Njihov glas je bio protiv toga da se na žene gleda kao na objekte: vrednovanje po fizičkom izgledu, podređivanje i igranje po pravilima koja nameću muškarci. Jako je simptomatičan uvid da i žene iz Južne Afrike, koja je tada bila pod aparthejdom (represivna vladavina “belih” nad tamošnjim stanovništvom) i žene iz Evrope, koja se uzima za kolevku civilizacije i demokratije, bore sa diskriminacijom.

Elem, 50 godina nakon ovog izbora, slobodno mogu da zaključim da nismo puno evolutivno odmakli. Zapravo, još smo više zatupljeni i zatucani! Tehnologija napreduje neumitnom brzinom, imamo svo znanje i informacije ovog sveta gotovo na klik, a šta mi radimo? Umesto da radimo na širenju svog duha, svađamo se po internetu. Stvaramo neki neoaparthejd, društvene rascepe, polarizaciju, osuđivanje svega što se može osuditi. “Provokativno oblačenje poziva na silovanje”, “Dužnost žene je da rađa”, “Obaveza žene je da brine o kući”.

Diskriminacija po poslednjoj modi

Pet decenija nakon pomenutog izbora za mis, desila se ozbiljna zamena teza. Danas se žene lepo oblače, mogu da rade poslove od pilota do predsednika države, i čini se da je svaki poziv na ravnopravnost neosnovan i akt “ludih feministkinja”.

Ali!

Koliko puta ste prisustvovali u ismevanju nečijeg fizičkog izgleda (najčešće kilograma), životnih izbora (udaja, rađanje), diskriminaciji pri zapošljavanju?

Lično sam čuo neke veoma ugledne muškarce kako tvrde da žena ima “ulogu”, da je predodređena da rađa i brine o kući, a sve van toga su “budalarije modernih vremena”.

Takoreći, biti žena je uslužna delatnost

Koliko ovo smatram pogrešnim, ne mogu vam opisati! Pre svega, žena je ljudsko biće! Bez žena ovaj svet ne bi postojao. Njihov uticaj je nemerljiv. I još nešto da vam kažem, žene treba da imaju izbor! Jer tek u punoj, pravoj slobodi odlučivanja, one bivaju najbolje moguće verzije sebe, a samim time je bolje svima nama.

Zato kažem da svaki pametan muškarac treba da bude feminista

Ohrabrite svoje majke, supruge, sestre, ćerke, drugarice, da budu samostalne, sposobne, jake. Podržite ih u njihovim izborima, dajte im vetar u leđa za njihove snove! Šta bi vam bilo draže, da vaša ćerka postane žrtva sudbine, da kvalitet njenog života zavisi od milosti i dobre volje čoveka za kog se udala, ili, da izraste u sjajnu i kvalitetnu osobu, koja ima i karijeru i porodicu, ali zato što je tako odabrala, a ne što joj ne neko nametnuo?! Ili još gore, zato što društvo tako očekuje?

Možda vam ove moje reči zvuče čudno ako se uzme u obzir da sam oženjen, s troje dece, i da sam, što bi se reklo, tradicionalan tip muškarca. E pa vidite, biti tradicionalan i osvešćen, ne isključuje jedno drugo!

Moja Dragana je predivna supruga, brižna i nežna majka, a isto tako, moj partner u poslu. Moja kći Olga je jedna bistra tinejdžerka s kojom uživam da razgovaram i koju ću podržati u svim njenim izborima. Moju firmu vode žene. Svima njima sam beskrajno zahvalan.

A na čemu bih imao da im budem zahvalan kada bi ih gledao iz pozicije nadmoći, diskriminušuće, kao stvorenja koja ne valjaju “ako ne ispunjavaju svoju svrhu”?

“Živiš u svetu koji si odabrao i za koji si se izborio”, jedna je od najmoćnijih rečenica iz pomenutog filma. Vršiti nad nekim represiju i diskriminaciju samo zato što nije prema tvojim standardima, stavlja te u poziciju da i sam budeš žrtva toga, a pametan čovek to ne radi, složićemo se.

p.s. reč feminizam sam iskoristio u njenom izvornom kontekstu (ravnopravnost i poštovanje prema ženama), od svih naknadnih zloupotreba i pogrešno tumečenih definicija se ograđujem.

Nebojša Grnčarski, vlasnik modne agencije Select

The post Nebojša Grnčarski: Zašto svaki pametan muškarac treba da bude feminista appeared first on Moodiranje.

Ipak, svake godine se pojavljuje izvestan broj mladih ljudi koji žele da se okušaju u ovom poslu, a nemaju potrebne informacije. Za njih smo spremili detaljan vodič kako postati model i ostvariti značajnu karijeru u ovom lepom i zahtevnom biznisu.

Kako postati model i kada je pravo vreme

S obzirom da na današnjim pistama možemo sresti ljude od 7 do 77, neki će zaključiti da nikad nije kasno. Ipak, najbolje je da se ovom poslu posvetite kada to zaista odlučite i kada ste u potpunosti zreli.

Za tinejdžere je idealno da se prijave između 12. i 23. godine, s tim što maloletna lica treba da se prijave u prisustvu roditelja koji potpisuju sve ugovore.

Razgovarali smo s Nebojšom Grnčarski, direktorom Select modne agencije, koja već dve decenije lansira naše modele i manekene na svetske modne piste.

Prvi korak – odabrati agenciju

Prema njegovim savetima, prvi korak koji treba preduzeti je pronaći adekvatnu modnu agenciju koja će preuzeti brigu oko budućeg modela. Direktor modne agencije Select poručuje da ne treba brinuti ako nemate “manekensku građu i lice” – niko i ne očekuje od početnika da se snalazi na pisti kao neko od svetskih modela i manekena. Najbitnije je biti u okvirima osnovne antropomentrije iz koje može da se razvije lepo lice i telo.

Apsolutno nema pravila po pitanju kose, boje tena ili očiju, najbitnije je biti negovan, raditi na sebi, da tonus mišića bude uravnotežen, bez silikona i veštaka bilo koje vrste. Ukoliko je lice maloletno, u agenciju dolazi s roditeljem.

Njegov savet je da se tinejdžeri, momci, devojke, pa i njihovi roditelji obavezno raspitaju o reputaciji agencije i nipošto, ponukani primamljivim obećanjima, ne odaberu neku koja nema reference.

Ok, prošli smo kasting, šta sad?

Grnčarski kaže da tek onda sledi posao, jer novopečeni model treba da radi s ljudima iz agencije i profesionalaca iz modne industrije. Svima je u interesu da stvore top modele, te u tom smislu nema protekcije ili sabotaže.

Mladi ljudi koji prođu kasting i postanu zvanični modeli nemaju prostora za neadekvatno ponašanje.

– Ne tolerišemo nevaspitanje, zapostavljanje školskih obaveza, neprincipijalnost, netačnost u dolasku na kastinge i revije, lošu ishranu, manjak nege. To su stvari preko kojih veoma teško može da se pređe u modnoj agenciji.

The post Kako postati model ako imaš između 12 i 23 godine appeared first on Moodiranje.

Tako danas imamo masovnu pojavu majki čija deca ne samo da ne znaju slova do sedme godine, već ne umeju ni da govore, ali zato imaju hiljade i hiljade lajkova na Instagramu.

Korene ovoga možemo uočiti u američkoj kulturi i izborima za miss među decom. Još od osamdesetih godina američke majke su opsesivno prijavljivale svoje kćeri na ove izbore, prethodno ih stavljajući na različite režime ishrane, ulepšavanja i slično. To je rezultiralo uništeniim detinjstvima i velikim razočarenjima, što smo mogli čitati u ispovestima kada su te devojčice stasale i odlučile da progovore.

Srećom, ovo kod nas nikad nije zaživelo, ali se zato zapatio trend Instagram eksponiranja dece. Uglavnom počinje modiranjem i kratkim slatkim klipovima, a razvija se do te mere da predškolsko dete ima pravo-pravcato zanimanje.

Pre izvesnog vremena, majka jedne popularne devojčice koja generiše stotine hiljade lajkova i milione pregleda, suočila se sa bujicom osuda, jer je rođendan njene mezimice pretvorila u program uživo. Od momenta kad se malena probudila, preko doterivanja koji je uključio i posetu salonu, preko poziranja, otvaranja poklona sve se moglo videti na Instagramu i YouTube. Sveopšti utisak je da dete nije provelo svoj rođendan, nego da je nastupalo na istom.

Fenomen zvani sharenting (share+parenting)

Stacey Steinberg s floridskog univerziteta Levin College of Law godinama upozorava da deca i te kako imaju pravo na glas – i na privatnost. Pre nego što neka ambiciozna majka koja namerava da od svog deteta napravi mamac za sponzore, treba da razgovara s njim. Da li to dete želi da se fotografiše i snima, da li mu se dopada ideja da njegove slike posmatra veliki broj nepoznatih ljudi i na koncu, da li mu se to dopada?

– Deca koja imaju svoju privatnost i roditelje koji ih podržavaju, nose se bolje s životom, što potvrđuju i brojna istraživanja. Kako mislite da dete izrasta u zadovoljnu i samostalnu osobu, ako ne zna šta je autonomija? Deca moraju biti sposobna da formiraju svoj identitet i samostalno razviju osećaj za privatnost i publicitet – kaže ona.

instagram eksploatisanje dece

Svakako najpoznatiji primer za ovu pojavu je bračni par čiji Instagram profili generišu skoro dva miliona pratilaca, @mother_of_daughters i @father_of_daughters, a koji su se prošle godine suočili s ozbiljnim optužbama, da eksploatišu svoju decu i postavljaju “etički sumnjiv materijal”. Tresla se gora, rodio se miš, oštro su negirali sve optužbe dodavši da ne koriste decu za ostvarivanje finansijske i materijalne benefiti od sponzora, a onda su nastavili da postavljaju slike i snimke svojih kćeri – i uzimaju novac za to, ukoliko je objava sponzorisana.

Srpska mama kao zvezda na Instagram

I dok su američki mali Instagram influenseri direktan nus proizvod rijalitija i takmičenja lepote za decu, na naše fensi mame i njihove fešn klince nesumnjivo je uticala estrada, jer kako drugačije rastumačiti estetiku koja kombinuje štikle, ekstenzije, hijaluron, scensku šminku s detetom u naručju?

Nebojša Grnčarski

– U Srbiji postoji veliki problem zamene estetike s estradnom kulturom – kaže Nebojša Grnčarski, vlasnik modne agencije Select – većina ljudi ne ume da razluči šta je oblačenje za scenu, a šta svakodnevno, šta je primereno deci, a šta starijima. Treba krenuti od medija i škole i uvesti neke restriktivne mere.

Grnčarski smatra da direktori vrtića i osnovnih škola treba da uvedu smernice kako je pristojno i poželjno da se deca oblače, jer se odnekle mora početi, “jer će se to onda reflektovati i na druge stvari”. Pored ovoga, edukacija o tome šta je primereno za decu treba da se odvija u elektronskim medijima.

Sa njim se slaže i Jelena Radović, sociolog, marketing ekspert i predavač na temu bezbednost dece na internetu.

– Deca bi trebalo da imaju detinjstvo, a ne da budu mašine ili kanal za proizvodnju novca. Neretko viđamo da su mnogi klinci koji su ušli u show business u tom ranom dobu, itekako osetili posledice u kasnijem sazrevanju. Često možemo da vidimo da roditelji (prvenstveno mame) prave male influensere od trenutka njihovog začeća. Izlaganjem deteta ogromnom auditorijumu širom sveta (a ovde ne govorimo o filmskoj ili pozorišnoj ulozi, već o privatnom životu) to isto dete stavljamo u nezavidan položaj i dajemo ga na tacni milionima neznanaca. Na taj način uništavamo nečiju intimu bez toga da ta osoba može bilo kako da protivreči ili da ima svest o tome šta joj se dešava, ko je gleda i slično – tvrdi Radović.

Koliko pri eksponiranju dece roditelj (uglavnom majka) želi da istakne – sebe?

– Sem što pokušavaju da leče svoje komplekse, one uništavaju tu decu, prave od njih starmale i kradu im detinjstvo i nesvesno vrše zločin nad njihovim najlepšim delom života – poentira Grnčarski.

Neznanje ili nemar?

Nema indicija da će se uticaj i sveprisutnost društvenih mreža smanjiti. Prema svim istraživanjima i proračunima, one će ostati sastavni deo naših života i uzimati sve veći udeo. Koliko je ovo i u kojim slučajevima opravdano?

Jelena Radović

– Nisam sigurna da je ikada opravdano, sve do trenutka kada dete može samosvesno da donese neke odluke. A i tada je diskutabilno, jer se ne podrazumeva da su sve odluke automatski i ispravne. Danas živimo u jako brzom vremenu i sve se odvija instant, stoga smatram da je roditelj dužan da detetu obezbedi “dečije detinjstvo“ i ne gura ga u svet Instagrama, Youtubea i ostalih društvenih mreža zarad sopstvene satisfakcije, nesigurnosti, neostvarenih želja i na kraju (a možda i na početku) novca – zaključuje Radović.

Glavno pitanje i problematika koju treba da počnemo rešavati koliko danas je: ko nam je dao pravo da na ovakav način upravljamo životima dece i gde je granica? Ko će je postaviti?

Postoji li način da decu zaštitimo od roditeljskih ambicija koje se ne uklapaju s njihovim željama i senzibilitetom?

Trenutni zakoni u većini zemalja ne dozvoljavaju publikovanje maloletnih lica bez saglasnosti roditelja. U kom smeru je sve krenulo, biće nam potrebno posebno regulatorno telo za prava dece i njihove privatnosti.

The post Da li majke koje od svoje dece prave manekene za Instagram čine zločin? appeared first on Moodiranje.

Zašto si uopšte odlučila da se okušaš kao maneken?

– Modelingom sam počela da se bavim kad sam imala 14 godina, negde 1989. godine. Bio je kasting u modnoj agenciji “Forma Viva”. Moja najbolja drugarica je imala želju da se bavi manekenstvom, pa je pozvala mene da idemo zajedno. Tako smo počele, a u međuvremenu ona je odustala, a ja sam ostala da radim.

Kako je modna scena izgledala u to vreme?

– Tad si imao dve modne agencije. Imao si “Forma Vivu” koja je bila prva privatna agencija i Udruženje manekena koje je vodila Jelena Mladenović. Više smo radili reklamne kampanje i kataloge nego revije. Nije bilo Fashion Selectiona, pa da bude sedam dana revija i predstavljanja dizajnera, već je sve bilo prilično skromno i što se tiče dizajnerske scene i samih revija s modelima.

U to vreme su budžeti bilo mnogo veći, pa samim tim i zarade manekena?

– Kako ne! Iako je bila loša finansijska situacija u zemlji, u ovom poslu se dobro zarađivalo, pa je recimo moj manekenski honorar bio kao mesečna plata moje majke. Tako sam ja počela da radim to iz hobija, a onda sam radila sve više…

Koje su ti najdraže kampanje iz tog vremena?

– Radili smo za “Jumko”, na primer, i to je bilo super jer je on tada bio u Kosovskoj Mitrovici. Tako da smo proveli tamo sedam dana, bili smo super plaćeni za taj posao, a kampanja je bila vrlo ozbiljna. Radili smo i reklamni spot i katalog i svašta nešto.

Tada se nije preterano razmišljalo o karijeri u inostranstvu. Jesi li imala neke inostrane ponude?

– Manekenstvom sam počela da se bavim kad sam upisala prvi razred gimnazije, tako da tada nisam imala ideju da odem u inostranstvo. Imala sam ponudu za Japan u nekom trenutku, ali sam je odbila zbog obaveza na fakultetu. Znaš, manekenstvo je posao koji je ograničen godinama, ne možeš njime da se baviš sa 45 godina. Kad kreneš da radiš reklame i revije postaješ neka polupoznata ličnost i pritom imaš dobre honorare, onda se tu pomalo izgubi osećaj za realnost, pa ljudi misle da će to večno da traje. Ima dosta njih koji su se pogubili u toj priči i na kraju nisu završili ništa.

Nije loše proputovati malo kroz posao, ali moraš da ostaneš svestan da je to limitiran angažman i da razmišljaš šta ćeš dalje u životu.

Šta čini uspešnog manekena?

– Ako bi banalizovali stvari mogli bi reći – personaliti (smeh). Ja imam teoriju kako su najbolje manekenke uvek dobijale najgore modele, a ti modeli su na njima fenomenalno izgledali. Imaš Maju Golić koja u prirodi deluje kao obična devojka, zatim Vanju Govorko, pa Biljana Babić… Kad izađu na pistu one bukvalno “ugaze”. Niko ne može da te nauči da nosiš model, to moraš da imaš u sebi.

Mnogi roditelji misle da ako im je dete lepo i visoko ima sve predispozicije da postane maneken, je l’ to tako?

– Nije. Imaš, na primer, Mariju Maćić koja je visoka 1,72 i po nekim standardima ona ne može da bude manekenka, a žena je bila top model. Isto kao i Anđelija Vujović, koja je svega jedan centimetar viša od nje. Tako da se vraćamo na onu priču kako neko to prirodno ima u sebi, a drugi moraju da uče. Kad sam počela da radim ovaj posao, stajala sam ispred ogledala i vežbala izraze lica. To je posao koji se uči, baš kao i gluma…

Kako si se osećala kad ti se karijera bližila kraju i kad si postala svesna da treba da se okušaš u nečem drugom?

– Nebojša i ja smo otvorili modnu agenciju i tad mi je postalo sumanuto da šetam pistom. Bilo je mnogo mlađih devojaka koje su čekale svoju šansu, tako da sam po difoltu prešla u bekstejdž i počela da se bavim organizacijom i koreografijom.

Da li je za manekenku majčinstvo traumatično iskustvo s obzirom da se njeno telo menja i više nije tako vitko?

– Nije traumatično, to je normalna stvar i u skladu je sa godinama. Mogla sam ja i dalje da radim, ali nekako dođe do prezasićenja. Kad uđeš u neke godine i radiš taj posao deset, petnaest godina, onda ti u nekom trenutku postane i zamorno. S obzirom da smo bili vlasnici modne agencije i da smo počeli da radimo organizaciju Fashion Selectiona i kastinge, bilo je logično da se povučem sa piste. Inače, Fashion Selection je vrlo zahtevan projekat. Ljudima koji gledaju sa strane to deluje jednostavno u stilu “I love Fashion TV”, ali ti tu imaš 200 ljudi u organizaciji celog događaja – imaš tehniku, svetlo, koreografske probe, šminkere, frizere, stiliste, pomoćnike u bekstejdžu, garderobere… To je pre svega događaj koji se dešava uživo i imaš mnogo problema koje moraš da rešiš u hodu. Tada shvatiš koliko je posao manekena zapravo bio smešan i bezazlen. Obučeš se i prošetaš pistom (smeh).

Svedoci smo trenda produžene mladosti u modi i modnim kampanjama pošto su baš ljudi u godinama platežno sposobni da sebi priušte određenu garderobu i kozmetiku. Kako ti gledaš na ovaj trend?

– Na modnoj pisti nema produžene mladosti. Ne može da šeta neko od 35 godina… Mislim može, ali to loše izgleda. Ja sam u nekom periodu radila neke revije jer su me dizajneri zamolili i sve to deluje super, ali kad pogledaš fotografije vidiš da ti tu nije mesto. Koliko god da neko dobro izgleda jasno se vidi razlika između žene od 35 godine i devojke od 22.

Često se priča o ulozi žene u modernom društvu. Vuku se ti neki stereotipi da ako je majka onda ne može da ima karijeru. Kako ti gledaš na to?

– Mislim da je današnjoj ženi mnogo napornije nego što je bilo našim majkama. Zato što im je više stvari nametnuto i zato što je život ranije bio daleko laganiji. Radiš u nekoj državnoj firmi, vratiš se kući do tri sata i imaš vremena za porodicu. Posao kojim se ja bavim, dakle privatnim biznisom, nema radno vreme. Dođeš na posao u devet ujutru i možeš da se vratiš kući u pet, a možeš i u osam. Pogotovo kad se rade neke revije, kad krene Fashion Selection, onda nemaš vremena ni za sebe, a kamoli za decu. Zato mislim da su deca danas uskraćena zbog tempa života kojim mi živimo. Svi smo ušli u neku jurnjavu, ne zato što to želimo nego zato što se sve pretvorilo u borbu za suštu egzistenciju.

Kako uspevaš da hendluješ troje dece i karijeru?

– Nama je dobro zato što modna agencija ima slobodne periode oko Nove godine i tokom letnjih meseci. Kad uđemo u jun već sve zamire, tako da imam na raspolaganju jul i avgust da deci nadomestim vreme koje ne stižem da provedem sa njima tokom godine. S druge strane, deca su mi već prilično velika, Viktor ima 14, Olga 10 godina, tako da mogu da na neke vanškolske aktivnosti odu sami. Ignjat je još mali, ide u prvi razred, tako da njemu treba vođenje (smeh).

Koji bi savet dala devojkama koje ulaze u svet manekenstva?

– Vidim po devojkama koje dolaze kod nas u agenciju da se ne bave nikakvim sportom, što je nedopustivo. Moraju da se bave nekim sportom makar rekreativno. Nove generacije su dosta površne i ad hok i očekuju da im se sve desi odmah. Pre svega moraju da budu uporne ako žele da se bave ovim poslom. Ne smeju da gaje sujetu u stilu: “Nisu me odabrali za posao, pa sam ja ljuta”.

Kao uspešna i popularna manekenka, mogla si imaš bukvalno koga god hoćeš, a ti si se odlučila za svog kolegu (i miran porodičan život). Zašto si odabrala baš njega i šta ga je razlikovalo od drugih?

– Zato što sam već tada znala da brak može da uspe samo sa muškarcem sa kojim imaš zajednička interesovanja, pogotovo kad su u pitanju muzika, umetnost, filmovi, putovanja i uopšte, pogled na život. S obzirom da smo ušli i u avanturu zajedničkog privatnog biznisa, kad smo osnovali modnu agenciju, naša veza dobila je dodatnu komponentu koja nas vezuje.

S obzirom da si u braku sa manekenom, postoji li neka borba ispred ogledala kad se ujutru spremate?

– Nikad nisam bila opsednuta fizičkim izgledom. Nebojša je ekonomista, ja sam istoričar umetnosti i ovo što sada radimo je prosto prirodan sled okolnosti s obzirom da smo oboje bili manekeni. Mislim da je fizički izgled precenjena kategorija.

S obzirom da si završila istoriju umetnosti, koji je tvoj omiljeni umetnički pravac?

-Obožavam Maljeviča i apstraktno slikarstvo. Nebojša mi stalno govori da sam apstraktna osoba (smeh). Da izlazim iz figuralnosti.

The post Dragana Grnčarski: Ne postoji produžena mladost, naučite da svoje godine nosite sa stilom! appeared first on Moodiranje.