fbpx

Da ja vas pitam: Kud plovi ovaj brod?

Svaki ovaj tekst, napisan u ma kojem drugom trenutku bio bi sasvim drugačiji. Možda tako i naš život ili neke naše odluke da smo ih donosili u nekom drugom momentu, tih dana ili uopšte bogatiji ili srećnije siromašniji nekim iskustvima.

0

Možda bismo bili jednako srećni sa nekim drugim ili pak nesrećni sa osobom sa kojom smo srećni da se nisu okolnosti sklopile baš tako kako jesu. Daleko od toga da smo nemoćni pred raljama života, ili da smo samo tako stihijski vođeni sudbinom. Ali deo naše moći da kreiramo sopstveni život negde leži u tome da pronađemo balans između potrebe da sve kontrolišemo i sve držimo po nekom fiktivnom planu i toga da se prepustimo onome što donekle i sam život planira i kreira za nas same. Koliko danas to zaista činimo mi, a koliko smo indoktrinirani mrežama, svesno ili nesvesno kreirajući jedan teskobni pritisak jedni na druge, pitanje je koje svako od nas treba sebe da priupita.

Kapetane, o kapetane

Da li danas toliko očekujemo da nas život impresionira, da pobedimo FOMO, da li smo kao milenijalci toliko egoistični da smatramo da smo Bogom dani da uzimamo, dobijamo i primamo? Očekujemo li stalno od drugih da o nama brinu, pokažu da im je stalo, da smo večito u centru jednog ekosistema, ekosvemira zvanog moj ego? Da li se merimo novim hajpovima koji se namerno, planski, plaćeno ili spontano lansiraju kroz mreže? Ko realno može da postigne sve to, ali zaista?

Da li se naša sreća meri brojem lajkova ili brojem storija, brojem pratilaca na društvenim mrežama, skandaloznim naslovnicama ili čime već?

Ovih dana kao pošast su svuda oko nas sve gori i gori primeri toga da više ne postoje nikakva merila, nikakve granice, da se sloboda medija žestoko brka sa osnovnom ljudskom pristojnošću, da je vulgarnost postala redovna stvar, a naciju sve teže šokirati, jer pobogu-čiji polni organ još nismo videli, suze krokodilske ispratili, afere iščitali ili nove ljubavi doživljavali kao svoje? Jeza me hvata kada pomislim da se iko identifikuje sa uzorima koji se, ali zaista ne bih mogla da se suzdržim a da eksplicitno ne tvrdim-negativnim modelom plasiraju na sve strane. Radim sa decom. Svakoga dana. Sreća je da imaju domaći. Sreća je da idu na dodatne obaveze. I sreća je da donekle roditelji limitiraju njihovu izloženost medijima. Ali ja govorim o Beogradu i pitam se da li je svuda tako, jer znam da čak ni ovde nije. A niko ne može da mlade zaštiti od interneta i kioska. No, neko, nekako, što pre-mora.

Vremena kojih se sećamo

Sećam se vremena u kojem sam čekala da svake nedelje od ušteđevine od džeparca otrčim na trafiku i kupim Mikijev zabavnik i Politikin zabavnik. Druženja vezanih za učenje, rođendana sa sendvičima sa pomalo previše kačkavalja, ruskom salatom, gomilom sokova i jednostavnim vremenom u kojem bismo izmišljali svoje igre. Imam i video snimke za ne poverovati.
Za moj rođendan bih pripremila lutriju i davala drugarima sitnice koje sam unapred pravila ili nabavljala, ništa posebno, poneki kliker ili igračkica. Režirala sam im predstave sa lutkama, a posle toga bismo pleasli, glupirali se u suštini, jurcali, nekad odlazili u dvorište u kraju i igrali lastiš, srećom moj je rođendan letnji.

Sećam se i onih “običnih“ dana. Deka bi me odveo u park, ili bismo čekali vikend da provedemo par dana svi zajedno ili mojih par sati sa njim. Za doručak, na stolu postavljenom preko žućkaste silikonske museme bio bi čitav dijapazon sitnih domaćih jela koje su nam slali rođaci koje je deka redovno posećivao. Sir sa pijace, pršuta i slanina iz Bosne, domaći sok od zove od tetke i kifle iz lokalne pekare koje bi rano spremio. U te kifle bi namazao puter i parizer, uzeli bismo loptu, vozili bicikl i igrali fudbal oko Ušća. Pila se kafa sa komšijama i boćali su se dok sam ja učila kako se navija. Odlazilo se u isto vreme, na isto mesto, sa istim ljudima, a prijateljstvo nije mereno time da li ste propratili nečiji giveaway ili šerovali objavu, već po realnom vremenu koje se provodilo u samom životu. Po druženju.
Ja znam da mnogi koji ovo možda čitaju sigurno znaju da imaju u životu realne i prave prijatelje. Normalno. Ali postaje sve teže proceniti kvalitet međuljudskih odnosa, a moja zabrinutost odnosi se pre svega na mlade.

Ovo nije tekst o bilo čemu konkretnom. I više postavlja pitanja no što daje odgovore. Ali i to je zato što, plašim se-nema odgovora.

Ovih dana smo oduševljenu pratili avanturu jednog instagram jajeta koje je pobedilo broj lajkova Kajli Džener. OK. Pokazali smo, po ko zna koji put, snagu masovnosti i udružene energije. Gde je ta energija kada se treba izboriti za budućnost svega? Za promenu školstva? Za aktivnu borbu za mozgove dece koja gube svest o upotrebi logike i zaključivanja, duboko utonuli u tipke i gotovo, dato, pojednostavljeno, uprošćeno, a onda i prosto, jeftino, nemoralno, bez poente i smisla. Gde je ta borba za smisao plasirana tamo gde treba?
Možda, negde, samo želim da se zapitamo, da posmatramo ljude oko sebe, spustimo loptu, usporimo, damo šansu lepom, poverujemo u snagu toga da mi kreiramo svoj svet, ne smao sebi, već i jedni za druge, zajedno i kao što pesma Nepobedivi (Invictus) Vilijema Henlija kaže:

Iz dubine tame što me prekriva,

crne kao bezdan, s kraja na kraj.

Zahvaljujem bogovima, koji god da su,

za moju nepokornu dušu.

U razjarenim čeljustima sudbine,

nisam ni trepnuo ni zaplakao;

Od batinanja usuda,

glava mi je krvava, ali nesagnuta.

Izvan ovog sveta gneva i suza,

ne nazire se nista osim strašne senke,

ali pretnja koju nosi vreme

zateći će me bez straha.

Nije važno koliko je uzak prolaz,

Koliko je teška konačna presuda,

Ja sam gospodar svoje sudbine:

Ja sam kapetan moje duše.

(William Ernest Henley)

Komentari