fbpx

Ludilu nema kraja: Cenzurisanje Betovena jer nije “politički korektan”

Kao da ova godina sama po sebi nije dovoljan paradoks, stiže nam vest o inicijativi da se cenzuriše Betoven iz razloga što se ne uklapa u ovu dekadu političke korektnosti. Da, dobro ste čuli.

Uprkos činjenici da je Betovenovo delo kruna klasične muzike i temelj moderne umetnosti, kao da njegove note prepoznaju čak i oni koji ne znaju da se potpišu, ovaj velikan je u nekoliko navrata ozbiljno osporavan tokom prethodnih 200 godina od kada ga nema.

Ovaj put napadi potiču od voditelja popularnog podkasta “Switched on Pop”: muzikologa po imenu Nate Sloan i tekstopisca/muzičara Charlie Hardinga. Dvojac tvrdi da je vreme da se Betoven malo banuje, jer on je sve što im se ne sviđa u klasičnoj muzici i zapadnoj kulturi. Zašto? Zato što je njegova muzika “naporna elitistička kultura koja jača vladavinu belih muškaraca i potiskuje glas žena, crnaca i LGBT populacije”

Hajde da po strani ostavimo činjenicu da je svet u Betovenovo vreme imao neke druge probleme, on sam je bio toliko ekscentričan, da iz današnjeg konteksta slobodno možemo reći da je bio “manjina”. Dakle, ako iko oslikava autentičnost i slobodu izražavanja, to je onda Betoven.   

No, zašto ne izvlačiti stvari van konteksta i vremenskog kontinuuma, te čak i jednog Betovena staviti na stub srama političke korektnosti i to u pomenuti podkast koji se emituje u saradnji sa Njujorškom filharmonijom?!

Možda ste kao ja, pa pomislite da je dosta, da je svet otišao predaleko, da je iluzija tolerancije postala agresivna, mučna, nasilna, nepotrebna, da svet sve više kreće sa mesta bola i besa, a ne ljubavi.

I zašto upravo ti koji se pozivaju na slobode i političku korektnost, senzitivne grupe, zašto baš oni imaju tendenciju da sprovode cenzuru?

A šta uopšte znači cenzura?

Cenzura nije jednostavna stvar kao što je prodaja mobilnih telefona. Cenzura je autoritarno ograničavanje ili zabrana javnog izražavanja mišljenja ili ideja, zbog opasnosti po vlast, društveni ili moralni poredak. Nju sprovode država, verske ili druge institucije. Cenzura može biti preventivna ili punitivna, kada se uništava materijal koji je već bio dostupan javnosti.

Cenzura je tokom istorije pratila slobodne izraze kao senka. U drevnim društvima, na primer u Kini, cenzura se smatrala legitimnim instrumentom za regulisanje moralnog i političkog života stanovništva. Poreklo pojma cenzura može se pratiti od kancelarije cenzora osnovane u Rimu 443. p. U Rimu je, kao i u starogrčkim zajednicama, ideal dobrog upravljanja podrazumevao oblikovanje karaktera ljudi. Stoga je cenzura smatrana časnim zadatkom. U Kini je prvi zakon o cenzuri uveden 300. godine nove ere.

Danas, prva stvar na koju pomislimo kada čujemo reč cenzura, verovatno je vezana za medije. Mediji su danas doduše mnogo širi koncept, pa se „ratovi“ ne vode samo kanalima tradicionalnih medija, već i kampanjama na društvenim mrežama.

Uloga medija u ratnim vremenima kristalno jasno je prikazana u proleće 1999, kada je NATO alijansa započela kampanju bombardovanja čiji je cilj navodno bio osiguravanje mira i ljudskih prava, a takođe zaustavljanje jugoslovenske vlade da zaustavi “etničko čišćenje” na Kosovu.

NATO alijansa je, međutim, takođe pokrenula rat reči, prikazujući njihov „rat za mir“ kao pravedan i čist. Kada je u aprilu 1999. postalo nesporno očigledno da su NATO bombe ubile izbeglice i srpske i kosovsko-albanske nacionalnosti, NATO je obavestio međunarodne medije o dešavanjima na način koji su međunarodni mediji okarakterisali kao „obmanjujućim“.

Cenzura 2020.

Pokušajmo da se zamislimo sada i procenimo šta je to sve što se danas cenzuriše i ko to određuje šta je sve dovoljno adekvatno da se plasira, a šta da se anatemiše i skloni od javnog mnjenja. Primećujete li situacije u kojima se vi cenzurišete i ograničavate, kao i cenzuru u onima oko vas? Do koje mere se osećate sputano u situacijama autocenzure?

Slučaj Betovena možda deluje kao novitet, ali uopšte nije novost. Posebno u muzici.

Daniel Barenboim je jednom rekao: „Muzika je vrlo moćna. Veoma je teško ostati nedotaknut muzikom.” Dirigent je objašnjavao razloge za izraelski nezvanični bojkot muzike Riharda Vagnera, koji je trebalo da bude prekinut koncertom orkestra u Tel Avivu 18. juna, a Univerzitet u Tel Avivu je tada objavio u ponedeljak da je otkazao koncert, nakon javnih protesta Izraelaca.

Da li zbog suštinske moći muzike ili zbog neodobravanja njenih kompozitora, čini se da se umetnička forma proučava više od ostalih, kao što ilustruje ovih pet primera:

#1 Nemačka tokom Trećeg rajha

Izraelska zabrana Vagnera delimično je nastala kao odgovor na još veći i zloglasniji napad koji je Hitler izveo na muziku jevrejskih i drugih nesklonih kompozitorima. Dela Mendelsona i Majerbera, savremenih jevrejskih kompozitora poput Arnolda Šenberga i političkih protivnika poput Pola Hindemita, smatrana su degenerisanima, i nisu mogla biti izvođena. Tokom proteklih nekoliko godina, producenti i muzičari skreću pažnju na mnoga od ovih izgubljenih dela.

#2 Kineska kulturna revolucija

Sa količinom talenata u klasičnoj muzici koja se ovih dana pojavljuje iz Kine, teško je poverovati da je zapadna muzika bila sasvim zabranjena 1966. godine tokom Kulturne revolucije Mao Zedonga. Bah, Betoven i Brams – da ne pominjemo većinu drugih evropskih kompozitora – smatrani su dekadentima i izbegavani, dok su tradicionalni kineski komadi bili preferirani. 1978. godine Centralni konzervatorijum u Pekingu je ponovo otvoren i dozvolio je zapadnoj muzici da ponovo prodre u zemlju.

#3 Italija iz 17. veka

O Italiji mislimo kao o kolevci opere, koja neguje rane majstore umetničke forme kao što su Klaudio Monteverdi, pa čak i libretista Giulio Rospigliosi (koji će postati papa Klement X u 17. veku). Međutim, papa Klement XI nije bio tolerantan prema pozorištu kao njegov prethodnik i zabranio je sve javne operske predstave. Ovakav razvoj događaja inspirisao je album Opera Prohibita Cecilije Bartoli, na kojem ona peva dela savremenika Klementa XI: Scarlatti, Handel i Caldara.

#4 Srednjovekovna Evropa (za Tritone)

Zabrana opere katoličke crkve nije trajala ni približno toliko dugo koliko zabrana tritona, takozvanog Đavoljeg intervala. Povećani četvrti (ili umanjeni peti) smatran je Sataninim delom i zabranjen tokom srednjeg veka. Disonantni interval se nije puno koristio sve dok romantičari, poput Riharda Vagnera, nisu upotrebili ovaj pomalo jeziv akord za sablasne efekte.

#5 Sovjetski Savez

Praktično svaki sovjetski kompozitor osetio je tešku ruku cenzura kulture SSSR-a i to od Šostakoviča (čija je Lejdi Magbet od Mtsenska bila potpuno zabranjena) do Igora Stravinskog (koji je napustio zemlju da bi se jednom vratio, 1962). Međutim, možda niko nije toliko stradao kao savremeni estonski kompozitor Arvo Part, koji je u svom Credo (1968) uvredio zvaničnike otvorenim referencama na Isusa Hrista. Part je podneo samo-nametnutu tišinu i prestao da piše muziku narednih osam godina.

Cenzura jeste i uvek će biti vid kontrole. Moderni trendovi izbacivanja filmova koštaju firme kao Netflix hiljade i stotine hiljada dolara, a sve jer imaju tendenciju da se „provozaju“ na nekom trendi vozu populističkog mišljenja, a time na jedan veoma subverzivan način ukidajući teren i prostor za konstruktivnu kritiku i analizu.

Stavljanjem znaka jednakosti između promatranja i indoktrinacije, jedna nova cenzura se javlja, koja nije bazirana ni na nacionalnom ni na religioznom nivou, već jednom duboko egocentrističkom pravu da se svemu i svima sudi, da ljudi u eri otuđenja hrle u ma kakve grupacije, pa makar one bile i centrirane oko zajedničkog „neprijatelja“, ideje, koncepta, pa i prošlosti.

Primeri iz sveta muzike nam pokazuju da je toga bilo oduvek. Ali primeri oko nas nam pokazuju da su još uvek tu.

Pitanje koje ostaje jeste kako ćemo sa time boriti, i dokle ćemo kao civilizacija otići, ako je jedno „Prohujalo s vihorom“ nepodobno samo zato što ilustruje jednu eru (crnkinja kao služavka, između ostalog), činjenice, realno stanje i priču kakva je bila, ili ćemo dopustiti da se svet pretvara u utopistički kolaž sile jačih koji umesto ljubavi dižu zidove među nama, dok nam ne ostane nijedan istinski kanal istine, sem skrojenih „istina“ koju više ne pišu ni istorijski pobednici već trendovi današnjice.

Kako ćemo?


 

Preporuke s weba

Komentari