fbpx

Dragana Grnčarski: Ne postoji produžena mladost, naučite da svoje godine nosite sa stilom!

Dragana Grnčarski bila je preteča današnjih supermodela. Karijeru je počela u staroj Jugoslaviji, a potom je uspešno gradila kroz periode koji nisu bili ni malo povoljni za modni posao.

0

U međuvremenu je diplomirala istoriju umetnosti i zajedno sa suprugom, takođe manekenom Nebojšom Grnčarskim otvorila modnu agenciju Select, koja je zaslužna za organizaciju sada već kultnih modnih hepeninga Fashion Selection. Otvoreno i bez dlake na jeziku, Dragana nam priča o svojim počecima, o tome kako je manekenstvo izgledalo nekad a kako stvari stoje danas, ali i o poziciji žene i majke u modernom društvu i tempu koji je ponekad teško pratiti.

Zašto si uopšte odlučila da se okušaš kao maneken?

– Modelingom sam počela da se bavim kad sam imala 14 godina, negde 1989. godine. Bio je kasting u modnoj agenciji “Forma Viva”. Moja najbolja drugarica je imala želju da se bavi manekenstvom, pa je pozvala mene da idemo zajedno. Tako smo počele, a u međuvremenu ona je odustala, a ja sam ostala da radim.

Kako je modna scena izgledala u to vreme?

– Tad si imao dve modne agencije. Imao si “Forma Vivu” koja je bila prva privatna agencija i Udruženje manekena koje je vodila Jelena Mladenović. Više smo radili reklamne kampanje i kataloge nego revije. Nije bilo Fashion Selectiona, pa da bude sedam dana revija i predstavljanja dizajnera, već je sve bilo prilično skromno i što se tiče dizajnerske scene i samih revija s modelima.

U to vreme su budžeti bilo mnogo veći, pa samim tim i zarade manekena?

– Kako ne! Iako je bila loša finansijska situacija u zemlji, u ovom poslu se dobro zarađivalo, pa je recimo moj manekenski honorar bio kao mesečna plata moje majke. Tako sam ja počela da radim to iz hobija, a onda sam radila sve više…

Koje su ti najdraže kampanje iz tog vremena?

– Radili smo za “Jumko”, na primer, i to je bilo super jer je on tada bio u Kosovskoj Mitrovici. Tako da smo proveli tamo sedam dana, bili smo super plaćeni za taj posao, a kampanja je bila vrlo ozbiljna. Radili smo i reklamni spot i katalog i svašta nešto.

Tada se nije preterano razmišljalo o karijeri u inostranstvu. Jesi li imala neke inostrane ponude?

– Manekenstvom sam počela da se bavim kad sam upisala prvi razred gimnazije, tako da tada nisam imala ideju da odem u inostranstvo. Imala sam ponudu za Japan u nekom trenutku, ali sam je odbila zbog obaveza na fakultetu. Znaš, manekenstvo je posao koji je ograničen godinama, ne možeš njime da se baviš sa 45 godina. Kad kreneš da radiš reklame i revije postaješ neka polupoznata ličnost i pritom imaš dobre honorare, onda se tu pomalo izgubi osećaj za realnost, pa ljudi misle da će to večno da traje. Ima dosta njih koji su se pogubili u toj priči i na kraju nisu završili ništa.

Nije loše proputovati malo kroz posao, ali moraš da ostaneš svestan da je to limitiran angažman i da razmišljaš šta ćeš dalje u životu.

Šta čini uspešnog manekena?

– Ako bi banalizovali stvari mogli bi reći – personaliti (smeh). Ja imam teoriju kako su najbolje manekenke uvek dobijale najgore modele, a ti modeli su na njima fenomenalno izgledali. Imaš Maju Golić koja u prirodi deluje kao obična devojka, zatim Vanju Govorko, pa Biljana Babić… Kad izađu na pistu one bukvalno “ugaze”. Niko ne može da te nauči da nosiš model, to moraš da imaš u sebi.

Mnogi roditelji misle da ako im je dete lepo i visoko ima sve predispozicije da postane maneken, je l’ to tako?

– Nije. Imaš, na primer, Mariju Maćić koja je visoka 1,72 i po nekim standardima ona ne može da bude manekenka, a žena je bila top model. Isto kao i Anđelija Vujović, koja je svega jedan centimetar viša od nje. Tako da se vraćamo na onu priču kako neko to prirodno ima u sebi, a drugi moraju da uče. Kad sam počela da radim ovaj posao, stajala sam ispred ogledala i vežbala izraze lica. To je posao koji se uči, baš kao i gluma…

Kako si se osećala kad ti se karijera bližila kraju i kad si postala svesna da treba da se okušaš u nečem drugom?

– Nebojša i ja smo otvorili modnu agenciju i tad mi je postalo sumanuto da šetam pistom. Bilo je mnogo mlađih devojaka koje su čekale svoju šansu, tako da sam po difoltu prešla u bekstejdž i počela da se bavim organizacijom i koreografijom.

Da li je za manekenku majčinstvo traumatično iskustvo s obzirom da se njeno telo menja i više nije tako vitko?

– Nije traumatično, to je normalna stvar i u skladu je sa godinama. Mogla sam ja i dalje da radim, ali nekako dođe do prezasićenja. Kad uđeš u neke godine i radiš taj posao deset, petnaest godina, onda ti u nekom trenutku postane i zamorno. S obzirom da smo bili vlasnici modne agencije i da smo počeli da radimo organizaciju Fashion Selectiona i kastinge, bilo je logično da se povučem sa piste. Inače, Fashion Selection je vrlo zahtevan projekat. Ljudima koji gledaju sa strane to deluje jednostavno u stilu “I love Fashion TV”, ali ti tu imaš 200 ljudi u organizaciji celog događaja – imaš tehniku, svetlo, koreografske probe, šminkere, frizere, stiliste, pomoćnike u bekstejdžu, garderobere… To je pre svega događaj koji se dešava uživo i imaš mnogo problema koje moraš da rešiš u hodu. Tada shvatiš koliko je posao manekena zapravo bio smešan i bezazlen. Obučeš se i prošetaš pistom (smeh).

Svedoci smo trenda produžene mladosti u modi i modnim kampanjama pošto su baš ljudi u godinama platežno sposobni da sebi priušte određenu garderobu i kozmetiku. Kako ti gledaš na ovaj trend?

– Na modnoj pisti nema produžene mladosti. Ne može da šeta neko od 35 godina… Mislim može, ali to loše izgleda. Ja sam u nekom periodu radila neke revije jer su me dizajneri zamolili i sve to deluje super, ali kad pogledaš fotografije vidiš da ti tu nije mesto. Koliko god da neko dobro izgleda jasno se vidi razlika između žene od 35 godine i devojke od 22.

Često se priča o ulozi žene u modernom društvu. Vuku se ti neki stereotipi da ako je majka onda ne može da ima karijeru. Kako ti gledaš na to?

– Mislim da je današnjoj ženi mnogo napornije nego što je bilo našim majkama. Zato što im je više stvari nametnuto i zato što je život ranije bio daleko laganiji. Radiš u nekoj državnoj firmi, vratiš se kući do tri sata i imaš vremena za porodicu. Posao kojim se ja bavim, dakle privatnim biznisom, nema radno vreme. Dođeš na posao u devet ujutru i možeš da se vratiš kući u pet, a možeš i u osam. Pogotovo kad se rade neke revije, kad krene Fashion Selection, onda nemaš vremena ni za sebe, a kamoli za decu. Zato mislim da su deca danas uskraćena zbog tempa života kojim mi živimo. Svi smo ušli u neku jurnjavu, ne zato što to želimo nego zato što se sve pretvorilo u borbu za suštu egzistenciju.

Kako uspevaš da hendluješ troje dece i karijeru?

– Nama je dobro zato što modna agencija ima slobodne periode oko Nove godine i tokom letnjih meseci. Kad uđemo u jun već sve zamire, tako da imam na raspolaganju jul i avgust da deci nadomestim vreme koje ne stižem da provedem sa njima tokom godine. S druge strane, deca su mi već prilično velika, Viktor ima 14, Olga 10 godina, tako da mogu da na neke vanškolske aktivnosti odu sami. Ignjat je još mali, ide u prvi razred, tako da njemu treba vođenje (smeh).

Koji bi savet dala devojkama koje ulaze u svet manekenstva?

– Vidim po devojkama koje dolaze kod nas u agenciju da se ne bave nikakvim sportom, što je nedopustivo. Moraju da se bave nekim sportom makar rekreativno. Nove generacije su dosta površne i ad hok i očekuju da im se sve desi odmah. Pre svega moraju da budu uporne ako žele da se bave ovim poslom. Ne smeju da gaje sujetu u stilu: “Nisu me odabrali za posao, pa sam ja ljuta”.

Kao uspešna i popularna manekenka, mogla si imaš bukvalno koga god hoćeš, a ti si se odlučila za svog kolegu (i miran porodičan život). Zašto si odabrala baš njega i šta ga je razlikovalo od drugih?

– Zato što sam već tada znala da brak može da uspe samo sa muškarcem sa kojim imaš zajednička interesovanja, pogotovo kad su u pitanju muzika, umetnost, filmovi, putovanja i uopšte, pogled na život. S obzirom da smo ušli i u avanturu zajedničkog privatnog biznisa, kad smo osnovali modnu agenciju, naša veza dobila je dodatnu komponentu koja nas vezuje.

S obzirom da si u braku sa manekenom, postoji li neka borba ispred ogledala kad se ujutru spremate?

– Nikad nisam bila opsednuta fizičkim izgledom. Nebojša je ekonomista, ja sam istoričar umetnosti i ovo što sada radimo je prosto prirodan sled okolnosti s obzirom da smo oboje bili manekeni. Mislim da je fizički izgled precenjena kategorija.

S obzirom da si završila istoriju umetnosti, koji je tvoj omiljeni umetnički pravac?

-Obožavam Maljeviča i apstraktno slikarstvo. Nebojša mi stalno govori da sam apstraktna osoba (smeh). Da izlazim iz figuralnosti.

Komentari