fbpx

Postoji li barem jedan valjan razlog da ostaneš u mučnom odnosu?

Niko ne govori o onome što se desi kada se neki odnos završi. Postoji izreka – drži prijatelje blizu, ionako već znaju previše o tebi. A šta ćemo sa svim drugim međuljudskim odnosima?

Zar integritet više ne postoji nego je intima postala valuta, a tajne veze koje drže ljude na okupu? Zar je bilo koji izgovor dovoljno dobar razlog za okruženje u kojem nema podrške, sreće i radosti? Zar je svaki odnos postao toliko površan i lako zamenjiv ili postoji neki magični servis poput onog za mobilni telefon koji se nosi na servis mobilnih telefona?

Odbijam da prihvatim to, kao i to da je obavezno držati se nekog odnosa i onda kada prestane da nam služi, a evo i zašto.

#1 Toksičnost

Odnos koji je „nadživeo svoju upotrebnost“ odavno je umesto izvora radosti, postao izvor frustracije, a ako ne to – a ono nepotrebnost koja uzaludno uzurpira naše vreme i energiju. Nekad je ona teža da se izbegne, kao recimo toksično okruženje na poslu. Tada je za izbegavanje takve sredine neophodna nešto veća logistika, pristup nadređenima ili pak promena posla.

Mobing je stvarna i opšte prisutna stvar, a za nju i dan danas nema dovoljno adekvatnih rešenja, jer društvo koje dopušta da žrtva najčešće izvuče deblji kraj, nije još uvek dovljno evoluiralo niti stvorilo sigurnu sredinu u kojoj će se promovisati vrednosti i ljudski kvaliteti već sila. Toksičnost oko nas šteti nama samima, ali ljudi se previše često više trajno drže određene situacije nego što bi se izložili neprijatnosti koja je prolazna.

#2 Okruženje

Izlazak iz nekog odnosa nije tako jednostavan. Posebno kada su u pitanju bliske osobe, a još više kada je u pitanju ozbiljno narušen i kompleksan odnos, poverenje, integritet i mišljenje o nekoj osobi. Ono što može da stvori pozamašne probleme jeste to što se vremenom, umrežavamo sa ljudima. To znači da najverovatnije odlazimo na ista mesta ili se družimo sa istim ljudima. Opet, rezultat? Ljudi se previše često više trajno drže određene situacije nego što bi se izložili neprijatnosti koja je prolazna.

Plašeći se osude, ljudi izbegavaju da otvoreno govore o svojim osećanjima i situaciji. To otvara put ka brojnim, daleko gorim interpretacijama u kojima najčešće baš oni čestiti koji žele da svoju intimu zadrže za sebe stradaju, dok oni kojima su opravdanja i izgovori potrebni haraju i avlijanare.

#3 Finansije

U slučajevima ozbiljnijih i kompleksnijih odnosa kao što je recimo brak, partneri, a najčešće žene ostaju u odnosu iz finansijskih razloga. Znam primere sa obe strane, u kojima muškarci izdržavaju, ili pak žene partnere. Finansije su stavka razdora i u najboljim odnosima, u vremenima koja su nepouzdana i validan su argument za nezadovoljstvo.

Finansije su jednako razlog odlaganja izlaska, kao i razlog ulaska u neki odnos, a u kulturi kakvom smo okruženi to je bolno vidljivo.

Odavno smo, potpuno iskasapljeni kultovima devedesetih postali svedoci društva koje veliča jeftinoću i sponzorijansku „elitu“, turbo-folk božanstva, botokse, silikone, pumpanje grudi, usana i crtanje obrva, više ne ni diskretno već „influenserski“. Finansije su merilo, a u društvu koje se finansijski bori, poštenje je postalo mana, precenjeno, znak slabosti i ludosti, samo daj, odmah, juče, što više, a posebno u iluziji koju pruža vizuelni identitet onlajn. Ovo je i opasno, jednako koliko je štetno. Ono što pak nije razlog jeste da se zbog ove stavke, u ozbiljno narušenim odnosima, bilo šta trpi i ispašta, kao i izbegava, pogodite – to da se previše često više trajno držite određene situacije nego što biste se izložili neprijatnosti koja je prolazna. Problem je samo što su te stvari postale trivijalne i banalne jednako koliko i odnosi koji se grade. No to je druga sasvim tema.

#4 Nasilje

Nasilje je posebna stavka u međuljudskim odnosima koja je često u fokusu samo onda kada situacija ode predaleko i ishod tragičan. Ljudi tako, a naročito ukoliko su došli „sa strane“ trpe i tolerišu mnogo toga, što za posledicu ima ozbiljne žrtve nasilja, psihičke slomove, a u slučajevima ekstrema – decu koja ponesu realne i tragične ožiljke. Nije nasilje uvek vidljivo i na drugom kraju istog nisu uvek žene, iako češće jesu.

Zvuči nezamislivo da se žene napajaju maltretiranjem muškaraca, ali istina je da toga ima daleko više no što se o tome priča.

Najviše u tome svemu stradaju najnedužniji, deca, koja reaguju bilo povlačenjem, bilo takođe agresijom. Njima retko ko može da pomogne, a zbog toga što je naše društvo i dalje izuzetno neosvešćeno i nerazvijeno na polju bavljenja sobom, taj takozvani „vicious cycle“ postaje generacijski problem, a deca nosioci šablona koji dok se ne nađe neko da taj ciklus prekine, biva prenošen iz generacije u generaciju. A zašto? Jer se ljudi previše često više trajno drže određene situacije nego što bi se izložili neprijatnosti koja je prolazna.

#5 Sudski sistem

Ne znam šta je kompleksnije, raskol ili proces koji sledi za istim, ali znam da postoji jedna opšta diskriminacija muškaraca u ovom domenu, gde važe stereotipi koji su zapostavljeni u našem balkanskom društvu do neverovatnosti. Postoje stereotipi koji tvrde da je majka uvek bolja za brigu o deci, a muškarci ti koji budu u korenu raskola. Niko ne govori o ženama za koje sam čula, a evo par primera iz okoline koje pouzdano znam.

Sud je dodelio decu ženi koja je čupala trepavice detetu, koja ih je zatvarala bez hrane, odlazila danju, a uveče kad ih uspava vodila bordel iz spavaće sobe. Sud ju je dodelio deci, nju koja je imala epizode u kojima ne zna gde se nalazi, koja je klinički šizofreničar, koja je pred decom i svedocima bivšem suprugu pretila da će se ubiti, kombinovano sa nametanjem krivice ocu što ne želi da se pomire i okrivljivanjem za razlaz. Sud je dodelio decu ženi koja je nestajala po dve nedelje bez reči, koja je u dom dovodila druge muškarce, koja nije htela svu decu već samo žensku jer „je sa njima lakše“, a „muška je ionako ne vole“, koja je histerisala i vređala kompletnu familiju, koja je izgladnjivala decu i zatvarala ih, koja je pretila ljudima koji su bili oko njih. Logično je da je rastavljanje užasavajuće postalo za sve uključene, kada su ucene i rizici ogromni, a sudovi i socijalne službe pristrasne.

Često upravo žene bivaju te koje, najčešće revoltirane u situacijama u kojima jeste muško to koje dovede do raskola odnosa, odgurnu očeve od dece, a posledice opet budu najgore po one najmanje krive, a malo je onih koji su tu da ih zaštite i pri tom – uopšte mogu.

To da se ljudi previše često više trajno drže određene situacije nego što bi se izložili neprijatnosti koja je prolazna u ovom slučaju je previše često, ali gledajući sisteme na Balkanu – razumljivo.

Koju neprijatnost vi izbegavate?

Komentari