fbpx

Izvini influenseru, nisam te prepoznala: Jesmo li tako kul i bez mobilnih telefona?

Novi trend je tu. Svi smo beskrajno mudri, citati pljušte na sve strane i priznajem, pored sopstvenih smislenih ili možda nekome besmislenih misli, podelim misli nekih od sve brojnijih instagram influensera, lifestyle coacheva, zabavnih naloga, a zasigurno uvek rado i prijatelja koje podržavam, a koji se bore da postignu nešto danas i ovde.

0

I realnost je po svemu tome naizgled divna. Svi se volimo. Svi smo super. I iskusni i prekajani stručnjaci, i oni na početku koje treba malo pogurati. Hajde svi da navijamo jedni za druge. A onda, hajde da merimo vrednost jedni drugih kroz like, follow ili add friend. Mislite da nije tako? Hajde dobro se zapitajte.

Međuljudski odnosi na testu

Jedna od mojih najboljih prijateljica, sestra da kažem, saborac i najdivniji saradnik na svetu – me ne prati na Instagramu. Prijatelj za kojeg navijam svakodnevno i sa kojim sam u svakodnevnoj komunikaciji.

Da li to znači da ona i slični njoj nisu moji “pravi prijatelji”? Naprotiv.

Društvene mreže nameću nove, poprilično imaginarne principe poštovanja, međuljudskih odnosa, a do narušavanja istih lako dolazi – samo jednim klikom.
Nažalost, odnosi sa ljudima oko nas nisu jednostavna tehnika da se lako popravi kao što slomljeni telefon odnesemo u servis mobilnih telefona. Isto tako, u toj analogiji, ti pratioci iliti followeri, možda se nabavljaju danas lako kao da je u pitanju prodaja mobilnih telefona u Beogradu, a možda su dugoročno samo jedna velika šarena laža. Zato u svetu marketinga sve veći hajp nastaje oko takozvanih mikroinfluensera. To je onaj zapravo stari i najstariji vid reklame-preporuka prijatelja. Konačno se vraća svet konceptu kvaliteta iznad kvantiteta. Ali, da li je to on što svet zapravo – i želi? I ko su ti prijatelji danas?

Pratimo li se?

Možda je i dalje naša palanačka svest samo ta koja obraća pažnju da li je brojka pratilaca obavezno veća od broja zapraćenih naloga. Jedna loše plasirana ideja o brojkama uopšte dovela je do masovne pojave prodaje i kupovine pratilaca, akcija follow-unfollow koje po meni posebno štete brendovima iako možda daju kvantitativne rezultate, loših sistema automatizacije i neshvatanja dinamike društvenih mreža uopšte. Jer suština poslovnih naloga je ista kao i privatnih – a to su ljudi.

Svi smo ljudi. I kupci i prodavci. I kreatori i konzumenti.

Rekla bih da postoje dve sukobljene struje. Jedna sterilna, egoistična, egocentralna, i druga, više altruistička, i dalje zabavna, ljudska. U prvoj su korisnici preterano fokusirani na to da su im mreže poslovni kanali, očekuju svet da se posveti njima, a ciklusno se bave drugima, po potrebi. Druga struja je impulsivnija, organic, sa manje planiranja, a više realnih reakcija. Prva podrazumeva ozbiljno planiranje, a druga je više izraz trenutka. Obe su idealne za svog korisnika. Obe služe istoj svrsi. Da kreiraju mikrokosmos u kojem će se vlasnik naloga zagubiti, pronaći, inspirisati ili zadovoljiti neku svoju potrebu i tom vremenu koliko na određenoj platformi provede. To i jeste lepota, ali i izazov društvenih mreža. Nijedna struktura nije na istoj platformi ista, nijedan doživljaj identičan, nijedan korisnik isti.

Ako algoritmi ne mogu sa 100% preciznošću da procene nekoga, kako možemo tek mi? Kako možemo da pronađemo istinu u svim tim vizuelnim jednosmernim prezentacijama lišenih onog surovog, životnog, realnog?

Jesmo li tako kul i izvan mobilnih telefona?

Već duže vreme se priča o tome kako društvene mreže doprinose širenju depresije kod mladih, desenzibilizacije i problema sa bioritmom i snom. Da ne govorimo o problemima u već spomenutim međuljudskim odnosima. Kada je postalo realno da istovremeno znamo o nekome i previše i – premalo, ili čak možda ništa zapravo?

Rekla bih da nismo baš toliko kul. I to je OK. Jer smo samo ljudi.

U svetu bez filtera, dok se bunimo što ljudi psuju u saobraćaju – i sami to činimo.

  • Dok se zgražavamo nad zagađenjem – i dalje koristimo plastične kese.
  • Dok pričamo kako ljudi sa krhkim egom napadaju druge, prvi i sami to činimo i na to reagujemo.
  • Dok pričamo da se uspešni ne bave drugima – prvi se time bavimo i pokrećemo izakulisne kampanje protiv onih koji se sa nama ne slažu.
  • Dok šaljemo lajkove online – ne postojimo irl (in real life).
  • Dok širimo pozitivu – gušimo se u sebi.
  • Dok online lako nekog izopštimo iz našeg sveta – u stvarnosti ga ne želimo ispustiti, ili pak – zdušno podržavamo njegov rad (nisu lični primeri).

Skoro me je jedna naša javna ličnost blokirala jer sam primetila da aktivno u svojim objavama napada jednu moju poznanicu iz sfere lajfkoučinga. Pitala sam samo zašto, jer jako cenim njen rad, a ne shvatam zbog čega toliko očigledno nju baš uzima na zub. Ne samo što me je bez reči blokirala, već je sa svog naloga izbrisala sve klipove, prestala to da radi, sasvim stihijski i ishitreno, a ja i dalje planiram svim srcem da uživam na njenom nastupu, kao i uvek. Bila sam iznenađena, jer smo i ranije imale veoma prijatnu komunikaciju, a i nisam navikla da me iko blokira (osim možda razočaranih i navalentnih ljudi kojih se treba čuvati i decu edukovati o tome što više). Možda ovo deluje paradoksalno, ali meni potpuno ima smisla. Možda joj je bio loš dan. Možda sam joj uletela u sred neke druge lične drame. Možda jednostavno postoji neka izakulisna priča koju sam sticajem okolnosti uočila. I više nije bitno šta je.

Dok postoji block, postoji unblock, dok postoji follow, postoji i unfollow, dok postoji friend – tu je i unfriend.

Sve je pojeftinjeno. I podrška, i zamerka, i pitanje, i sve se svelo na lajkovanje duplim klikom, na instant srce ili thumbs up. Jedan dan nekoga preporučite, podržite njegov ili njen rad, drugi dan ta ista osoba odluči da je poštovanje irelevantna kategorija spram ličnih ego tripova. Jedan dan neko napravi akciju uzajamne podrške u okvirima grupe, a to drugi zloupotrebe za svoje potrebe i iskoriste. Bog zna da je mnogo onih koji samo žele da vas iskoriste ili da se kroz povezivanje sa vama prikažu na određeni način kroz identifikaciju. Prava vrednost je uvek i vazda zato bila u delima, ne rečima ili vremenu koje vam neko posvećuje online.

Ne povređuje unfollow. Povređuje lažnost svega toga, nebitnost pretvorena u ličnu važnost, pod velom ideje da smo toliki centri sopstvenih mikrokosmosa da naše aktivnosti treba da u drugima pobude poštovanje, a možda duboko u sebi ne želimo kritiku da čujemo jer je etiketiramo kao zavist, mišljenja kao manje vredna ako su od prijatelja, a ne pohvale od lažnih obožavalaca. I tu je ključ budućih problema. Što na kraju dana i svih interakcija, ti avatari nisu tu oko nas, ta vrednost postaje kao fiks koji mora da se svakodnevno unosi, a uživanje u životu negde više ne zavisi sasvim od naših realnih želja, već počinje da se identifikuje sa htenjima te virtuelne persone, a to je nemogući pritisak.

Ipak, svi smo ljudi koji traže svoj put sada ne samo više u stvarnom relmu života već i na virtuelnim platformama, menadžeri svojih svetova, moderatori svojih kosmosa, analitičari svoje vrednosti.

Ali ne zaboravite nikada gde je stvarna vrednost, ne doživljavajte stvari lično.

Budimo uvek pre svega pristojni. Pozitivni. Podržimo prijatelje koji rade na nečemu, pokrenimo taj ciklus pozitive. To je onda onaj pravi butterfly effect, koji donosi lančanu reakciju kakva ima smisla. Mi biramo kakva će da bude. Ali neka bude stvarna. I konstantna. I prema svima.

Komentari