U osnovi kada govorimo o konceptu porodice, obično su u pitanju dva roditelja u braku sa decom. Međutim, ovo je postala manje uobičajena situacija u poslednjih nekoliko decenija. Veliki broj novih porodičnih sistema doveo je do novih paradigmi i toga da je porodica postala znatno raznolikija, jedan zamršeni set mnogostrukih porodičnih tipova. Mnoge od ovih novih porodičnih struktura nose nove mogućnosti i izazove koji su prisutni, stvarni i o kojima priču ne treba izbegavati zbog tradicionalnih uverenja, a to se negde i dešava. Ova tema je značajno zapostavljena, a pogađa mnoge ljude širom sveta danas. Nekako deluje da je Zapad malo bolje regulisao odnose na ovom polju, dok je kod nas situacija na više načina teška, nerealno uređena, zaostala i izazovna kako na emotivnom, tako i pravnom polju.

Kada se odlučite na ponovni brak to uključuje neretko decu iz prethodnih brakova ili odnosa, mešanje porodica i vaše dece, ali i širih krugova prijatelja, rodbine i slično. Svi uključeni se nalaze pred izazovom toga da novoj situaciji mogu da se prilagode, ili ne.

Ulozi su visoki kada je u pitanju opstanak brakova koji su za bračne partnere drugi, odnosno kasniji. treba vremena dok se ponovo ojačaju posledice rana nastalih nakon razvoda i iako energija i svežina koncepta spojene porodice mogu pružiti preko potrebnu nadu i optimizam, nedavna statistika pokazuje da preko 60% drugih brakova zapravo ne uspe. Iako ovo zvuči prilično zloslutno, postoje ključni koraci koje vas i vaš partner može preduzeti da bi se održalo blagostanje, ljubav i zadovoljstvo u novom odnosu koji se gradi na ruševinama teškog prethodnog života.

Parovima koji se po drugi put odlučuju na brak potrebni su jaki temelj poverenja i komunikacije da bi ispunili izazove koji proističu od okrnjenog prethodnog života i veliko razumevanje da zadovoljstvo braka biva određeno kroz očuvanje stabilnosti, ljubavi, poverenja.

Kao što je potrebna priprema za renoviranje doma, prostora, za odabir novog nameštaja, boje zidova, krečenje, karton za zaštitu podova, folije, četke za čišćenje, sredstva za poliranje i drugo, tako i pre i tokom ulaska u novi brak, a i svaki brak ako ćemo tako, izuzetno je važno biti spreman na sve one dogovore i razgovore koji “kuću grade”. To se pre svega odnosi na odgoj dece, suživot, finansije, kućne poslove, pa i sitna uvažavanja različitosti karaktera ili potreba.

4 tehničke kategorije drugih brakova

Postoje različite situacije u kojima dolazi do spajanja porodica i shodno tim različitostima ni izazovi nisu isti.

Osoba sa decom ulazi u brak sa supružnikom bez dece.

Ova vrsta mešovite porodice može naići na prepreke ako roditelj-supružnik preuzme to da će novi partner automatski preuzeti uloge i odgovornosti kao “mama” ili “tata”. U međuvremenu, partner bez dece može se osećati preplavljeno ili nesnađeno zbog novih porodičnih obaveza.

Da bi uspeli u ovakvim okolnostima, par bi trebalo da uspostavi jasna pravila u vezi sa brigom i disciplinom dece kao i to i kako ispunjavati porodične obaveze i baratati troškovima. Nastojte da pokažete ujedinjeni i jedinstveni stav deci. Dozvolite da se novi odnosi organski razvijaju. Povremeno preispitujte pravila porodice, kao i inače u skladu s time kako deca rastu i kako se veza razvija.

Razvedeni roditelj sa decom i drugi razvedenog roditelj sa decom u novom braku.

Ova kombinacija mešovite porodice može biti prilično složena, s obzirom na čist broj odnosa i sve permutacije koje se uzajamno stvaraju. Prednost ovde je to što su u pitanju iskusni supružnici, izverzirani roditelji, a deca (kada su dobro vaspitana) mogu da se organizuju zajedno i da pomognu jedni drugima i / ili pomažu kod poslova oko kuće. Opet, organizacija je ključna za harmoniju. Razmislite o uspostavljanju nedeljnog sastanka, gde svi mogu slobodno da iskažu svoja mišljenja, prilože pritužbe ili ponude kreativne ideje (ako ih ima) i uradite uvek nešto zabavno kao jedinstvena grupa.

Udovica ili udovica sa decom i novi brak.

Ove očuvane porodice mogu dovesti ili do isceljenja ili neke destruktivne dinamike, u zavisnosti od prirode novih odnosa roditelja-deteta. Odsustvo pokojnika supružnika / roditelja razumljivo može snažno uticati na porodičnu dinamiku. Komunikacija i empatija mogu produbiti sve odnose. Izbegavajte sve pokušaje da požurujete intimnost ili psihološko lečenje i procese za prevazilaženje trauma i suočenje sa bolom.

Razvedeni ili udovica roditelja odrasle dece u novom braku.

U ovakvim situacijama važan je rad na adresiranju pitanja vezanih za nasledstvo, medicinsku negu i penziju da se ublažila svaka eventualna zabrinutost među decom. Ako je novonastala porodica geografski udaljena od svih ili nekih dece, treba stvarati mogućnosti za povezivanje novih članova nove porodice, kao što su zajednički praznici, proslave ili odmori.

Realna očekivanja za novi bračni i porodični odnos

Uz ljubav i razumevanje sve je lako

Imajte realna očekivanja

Parovi se mogu brzo razočarati kada ne uspeju da predvide broj poteškoća jedinstvenih za novi zajednički život. Zaljubljenost, ponovni osećaj imanja porodice, uzbuđenje i entuzijazam dosta utiču na to da se i zaboravi na to da nove porodice nisu obnova onoga što je nekada postojalo, već potpuno nova izgradnja porodičnog života te nove društvene jedinice odnosno porodice.

Jednom kada se mešovite porodice suoče sa izazovima i imaju odgovore na glavna pitanja kao što su pitanje finansija, dinamike odnosa dece i maćehe ili očuha i kreiranje odnosa sa bivšim supružnicima, tada mogu stvoriti pravu atmosferu i osigurati to da nova porodica raste i na zdrav način cveta.

Komunikacija je ključna

Od izuzete je važnosti da parovi znaju kako da efikasno komuniciraju i ne plaše se da razgovaraju o osetljivim temama kako se pojave. Sukob je neizbežan, a bez osnova efikasnog slušanja i razumevanja, asertivne komunikacije koja se uči, par može povodom raznih bračnih pitanja ući u problem.

Vremenom, loša komunikacija može da se prelije i na samu osnovu koja je dovela do osnivanja odnosa – temelj koji drži očuvanje netaknutim može se tako poljuljati. Parovi treba da pre svega žele da ako i dođe do sukoba, istom pristupaju sa empatijom, saosećanjem i razumevanjem.

John Mordekaj Gotman je američki psiholog, profesor Emeritus psihologije na Univerzitetu u Vašingtonu. Njegov rad se fokusira na predviđanje razvoda i bračnu stabilnost kroz analize odnosa. Gotman recimo upozorava parove da ne ulaze u ono što smatra za četiri najveće ubice odnosa, poznatih kao četiri konjanika apokalipse braka, tokom neslaganja (kritika, prezir, odbrambenost i ignorisanje).

Koristeći “JA” izjave da izrazite vaša osećanja i potrebe, prihvatajući odgovornost, negujete poštovanje. Zahvaljujući pozitivnim osobinama i radnji vašeg partnera i tome da možete da napravite pauzu kada stvari postaju teške, sve su korisni načini da se negativni argumenti deeskaliraju i da se izbegnu destruktivna ponašanja.

Zdrav odnos partnera pak osnova je zdravlja i u novoj porodičnoj dinamici, i kolike god traume da deca u pitanju nose iz prethodnih brakova i odnosa, dobar primer pun ljubavi, dozvole za nesavršenošću. prijemčivosti za otvorenu komunikaciju, ali i nežnosti i razumevanje biće lekovite. Koliki god toksični upliv da postoji sa drugih strana, ono izvorno vaše što je dovelo do novog braka može da prevlada, bez teškoća upravo uz zdravu i otvorenu komunikaciju. Kao kad se sređuje kuća, kao što sam rekla već-i kad neko na zid baca fleke-snaga zdravog odnosa bez problema to prekreči. Na kraju dana, vreme pokaže sve, a prava vrednost svega toga jesu uspomene i život koji se gradi našim odlukama i brižljivim postupcima.

Više o ovoj temi čitajte jer ćemo se njome baviti iz različitih uglova.

I volite se. Komunicirajte. A za veštine asertivne komunikacije nam se možete obratiti za konsultacije ili neki od seminara uskoro.

The post Krah tradicionalne porodice – nove verzije braka i kako ga preživeti appeared first on Moodiranje.

Ljudi koji rade u sektoru nege pacijenata na samrti često se susreću upravo sa nizom kajanja ljudi koji osećaju da nema više vremena, niti da se vreme može vratiti. Sedeći pored kreveta umirućih muškaraca i žena dok pokušavaju da se pomire sa vremenom provedenim na ovoj zemlji i mislima koje ih prate, iako je svaka priča jedinstvena, uočavaju da se izvesna razočaranja uvek nekako ponavljaju.

Negde se izdvaja devet konkretnih kajanja koje su izrazili pacijenti na samrtnoj postelji. Možda nas ona mogu naučiti kako da počnemo da živimo boljim životom danas, a svakako barem da se zapitamo – koliko toga mi propuštamo danas.

9 najčešćih kajanja koje ljudi imaju na kraju života

1. Kajanje što nisu davali više ljubavi ljudima koji su im najvažniji.

Mnogi ljudi su izrazili žaljenje što nisu imali više razumevanja, brige i prisutnosti prema ljudima koji su im bili važni. Želeli su da su imali hrabrosti da češće govore „volim te“.

Odvojite nekoliko trenutaka da napišete pismo ili telefonirate nekome koga volite i date mu do znanja koliko vam je stalo. To će im značiti puno sigurno, a i vi ćete se osećati daleko bolje.

2. Kajanje što nisu bili bolji supružnici, roditelji ili dete.

Ljudi se često kaju što svoje porodice uzimaju zdravo za gotovo. Na kraju krajeva, kada se smrtno razbole ili dođu do samog kraja života, njihove porodice su bile te koje su bile uz njih da ih drže za ruku, pružaju ljubav i druženje i brinu o njima 24 sata dnevno.

Čak i ako vaša porodica nije savršena, oni su verovatno ti koji su tu za vas kada vam zatrebaju. Ne zaboravite da im svakodnevno izražavate zahvalnost.

3. Kajanje što su proveli toliko vremena radeći.

Mnogi su radili duge, teške poslove i smene, i neretko se javlja upravo kajanje što su propustili važne trenutke u životima svoje dece. Radeći preterano, gonjeni ambicijama iznad potreba, lako se dešava da ljudi nikada zapravo ne upoznaju dobro one sebi najbliže, decu, njihove važne ljude, pa i promene kod partnera. Neretko bude kasno da se nadoknadi izgubljeno vreme. Tada osobe teško sebi u potpunosti oproste što su birale vreme na poslu umesto sa dragim osobama. Iako je novac dobra motivacija, i iako imamo brojne želje, želimo bolji auto, bolji stan, redizajn kuhinje (koji ako želite zaista savetujemo da pogledate ovde), više putovanja, više, više, više…nekad je zaista i dovoljno, posebno uz blagovremene pametne izbore.

Zapamtite da imate izbora kada je u pitanju vaš posao. Izaberite kompaniju koja ceni zdravu ravnotežu između posla i života. U redu je da s poštovanjem odbijete dodatne zadatke koji bi zahtevali da radite duže od predviđenih sati. Vaš posao je važan, ali postoje i druge stvari u životu koje su jednako važne.

4. Kajanje što nisu više rizikovali.

Mnogi su smatrali da ih je strah od neuspeha naveo da delaju previše oprezno, da ne rizikuju. Znali su da su mogli da imaju bogatije i ispunjenije živote da su barem ponekad rizikovali i poremetili status kvo. Kajanje ovde je upravo zbog tog nepoznatog ishoda akcija koje nikada nisu preduzeli.

Razmislite o tome da napravite listu svega što ste ikada želeli da doživite u životu. Zatim počnite da ih ostvarujete i zaokružujete jedno po jedno i gledajte kako se vaša sreća (i vaša zona udobnosti) dramatično širi.

5. Žele da su bili srećniji i više uživali u životu.

Većina ljudi je žalila zbog vremena koje su izgubili brinući o stvarima koje su van njihove kontrole. Nisu shvatili da su sposobni da biraju zabavu i sreću dok nije bilo prekasno.

Provedite nekoliko minuta svakog dana radeći nešto što volite i što vam donosi radost.

6. Kaju se što nisu živeli svoj san.

Doživotni snovi mnogih ljudi ostali su neostvareni jer su bili previše zabrinuti oko toga da prvenstveno pokušavaju i istrajavaju u tome da ispune nečija (najčešće tuđa) očekivanja.

Vi ste jedini koji znaju šta je najbolje za vas. Dozvolite sebi da budete otvoreni za beskrajne mogućnosti. Kada zamišljate svoj san, zapamtite mantru, „ovo ili nešto još bolje“.

7. Želeli bi da su se bolje brinuli o sebi.

Većina pacijenata je mislila da da su bolje jeli, spavali više i obraćali više pažnje na svoje zdravlje i dobrobit, možda se ne bi razboleli. Želeli su da su brigu o sebi učinili više prioritetom.

Odvojite vreme da idete u šetnju prirodom, odspavate ili meditirate svaki dan.

8. Kajanje što nisu učinili više za druge.

Bezbroj želja ovog tipa dolazi od ljudi koji su želeli da su mogli da naprave razliku kroz ljubaznost, saosećanje i dela služenja. Mnogi pacijenti su doneli odluku — često odmah iz kreveta— da doniraju svoj novac dobrotvornim i uslužnim organizacijama kako bi mogli pozitivno da utiču na živote drugih nakon što su ih više ne bude.

Izaberite cilj koji je poseban za vas i razmislite o doniranju malo svog vremena ili novca da pomognete nekome kome je potrebna.

9. Želeli bi da su izabrali značajniji rad.

Mnogi su izjavili da nikada nisu uživali u svom poslu, ali da su ga se iz godine u godinu držali da bi platili račune. Umesto toga, želeli su da izaberu posao koji je u skladu sa njihovom svrhom i strastima — posao za koji su bili uzbuđeni i koji im je dao osećaj ispunjenosti.

Odvojite malo vremena da vam bude kristalno jasno šta vas zanima. Tada možete početi da tražite posao koji govori o ovim strastima.

A šta je sa nizom kajanja koje ljudi imaju generalno?

Evo liste „najvećih kajanja“ koju mnogi ljudi imaju: nisu uporni, raskid, nemarno biranje životnog partnera, biranje posla umesto porodice, upoređivanje sebe sa drugima, sanjarenje više nego da se preduzima akcija, zaokupljenost besom, pridavanje velikog značaja na imanje, nedostatak samopouzdanja, zadržavanje oko pogrešnih ljudi, gubitak sna zbog tuđih misli o sebi, donošenje loših životnih odluka, nedostatak hrabrosti za izražavanje osećanja, zanemarivanje sebe, preferiranje sutrašnjice nego življenja u sadašnjosti, shvactanje života previše ozbiljno, razmišljanje o drugima da su bolji, pokušavaju da budu savršeni, gube vreme na sitnice, previše rade, previše brinu, itd.

Najveće žaljenje mnogih drugih je što nisu preduzeli sledeće radnje: postati olimpijac, biti bolji roditelj, izaći ranije, slediti svoju strast, imati jasne ciljeve, naučiti taj jezik, slušati, živeti pošteno, popravljati se, biti biti prisutan sa svojim tatom/mamom na njegovom ili njenom kraju, slediti svoj san, otkrivati ljubav nekome, suprotstavljati se nasilnicima, ostati veran svojim vrednostima i principima, rizikovati, dovoljno verovati sopstvenom unutrašnjem glasu, preduzimati određene radnje, posmatrati svoje zdravlje itd.

Koje je vaše najveće kajanje?

The post 9 najčešćih kajanja koje ljudi imaju na kraju života appeared first on Moodiranje.

“To je tako, ja tu ništa ne mogu.”
“Kod nas sve ide preko veze.”
“Ma šta ima i da pokušavam kad se sve već unapred zna.”

Nema tu mnogo veštine življenja, već iskljućivo preživljavanja.

Sećam se kad sam imala oko 13 godina i kada sam sa mamom uzela jedan veći papir, gomile boja i krenula da pišem. Nisam tada znala, ali to je bio plan mog razvoja, mojih ciljeva, onoga što želim da završim i uradim u narednom periodu. Taj papir je stajao u mojoj sobi uramljen velikim ramom koji sam nasledila od babe, između polica za knjige, na zidu na kom su stajali razni posteri za zid, ukrasni, šaroliki, delovi časopisa, nekih tinejdžerskih momenata devedesetih. Taj prvi poster, plakat, plan bio je deo jedne nove navike koju sam nažalost smetnula sa uma nakon smrti oca. Tada, u realno teškom i traumatičnom momentu, a posebno kao još nezrela ličnost, nisam bila u stanju da se bavim svojim željama i planovima. I tada sam živela upravo tako-stihijski. Život se svodio na niz obaveza i niz zadataka koje je trebalo izvršiti, pomaganje mami, brigu o bratu. Trebalo je puno godina da prođe dok nisam ponovo nakon jednog treninga Manifestinga sa Nevom Rajković ponovo uzela uzde svog života u svoje ruke. Spolja je to možda delovalo sve sasvim solidno, diplome, nagrade, uspesi. Ali suštinski je život vodio mene, a ne ja život. I tada sam krenula to da aktivno menjam. Danas slobodno mogu reći da vladam svojim vremenom, odlukama i reakcijama, živeći zahvalnost, dajući i šireći dobro.
U tome su mi pomogle i brojne veštine koje sam donekle pasivno usvajala, a od tad aktivno radila na njima. Nakon rada na njima, dodatni rad koji je usledio bio je specifičan, konkretan i jasan. Posteri na mom zidu su postali jasne slike koje sam birala da gledam, da u njima uživam, koje su imale mesto u mojoj sadašnjosti i ulepšavale ih. Negde uz njih je tu uvek bio neki vision board, kao i redovni spiskovi rezultata koje želim da postignem. Knjiga “Atomske navike” upravo govori o tom principu malih stvari koje unapređuju kompletnu našu realnost, a one dolaze kad osvestimo to šta nam je zapravo potrebno, nama lično, da budemo srećni.

Koje su to osnovne životne veštine?

Životne veštine koje su uvek dobrodošle bez obzira na to čime se baviš ili šta želiš su podeljene u sledećih pet sektora.

1. Komunikacijske i interpersonalne veštine.
2. Donošenje odluka i rešavanje problema.
3. Kreativno mišljenje i kritičko mišljenje.
4. Samosvest i empatija, koji su dva ključna dela emocionalne inteligencije.
5. Asertivnost i smirenost, ili samokontrola.
6. Otpornost odnosno rezilijentnost

Važno je napomenuti pak da ne postoji konačna lista životnih veština.

Određene veštine mogu biti manje ili više relevantne za tebe u zavisnosti od tvojih životnih okolnosti, tvoje kulture, verovanja, starosti, geografske lokacije, itd. Međutim, 1999. godine Svetska zdravstvena organizacija je identifikovala šest ključnih oblasti životnih veština:

1. Komunikacijske i interpersonalne veštine.

Ovo u širem smislu opisuje veštine potrebne za nastavljanje i rad sa drugim ljudima, a posebno za prenos i primanje poruka bilo u pisanoj ili usmenoj formi.

2. Donošenje odluka i rešavanje problema.

Ovo opisuje veštine potrebne za razumevanje problema, pronalaženje rešenja za njih, samostalno ili sa drugima, a zatim preduzimanje radnji za njihovo rešavanje.

3. Kreativno mišljenje i kritičko mišljenje.

Ovo opisuje sposobnost razmišljanja na različite i neobične načine o problemima i pronalaženja novih rešenja, ili generisanja novih ideja, zajedno sa sposobnošću da se informacije pažljivo procene i razume njihova relevantnost.

4. Samosvest i empatija, koji su dva ključna dela emocionalne inteligencije.

Oni opisuju razumevanje sebe i sposobnost da osećate druge ljude kao da se njihova iskustva dešavaju vama.

5. Asertivnost i smirenost, ili samokontrola.

One opisuju veštine potrebne da se zauzmete za sebe i druge ljude i da ostati miran čak i kada se neko suočitava sa značajnim provokacijama.

6. Otpornost, rezilijentnost i sposobnost da se nosiš sa problemima.

Ovo opisuje sposobnost da se oporavi od neuspeha i tretira ih kao priliku za učenje ili jednostavno iskustvo.

Nisu nam potrebne iste životne veštine tokom različitih životnih faza

Nisu nam potrebne iste veštine tokom životnih faza. Takođe je tačno da će različite životne veštine biti manje ili više relevantne u različitim periodima vašeg života. Na primer:

Kada ste u školi ili na univerzitetu, biće vam potrebne veštine učenja. To može da podrazumeva razumevanje toga kako da se organizujete za učenje, istraživanje, pa čak i pisanje disertacije ili teze. Ovo nisu veštine koje će svima trebati, ali veštine pisanja će verovatno biti korisne u različitim karijerama i poslovima.

Kada kupujete nekretninu, možda ćete morati da koristite veštine pregovaranja, a svakako će vam trebati dosta strpljenja i dobre volje. Ove veštine će takođe verovatno biti visoko na vašoj listi „osnovnih životnih veština“ ako imate decu.

Moraćete da poradite na svojim veštinama vezanim za poslovne kapacitete da biste dobili željeni posao, a takođe ćete morati da razmislite o tome kako se prijavljujete za posao i kako ćete se snaći na intervjuu.

Kada imate posao, možda ćete morati da razvijete liderske veštine, posebno ako treba da vodite timove ili grupe.

Kada osnujete porodicu, biće vam potrebne roditeljske veštine. Možda ćete takođe otkriti da upravljanje vremenom i veštine organizovanja postaju mnogo važnije.

Koja je to najvažnija životna veština?

U moru korisnih i važnih veština za optimalno funkcionisanje u životu, možda najvažnija životna veština je sposobnost i volja za učenjem. Danas se učenje odvija konstantno, pasivno i aktivno, hteli mi to ili ne, kontinuirano i diverzifikovano. Odavno nije dovoljno završiti školu i smatrati da su sve potrebne veštine za dalji rad i razvoj tu. U najmanju ruku tu su tehnički i tehnološki napredak koji donosi promene ne samo u domenu opreme i stvari koje koristimo, već i kompleksnosti i dometa u tome kako ih koristimo.

Učeći nove veštine, povećavamo naše razumevanje sveta oko nas i opremamo se alatima koji su nam potrebni da živimo produktivniji i ispunjeniji život, pronalazeći načine da se nosimo sa izazovima koje nam život neizbežno postavlja.

Većina ljudi povezuje učenje sa formalnim obrazovanjem, ali učenje može i treba da bude doživotni proces koji poboljšava naše razumevanje sveta i poboljšava kvalitet našeg života.

Zato za početak, ako želite da radite na sebi, od sebe i krenite. Ako ne znate kako i odakle, tu sam za konsultacije i možete pratiti objave i najave seminara Udruženja Lifelong Learning Association u Banja Luci preko kojeg ćemo se upravo baviti ovim temama-kako da unapredite svoj život na konkretan, praktičan i isplativ način usvajajući lične i profesionalne, životne veštine koje brzo i svesno možete da odmah krenete da koristite.

The post Gde gledaš i kuda ideš? (iliti kako da poradiš na životnim veštinama i promeniš sve) appeared first on Moodiranje.

Odbijam da prihvatim to, kao i to da je obavezno držati se nekog odnosa i onda kada prestane da nam služi, a evo i zašto.

#1 Toksičnost

Odnos koji je „nadživeo svoju upotrebnost“ odavno je umesto izvora radosti, postao izvor frustracije, a ako ne to – a ono nepotrebnost koja uzaludno uzurpira naše vreme i energiju. Nekad je ona teža da se izbegne, kao recimo toksično okruženje na poslu. Tada je za izbegavanje takve sredine neophodna nešto veća logistika, pristup nadređenima ili pak promena posla.

Mobing je stvarna i opšte prisutna stvar, a za nju i dan danas nema dovoljno adekvatnih rešenja, jer društvo koje dopušta da žrtva najčešće izvuče deblji kraj, nije još uvek dovljno evoluiralo niti stvorilo sigurnu sredinu u kojoj će se promovisati vrednosti i ljudski kvaliteti već sila. Toksičnost oko nas šteti nama samima, ali ljudi se previše često više trajno drže određene situacije nego što bi se izložili neprijatnosti koja je prolazna.

#2 Okruženje

Izlazak iz nekog odnosa nije tako jednostavan. Posebno kada su u pitanju bliske osobe, a još više kada je u pitanju ozbiljno narušen i kompleksan odnos, poverenje, integritet i mišljenje o nekoj osobi. Ono što može da stvori pozamašne probleme jeste to što se vremenom, umrežavamo sa ljudima. To znači da najverovatnije odlazimo na ista mesta ili se družimo sa istim ljudima. Opet, rezultat? Ljudi se previše često više trajno drže određene situacije nego što bi se izložili neprijatnosti koja je prolazna.

Plašeći se osude, ljudi izbegavaju da otvoreno govore o svojim osećanjima i situaciji. To otvara put ka brojnim, daleko gorim interpretacijama u kojima najčešće baš oni čestiti koji žele da svoju intimu zadrže za sebe stradaju, dok oni kojima su opravdanja i izgovori potrebni haraju i avlijanare.

#3 Finansije

U slučajevima ozbiljnijih i kompleksnijih odnosa kao što je recimo brak, partneri, a najčešće žene ostaju u odnosu iz finansijskih razloga. Znam primere sa obe strane, u kojima muškarci izdržavaju, ili pak žene partnere. Finansije su stavka razdora i u najboljim odnosima, u vremenima koja su nepouzdana i validan su argument za nezadovoljstvo.

Finansije su jednako razlog odlaganja izlaska, kao i razlog ulaska u neki odnos, a u kulturi kakvom smo okruženi to je bolno vidljivo.

Odavno smo, potpuno iskasapljeni kultovima devedesetih postali svedoci društva koje veliča jeftinoću i sponzorijansku „elitu“, turbo-folk božanstva, botokse, silikone, pumpanje grudi, usana i crtanje obrva, više ne ni diskretno već „influenserski“. Finansije su merilo, a u društvu koje se finansijski bori, poštenje je postalo mana, precenjeno, znak slabosti i ludosti, samo daj, odmah, juče, što više, a posebno u iluziji koju pruža vizuelni identitet onlajn. Ovo je i opasno, jednako koliko je štetno. Ono što pak nije razlog jeste da se zbog ove stavke, u ozbiljno narušenim odnosima, bilo šta trpi i ispašta, kao i izbegava, pogodite – to da se previše često više trajno držite određene situacije nego što biste se izložili neprijatnosti koja je prolazna. Problem je samo što su te stvari postale trivijalne i banalne jednako koliko i odnosi koji se grade. No to je druga sasvim tema.

#4 Nasilje

Nasilje je posebna stavka u međuljudskim odnosima koja je često u fokusu samo onda kada situacija ode predaleko i ishod tragičan. Ljudi tako, a naročito ukoliko su došli „sa strane“ trpe i tolerišu mnogo toga, što za posledicu ima ozbiljne žrtve nasilja, psihičke slomove, a u slučajevima ekstrema – decu koja ponesu realne i tragične ožiljke. Nije nasilje uvek vidljivo i na drugom kraju istog nisu uvek žene, iako češće jesu.

Zvuči nezamislivo da se žene napajaju maltretiranjem muškaraca, ali istina je da toga ima daleko više no što se o tome priča.

Najviše u tome svemu stradaju najnedužniji, deca, koja reaguju bilo povlačenjem, bilo takođe agresijom. Njima retko ko može da pomogne, a zbog toga što je naše društvo i dalje izuzetno neosvešćeno i nerazvijeno na polju bavljenja sobom, taj takozvani „vicious cycle“ postaje generacijski problem, a deca nosioci šablona koji dok se ne nađe neko da taj ciklus prekine, biva prenošen iz generacije u generaciju. A zašto? Jer se ljudi previše često više trajno drže određene situacije nego što bi se izložili neprijatnosti koja je prolazna.

#5 Sudski sistem

Ne znam šta je kompleksnije, raskol ili proces koji sledi za istim, ali znam da postoji jedna opšta diskriminacija muškaraca u ovom domenu, gde važe stereotipi koji su zapostavljeni u našem balkanskom društvu do neverovatnosti. Postoje stereotipi koji tvrde da je majka uvek bolja za brigu o deci, a muškarci ti koji budu u korenu raskola. Niko ne govori o ženama za koje sam čula, a evo par primera iz okoline koje pouzdano znam.

Sud je dodelio decu ženi koja je čupala trepavice detetu, koja ih je zatvarala bez hrane, odlazila danju, a uveče kad ih uspava vodila bordel iz spavaće sobe. Sud ju je dodelio deci, nju koja je imala epizode u kojima ne zna gde se nalazi, koja je klinički šizofreničar, koja je pred decom i svedocima bivšem suprugu pretila da će se ubiti, kombinovano sa nametanjem krivice ocu što ne želi da se pomire i okrivljivanjem za razlaz. Sud je dodelio decu ženi koja je nestajala po dve nedelje bez reči, koja je u dom dovodila druge muškarce, koja nije htela svu decu već samo žensku jer „je sa njima lakše“, a „muška je ionako ne vole“, koja je histerisala i vređala kompletnu familiju, koja je izgladnjivala decu i zatvarala ih, koja je pretila ljudima koji su bili oko njih. Logično je da je rastavljanje užasavajuće postalo za sve uključene, kada su ucene i rizici ogromni, a sudovi i socijalne službe pristrasne.

Često upravo žene bivaju te koje, najčešće revoltirane u situacijama u kojima jeste muško to koje dovede do raskola odnosa, odgurnu očeve od dece, a posledice opet budu najgore po one najmanje krive, a malo je onih koji su tu da ih zaštite i pri tom – uopšte mogu.

To da se ljudi previše često više trajno drže određene situacije nego što bi se izložili neprijatnosti koja je prolazna u ovom slučaju je previše često, ali gledajući sisteme na Balkanu – razumljivo.

Koju neprijatnost vi izbegavate?

The post Postoji li barem jedan valjan razlog da ostaneš u mučnom odnosu? appeared first on Moodiranje.