fbpx

ŠTA MISLI SRBIJA: Da li zaposleni koji nemaju decu ispaštaju zbog onih s decom

Pre par godina, kada je dobio radni raspored za predstojeće praznike, Radoslav J. je bio doslovce ogorčen: po ko zna koji put, već tradicionalno, on će raditi za novu godinu, Badnje veče i Božić.

Niti se ikad izjasnio da mu je u redu da radi kad god su praznici, niti je za to bio dodatno plaćen. Na sve ovo, Radoslav J. je gotovo uvek radio drugu smenu (do 23:30), što mu je posle radnog vremena ostavljalo prostora ili da ide pravo u krevet ili u provod.

Te godine najzad je odlučio da se pobuni, te je pitao nadređenu zašto mora da radi za apsolutno svaki praznik i skoro uvek drugu smenu. Usledio je odgovor koji je zgrozio ne samo njega, već i ceo kolektiv:

“Šta se buniš, pa ti nemaš porodicu!”

Radoslav je tada shvatio da se našao u timu u kom važe prećutna pravila, a to je da ljudi s decom po difoltu rade prve smene i slobodni su praznicima, dok su ovi drugi, “bez porodice”, dužni da to rade umesto njih. Da li je to u redu?

Ukoliko su pravila jasno izrečena na početku, između ostalog, da ljudi s decom imaju prvenstvo biranja smena i radnih dana, što bi se reklo, “uzmi ili ostavi”.

Međutim, šta se dešava ako si uveliko deo kolektiva i u jednom trenutku saznaješ da nemaš jednaka prava kao kolege s decom?

Da li je to mobing ili diskriminacija?

Gledajući iz ugla zaposlenih koji imaju decu, njima nije lako i potrebno je pružiti im olakšice i benefite iz svih aspekata (od države, poslodavca, pa do kolege). Pogotovo ako uzmemo u obzir razvedene zaposlene roditelje ili pak samohrane, zatim dečije smene (škola, vrtić), složićemo se svi da im uopšte nije lako i da im treba obezbediti što je više moguće olakšane uslove.

No, vratimo se na zaposlenog bez dece. Ništa mu od ovog nije rečeno i on se najedared našao u veoma nezavidnoj poziciji – da li da se odrekne privatnog života (jer realno, kakav to društveni život može da ima neko ko je stalno u drugim smenama) ili savije leđa jer “nema porodicu”? Da li je drsko, sebično i nekolegijalno od njega ako se pobuni jer za njega ne postoje praznici i kafa posle posla s društvom?

Pored situacije s Radoslavom, na ovu tematiku me ponukalo i nešto što se desilo mojoj drugarici. Stavljena je maltene pred svršen čin: ili će se odreći posla ili plesa, jer nadređeni nije imao razumevanja za njenu “rekreaciju” (kojom se, uzgred, bavi profesionalno). “Može se živeti bez toga”, rekao joj je i stavio u smene tako da ne može da prisustvuje treninzima.

Postavila sam ovo pitanje na Fejsbuk profilu i dobila veoma raznolike odgovore, na osnovu kojih bi svi trebalo da ozbiljno porazmislimo, poradimo na toleranciji – a i boljim uslovima rada, za sve.

#1 Nikad se nisam vadila na dete/Nisam imala tu privilegiju

Za 20 godina kod istog poslodavca, Maja G. nikada nije imala slobodan vikend. Njena deca su uveliko tinejdžeri, a ona nikada s njima nije otišla na vikend odmor.

Njen slučaj dele još neke žene koje zbog majčinstva nisu imale nikakvu privilegiju, niti mogućnost da modifikuju obaveze i radno vreme.

#2 Vi ste samo ljubomorni/Kako smete uopšte ovako nešto da pomislite?

Neki, pak, smatraju, da smo svi (država, poslodavac, kolege) u obavezi da “izlazimo u susret” kolegama s potomstvom i da je to od “nacionalnog interesa”. Dobila sam čak komentar da ako u nekom kolektivu imamo “single” čoveka koji sprema doktorat i roditelja, a da je oboma potreban vikend, prednost ima roditelj, jer “ovaj može da sprema doktorat i četvrtkom”. Ovo nas dovodi do pitanja i moralne dileme: da li je nečiji život i vreme manje vredno u odnosu na nekog drugog?

#3 U pitanju je diskriminacija/mobing

“Nepravda, nego šta! Uvek me to nerviralo, i ranije kad nisam imala dete i sad kad ga imam. Svi imaju pravo na svoje vreme, da li ga provodiš sa decom, ili sam, ili sa prijateljima, nebitno je. Svako bira kako će da živi”, kaže Maja J.

Sa njom se slaže i jedna Natalija, koja uredno radi sve praznike bez novčane nadoknade i pita se zašto zaposleni bez dece ne mogu na proslave i dodele paketića da povedu svoje bratance/sestriće.

Dragana kaže da su joj druge smene na koje je bila “osuđena” toliko teško padale, da je morala da promeni posao.

#4 To je normalno

Izvestan broj ljudi koji su učestvovali u ovoj debati posvedočio je da im se izlazi u susret i da oni izlaze u susret svojim kolegama, kada im zatreba. Njihov opšti zaključak je da sve zavisi od poslodavca i dobrih međuljudskih odnosa u kolektivu.

#5 Roditelji zloupotrebljavaju svoju poziciju

“Volim decu, ali prezirem ljude koji misle da su izabrani samim time što ih imaju, i da je društvo dužno da im se na bilo koji način odužuje za to što imaju decu.
Podržavam svako izlaženje u susret tim ljudima, podržavam svaku vrstu socijalne politike, ali da majke jednog deteta insistiraju na tome da im je društvo dužno jer doprinose natalitetu, to stvarno ne mogu da podržim. Кao što ne mogu da podržim parazitizam – zahtev za povećanjem plate i stimulacijom u momentu dok si na porodiljskom i već primaš 100 posto, nije ništa drugo do čist parazitizam.
Dakle, ponoviću, pošto se ovo što pričam sagledava iz pogrešnog ugla, deca da, sve za decu da, porodiljsko da, o penzionerima da ni ne pričam, ali parazitizam i stav “ja sam viša klasa, imam, zamislite, DETE” to ne. Decu stvaramo sebi i učimo ih da budu korisni članovi zajednice, a ne da im neko, samim njihovim rođenjem, nešto duguje”, smatra Branislav.

Da se nađemo na pola puta

“Svi koji su u nepovoljnijem položaju u odnosu na druge treba da imaju određene povlastice u granicama normalnosti i pristojnosti, što znači da ukoliko neko ima decu normalno je da više brine o njima i da će čećše odustvovati zbog njih i tu ne vidim problem. Isto važi i za bolesne ili ljude koji trebutno imaju porodinih problema. Naravno, dok se ne zloupotrebljava”, kaže Uroš.

SIlvana smatra da posao i privatan život sa sve pripadajućim obavezama su strogo odvojene kategorije i ne treba dozvoliti da se to ikada pomeša: “Tačno određene poslovne obaveze se ravnomerno, pravedno, u istom poslovnom rangu, raspoređuju. A ko koga ima kod kuće i šta radi je lična stvar. I tačka. Sve drugo unosi konfuziju i nepravdu.”

“Potpuno je prirodno da deca imaju prioritet. Naravno da je u redu jačati stabilnost porodice i na ovaj, poslovni, način. Treba pronaći beneficije i za ljude bez dece, tako da se svaki čovek oseti dostojanstveno, shodno trenutnim ili stalnim prioritetima”, kaže Nina, što nas dovodi do zaključka.

Da ne bude: Niko mi nije rekao

Prava roditelja su definisana Zakonom o radu, o čemu se možete detaljno informisati ovde. Pošto je ovde tema diskriminacija “single” zaposlenih u odnosu na one s decom, zaključak je sledeći:

  • pri zasnivanju novog radnog odnosa, raspitaj se o uslovima: slobodni dani, rad smenama, vikendom, da li važi “nepisano” pravilo da zaposleni s decom imaju prednost i da li ti to odgovara;
  • ukoliko su ti uslovi rada neprihvatljivi, najpoštenije je da razmotriš da li uopšte da prhvatiš taj posao. Jedna Danijela je izjavila doslovce sledeće: “postalo mi je teško da radim u drugoj smeni (nevezano za roditeljski status) i jednostavno sam promenila posao, jer smatram da je tako pošteno i prema kolegama i prema poslodavcu, ne treba niko da ispašta zbog mene”.

Momak s početka priče, Radoslav, promenio je posao i našao novi, na kom ne samo da nije “osuđen na druge smene i rad vikendom i praznicima”, nego su maksimalno uvažena njegova ljudska i radnička prava. Sreo je ženu svog života i sa njom se skućio.

Drugarica koju su onemogućili da se bavi plesom takođe je dala otkaz i našla nov posao na kom je rasterećena i slobodna da uživa u svom slobodnom vremenu.

Možda bi njih dvoje ostali na svojim prethodnim poslovima da nisu bili sputavani – ali izvesno je da će svako samosvestan i sposoban radije odabrati život nego prinudno životarenje. Budite svesni toga svaki put kad pomislite da je neko dužan da zbog vas savija leđa.

Preporuke s weba

Komentari