Njihov glas je bio protiv toga da se na žene gleda kao na objekte: vrednovanje po fizičkom izgledu, podređivanje i igranje po pravilima koja nameću muškarci. Jako je simptomatičan uvid da i žene iz Južne Afrike, koja je tada bila pod aparthejdom (represivna vladavina “belih” nad tamošnjim stanovništvom) i žene iz Evrope, koja se uzima za kolevku civilizacije i demokratije, bore sa diskriminacijom.

Elem, 50 godina nakon ovog izbora, slobodno mogu da zaključim da nismo puno evolutivno odmakli. Zapravo, još smo više zatupljeni i zatucani! Tehnologija napreduje neumitnom brzinom, imamo svo znanje i informacije ovog sveta gotovo na klik, a šta mi radimo? Umesto da radimo na širenju svog duha, svađamo se po internetu. Stvaramo neki neoaparthejd, društvene rascepe, polarizaciju, osuđivanje svega što se može osuditi. “Provokativno oblačenje poziva na silovanje”, “Dužnost žene je da rađa”, “Obaveza žene je da brine o kući”.

Diskriminacija po poslednjoj modi

Pet decenija nakon pomenutog izbora za mis, desila se ozbiljna zamena teza. Danas se žene lepo oblače, mogu da rade poslove od pilota do predsednika države, i čini se da je svaki poziv na ravnopravnost neosnovan i akt “ludih feministkinja”.

Ali!

Koliko puta ste prisustvovali u ismevanju nečijeg fizičkog izgleda (najčešće kilograma), životnih izbora (udaja, rađanje), diskriminaciji pri zapošljavanju?

Lično sam čuo neke veoma ugledne muškarce kako tvrde da žena ima “ulogu”, da je predodređena da rađa i brine o kući, a sve van toga su “budalarije modernih vremena”.

Takoreći, biti žena je uslužna delatnost

Koliko ovo smatram pogrešnim, ne mogu vam opisati! Pre svega, žena je ljudsko biće! Bez žena ovaj svet ne bi postojao. Njihov uticaj je nemerljiv. I još nešto da vam kažem, žene treba da imaju izbor! Jer tek u punoj, pravoj slobodi odlučivanja, one bivaju najbolje moguće verzije sebe, a samim time je bolje svima nama.

Zato kažem da svaki pametan muškarac treba da bude feminista

Ohrabrite svoje majke, supruge, sestre, ćerke, drugarice, da budu samostalne, sposobne, jake. Podržite ih u njihovim izborima, dajte im vetar u leđa za njihove snove! Šta bi vam bilo draže, da vaša ćerka postane žrtva sudbine, da kvalitet njenog života zavisi od milosti i dobre volje čoveka za kog se udala, ili, da izraste u sjajnu i kvalitetnu osobu, koja ima i karijeru i porodicu, ali zato što je tako odabrala, a ne što joj ne neko nametnuo?! Ili još gore, zato što društvo tako očekuje?

Možda vam ove moje reči zvuče čudno ako se uzme u obzir da sam oženjen, s troje dece, i da sam, što bi se reklo, tradicionalan tip muškarca. E pa vidite, biti tradicionalan i osvešćen, ne isključuje jedno drugo!

Moja Dragana je predivna supruga, brižna i nežna majka, a isto tako, moj partner u poslu. Moja kći Olga je jedna bistra tinejdžerka s kojom uživam da razgovaram i koju ću podržati u svim njenim izborima. Moju firmu vode žene. Svima njima sam beskrajno zahvalan.

A na čemu bih imao da im budem zahvalan kada bi ih gledao iz pozicije nadmoći, diskriminušuće, kao stvorenja koja ne valjaju “ako ne ispunjavaju svoju svrhu”?

“Živiš u svetu koji si odabrao i za koji si se izborio”, jedna je od najmoćnijih rečenica iz pomenutog filma. Vršiti nad nekim represiju i diskriminaciju samo zato što nije prema tvojim standardima, stavlja te u poziciju da i sam budeš žrtva toga, a pametan čovek to ne radi, složićemo se.

p.s. reč feminizam sam iskoristio u njenom izvornom kontekstu (ravnopravnost i poštovanje prema ženama), od svih naknadnih zloupotreba i pogrešno tumečenih definicija se ograđujem.

Nebojša Grnčarski, vlasnik modne agencije Select

The post Nebojša Grnčarski: Zašto svaki pametan muškarac treba da bude feminista appeared first on Moodiranje.

Prema kvalifikacijama ovakvih malograđana neke bolesti su maltene uzvišene, pa tako čujemo da je neko mučenik jer živi sa srčanom bolešću ili heroj jer se bori s malignim oboljenjem, ali čekaj, ako je recimo depresivan, onda je obavezno ludak, prokažen, s takvim se ne treba zabavljati ili družiti, “znaš, on/a ima F dijagnozu”, “pa nisu naši stari bez razloga proveravali da li u porodici potencijalnog bračnog partnera ima šizofrenije”.

Bez namere da zalazim u fiziologiju, medicinu i psihologiju, ostavivši po strani činjenicu da neke bolesti bivaju stečene ili izazvane određenim ponašanjem (a čak ni medicinske grane nemaju sve odgovore na ova pitanja), svako ljudsko biće na ovom svetu potvrdiće sledeće:

Niko ne želi da bude bolestan. Niko ne bira da bude bolestan. Niko ne voli što je bolestan.

Zašto je teško shvatiti da se psihičke bolesti ne dešavaju po algoritmu “evo, dosadno mi je, ne znam šta ću od sebe, besan sam i obestan, hajde da obolim od depresije ili bipolarnog poremećaja, čisto da se nešto dešava?” Ne ide tako. To će potvrditi svi koji su kroz ovo prošli (i prolaze), što na ličnom, što na primeru nekog iz okruženja. Jedino svetlo u ovoj konstelaciji je trenutak kada osoba koja prepozna da je u problemu odluči da potraži stručnu pomoć. Koliko je teška ova borba, koliko iziskuje truda, rada, tolerancije i strpljenja, tema je za sebe. Svedočanstava je na pretek.

No, vratimo se temi – diskriminaciji ljudi koji se sa ovim bore. Diskriminatori imaju vrlo perfidne, ujedno i zatucane mehanizme po kojima to rade:

• osporavanje građanskih i intelektualnih prava: na veliku žalost onih koji smatraju da su superiorni zbog činjenice da imaju prelazni IQ i zvanično su “normalni”, prisustvo dijagnoze ili smetnje u velikom procentu ne umanjuje intelektualne i profesionalne sposobnosti. Bilo bi zanimljivo videti malograđančiće kako osporavaju kredibilitet, talenat i sposobnosti Betovena, Kurt Kobejna, Isaka Njutna, Mela Gibsona, Vinstona Čerčila, Harisona Forda, Ernesta Hemingveja… da, svi oni (i još dosta slavnih i velikih ljudi) imaju ustanovljene psihičke bolesti ili smetnje.
• poistovećivanje loših crta karaktera s bolešću: da se razumemo, određene crte i ponašanja (nesposobnost kontrole besa, patološko laganje, manipulativno ponašanje) mogu da budu više istaknute kod nekih dijagnoza (narcisoidni poremećaj ličnosti, granični poremećaj ličnosti…), no, to možemo sresti i kod zvanično psihički zdravih ljudi. Loše crte karaktera mogu da budu u korelaciji s bolešću, a i ne moraju.U prevodu, ne treba ti dijagnoza da bi bio đubre od čoveka. Postoji teorija o “lošem genu”, “urođenom zlu”, o čemu je Skot Pek pisao u knjizi “Ljudi laži”. Prema njegovim promišljanjima, zasnovanim na psihoterapeutskoj praksi od nekoliko decenija, loše crte i osobine, zloba za koju on smatra da je egzaktna i materijalizovana, su stvari koje treba tretirati van okrilja bolesti. Dakle, čovek može biti podao, zao, pokvaren, a da je pritom potpuno psihički zdrav (koliko god to paradoksalno zvučalo). S tim u vezi je vrlo opasno i štetno vezati nečije loše postupke za bolest, jer loša osoba je loša osoba, svejedno da li “puca od zdravlja” ili je obolela. Stoga dvaput promislite kad kritikujete nečije loše postupke – jedno je reći “on je loš čovek, načinio mi je zlo”, a sasvim drugo “načinio mi je zlo, on je bolestan čovek”, jer time stigmatizujemo psihičke bolesti i doprinosimo predrasudi da su psihički bolesni ljudi loši ili zli.
• diskreditovanje ličnosti: kao što prisustvo bolesti ne sputava (nužno) čoveka u intelektualnom delovanju i građanskom životu, isto važi za društvene i privatne relacije. Ovaj odnos zna da bude zahtevan za obe strane, osobu s psihičkim poteškoćama i njeno okruženje, no, treba se zapitati kako bi svako od nas reagovao da sazna da u njemu “čuči” dijagnoza – pitam se, da li bi tada narečeni malograđani rekli: “evo ja sam bolestan, izopštite me iz posla, društva, braka, svega!”

Za kraj, citiraću “Narodnog učitelja” Vase Pelagića, koji je još pre 130 godina učio ljude da “u bolesti nema ničeg sramotnog, niti je pred sudom nauka fiziologije i medicine ijedan deo čoveka sraman niti nečastan, nego su svi ravni između sebe”:

U otvorenoj pouci leži moral, a ne u lažnom izvijanju i laganju, kao što misle i govore sadanji glupavi primetači i nadri “moraliste”.

Stoga kad sledeći put primetite nekog “nadri moralistu”, ne zaboravite da mu predočite da nazaduje dobrih 130 godina. Medicina (i psihologija/psihijatrija) napreduje svakim danom, no, za zatucanost i malograđanštinu leka nema, osim da radiš na sebi. Ljudi “s dijagnozom” taj korak već su napravili.

The post Ne treba ti dijagnoza da bi bio đubre od čoveka appeared first on Moodiranje.

Te godine najzad je odlučio da se pobuni, te je pitao nadređenu zašto mora da radi za apsolutno svaki praznik i skoro uvek drugu smenu. Usledio je odgovor koji je zgrozio ne samo njega, već i ceo kolektiv:

“Šta se buniš, pa ti nemaš porodicu!”

Radoslav je tada shvatio da se našao u timu u kom važe prećutna pravila, a to je da ljudi s decom po difoltu rade prve smene i slobodni su praznicima, dok su ovi drugi, “bez porodice”, dužni da to rade umesto njih. Da li je to u redu?

Ukoliko su pravila jasno izrečena na početku, između ostalog, da ljudi s decom imaju prvenstvo biranja smena i radnih dana, što bi se reklo, “uzmi ili ostavi”.

Međutim, šta se dešava ako si uveliko deo kolektiva i u jednom trenutku saznaješ da nemaš jednaka prava kao kolege s decom?

Da li je to mobing ili diskriminacija?

Gledajući iz ugla zaposlenih koji imaju decu, njima nije lako i potrebno je pružiti im olakšice i benefite iz svih aspekata (od države, poslodavca, pa do kolege). Pogotovo ako uzmemo u obzir razvedene zaposlene roditelje ili pak samohrane, zatim dečije smene (škola, vrtić), složićemo se svi da im uopšte nije lako i da im treba obezbediti što je više moguće olakšane uslove.

No, vratimo se na zaposlenog bez dece. Ništa mu od ovog nije rečeno i on se najedared našao u veoma nezavidnoj poziciji – da li da se odrekne privatnog života (jer realno, kakav to društveni život može da ima neko ko je stalno u drugim smenama) ili savije leđa jer “nema porodicu”? Da li je drsko, sebično i nekolegijalno od njega ako se pobuni jer za njega ne postoje praznici i kafa posle posla s društvom?

Pored situacije s Radoslavom, na ovu tematiku me ponukalo i nešto što se desilo mojoj drugarici. Stavljena je maltene pred svršen čin: ili će se odreći posla ili plesa, jer nadređeni nije imao razumevanja za njenu “rekreaciju” (kojom se, uzgred, bavi profesionalno). “Može se živeti bez toga”, rekao joj je i stavio u smene tako da ne može da prisustvuje treninzima.

Postavila sam ovo pitanje na Fejsbuk profilu i dobila veoma raznolike odgovore, na osnovu kojih bi svi trebalo da ozbiljno porazmislimo, poradimo na toleranciji – a i boljim uslovima rada, za sve.

#1 Nikad se nisam vadila na dete/Nisam imala tu privilegiju

Za 20 godina kod istog poslodavca, Maja G. nikada nije imala slobodan vikend. Njena deca su uveliko tinejdžeri, a ona nikada s njima nije otišla na vikend odmor.

Njen slučaj dele još neke žene koje zbog majčinstva nisu imale nikakvu privilegiju, niti mogućnost da modifikuju obaveze i radno vreme.

#2 Vi ste samo ljubomorni/Kako smete uopšte ovako nešto da pomislite?

Neki, pak, smatraju, da smo svi (država, poslodavac, kolege) u obavezi da “izlazimo u susret” kolegama s potomstvom i da je to od “nacionalnog interesa”. Dobila sam čak komentar da ako u nekom kolektivu imamo “single” čoveka koji sprema doktorat i roditelja, a da je oboma potreban vikend, prednost ima roditelj, jer “ovaj može da sprema doktorat i četvrtkom”. Ovo nas dovodi do pitanja i moralne dileme: da li je nečiji život i vreme manje vredno u odnosu na nekog drugog?

#3 U pitanju je diskriminacija/mobing

“Nepravda, nego šta! Uvek me to nerviralo, i ranije kad nisam imala dete i sad kad ga imam. Svi imaju pravo na svoje vreme, da li ga provodiš sa decom, ili sam, ili sa prijateljima, nebitno je. Svako bira kako će da živi”, kaže Maja J.

Sa njom se slaže i jedna Natalija, koja uredno radi sve praznike bez novčane nadoknade i pita se zašto zaposleni bez dece ne mogu na proslave i dodele paketića da povedu svoje bratance/sestriće.

Dragana kaže da su joj druge smene na koje je bila “osuđena” toliko teško padale, da je morala da promeni posao.

#4 To je normalno

Izvestan broj ljudi koji su učestvovali u ovoj debati posvedočio je da im se izlazi u susret i da oni izlaze u susret svojim kolegama, kada im zatreba. Njihov opšti zaključak je da sve zavisi od poslodavca i dobrih međuljudskih odnosa u kolektivu.

#5 Roditelji zloupotrebljavaju svoju poziciju

“Volim decu, ali prezirem ljude koji misle da su izabrani samim time što ih imaju, i da je društvo dužno da im se na bilo koji način odužuje za to što imaju decu.
Podržavam svako izlaženje u susret tim ljudima, podržavam svaku vrstu socijalne politike, ali da majke jednog deteta insistiraju na tome da im je društvo dužno jer doprinose natalitetu, to stvarno ne mogu da podržim. Кao što ne mogu da podržim parazitizam – zahtev za povećanjem plate i stimulacijom u momentu dok si na porodiljskom i već primaš 100 posto, nije ništa drugo do čist parazitizam.
Dakle, ponoviću, pošto se ovo što pričam sagledava iz pogrešnog ugla, deca da, sve za decu da, porodiljsko da, o penzionerima da ni ne pričam, ali parazitizam i stav “ja sam viša klasa, imam, zamislite, DETE” to ne. Decu stvaramo sebi i učimo ih da budu korisni članovi zajednice, a ne da im neko, samim njihovim rođenjem, nešto duguje”, smatra Branislav.

Da se nađemo na pola puta

“Svi koji su u nepovoljnijem položaju u odnosu na druge treba da imaju određene povlastice u granicama normalnosti i pristojnosti, što znači da ukoliko neko ima decu normalno je da više brine o njima i da će čećše odustvovati zbog njih i tu ne vidim problem. Isto važi i za bolesne ili ljude koji trebutno imaju porodinih problema. Naravno, dok se ne zloupotrebljava”, kaže Uroš.

SIlvana smatra da posao i privatan život sa sve pripadajućim obavezama su strogo odvojene kategorije i ne treba dozvoliti da se to ikada pomeša: “Tačno određene poslovne obaveze se ravnomerno, pravedno, u istom poslovnom rangu, raspoređuju. A ko koga ima kod kuće i šta radi je lična stvar. I tačka. Sve drugo unosi konfuziju i nepravdu.”

“Potpuno je prirodno da deca imaju prioritet. Naravno da je u redu jačati stabilnost porodice i na ovaj, poslovni, način. Treba pronaći beneficije i za ljude bez dece, tako da se svaki čovek oseti dostojanstveno, shodno trenutnim ili stalnim prioritetima”, kaže Nina, što nas dovodi do zaključka.

Da ne bude: Niko mi nije rekao

Prava roditelja su definisana Zakonom o radu, o čemu se možete detaljno informisati ovde. Pošto je ovde tema diskriminacija “single” zaposlenih u odnosu na one s decom, zaključak je sledeći:

• pri zasnivanju novog radnog odnosa, raspitaj se o uslovima: slobodni dani, rad smenama, vikendom, da li važi “nepisano” pravilo da zaposleni s decom imaju prednost i da li ti to odgovara;
• ukoliko su ti uslovi rada neprihvatljivi, najpoštenije je da razmotriš da li uopšte da prhvatiš taj posao. Jedna Danijela je izjavila doslovce sledeće: “postalo mi je teško da radim u drugoj smeni (nevezano za roditeljski status) i jednostavno sam promenila posao, jer smatram da je tako pošteno i prema kolegama i prema poslodavcu, ne treba niko da ispašta zbog mene”.

Momak s početka priče, Radoslav, promenio je posao i našao novi, na kom ne samo da nije “osuđen na druge smene i rad vikendom i praznicima”, nego su maksimalno uvažena njegova ljudska i radnička prava. Sreo je ženu svog života i sa njom se skućio.

Drugarica koju su onemogućili da se bavi plesom takođe je dala otkaz i našla nov posao na kom je rasterećena i slobodna da uživa u svom slobodnom vremenu.

Možda bi njih dvoje ostali na svojim prethodnim poslovima da nisu bili sputavani – ali izvesno je da će svako samosvestan i sposoban radije odabrati život nego prinudno životarenje. Budite svesni toga svaki put kad pomislite da je neko dužan da zbog vas savija leđa.

The post ŠTA MISLI SRBIJA: Da li zaposleni koji nemaju decu ispaštaju zbog onih s decom appeared first on Moodiranje.