali ne bi proizvelo mnogo topliji sjaj. Obezbediti beskućnicima udoban i topao prostor gde su za njih pripremljeni lezajevi i posteljina moglo bi se uzeti zdravo za gotovo, ili pak smatrati nedovoljnim čak.

Učesnici su zamišljali da igraju ulogu davalaca u svakom scenariju i ocenjivali koliko će se osećati dobro – to je mera tzv. “toplog sjaja“, kao i koliko će koristi drugi dobiti od onoga što se daje. Zatim su procenili koliko je “pohvalan” svaki čin velikodušnosti.

Istraživači su otkrili da, iako su ljudi mislili da su svi oblici davanja hvale vredni, oni bi ipak ocenili davanje kao dela koja su proizvela osećaj “toplog sjaja” kao znatno više pohvalne od onih koji su doneli recimo značajnu materijalnu korist. Ovo je iznenadilo Daniela Judkina, glavnog autora studije.

“Mislili biste da je ono što čini nešto dobrim ili hvale vrednim jeste neki sveukupni efekat koji ima na druge, a ne osećaj koji ste dobili od toga”, kaže on.

Ali, dodaje on, ovo ima smisla kada gledamo kroz sočivo evolucije. Pošto su istorijski ljudi više vremena provodili u malim, bliskim zajednicama, ljudi su verovatno naučili da se oslanjaju na svoje emocije kada brzo procenjuju ponašanje drugih, uključujući i njihov altruizam.

“Mi smo osetljiviji na načine na koji su dobra dela primetna, merljiva i emocionalno zadovoljavajuća nego na to koliko su ona apstraktno dobra”, kaže Judkin.

* Nastavak teksta pročitajte ovde

Komentari