Ovaj put napadi potiču od voditelja popularnog podkasta “Switched on Pop”: muzikologa po imenu Nate Sloan i tekstopisca/muzičara Charlie Hardinga. Dvojac tvrdi da je vreme da se Betoven malo banuje, jer on je sve što im se ne sviđa u klasičnoj muzici i zapadnoj kulturi. Zašto? Zato što je njegova muzika “naporna elitistička kultura koja jača vladavinu belih muškaraca i potiskuje glas žena, crnaca i LGBT populacije”. 

Hajde da po strani ostavimo činjenicu da je svet u Betovenovo vreme imao neke druge probleme, on sam je bio toliko ekscentričan, da iz današnjeg konteksta slobodno možemo reći da je bio “manjina”. Dakle, ako iko oslikava autentičnost i slobodu izražavanja, to je onda Betoven.   

No, zašto ne izvlačiti stvari van konteksta i vremenskog kontinuuma, te čak i jednog Betovena staviti na stub srama političke korektnosti i to u pomenuti podkast koji se emituje u saradnji sa Njujorškom filharmonijom?!

Možda ste kao ja, pa pomislite da je dosta, da je svet otišao predaleko, da je iluzija tolerancije postala agresivna, mučna, nasilna, nepotrebna, da svet sve više kreće sa mesta bola i besa, a ne ljubavi.

I zašto upravo ti koji se pozivaju na slobode i političku korektnost, senzitivne grupe, zašto baš oni imaju tendenciju da sprovode cenzuru?

A šta uopšte znači cenzura?

Cenzura nije jednostavna stvar kao što je prodaja mobilnih telefona. Cenzura je autoritarno ograničavanje ili zabrana javnog izražavanja mišljenja ili ideja, zbog opasnosti po vlast, društveni ili moralni poredak. Nju sprovode država, verske ili druge institucije. Cenzura može biti preventivna ili punitivna, kada se uništava materijal koji je već bio dostupan javnosti.

Cenzura je tokom istorije pratila slobodne izraze kao senka. U drevnim društvima, na primer u Kini, cenzura se smatrala legitimnim instrumentom za regulisanje moralnog i političkog života stanovništva. Poreklo pojma cenzura može se pratiti od kancelarije cenzora osnovane u Rimu 443. p. U Rimu je, kao i u starogrčkim zajednicama, ideal dobrog upravljanja podrazumevao oblikovanje karaktera ljudi. Stoga je cenzura smatrana časnim zadatkom. U Kini je prvi zakon o cenzuri uveden 300. godine nove ere.

Danas, prva stvar na koju pomislimo kada čujemo reč cenzura, verovatno je vezana za medije. Mediji su danas doduše mnogo širi koncept, pa se „ratovi“ ne vode samo kanalima tradicionalnih medija, već i kampanjama na društvenim mrežama.

Uloga medija u ratnim vremenima kristalno jasno je prikazana u proleće 1999, kada je NATO alijansa započela kampanju bombardovanja čiji je cilj navodno bio osiguravanje mira i ljudskih prava, a takođe zaustavljanje jugoslovenske vlade da zaustavi “etničko čišćenje” na Kosovu.

NATO alijansa je, međutim, takođe pokrenula rat reči, prikazujući njihov „rat za mir“ kao pravedan i čist. Kada je u aprilu 1999. postalo nesporno očigledno da su NATO bombe ubile izbeglice i srpske i kosovsko-albanske nacionalnosti, NATO je obavestio međunarodne medije o dešavanjima na način koji su međunarodni mediji okarakterisali kao „obmanjujućim“.

Cenzura 2020.

Pokušajmo da se zamislimo sada i procenimo šta je to sve što se danas cenzuriše i ko to određuje šta je sve dovoljno adekvatno da se plasira, a šta da se anatemiše i skloni od javnog mnjenja. Primećujete li situacije u kojima se vi cenzurišete i ograničavate, kao i cenzuru u onima oko vas? Do koje mere se osećate sputano u situacijama autocenzure?

Slučaj Betovena možda deluje kao novitet, ali uopšte nije novost. Posebno u muzici.

Daniel Barenboim je jednom rekao: „Muzika je vrlo moćna. Veoma je teško ostati nedotaknut muzikom.” Dirigent je objašnjavao razloge za izraelski nezvanični bojkot muzike Riharda Vagnera, koji je trebalo da bude prekinut koncertom orkestra u Tel Avivu 18. juna, a Univerzitet u Tel Avivu je tada objavio u ponedeljak da je otkazao koncert, nakon javnih protesta Izraelaca.

Da li zbog suštinske moći muzike ili zbog neodobravanja njenih kompozitora, čini se da se umetnička forma proučava više od ostalih, kao što ilustruje ovih pet primera:

#1 Nemačka tokom Trećeg rajha

Izraelska zabrana Vagnera delimično je nastala kao odgovor na još veći i zloglasniji napad koji je Hitler izveo na muziku jevrejskih i drugih nesklonih kompozitorima. Dela Mendelsona i Majerbera, savremenih jevrejskih kompozitora poput Arnolda Šenberga i političkih protivnika poput Pola Hindemita, smatrana su degenerisanima, i nisu mogla biti izvođena. Tokom proteklih nekoliko godina, producenti i muzičari skreću pažnju na mnoga od ovih izgubljenih dela.

#2 Kineska kulturna revolucija

Sa količinom talenata u klasičnoj muzici koja se ovih dana pojavljuje iz Kine, teško je poverovati da je zapadna muzika bila sasvim zabranjena 1966. godine tokom Kulturne revolucije Mao Zedonga. Bah, Betoven i Brams – da ne pominjemo većinu drugih evropskih kompozitora – smatrani su dekadentima i izbegavani, dok su tradicionalni kineski komadi bili preferirani. 1978. godine Centralni konzervatorijum u Pekingu je ponovo otvoren i dozvolio je zapadnoj muzici da ponovo prodre u zemlju.

#3 Italija iz 17. veka

O Italiji mislimo kao o kolevci opere, koja neguje rane majstore umetničke forme kao što su Klaudio Monteverdi, pa čak i libretista Giulio Rospigliosi (koji će postati papa Klement X u 17. veku). Međutim, papa Klement XI nije bio tolerantan prema pozorištu kao njegov prethodnik i zabranio je sve javne operske predstave. Ovakav razvoj događaja inspirisao je album Opera Prohibita Cecilije Bartoli, na kojem ona peva dela savremenika Klementa XI: Scarlatti, Handel i Caldara.

#4 Srednjovekovna Evropa (za Tritone)

Zabrana opere katoličke crkve nije trajala ni približno toliko dugo koliko zabrana tritona, takozvanog Đavoljeg intervala. Povećani četvrti (ili umanjeni peti) smatran je Sataninim delom i zabranjen tokom srednjeg veka. Disonantni interval se nije puno koristio sve dok romantičari, poput Riharda Vagnera, nisu upotrebili ovaj pomalo jeziv akord za sablasne efekte.

#5 Sovjetski Savez

Praktično svaki sovjetski kompozitor osetio je tešku ruku cenzura kulture SSSR-a i to od Šostakoviča (čija je Lejdi Magbet od Mtsenska bila potpuno zabranjena) do Igora Stravinskog (koji je napustio zemlju da bi se jednom vratio, 1962). Međutim, možda niko nije toliko stradao kao savremeni estonski kompozitor Arvo Part, koji je u svom Credo (1968) uvredio zvaničnike otvorenim referencama na Isusa Hrista. Part je podneo samo-nametnutu tišinu i prestao da piše muziku narednih osam godina.

Cenzura jeste i uvek će biti vid kontrole. Moderni trendovi izbacivanja filmova koštaju firme kao Netflix hiljade i stotine hiljada dolara, a sve jer imaju tendenciju da se „provozaju“ na nekom trendi vozu populističkog mišljenja, a time na jedan veoma subverzivan način ukidajući teren i prostor za konstruktivnu kritiku i analizu.

Stavljanjem znaka jednakosti između promatranja i indoktrinacije, jedna nova cenzura se javlja, koja nije bazirana ni na nacionalnom ni na religioznom nivou, već jednom duboko egocentrističkom pravu da se svemu i svima sudi, da ljudi u eri otuđenja hrle u ma kakve grupacije, pa makar one bile i centrirane oko zajedničkog „neprijatelja“, ideje, koncepta, pa i prošlosti.

Primeri iz sveta muzike nam pokazuju da je toga bilo oduvek. Ali primeri oko nas nam pokazuju da su još uvek tu.

Pitanje koje ostaje jeste kako ćemo sa time boriti, i dokle ćemo kao civilizacija otići, ako je jedno „Prohujalo s vihorom“ nepodobno samo zato što ilustruje jednu eru (crnkinja kao služavka, između ostalog), činjenice, realno stanje i priču kakva je bila, ili ćemo dopustiti da se svet pretvara u utopistički kolaž sile jačih koji umesto ljubavi dižu zidove među nama, dok nam ne ostane nijedan istinski kanal istine, sem skrojenih „istina“ koju više ne pišu ni istorijski pobednici već trendovi današnjice.

Kako ćemo?

The post Ludilu nema kraja: Cenzurisanje Betovena jer nije “politički korektan” appeared first on Moodiranje.

Šta je uopšte normalan život?

Normalan život je i danas, u uslovima u kojima živimo, i dalje apsolutno individualna stvar. Ono međutim što je primetno jeste količina osuđivanja koja se javlja upravo u tumačenju tih razlika.

Da se razumemo, ono što je isto i mora biti isto jeste odnos prema epidemiji i svemu što to podrazumeva.

U okolnostima u kojima je sve stalo, bilo to ugostiteljstvo koje je uz turizam verovatno najpogođenije, sfera usluga ili pak prodajne grane privrede, prodaja mobilnih telefona, nameštaja ili bele tehnike, tenzije rastu, a ljudi se sve češće primetno dele na one koji su za apsolutno zatvaranje i one koji su skloniji tome da se i dalje bore za makar privid normalnog, pre-koronskog života.

Situacija je užasna, kolektivno smo bačeni u neke privremenosti, u čekanja odluka, menjanja odluka, otkaze, bankrote, odložene stvari, aktivnosti, putovanja. Da se razumemo, najmanje je strašno ne otići na more. Ne radi se o tome. Radi o tome da se predviđaju skokovi depresija i teških psihičkih stanja od skoro 40% u društvu koje i dalje ne ume da prihvati da je poseta terapeutu kao odlazak zubaru, ali još gore – ne može to ni da plati.

Pravo na individualan izbor i cenzura danas

Pojam cenzure je postao prisutan ne samo na nivou državnog aparata, već i među nama samima. Ovo je latentno prisutno već dugo, recimo u toj filozofiji društvenih mreža da su tuga, loše stvari ili bol kao lepra, zarazne i da im nije mesto tu. Ovo je deo problema stvaranja lažne slike idealnih života, i važan izazov za vremena koja dolaze.

Cenzura je postupak nadziranja slobode izražavanja. Cenzura se može provoditi u širokom rasponu korišćenih sredstava i postupaka, od uništavanja nepoželjnih sredstava izražavanja, preko brisanja ili precrtavanja nepoželjnih delova, do menjanja, izokretanja, odnosno falsifikovanja onih delova koji se ne podudaraju sa uverenjima pojedinca ili zakonskim odredbama vlasti ili urednika.

Danas je sve cenzura. Kao da je nemoguće iskazati svoje mišljenje bez da uvredite neku od grupa, nečije cenjeno mišljenje ili uverenje, ako ne onim što ste napisali ili rekli, a ono onim što se niste setili da istaknete i napomenete. Komunikacija je postala gora od hodanja po jajima, i to praznim.

Plašim se da to ne ide u dobrom pravcu i da je „sloboda izražavanja“ postala jednako ugrožena kao i grupe za čija se prava, s razlogom, ali i dozom sve izraženije agresivnosti, borimo.

Sloboda govora je pravo izražavanja vlastitih stavova i razmišljanja bez straha da će te neko u tom pokušati da te spreči ili da će zbog toga da te kazni. Naziva se i slobodom izražavanja, što je vrlo sličan pojam, ali širi, jer se ne odnosi samo na govor.

Međutim, sloboda govora, toliko podrazumevana u normalnim društvima, postala je ugrožena, ne samo u kontekstu u kojem se inače koristi kao deo odnosa vlasti i garnitura prema grupama i pojedincima, već je osetno narušena i na onom bazičnom, individualnom nivou.

Smatra se da je sloboda govora neophodna za postojanje demokratske vlasti. U zemljama u kojima ne postoji sloboda govora, u autokratskim sustavima, ljudi se boje reći ono što misle.

Ako ovo prenesemo na lični nivo, zapitajmo se, da li i koliko želimo da živimo u svetu punom osuda, u kojem ništa nije dozvoljeno, biti srećan, tužan, pokušavati živeti, umreti.

U svetu u kojem je sve dočekano na nož, na osudu. U svetu u kojem je smrtni greh biti jak i odgovoran, sposoban i angažovan, ali skoro pa jednako koliko biti slab i tužan, u problemu, krizi, nevolji.

Kad nema slobode govora, vlast i nadređeni ne brinu se o onomu što podređeni žele i trebaju. Neki smatraju da je to razlog zašto neke vlasti ne dozvoljavaju slobodu govora – ne žele da snose posledice preuzimanja odgovornosti ili se boje pokretanja revolucije do koje bi došlo kad bi svi mogli znati što se sve događa u društvu.

Ovo smo skoro itekako osetili i videli. Danas, normalnog života nema i ne može da bude. Kada nema poverenja u to da se o nama kao građanima brine, u to da su odluke koje se donose za naše i opšte dobro, u to da se uopšte zna više šta je to dobro, nema normalnog života. Nema normalnog života ni kada se nema poverenja u to da količina, suva količina informacija kojima smo bombardovani može uopšte da služi bilo kojoj dobroj svrsi a ne tome da nas izludi do tačke u kojoj dižemo ruke, predajemo se i prepuštamo sasvim pasivnosti, predajemo se i u nihilističkoj predaji nam postaje svejedno.

Teror političke korektnosti: Dokle bre, više?

Poznati liberalni mislilac Džon Stjuart Mil misli da sloboda govora nije važna samo zato što svako ima pravo na slobodu izražavanja, nego i zato što zajednica u kojoj živimo ima pravo čuti naša razmišljanja.

Zajednice u kojima postoji sloboda govora dozvoljavaju da sve sme biti izrečeno.

Ovo je toliko narušeno danas. Ako postavite danas na mrežama pitanje, date uvid ili komentar, budite sigurni da ćete, jasno iskazano ili nemo, od strane negde nekoga biti osuđeni. Konstruktivni dijalog je lekcija koja kao da izmiče svima nama, pa je daleko lakše površno preći preko napisanog, apsolutno krenuti sa mesta ličnih potreba za nekakvim prihvatanjem nekih grupa, za time da je daleko lakše prihvatiti nekakvo, ma koje uvreženo mišljenje, formirano i formulisano, umesto se otvoriti za proces iznalaženja istina, makar kao vežbe. Skoro sam u jednoj grupi recimo skrenula pažnju na to da je autor posta veoma agresivno osudio nekoga u situaciji, koja je, iako strašna, bila opšteg tipa, a ne vezana samo za Beograd, te da je premisa pogrešno postavljena, a kontekst upozorenja nedovoljno potkrepljen i samim tim besmislen, sem u svrhu kreiranja osećaja da je Beograd grad ludaka i agresivnih i nekontrolisanih ljudi, uz podeljena lična iskustva kako iz Beograda, tako i iz nekih drugih gradova sveta. Apsolutno 0 vremena je bilo potrebno nekima da krenu u atak i etiketiranja, koristeći aktuelne zvučne fraze, potpuno van konteksta, fiktivnim podržavanjima i stajanjima na strane, u jednom dijalogu u kojem ne postoje strane. Ne treba da postoje strane, ljudi, samo potraga za istinom, ili pak u ovakvim slučajevima-za konstruktivnom akcijom.

Kao što je naglasio Tokevil, ljudi se boje slobodno govoriti ne zbog straha od kazni, već zbog pritiska članova zajednice. Kad pojedinac iznosi nepopularne ideje, može se suočiti s prezirom članova svoje zajednice ili čak postati žrtvom zlostavljanja. Primera radi, u modernoj Evropi, takvim oblicima zlostavljanja posebno su izloženi protivnici liberalne demokratije, a u zemljama s velikim brojem vernika i ateisti ili pripadnici manjinskih verskih skupina. Ovaj oblik zabrane slobodnog izražavanja je čak i teže obuzdavati od zabrana slobode izražavanja od strane vlasti. Postavlja se pitanje je li zaštita slobode govora stvar prava ili stvar zaštite od uticaja vlasti.

Onoga trenutka kada je prevladavajuća emocija strah, a njena manifestacija bes, društvo kao takvo propada.

Vratite sebi pravo na svoje emocije i život kakav vi želite

Tokom dana svi mi proživljavamo različite emocije. Ljutnju kad nas neko preseće na autoputu; strah, ako se desi da nam iskoči neka životinja tokom jutarnjeg trčanja; tuga, kada nam ugine ljubimac kojeg smo voleli 15 godina, ali i od nečega manje tragičnog, kao recimo, uveče kad se gledaju vesti. Emocije dolaze i odlaze automatski. Čini se kao da ih pokreću te vanjske, druge „stvari“ – drugi automobil, zmija, tragedija u inostranstvu. Ispada da to nije cela priča.

Prema Lisi Feldman Baret, direktorki Interdisciplinarne laboratorija za afektivne nauke Univerziteta Northeastern, emocije vam se ne događaju. Umesto toga, kaže, mi ih kreiramo. Svoje emocije stvaramo iz telesnih senzacija, prošlih iskustava i iz učenja emocionalnih koncepata od roditelja i kulturnog vaspitanja. Ukratko, naše emocije nisu reakcije na svet, već pronalazak našeg mozga koji objašnjava uzrok naših osećanja i delovanja.

Ovo je dobra vest. To znači da za nas ima života kakvog želimo, da ima one normalnosti kakva nam je potrebna da ostanemo pre svega zdravi i razumni u ovakvim izazovnim vremenima. Jer su izazov. Izazov za svakoga od nas da pronađe novi standard u okolnostima ostajanja bez poslova, klijenata, uslova za rad, pa i materijala recimo za rad. Bez normalnih stvari na koje smo navikli, moramo stvoriti stvari koje su normalne u situaciji u kojoj se nalazimo.

Zato sledeći put, pre nego što osudite nekog i napadnete ga što tu normalnost pronalazi ili uspeva da balansira krizu i život sam, svu tu energiju plasirajte u izgradnju svoje infrastrukture, akciju i borbu. Jer svi smo u borbi sada. Ali je naš front samo naizgled individualan.

Bar mi možemo da odlučimo među sobom da idemo sa mesta ljubavi i zajedništva. Ne znam, meni su to najveće vrednosti, one koje su neotuđive, kao ljubav sama, koja postoji, nevezana za bilo šta oko nas.

Pronađite ljubav u sebi, i pronaći ćete tu normalnost.

The post Normalan život u doba krize – ima li ga danas ili smo mi nenormalni? appeared first on Moodiranje.

Nepodobni postovi i politički uticaji

Slučaj potiče iz objave na Fejsbuku iz aprila 2016. godine, u kojoj je korisnik podelio članak na kome se nalazi fotografija Eva Glavischnig-Piesczek, tada predsedavajuće Austrijske partije zelenih, zajedno sa komentarom koji je etiketirao “lošim izdajnikom”, “korumpiranim pustinjom” i članom “fašističke stranke”, očigledno kao odgovor na njenu imigracijsku politiku. To bi bio suštinski, zaštićeni govor u Sjedinjenim Državama, vrsta političkog govora kojim se Prvi amandman želi zaštititi. Ali nije tako u Austriji. Glavischnig-Piesczek je tvrdila da je bila klevetana i uz podršku austrijskog suda tražila je da Facebook obriše post.

Facebook je to na kraju i učinio, ali na geografski segmentiran način. Post nije bio dostupan korisnicima koji su mu pristupili iz Austrije, ali su mu mogli pristupiti na drugom mestu. Glavischnig-Piesczek je ovaj pristup smatrao nedovoljnim. Zahtevala je da Facebook ne samo skine određeni post koji je identifikovala, već i traži i briše “identične” i “ekvivalentne” postove – i to na globalnom nivou.

Drugim rečima, nikome nikome ne sme biti dozvoljeno da pogleda određeni post. I nikome nigde ne sme biti dozvoljeno da postavlja ili gleda bilo kakav ekvivalentan napad na njen lik.

Ova presuda zapravo daje austrijskom sudu – i bilo kojoj drugoj državi članici EU – zeleno svetlo za izdavanje vrste globalnog poretka koji Glavischnig-Piesczek želi. Primećuje se da presuda sledi drugu presudu u slučaju koji je uključivao vrlo slična pitanja, ali imao sasvim drugačije rezultate. Taj je slučaj usredsređen na geografski doseg prava na zaborav – ideja da, radi zaštite privatnosti pojedinca, pretraživači moraju da uklone neželjene rezultate koji nastaju u vezi sa pretragom imena pojedinca. Pitanje je bilo koliko se ta obaveza geografski proširuje. Francuska je želela da Google na globalnom nivou obustavi neprimereni sadržaj, dok je Google tvrdio da EU ne bi trebalo da nameće svoje posebno balansiranje prava na privatnost i govor po celom svetu. Evropski sud se tada složio sa Googleom, zaključujući da zakon EU ne zahteva globalno sprovođenje prava da bi se zaboravio neprimeren materijal.

Ali, ta presuda je takođe postavila temelje novoj presudi. U presudi sa pravom na zaborav sud je zaključio da zakonodavstvo EU ne zahteva uklanjanje i skidanje linkova na globalnom nivou, ali je ostavilo mogućnost da pojedine države članice mogu da izdaju takve naloge prema svojim domaćim zakonima, sve dok su te naredbe u skladu sa drugim aspektima prava EU. Zbog toga je presuda donešena ovog oktobra iznenađujuća. Iako bi se moglo zaključiti da bi Austrija mogla, prema zakonu EU, naložiti Facebooku da izbriše određeni post na globalnom nivou, čini se da obaveza traženja i zauzimanja dodatnih postova sličnih onom u pitanju nailazi na kontradikotrnosti sa drugim odredbama zakona EU.

Konkretno, EU Direktiva o e-trgovini zabranjuje državama članicama da nameću opšte obaveze praćenja na veb lokacijama društvenih medija i drugim mrežnim provajderima. Nadzor koji je nametnula vlada izaziva niz zabrinutosti vezanih za privatnost pored očiglednih govornih zabrinutosti – nešto zbog čega bi neko mogao pomisliti da će EU biti posebno zabrinuta, s obzirom na njen snažni fokus na zaštitu privatnosti i zaštite podataka.

Sud ipak zaključuje da se zabrana opšteg monitoringa ne odnosi na nadgledanje u vezi sa konkretnim slučajevima – uključujući obavezu nadgledanja za identične i ekvivalentne položaje povezane sa određenim slučajem. Sud prepoznaje zabrinutost zbog opšteg praćenja, ali kaže da se on rešava ako postoji dovoljno jasnoće u koje bi se vrste ekvivalentni sadržaj mogao kvalifikovati. Prema sudu, ako postoji dovoljna jasnoća, kompanije poput Facebooka biće oslobođene potrebe da izvršavaju vrstu “nezavisne procene“ koja bi izazvala zabrinutost. Mogli bi jednostavno da izvrše zahteve za uklanjanje pomoću “automatizovanih alata i tehnologija za pretraživanje“.

Ovo je izvanredna – i vrlo pogrešna – tvrdnja. Sud pretpostavlja nivo tehnološke sofisticiranosti i stepen specifičnosti koji jednostavno ne postoje, a verovatno nikada neće ni postojati. Čak je i primena istog na identične postove odnosno objave  izazovna. Nije sasvim jasno kako kompanije treba da utvrde šta je identično, osim ako su kriterijumi za to ograničeni na deljenje tačnog posta sa preciznom slikom i tačnim rečima. Kod ekvivalentnih postova, crtanje linija je eksponencijalno teže. Šta ako je isti jezik, ali drugačijeg reda reči? Šta ako je isti jezik, ali nema fotografije? Ili ima drugačiju fotografiju? Šta ako se citiraju dva od tri kritike – “loš izdajnik“ i “korumpirani gluh“ – a da se ne pomenu navodne fašističke tendencije? Čini se neizbežnim da bi platforma poput Facebooka morala da se uključi u “nezavisnu procenu“, jer se za sud čini nemogućim da definiše šta je ekvivalent dovoljno i specifično.

Ako platforme urade upravo ono što sud predloži – obrišu bilo koji post s kombinacijom određenih zabrinjavajućih reči – gotovo bi sigurno došlo do velike količine potpuno bezopasnog i legitimnog govora.

Govorimo o globalnoj cenzuri u potencijalno širokom obimu, kao i o ozbiljnoj osifikaciji javne rasprave i diskursa kao rezultat.

Da budemo sigurni da se razumemo, ova presuda Evropskog suda jednostavno utire put za globalno nadgledanje i uklanjanje bilo kakvih objava koje su nekom na poziciji moći zabrinjavajuće. Slučaj se sada vraća austrijskim sudovima koji još moraju utvrditi opseg svake zabrane. Tako da – ima prostora za nadu. Sud je, na kraju krajeva, rekao da ne želi da Facebook ili druge internet platforme moraju da vrše nezavisne procene sadržaja. U idealnom slučaju, nacionalni sudovi će shvatiti da ne postoji način da se nadgleda ekvivalentni sadržaj a da se ne naruše njihovi izvorni principi.

The post Zbog ove političarke više nećemo moći da slobodno izrazimo mišljenje o nekom? appeared first on Moodiranje.