Konkretno, Evropski sud pravde presudio je da bi jedna zemlja EU (u ovom slučaju Austrija) mogla zatražiti od mrežnog provajdera (u ovom slučaju Facebook platforme) da ukloni ma koji upitni post, nadgleda ga i traži sličan sadržaja i da ukloni i te objave takođe. A piše da bi bilo koja država to mogla isto da učini, čineći ovo globalno primenjivom odlukom, bez obzira na to gde se nalazi post ili čitalac, a s obzirom na veliki broj mobilnih telefona i geolokacijskih uređaja, nikakav servis mobilnih telefona ne može da podesi telefon kako bismo zaštitili svoju privatnost više. Presudivši tako, sud je pokazao šokantno nepoznavanje tehnologije koja je uključena i postavio je temelj tome da država koja je najviše naklonjena cenzuri postavlja pravila slobode govora na globalnom nivou.

Nepodobni postovi i politički uticaji

Slučaj potiče iz objave na Fejsbuku iz aprila 2016. godine, u kojoj je korisnik podelio članak na kome se nalazi fotografija Eva Glavischnig-Piesczek, tada predsedavajuće Austrijske partije zelenih, zajedno sa komentarom koji je etiketirao “lošim izdajnikom”, “korumpiranim pustinjom” i članom “fašističke stranke”, očigledno kao odgovor na njenu imigracijsku politiku. To bi bio suštinski, zaštićeni govor u Sjedinjenim Državama, vrsta političkog govora kojim se Prvi amandman želi zaštititi. Ali nije tako u Austriji. Glavischnig-Piesczek je tvrdila da je bila klevetana i uz podršku austrijskog suda tražila je da Facebook obriše post.

Facebook je to na kraju i učinio, ali na geografski segmentiran način. Post nije bio dostupan korisnicima koji su mu pristupili iz Austrije, ali su mu mogli pristupiti na drugom mestu. Glavischnig-Piesczek je ovaj pristup smatrao nedovoljnim. Zahtevala je da Facebook ne samo skine određeni post koji je identifikovala, već i traži i briše “identične” i “ekvivalentne” postove – i to na globalnom nivou.

Drugim rečima, nikome nikome ne sme biti dozvoljeno da pogleda određeni post. I nikome nigde ne sme biti dozvoljeno da postavlja ili gleda bilo kakav ekvivalentan napad na njen lik.

Ova presuda zapravo daje austrijskom sudu – i bilo kojoj drugoj državi članici EU – zeleno svetlo za izdavanje vrste globalnog poretka koji Glavischnig-Piesczek želi. Primećuje se da presuda sledi drugu presudu u slučaju koji je uključivao vrlo slična pitanja, ali imao sasvim drugačije rezultate. Taj je slučaj usredsređen na geografski doseg prava na zaborav – ideja da, radi zaštite privatnosti pojedinca, pretraživači moraju da uklone neželjene rezultate koji nastaju u vezi sa pretragom imena pojedinca. Pitanje je bilo koliko se ta obaveza geografski proširuje. Francuska je želela da Google na globalnom nivou obustavi neprimereni sadržaj, dok je Google tvrdio da EU ne bi trebalo da nameće svoje posebno balansiranje prava na privatnost i govor po celom svetu. Evropski sud se tada složio sa Googleom, zaključujući da zakon EU ne zahteva globalno sprovođenje prava da bi se zaboravio neprimeren materijal.

Ali, ta presuda je takođe postavila temelje novoj presudi. U presudi sa pravom na zaborav sud je zaključio da zakonodavstvo EU ne zahteva uklanjanje i skidanje linkova na globalnom nivou, ali je ostavilo mogućnost da pojedine države članice mogu da izdaju takve naloge prema svojim domaćim zakonima, sve dok su te naredbe u skladu sa drugim aspektima prava EU. Zbog toga je presuda donešena ovog oktobra iznenađujuća. Iako bi se moglo zaključiti da bi Austrija mogla, prema zakonu EU, naložiti Facebooku da izbriše određeni post na globalnom nivou, čini se da obaveza traženja i zauzimanja dodatnih postova sličnih onom u pitanju nailazi na kontradikotrnosti sa drugim odredbama zakona EU.

Konkretno, EU Direktiva o e-trgovini zabranjuje državama članicama da nameću opšte obaveze praćenja na veb lokacijama društvenih medija i drugim mrežnim provajderima. Nadzor koji je nametnula vlada izaziva niz zabrinutosti vezanih za privatnost pored očiglednih govornih zabrinutosti – nešto zbog čega bi neko mogao pomisliti da će EU biti posebno zabrinuta, s obzirom na njen snažni fokus na zaštitu privatnosti i zaštite podataka.

Sud ipak zaključuje da se zabrana opšteg monitoringa ne odnosi na nadgledanje u vezi sa konkretnim slučajevima – uključujući obavezu nadgledanja za identične i ekvivalentne položaje povezane sa određenim slučajem. Sud prepoznaje zabrinutost zbog opšteg praćenja, ali kaže da se on rešava ako postoji dovoljno jasnoće u koje bi se vrste ekvivalentni sadržaj mogao kvalifikovati. Prema sudu, ako postoji dovoljna jasnoća, kompanije poput Facebooka biće oslobođene potrebe da izvršavaju vrstu “nezavisne procene“ koja bi izazvala zabrinutost. Mogli bi jednostavno da izvrše zahteve za uklanjanje pomoću “automatizovanih alata i tehnologija za pretraživanje“.

Ovo je izvanredna – i vrlo pogrešna – tvrdnja. Sud pretpostavlja nivo tehnološke sofisticiranosti i stepen specifičnosti koji jednostavno ne postoje, a verovatno nikada neće ni postojati. Čak je i primena istog na identične postove odnosno objave  izazovna. Nije sasvim jasno kako kompanije treba da utvrde šta je identično, osim ako su kriterijumi za to ograničeni na deljenje tačnog posta sa preciznom slikom i tačnim rečima. Kod ekvivalentnih postova, crtanje linija je eksponencijalno teže. Šta ako je isti jezik, ali drugačijeg reda reči? Šta ako je isti jezik, ali nema fotografije? Ili ima drugačiju fotografiju? Šta ako se citiraju dva od tri kritike – “loš izdajnik“ i “korumpirani gluh“ – a da se ne pomenu navodne fašističke tendencije? Čini se neizbežnim da bi platforma poput Facebooka morala da se uključi u “nezavisnu procenu“, jer se za sud čini nemogućim da definiše šta je ekvivalent dovoljno i specifično.

Ako platforme urade upravo ono što sud predloži – obrišu bilo koji post s kombinacijom određenih zabrinjavajućih reči – gotovo bi sigurno došlo do velike količine potpuno bezopasnog i legitimnog govora.

Govorimo o globalnoj cenzuri u potencijalno širokom obimu, kao i o ozbiljnoj osifikaciji javne rasprave i diskursa kao rezultat.

Da budemo sigurni da se razumemo, ova presuda Evropskog suda jednostavno utire put za globalno nadgledanje i uklanjanje bilo kakvih objava koje su nekom na poziciji moći zabrinjavajuće. Slučaj se sada vraća austrijskim sudovima koji još moraju utvrditi opseg svake zabrane. Tako da – ima prostora za nadu. Sud je, na kraju krajeva, rekao da ne želi da Facebook ili druge internet platforme moraju da vrše nezavisne procene sadržaja. U idealnom slučaju, nacionalni sudovi će shvatiti da ne postoji način da se nadgleda ekvivalentni sadržaj a da se ne naruše njihovi izvorni principi.