Kolege s fakulteta reći će vam koliko je bio vredan i uporan student, iako se često opirao doktrinama Filozofskog fakulteta.

Ljudi s kojima je radio na televiziji posvedočiće koliko brzo se uklopio i “ušao u štos”, bukvalno da je rođen pred kamerama.

Na dvoru Karađorđevića, gde je radio u PR službi godinama, danas je rado viđen prijatelj.

Danas je angažovan na televiziji Hram, gde pomaže u vođenju uredničke politike, a mora mu se odati počast za približavanje crkve širokim narodnim masama.

Na portalu Moodiranje je od samog početka, najpre kao kolumnista, a danas kao partner i pokretačka snaga svega ovoga.

Pošten, pravičan, vredan, uporan, patriota, vernik, odan sin, brat i verenik, sve je to naš Nikola. Dečak koji je sve uspeo sam, da isključivo trudom, radom i znanjem, postane ugledan s širokom mrežom uticajnih kontakata sa samo 28 godina.

Zato mu ovako javno poručujemo:

Džoni, šefe, srećan ti rođendan!

A šta ti želimo? Pa samo ono što jesi i što si postao, je ispunjenje svih želja, najpre tvojih roditelja, a zatim lično tvojih.

U zdravlje!

The post Šefe, legendo, srećan ti rođendan! appeared first on Moodiranje.

Marketinški genije takođe naglašava da je Srpski narod na KiM posle 1999 ostavljen na milost i nemilost sve dok predsednik Vučić nije počeo da “ulaže napore i da se bori za postizanje kompromisnog rešenja kosovskog problema”.

Neko ko sebe kvalifikuje kao “marketinškog stručnjaka” morao bi da zna da ne sme govoriti o stvarima o kojima pojma nema (da ne bi ispao glup u društvu) ukoliko mu je stalo da sačuva lični kredibilitet. To naravno za sada nije tako.

[bs-quote quote=”Dok god imamo medije i novinare koji i o sunčanom danu pišu kao o danu u kom nas je pogodilo strašno nevreme (ako to odgovara centrima moći) – marketinški stručnjak će uprkos gomili izgovorenih gluposti sam sebi i dalje izgledati pametno i “stručno”.” style=”default” align=”left” author_name=”Nikola Stanković” author_job=”Suosnivač portala Moodiranje i kolumnista ” author_avatar=”https://moodiranje.rs/wp-content/uploads/2018/05/Никола-potpis.jpg”][/bs-quote]

Neka marketinškom stručnjaku neko prenese da je upravo Srpska Pravoslavna Crkva zaslužna za opstanak preostalog Srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji. I ne, to ne tvrdim ja. To tvrde i o tome svedoče ti ljudi koji su dole ostali i opstali! Ali da bi to čuli i videli, morate da odete na Kosovo i Metohiju, a ne da se o stanju u južnoj srpskoj pokrajini informišete iz medija i izveštaja kojekakvih državnih zvaničnika sa konferencija za štampu.

Takođe, kao marketinški stručnjak predsednika republike, pomenuti komentator bi morao da zna, da ne može u svojim izjavama crkvu smatrati “relevantnim sagovornikom” onda kada od Crkvenih velikodostojnika stižu pohvale na račun predsednika republike, a onda kada ta retorika baš i ne ide predsedniku u prilog, podseća na to da je Srbija sekularna država i da “Crkva nema prava da se meša u rukovođenje državom niti u političke odluke koje su u nadležnosti demokratski izabrane vlasti”.

Hajde sada da ostavimo malo po strani marketinškog genija i posvetimo se dežurnom komentatoru broj 2 (kada su u pitanju “crkvena pitanja”).

Ovaj “verski analitičar” smatra da su se članovi Svetog arhijerejskog Sabora Srpske pravoslavne Crkve po pitanju Kosova i Metohije „malo previše uživeli“ (?!) I onda dodaje:
„Oni se ne oglašavaju o stvarima o kojima bi trebalo i moralo da se oglašavaju (sa ovim bi i mogao delimično da se složim, prim.aut) a o stvarima koje nisu u njihovom delokrugu pričaju naširoko“ – kaže analitičar.

Kako sad opet Kosovo i Metohija nisu u delokrugu Srpske Pravoslavne Crkve?! Pa ja jedva čekam da se o budućnosti Kosova i Metohije pita i odlučuje samo jedan čovek i to po mogućnosti onaj koji u jutarnjem programu televizije sa nacionalnom frekfencijom izjavi: “Knez Lazar je izgubio bitku na Kosovu i sad sam ja kriv što moram da priznam Kosovo”.

“Ako već toliko brinu o Kosovu, zašto se Patrijarh ne preseli u Peć, a sam je rekao da neće” – pita se verski analitičar i dodaje kako se crkva ne oglašava povodom toga “da broj ljudi koji podržava Artemija raste”. E ovde je “verski analitičar” potvrdio svoj kredibilitet kao “stručnjak za verska pitanja”.

Ne znam samo gde je mogao da čuje, a kamo li vidi to da “broj ljudi koji podržavaju Artemija raste”?!

Nije mogao da vidi apsolutno nigde, a mogao je da čuje iz laboratorija kojekakvih “marketinških stručnjaka” koji ga kao “stručnjaka za verska pitanja” stalno guraju i promovišu po stranačkim glasilima tipa: Informer, Srpski telegraf, Alo…svaki put kada na Srpsku Pravoslavnu Crkvu treba bacati ljagu i degradirati je.

Dakle, gore pomenuti komentatori su briljirali svako u svom zadatku: degradirati Srpsku Pravoslavnu Crkvu, učiniti irelevantnim stav Svetog arhijerejsko Sabora o pitanju Kosova i Metohije, isticati predsednika republike Srbije kao velikomučenika koji jedini misli o budućnosti srpskog naroda dok mu svi ostali spletkare i otežavaju mu taj posao…i naravno “uvući se” što dublje predsedniku tamo gde poltroni najviše vole da se uvlače. Pod kožu, naravno.

The post Pitanje za “marketing genija”: Kako to da je Crkva dobra samo onda kad vam to odgovara?! appeared first on Moodiranje.

“Vidi ih, ništa im ne fali. Nisu primili šest plata iako se rasipaju od posla, ali ćute. Kad malo bolje razmislim, kada se već ne žale, zašto bi im dao sada i sedmu platu?! Bolje taj novac da iskoristim i odem na neko egzotično letovanje sa porodicom, pa ću videti kad se vratim da im nakupim za neku crkavicu. Čisto da im zamažem oči. Do tada će se već nešto desiti…”

Pretpostavljam da ovako, sa punim pravom, razmišlja 80% poslodavaca. Možda je procenat i veći. Kažem, sa punim pravom. Da, imaju ga, jer radnicima ne treba plata. Dovoljno je da im niko ne naplaćuje vazduh i da postoji neko ko će ih jahati kao konje i zezati ih za sopstveni, zarađeni dinar.

Da, da, tako je.

Svi vi, dragi moji sunarodnici koji ste se prepoznali u poziciji ovih radnika, znajte da ste svojom zaslugom sada tu gde ste. Vi tu gde ste, a vaš poslodavac negde na Maldivima i to o vašem trošku. Vašim parama.

Onim od kojih ste trebali detetu da kupite mleko, da platite struju, vodu, telefon… Onim parama kojim ste trebali da izmirite svoje obaveze i dugovanja zbog kojih vam prete raznim tužbama i popisivanjem imovine. A vi, ćutite.

Ljudi, uzmite se u pamet!

Niko vam sem vas samih neće rešavati probleme. Niko neće doći i vući vas za rukav sa namerom da vam pomogne. Vi ste živi ljudi, samosvesni i zreli, imate puno pravo po svim propisima i pravima da se pobunite, da dignete svoj glas protiv lošeg i nepravednog rukovodstva.

Nije taj magarac na rukovodećem položaju bolji čovek od vas, niti mu je želudac od zlata pa mora da se hrani kvalitetnije od vas samih.

Takođe, nije ni nedodirljiv niti nepobediv. Mislite da sa novcem ima debelu zaleđinu i samim tim mu niko ništa ne može? Varate se. “Pripretite” im samo advokatima i medijima, pa ćete videti kako će promeniti pesmu.

Dosta ljudi kaže: “Ćuti i gledaj svoja posla.” Kako i zašto da ćutimo?! Ja na primer to ne mogu.
To se možda može pripisati mojoj mladosti i buntu, ali znam da postoje i mnogo stariji ljudi od mene koji razmišljaju isto. Hoćete primer? Evo vam primer samosvesnih i hrabrih glumaca Ateljea 212. Njih dvadeset pet od ukupno trideset troje članova glumačkog ansambla digli su svoj glas protiv samovolje i bahatosti upravnika. Protiv njegove bezobzirnosti i ciničnosti prema zaposlenima. Reći ćete, lako je njima. Oni su poznati, pa mogu. Ne dragi moji, njima je teže jer njihov bunt prate svi mediji. Njihov bunt se ne odvija iza kulisa, već javno, pred celim svetom. Njihov bunt nije uperen samo protiv njihovog upravnika, već i državne uprave koja ga je tu postavila. I svaka im čast na hrabrosti.

Svima nama su tokom detinjstva ali i u zrelom dobu, neki glumci predstavljali uzor i motivaciju. Glumci Ateljea 212 koji su se pobunili (Aleksandra Janković, Anica Dobra, Anita Mančić, Bojan Žirović, Branimir Brstina, Branislav Zeremski, Branka Šelić, Dara Džokić, Dragana Đukić, Dubravka Mijatović, Erol Kadić, Gordan Kičić, Gorica Popović, Isidora Minić, Katarina Žutić, Milan – Caci Mihailović, Milica Mihajlović, Nebojša Ilić, Nenad Ćirić, Nenad Jezdić, Radmila Tomović, Tihomir Stanić, Vladislav Mihajlović, Sofija Jurčan i Marinko Madžgalj) protiv takvog ponašanja njihove uprave, odnosno njihovog poslodavca, svakako bi trebalo (moralo) da postanu uzor svim radnicima širom Srbije i regiona koji bivaju ponižavani i nipodaštavani od strane svojih poslodavaca. 

Ako sami ne poštujete sebe zašto bi vas poštovao neko drugi?! Ako sami ne cenite svoj rad zašto bi ga cenio vaš poslodavac?! Nemojte ćutati! Ćutanjem odobravate i dajete legitimitet svakom njihovom postupku.

Ćutanje je zlato. Jeste, ali ne za vas radnike. Vaše ćutanje nekome zaista jeste zlato. Šta mislite, kome?!

Ne dajte na sebe, dragi zemljaci. Ne možete sa lopovima i stokom fino. Kako oni prema vama, tako i vi prema njima.
Do čitanja.

The post Drugari, radnici, zemljaci: Ne može sa stokom i lopovima fino! appeared first on Moodiranje.

Što se pozorišta tiče, i tu je lista predstava u kojima je igrala prilično duga, između ostalog: Sirano od Beržeraka, Maska, Trinidad, Mala noćna muzika, Tri frtalja Beograda, Bilo jednom u Beogradu, Elvis je živ…
Snimila je za PGP-RTS, CD sa muzikom iz predstava “Trinidad” i gostovala kao izvođač na CD-u “Uspavanke za bebe i malu decu”.
Od decembra 2008. piše mesečne kolumne za najstariju i najcenjeniju dnevnu novinu u Srbiji – dnevni list Politika. Zbirku tih kolumni, pod nazivom “Jednostavni ljudi” objavila je izdavačka Plato. Predgovor za ovu knjigu je napisao veliki pisac David Albahari.
Magazin moodiranje.rs vam donosi ekskluzivan intervju sa Ivanom Mihić, jednom od najlepših žena i najplodotvornijom umetnicom Srbije.

Da li ste i kao devojčica želeli i maštali da budete glumica, kada ste odlučili da se bavite glumom i kako su na to reagovali Vaši roditelji?

– Da, oduvek sam želela da se bavim glumom i priželjkivala da se nađem na pozorišnoj sceni. Iz te potrebe sam sa devet godina upisala baletsku školu “Luj Davičo” i završila osnovno četvorogodišnje baletsko obrazovanje, a često sam organizovala, u dvorištu zgrade u kojoj smo živeli, pozorišne predstave koje su uglavnom gledali naši roditelji i prijatelji. Naplaćivali smo i ulaznice koje su nam posle služile za džeparac. Organizacijom tih predstavica sam zapravo najavila i sklonost ka profesiji kojom sam se takođe kasnije bavila a to je produkcija. Sve pomenuto je uticalo na to da moji roditelji nisu nimalo bili začuđeni što sam odabrala Fakultet dramskih umetnosti i, pre svega glumu – za svoj osnovni poziv.

Po Vašem mišljenju, uloga koja je obeležila vašu do sadašnju glumačku karijeru i sa kojom vas publika najviše povezuje je koja uloga?

– Mislim da je to više uloga. U pozorištu možda Puslica u kultnoj predstavi ”Neki to vole vruće” koju sam igrala punih 14 godina ali i Matilda u hit predstavi ”Trinidad” za koju smo snimili i CD. Na televiziji uloga u seriji ”Gore dole”, na filmu uloga u ostvarenju ”Mehanizam” za koji sam dobila i međunarodnu nagradu za najbolju glumicu na Internacionalnom filmskom festivalu u Aleksandriji (Egipat).

Koji su to likovi koje ste tumačili, a koji imaju najviše sličnosti, odnosno, suprotnosti sa Vama i Vašim karakterom u privatnom životu?

– Najviše sličnosti po karakteru možda ima Kiki u seriji ”Gore dole”. Potpuno suprotne od mene su, na primer: Divna u seriji ”Moj rođak sa sela”, Emilija u ”Vojnoj akademiji”, Ćora i Niki u ”Kupi mi Eliota”… Ah, igrala sam dosta uloga koji nemaju sličnosti sa mnom kao i one koje imaju samo u pojedinim krakternim crtama. Na primer, Snežana u ”Mehanizmu” je borac a sebe smatram osobom koja ne odustaje i koja se bori.

Da li ste ikad imali neke glumačke uzore, ljude koji su vam bili inspiracija i podstrek da opstanete i uspete u svom poslu?

– Inspiracija i podstrek su mi uvek bili i biće ljudi koje volim i poštujem, kao i publika za koju stvaram.

Da li ste i kada, bili u situaciji kada Vam je bilo dosta glume, da ste zažalili što se bavite tim poslom i da ste želeli da se povučete?

– Ne, nikada nisam zažalila jer mnogo volim ovaj posao, pokreće me i ispunjava maksimalno. Međutim, postoje još neki faktori koji utiču na mogućnost da dođe do zamora o kome govorite a to je stanje na kulturnoj sceni, manjak dobrih projekata… Kada to osetim okrećem se uvek spremnom ”planu B”. Imam mnogo interesovanja u životu a neka od njih sam uspela i da ostvarim. Školovala sam se za glumicu a bavila sam se i filmskom produkcijom i producirala četiri igrana filma koja su dobila mnogo domaćih i međunarodnih nagrada. Već par godina bavim se pisanjem koje me takođe ispunjava. U pisanju ne postoje granice, to jest granica je samo moja mašta. Volim i da slikam, tako da…nikad se ne zna šta ću još pokušati u životu da uradim. Mnogo je važno usuđivati se i praviti iskorake. Rizično je i neizvesno pa se zato mora promišljeno delati, obrazovati i verovati u sebe. Uvek sam spremna da nešto možda neće uspeti, ali bar znam da sam pokušala svim svojim snagama da to što sam započela uradim najbolje što mogu u tom trenutku.

Koji film ili serija koju ste snimili su Vam najdraži u karijeri?

– Film ”Mehanizam” je svakako jedan od projekata koji spadaju u tu kategoriju.

Pretpostavljam da se dugo bavite pisanjem. Kada ste i kako odlučili da svoje pisanije pretočite u romane koje ste do sada izdali i one sjajne kolumne koje čitamo u “Politici”?

– Od decembra 2008. pišem mesečne kolumne za dnevne novine ‘’Politika’’ a izdavačka kuća ‘’Plato’’ objavila je pre nekoliko meseci zbirku odabranih kolumni pod nazivom ‘’Jednostavni ljudi’’ za koju je predgovor napisao izuzetni pisac David Albaharu, što mi predstavlja posebnu čast. U izdavačkoj kući Laguna objavljen mi je prvi roman ‘’Moj jedini život’’ koji već ima tri izdanja kao i roman ‘’Led’’ koji je već drugu godinu za redom ušao u 20 najčitanijih knjiga u Narodnim bibliotekama u Srbiji a 2010. ušao u 5 najotkupljivanijih knjiga od strane Narodnih biblioteka na konkursu Ministarstva kulture Srbije. Taj roman je dramatična ispovest četrdesetpetogodišnjeg arhitekte Justina Arsenića koji se sredinom devedesetih godina iselio iz Srbije u Čikago, i koji se sada suočava sa onim tipičnim emigrantskim osećanjem, citiraću jednu njegovu rečenicu: ‘’Živim u tuđini – tuđ život, a pitanje je da li bih i u “svojini” živeo svoj.’’ Roman je i priča o suočavanju sa samim sobom, o strastima i previranjima, o iskonskom bolu, o autodestrukciji kao posledici… To je priča i o svim onim mladim ljudima koji su u vremenima ekonomskih stranputica, nedefinisanih revolucija, strašnih političkih grešaka pokušali da svoj životni put nastave na nekom drugom mestu, nadajući se da će tamo pronaći sreću. Teme mojih romana su otuđenje, usamljenost i potreba i potraga za ljubavlju. Pišem “očima, ušima, srcem i dušom” to jest, posmatram svet i dešavanja oko sebe, osluškujem ga, osećam i pokušavam da razumem. Otuda i moja potreba za pisanjem.

Šta smatrate svojim najvećim dosadašnjim uspehom u karijeri?

– Svestranost i usuđivanje da se promišljeno upustim u nepoznato, a promišljeno ulaženje u nepoznato podrazumeva do-edukaciju, istraživački rad i mnogo uloženog vremena i nerava.

Šta možemo u skorije vreme da očekujemo od Vas što se tiče glumačke profesije, kao i pisanja?

Upravo se emituje serija ”Vojna akademija” u kojoj igram ulogu Emilije, a najavljuje se i snimanje nastavka. Završila sam i ulogu u tv drami ”(Samo)ubica” iz serijala ”Zaboravljeni umovi Srbije”, reditelja Petra Stanojlovića a dobila sam ponudu za ulogu u još jednoj seriji. Što se pisanja tiče, lagano završavam svoj novi roman.

Poruka našim čitaocima?

– Nastavite da mislite svojom glavom!

The post Umetnost je rad na sebi: Ivana Mihić appeared first on Moodiranje.

Takmičenja u tragedijama organizovana su na festivalu u gradu Dionisija, a svaki pisac imao je patrona i pisao je tetralogiju: tri tragedije i satirsku igru. Pisac je tada bio sve: režiser, kompozitor, koreograf…

Tetralogije su bivale izvođene u otvorenom teatru i na njima su učestvovali samo muškarci, koji nisu glumili, već su samo predstavljali sami sebe, a pratio ih je hor koji je pevao i recitovao u slavu grčkih heroja. I glumci i članovi hora nosili su velike šarene maske ali i glomaznu i upadljivu odeću.

Prvi poznati pravi glumac i teoretičar bio je Teospid i on je izvršio pravu pozorišnu revoluciju. Davne 534. godine pre nove ere uveo je sistem u kome je glumac,protagonista glumio sve uloge. Dramski pisac Eshil, uveo je drugog glumca (antagonistu), a Sofokle trećeg glumca. Jako mali broj pozorišnih dela sačuvan je iz ove epohe.

Pozorište u Srbiji ima tradiciju dužu od osam vekova, ali teatarski život na ovim prostorima nije tekao bez prekida.
U srednjem veku su srpska pozorišta u osnovi imala svetovnu i zabavljačku funkciju. Bile su to improvizacije bez pisanog teksta prikazivane na javnim mestima. Podaci u umetničkoj literaturi trinaestog veka pokazuju da su crkvene vlasti zabranjivale vernicima da odlaze na skupove gde glumci igraju svoje predstave. Početkom šesnaestog veka, poturčeni velikaš Ali-beg Pavlović poslao je u Dubrovnik svoju pozorišnu družinu kojom je upravljao Srbin Radoje Vukosalić, prvi poznati srpski glumac.

Prva novovremena srpska predstava bila je takozvana školska drama: u Sremskim Karlovcima izvedena je “Traedokomedija” Manuela Kozačinskog, i njome počinje novija dramska književnost u Srba. Razdoblje školskih predstava traje do 1813. godine i tada počinje amatersko predstavljanje.
Krajem avgusta 1813, godine, u Pešti, izvedena je prva predstava sačinjena prema delu Augusta Kocebua. Bila je to “Kreštalica” Joakima Vujića.
Vujić je u Kragujevcu 1835, godine osnovao Knjažačko-serbski teatar i on sam u njemu je bio direktor, dramaturg, reditelj, prevodilac, adapter dramskih dela i glavni glumac. Zbog svega navedenog, Joakima Vujića možemo smatrati “ocem srpskog pozorišta”.
Godine 1838, u Novom Sadu nastala je Prva Profesionalna Pozorišna grupa u Srbiji. Bilo je to leteće dramsko pozorište koje je do 1840. godine davalo predstave u Novom Sadu, Zemunu i Pančevu, a zatim i u Zagrebu.

Daljem razvoju, napretku i popularizaciji pozorišta u Srba doprineli su i Jovan Sterija Popović, Laza Kostić, Đura Jakšić i drugi…
Branislav Nušić jedan je od najznačajnijih među njima, i ceo dvadeseti vek obeležio je kao suvereni vladalac repertoara srpskih pozorišta.

Između dva svetska rata u Srbiji su bila česta gostovanja Moskovskog Hudoženstvenog Teatra. U to vreme, Beograd je takođe imao svoj glumački ansambl i to visokog srednjoevropskog umatničkog ranga. Nakon drugog svetskog rata dolazi do bujnog razvoja pozorišta u Srbiji.
Među najznačajnijim glumcima srpskog pozorišta svih vremena su: Raša Plaović, Žanka Stokoć, Toša Jovanović, Milka Grgurova, Dobrica Milutinović, Pera Dobrinović, Milorad Gavrilović, a nakon Drugog svetskog rata i Milivoje Živanović, Mira stupica, Branko Pleša…
Danas u Srbiji radi oko 35 profesionalnih pozorišta, 3 visoke škole za pozorišno obrazovanje, 2 pozorišna muzeja, i njihov rad prati nekoliko stručnih pozorišnih publikacija.

Svetski dan pozorišta 1961, godine uspostavio je Međunarodni pozorišni institut. Na poziv Međunarodnog pozorišnog instituta, na svetski dan pozorišta, poruku uvek piše jedna slavna ličnost iz sveta pozorišta. Ove godine, odabran je američki glumac, producent, dramski pisac i reditelj Džon Malkovič. Malkovič je pozorišnim radnicima u svojoj poruci poželeo da sve što rade bude originalno i neodoljivo:

“Neka vaša dela budu duboka, dirljiva, promišljena i jednostavna. Neka nam pomognu da razmislimo o tome šta znači biti čovek, a ta misao neka bude iz srca, prožeta iskrenošću, slobodoumnošću i blagonaklonošću.
Neka vam Bog podari talenta i neumoljivosti da nas naučite kako kuca ljudsko srce u svoj svojoj složenosti, kao i poniznosti i ljubopitljivosti da taj zadatak učinite vašim životnim delom. Neka najbolji među vana, pošto će to biti samo najbolji od vas i samo u najređim i najkraćim trenucima, uspeju da daju okvir onom najvažnijem od svih pitanja – Kako živimo?”.

The post Svetski dan pozorišta – pozorište i njegov istorijat appeared first on Moodiranje.

Carica Milica (1335 – 1405.)

Bila je prva žena diplomata. Kneginja ili, kako je opevana u narodnim pesmama, Carica Milica. Potomak je Nemanjića, Jug Bogdanova kćer i supruga kneza Lazara. Nakon Kosovske bitke, istakla odlučnim i mudrim vođenjem državnih poslova umesto maloletnih sinova. U domaćoj istoriji, Kneginja Milica prva je žena koja je zajedno sa udovicom despota Uglješe, Jefimijom, bila srpski diplomatski posrednik. Godine 1398. je kod sultana Bajazita odbranila svog sina Stefana Lazarevića i izdejstvovala prenos moštiju Svete Petke iz Vidana u Beograd. Nakon smrti Kneza zamonašila se i dobila ime Jevgenija. SPC proglasila ju je sveticom. Ostavila je trag i u srpskoj književnosti delima “Molitva Matere” i “Udovstvu mojemu ženik”. Sahranjena je u svojoj zadužbini, manastiru Ljubostinji.

Milica Stojadinović Srpkinja (1838-1878.)

Prva žena ratni izveštač i prevodilac. Bila je obrazovana i talentovana pesnikinja. Kao veliki rodoljub, vođena jakim nacionalnim osećanjem, svom imenu dodala je i reč “Srbkinja”. Prevodila je dela Balzaka, Getea, Frankla… Bila je poštovalac i saradnica na sakupljanju narodnih pesama Vuka Karadžića, a on njen zaštitnik. Sarađivala je sa mnogo listova i bila prva žena ratni izveštač. Umrla je potpuno zaboravljena, u velikoj bedi i siromaštvu.

Draga Ljočić (1855-1937.)

Prva žena lekar. U Cirihu je započela studije medicine. Studije napušta početkom Prvog Srpsko-Turskog rata i dolazi u Srbiju da bi radila kao medicinska sestra. Po završetku Drugog Srpsko-Turskog rata, u Ženevi završava studije medicine. Postala je prva žena lekar u Srbiji i učestvovala je u svim ratovima koje je Srbija vodila u periodu od 1876. do 1915, kao i u povlačenju srpske vojske na Krf. Odlikovana je visokim vojnim odlikovanjima. Bila je jedna od osnivača Materinskog udruženja i Kola srpskih sestara. Vatreni borac za žensku ravnopravnost, sa zahtevima da žene dobiju pravo glasa.

Mileva Marić Ajnštajn (1875-1948.)

Matematičarka. Prva Srpkinja koja je studirala na Visokoj politehničkoj školi u Cirihu. Bila je darovita matematičarka, sa izrazitim talentom za muziku. Na studijima je upoznala i svog budućeg supruga Alberta Ajnštajna. Ostala je simbol mudre i pametne žene koja je ponosno koračala ispred svog vremena.

Maga Magazinović (1882-1927.)

Prva žena sa diplomom Filozofskog Fakulteta i prva srpska novinarka. Svakako jedna od najznačajnijih žena svoga vremena, napredna, slobodoumna i obrazovana. Ženama u Srbiji prokrčila je put u mnogim oblastima. Bila je prva žena novinar u tek osnovanom dnevnom listu Politika. Baletsku umetnost usavršavala je u Beču, a glumu je pohađala kod čuvenog Maksa Rajnharta. Pripadala je umetničkim i intelektualnim krugovima koji su u Beograd utirali evropski duhovni put.

Ksenija Atanasijević (1894-1981.)

Najumnija žena Srbije i prva žena doktor nauka. Uz Isidoru Sekulić i Anicu Savić smatrana je najučenijom ženom u Srbiji. Bila je prvi doktor nauka na Beogradskom Univerzitetu. Studirala je filozofiju. Čitav krug profesora, koji su u glavnom anonimno delovali, organizovali su glasanje za izbacivanje profesorke Atanasijević sa Univerziteta. Čak 8 godina se bezuspešno borila i tražila pravdu i zaštitu, da bi konačno 1931. umorna od borbe napisala molbu univerzitetu da je prevremeno penzionišu. Za vreme Drugog svetskog rata odbila je da potpiše apel Beogradskim intelektualcima, iako je pre rata pisala protiv nacizma i branila Jevreje, pa je uhapšena od strane Gestapoa. Po završetku rata, hapse je i nove vlasti takođe. Iz zatvora je izašla lišena građanskih prava i slomljena, a njene knjige stavljene su na listu zabranjenih. Nastavlja anonimno da radi i priprema treći tom svog životnog dela “Filozofski Fragmenti”, ali taj rukopis nikada nije pronađen. Na osnovu onoga što je pronađeno, smatra se da je Ksenija Atanasijević tvorac originalnog i celovitog filozofskog sistema u Srbiji.

Ideja: Željka Trninić

The post Slavne Srpkinje – pogled u nezaborav appeared first on Moodiranje.