Ovaj put napadi potiču od voditelja popularnog podkasta “Switched on Pop”: muzikologa po imenu Nate Sloan i tekstopisca/muzičara Charlie Hardinga. Dvojac tvrdi da je vreme da se Betoven malo banuje, jer on je sve što im se ne sviđa u klasičnoj muzici i zapadnoj kulturi. Zašto? Zato što je njegova muzika “naporna elitistička kultura koja jača vladavinu belih muškaraca i potiskuje glas žena, crnaca i LGBT populacije”. 

Hajde da po strani ostavimo činjenicu da je svet u Betovenovo vreme imao neke druge probleme, on sam je bio toliko ekscentričan, da iz današnjeg konteksta slobodno možemo reći da je bio “manjina”. Dakle, ako iko oslikava autentičnost i slobodu izražavanja, to je onda Betoven.   

No, zašto ne izvlačiti stvari van konteksta i vremenskog kontinuuma, te čak i jednog Betovena staviti na stub srama političke korektnosti i to u pomenuti podkast koji se emituje u saradnji sa Njujorškom filharmonijom?!

Možda ste kao ja, pa pomislite da je dosta, da je svet otišao predaleko, da je iluzija tolerancije postala agresivna, mučna, nasilna, nepotrebna, da svet sve više kreće sa mesta bola i besa, a ne ljubavi.

I zašto upravo ti koji se pozivaju na slobode i političku korektnost, senzitivne grupe, zašto baš oni imaju tendenciju da sprovode cenzuru?

A šta uopšte znači cenzura?

Cenzura nije jednostavna stvar kao što je prodaja mobilnih telefona. Cenzura je autoritarno ograničavanje ili zabrana javnog izražavanja mišljenja ili ideja, zbog opasnosti po vlast, društveni ili moralni poredak. Nju sprovode država, verske ili druge institucije. Cenzura može biti preventivna ili punitivna, kada se uništava materijal koji je već bio dostupan javnosti.

Cenzura je tokom istorije pratila slobodne izraze kao senka. U drevnim društvima, na primer u Kini, cenzura se smatrala legitimnim instrumentom za regulisanje moralnog i političkog života stanovništva. Poreklo pojma cenzura može se pratiti od kancelarije cenzora osnovane u Rimu 443. p. U Rimu je, kao i u starogrčkim zajednicama, ideal dobrog upravljanja podrazumevao oblikovanje karaktera ljudi. Stoga je cenzura smatrana časnim zadatkom. U Kini je prvi zakon o cenzuri uveden 300. godine nove ere.

Danas, prva stvar na koju pomislimo kada čujemo reč cenzura, verovatno je vezana za medije. Mediji su danas doduše mnogo širi koncept, pa se „ratovi“ ne vode samo kanalima tradicionalnih medija, već i kampanjama na društvenim mrežama.

Uloga medija u ratnim vremenima kristalno jasno je prikazana u proleće 1999, kada je NATO alijansa započela kampanju bombardovanja čiji je cilj navodno bio osiguravanje mira i ljudskih prava, a takođe zaustavljanje jugoslovenske vlade da zaustavi “etničko čišćenje” na Kosovu.

NATO alijansa je, međutim, takođe pokrenula rat reči, prikazujući njihov „rat za mir“ kao pravedan i čist. Kada je u aprilu 1999. postalo nesporno očigledno da su NATO bombe ubile izbeglice i srpske i kosovsko-albanske nacionalnosti, NATO je obavestio međunarodne medije o dešavanjima na način koji su međunarodni mediji okarakterisali kao „obmanjujućim“.

Cenzura 2020.

Pokušajmo da se zamislimo sada i procenimo šta je to sve što se danas cenzuriše i ko to određuje šta je sve dovoljno adekvatno da se plasira, a šta da se anatemiše i skloni od javnog mnjenja. Primećujete li situacije u kojima se vi cenzurišete i ograničavate, kao i cenzuru u onima oko vas? Do koje mere se osećate sputano u situacijama autocenzure?

Slučaj Betovena možda deluje kao novitet, ali uopšte nije novost. Posebno u muzici.

Daniel Barenboim je jednom rekao: „Muzika je vrlo moćna. Veoma je teško ostati nedotaknut muzikom.” Dirigent je objašnjavao razloge za izraelski nezvanični bojkot muzike Riharda Vagnera, koji je trebalo da bude prekinut koncertom orkestra u Tel Avivu 18. juna, a Univerzitet u Tel Avivu je tada objavio u ponedeljak da je otkazao koncert, nakon javnih protesta Izraelaca.

Da li zbog suštinske moći muzike ili zbog neodobravanja njenih kompozitora, čini se da se umetnička forma proučava više od ostalih, kao što ilustruje ovih pet primera:

#1 Nemačka tokom Trećeg rajha

Izraelska zabrana Vagnera delimično je nastala kao odgovor na još veći i zloglasniji napad koji je Hitler izveo na muziku jevrejskih i drugih nesklonih kompozitorima. Dela Mendelsona i Majerbera, savremenih jevrejskih kompozitora poput Arnolda Šenberga i političkih protivnika poput Pola Hindemita, smatrana su degenerisanima, i nisu mogla biti izvođena. Tokom proteklih nekoliko godina, producenti i muzičari skreću pažnju na mnoga od ovih izgubljenih dela.

#2 Kineska kulturna revolucija

Sa količinom talenata u klasičnoj muzici koja se ovih dana pojavljuje iz Kine, teško je poverovati da je zapadna muzika bila sasvim zabranjena 1966. godine tokom Kulturne revolucije Mao Zedonga. Bah, Betoven i Brams – da ne pominjemo većinu drugih evropskih kompozitora – smatrani su dekadentima i izbegavani, dok su tradicionalni kineski komadi bili preferirani. 1978. godine Centralni konzervatorijum u Pekingu je ponovo otvoren i dozvolio je zapadnoj muzici da ponovo prodre u zemlju.

#3 Italija iz 17. veka

O Italiji mislimo kao o kolevci opere, koja neguje rane majstore umetničke forme kao što su Klaudio Monteverdi, pa čak i libretista Giulio Rospigliosi (koji će postati papa Klement X u 17. veku). Međutim, papa Klement XI nije bio tolerantan prema pozorištu kao njegov prethodnik i zabranio je sve javne operske predstave. Ovakav razvoj događaja inspirisao je album Opera Prohibita Cecilije Bartoli, na kojem ona peva dela savremenika Klementa XI: Scarlatti, Handel i Caldara.

#4 Srednjovekovna Evropa (za Tritone)

Zabrana opere katoličke crkve nije trajala ni približno toliko dugo koliko zabrana tritona, takozvanog Đavoljeg intervala. Povećani četvrti (ili umanjeni peti) smatran je Sataninim delom i zabranjen tokom srednjeg veka. Disonantni interval se nije puno koristio sve dok romantičari, poput Riharda Vagnera, nisu upotrebili ovaj pomalo jeziv akord za sablasne efekte.

#5 Sovjetski Savez

Praktično svaki sovjetski kompozitor osetio je tešku ruku cenzura kulture SSSR-a i to od Šostakoviča (čija je Lejdi Magbet od Mtsenska bila potpuno zabranjena) do Igora Stravinskog (koji je napustio zemlju da bi se jednom vratio, 1962). Međutim, možda niko nije toliko stradao kao savremeni estonski kompozitor Arvo Part, koji je u svom Credo (1968) uvredio zvaničnike otvorenim referencama na Isusa Hrista. Part je podneo samo-nametnutu tišinu i prestao da piše muziku narednih osam godina.

Cenzura jeste i uvek će biti vid kontrole. Moderni trendovi izbacivanja filmova koštaju firme kao Netflix hiljade i stotine hiljada dolara, a sve jer imaju tendenciju da se „provozaju“ na nekom trendi vozu populističkog mišljenja, a time na jedan veoma subverzivan način ukidajući teren i prostor za konstruktivnu kritiku i analizu.

Stavljanjem znaka jednakosti između promatranja i indoktrinacije, jedna nova cenzura se javlja, koja nije bazirana ni na nacionalnom ni na religioznom nivou, već jednom duboko egocentrističkom pravu da se svemu i svima sudi, da ljudi u eri otuđenja hrle u ma kakve grupacije, pa makar one bile i centrirane oko zajedničkog „neprijatelja“, ideje, koncepta, pa i prošlosti.

Primeri iz sveta muzike nam pokazuju da je toga bilo oduvek. Ali primeri oko nas nam pokazuju da su još uvek tu.

Pitanje koje ostaje jeste kako ćemo sa time boriti, i dokle ćemo kao civilizacija otići, ako je jedno „Prohujalo s vihorom“ nepodobno samo zato što ilustruje jednu eru (crnkinja kao služavka, između ostalog), činjenice, realno stanje i priču kakva je bila, ili ćemo dopustiti da se svet pretvara u utopistički kolaž sile jačih koji umesto ljubavi dižu zidove među nama, dok nam ne ostane nijedan istinski kanal istine, sem skrojenih „istina“ koju više ne pišu ni istorijski pobednici već trendovi današnjice.

Kako ćemo?

The post Ludilu nema kraja: Cenzurisanje Betovena jer nije “politički korektan” appeared first on Moodiranje.

Nepodobni postovi i politički uticaji

Slučaj potiče iz objave na Fejsbuku iz aprila 2016. godine, u kojoj je korisnik podelio članak na kome se nalazi fotografija Eva Glavischnig-Piesczek, tada predsedavajuće Austrijske partije zelenih, zajedno sa komentarom koji je etiketirao “lošim izdajnikom”, “korumpiranim pustinjom” i članom “fašističke stranke”, očigledno kao odgovor na njenu imigracijsku politiku. To bi bio suštinski, zaštićeni govor u Sjedinjenim Državama, vrsta političkog govora kojim se Prvi amandman želi zaštititi. Ali nije tako u Austriji. Glavischnig-Piesczek je tvrdila da je bila klevetana i uz podršku austrijskog suda tražila je da Facebook obriše post.

Facebook je to na kraju i učinio, ali na geografski segmentiran način. Post nije bio dostupan korisnicima koji su mu pristupili iz Austrije, ali su mu mogli pristupiti na drugom mestu. Glavischnig-Piesczek je ovaj pristup smatrao nedovoljnim. Zahtevala je da Facebook ne samo skine određeni post koji je identifikovala, već i traži i briše “identične” i “ekvivalentne” postove – i to na globalnom nivou.

Drugim rečima, nikome nikome ne sme biti dozvoljeno da pogleda određeni post. I nikome nigde ne sme biti dozvoljeno da postavlja ili gleda bilo kakav ekvivalentan napad na njen lik.

Ova presuda zapravo daje austrijskom sudu – i bilo kojoj drugoj državi članici EU – zeleno svetlo za izdavanje vrste globalnog poretka koji Glavischnig-Piesczek želi. Primećuje se da presuda sledi drugu presudu u slučaju koji je uključivao vrlo slična pitanja, ali imao sasvim drugačije rezultate. Taj je slučaj usredsređen na geografski doseg prava na zaborav – ideja da, radi zaštite privatnosti pojedinca, pretraživači moraju da uklone neželjene rezultate koji nastaju u vezi sa pretragom imena pojedinca. Pitanje je bilo koliko se ta obaveza geografski proširuje. Francuska je želela da Google na globalnom nivou obustavi neprimereni sadržaj, dok je Google tvrdio da EU ne bi trebalo da nameće svoje posebno balansiranje prava na privatnost i govor po celom svetu. Evropski sud se tada složio sa Googleom, zaključujući da zakon EU ne zahteva globalno sprovođenje prava da bi se zaboravio neprimeren materijal.

Ali, ta presuda je takođe postavila temelje novoj presudi. U presudi sa pravom na zaborav sud je zaključio da zakonodavstvo EU ne zahteva uklanjanje i skidanje linkova na globalnom nivou, ali je ostavilo mogućnost da pojedine države članice mogu da izdaju takve naloge prema svojim domaćim zakonima, sve dok su te naredbe u skladu sa drugim aspektima prava EU. Zbog toga je presuda donešena ovog oktobra iznenađujuća. Iako bi se moglo zaključiti da bi Austrija mogla, prema zakonu EU, naložiti Facebooku da izbriše određeni post na globalnom nivou, čini se da obaveza traženja i zauzimanja dodatnih postova sličnih onom u pitanju nailazi na kontradikotrnosti sa drugim odredbama zakona EU.

Konkretno, EU Direktiva o e-trgovini zabranjuje državama članicama da nameću opšte obaveze praćenja na veb lokacijama društvenih medija i drugim mrežnim provajderima. Nadzor koji je nametnula vlada izaziva niz zabrinutosti vezanih za privatnost pored očiglednih govornih zabrinutosti – nešto zbog čega bi neko mogao pomisliti da će EU biti posebno zabrinuta, s obzirom na njen snažni fokus na zaštitu privatnosti i zaštite podataka.

Sud ipak zaključuje da se zabrana opšteg monitoringa ne odnosi na nadgledanje u vezi sa konkretnim slučajevima – uključujući obavezu nadgledanja za identične i ekvivalentne položaje povezane sa određenim slučajem. Sud prepoznaje zabrinutost zbog opšteg praćenja, ali kaže da se on rešava ako postoji dovoljno jasnoće u koje bi se vrste ekvivalentni sadržaj mogao kvalifikovati. Prema sudu, ako postoji dovoljna jasnoća, kompanije poput Facebooka biće oslobođene potrebe da izvršavaju vrstu “nezavisne procene“ koja bi izazvala zabrinutost. Mogli bi jednostavno da izvrše zahteve za uklanjanje pomoću “automatizovanih alata i tehnologija za pretraživanje“.

Ovo je izvanredna – i vrlo pogrešna – tvrdnja. Sud pretpostavlja nivo tehnološke sofisticiranosti i stepen specifičnosti koji jednostavno ne postoje, a verovatno nikada neće ni postojati. Čak je i primena istog na identične postove odnosno objave  izazovna. Nije sasvim jasno kako kompanije treba da utvrde šta je identično, osim ako su kriterijumi za to ograničeni na deljenje tačnog posta sa preciznom slikom i tačnim rečima. Kod ekvivalentnih postova, crtanje linija je eksponencijalno teže. Šta ako je isti jezik, ali drugačijeg reda reči? Šta ako je isti jezik, ali nema fotografije? Ili ima drugačiju fotografiju? Šta ako se citiraju dva od tri kritike – “loš izdajnik“ i “korumpirani gluh“ – a da se ne pomenu navodne fašističke tendencije? Čini se neizbežnim da bi platforma poput Facebooka morala da se uključi u “nezavisnu procenu“, jer se za sud čini nemogućim da definiše šta je ekvivalent dovoljno i specifično.

Ako platforme urade upravo ono što sud predloži – obrišu bilo koji post s kombinacijom određenih zabrinjavajućih reči – gotovo bi sigurno došlo do velike količine potpuno bezopasnog i legitimnog govora.

Govorimo o globalnoj cenzuri u potencijalno širokom obimu, kao i o ozbiljnoj osifikaciji javne rasprave i diskursa kao rezultat.

Da budemo sigurni da se razumemo, ova presuda Evropskog suda jednostavno utire put za globalno nadgledanje i uklanjanje bilo kakvih objava koje su nekom na poziciji moći zabrinjavajuće. Slučaj se sada vraća austrijskim sudovima koji još moraju utvrditi opseg svake zabrane. Tako da – ima prostora za nadu. Sud je, na kraju krajeva, rekao da ne želi da Facebook ili druge internet platforme moraju da vrše nezavisne procene sadržaja. U idealnom slučaju, nacionalni sudovi će shvatiti da ne postoji način da se nadgleda ekvivalentni sadržaj a da se ne naruše njihovi izvorni principi.

The post Zbog ove političarke više nećemo moći da slobodno izrazimo mišljenje o nekom? appeared first on Moodiranje.

Pogledajmo slučaj broj jedan.

Tamnoputa strankinja nastanjena u Beogradu objavi na internetu fotografije lika kome ne zna ima (a nekim čudom ima fotografije) uz ispovest da je uznemiravao i napastvovao prilikom susreta.

Pazite, o nasilju, nasilju u porodici, kulturološkim paternima nasilja, kao i govoru mržnje lično sam držala predavanja. I ovakve stvari jesu strašne. I mreže jesu mesto da se o tome govori. Ali nije sada o tome konkretno reč.

Između gomile komentara podrške, žaljenja što se nekome ko je stranac to desilo baš u Srbiji (vučemo li i dalje taj šlihtarski kompleks “šta će svet da misli”), ova raskošna strankinja tamne puti, koja, kako sama kaže je uvek mamac za osvajače željne egzotike, ispisala je obiman post upozoravajući druge devojke da se čuvaju NN lica i da ga se klone. Ja ne sumnjam da se to desilo. Ne sumnjam da je sa ili bez konteksta neko opleo po dami tražeći svoju šansu, a kako su devojke na ulicama Beograda odavno zaboravile šta znači biti dama, a splavovi i klubovi postali golgeterske zone za lake (i jeftine) žene noći, teško je suditi kakva su kome postala očekivanja.

Daleko bilo da iko pomisli da pravdam gnjidu koja ne zna da ga drži u pantalonama, niti da je ikada išta što žena uradi povod i dozvola za ikakvo neprimereno i nepozvano ponašanje. Ono što znam međutim jeste da su se, logično, među komentarima pojavili upiti vezani za to kako ima slike, a ne zna ime i gde su se sreli, da nisu možda Tinder dejt?

Kada je Tinder u pitanju, iako pretežno mreža za usamljene i preljubnike, kao i psihopate i manipulatore, postoje priče o velikim ljubavima koje su se tamo otkrile, i samo zbog toga nekad možda vredi tražiti zrno peska u pustinji.

Istina je, međutim, da kada god sam sprovodila istraživanje, na toj mreži bih nailazila na:

• “srećno“ zaljubljene i još “srećnije” oženjene,
• momke koji žive sa ženama i pored njih imaju po još koju,
• samoobmanjujuće iskompleksirane muškarce koji hrane svoj ego,
• strance u proputovanju željne druženja (pa šta bude) i turističkih vodiča sličnih interesovanja,
• kao i one najgore koji nemo pate i tu traže gram razgovora u životu koji je odavno postao nem i gluv.

Takvo pitanje, “jesi ga upoznala na Tinderu”, upućeno oštećenoj strani nije bilo nelogično, niti s lošom namerom, niti, opet naglašavam, s ciljem da ublaži ili opravda nasilničko ponašanje (pa ma kako da je do susreta došlo).

Ali, upoznavanje ovog tipa jeste rizik i ne treba da čudi očekivanje da će neko tim putem u neki odnos stupiti sa pretpostavkom “ja ovde tražim samo seks, dakle i devojka koja me ‘prihvatila’ želi isto”.

Dakle, ne možemo ići na kišu i čuditi se što smo pokisli, niti izaći na splav i pitati se gde su privlačni intelektualci.

Elem, poenta ovde je razapinjanje ljudi koji su uputili takve komentare odnosno najblaže i bez osude pitali za kontekst.  Ali ne. Niko više ništa ne čita. Etikete bezosećajnosti, uvrede i napadi su prosto kao dobar dan, jer pobogu, svako ima pravo na mišljenje, na stav i na oštre reči lako lansirane u pravcu osoba o kojima ništa ne znamo. Konkretno sam pratila prepisku i znala neke od ljudi, i prosto je neverovatno koliko izazvani nekim pomućenim emocijama ljudi lako gube kontrolu.

U slučaju broj dva sam direktno učestvovala.

Ponovo formacija na internetu koja okuplja strance i nas domaće. Jedna žena je postavila pitanje o jogi za trudnice, tipičnim obraćanjem u anglofonim zemljama “hey, guys, does someone know…“

Jedan tip je podrugljivo odgovorio da “guys“ ništa o tome ne znaju i teško da će dati odgovor. Pre svega – dosta više sa tim stereotipima da muškarci ne treba/neće/ne umeju/ne mogu da se bave stvarima vezanim za kuću i porodicu, jer je direktan rezultat (ili uzrok) toga činjenica da je sve više maminih sinova, šovinista, ali i normalnih muškaraca koji prosto više ne znaju kako da se oko žena postave jer smo i mi same odavno otišle predaleko i kastrirale ih umesto da ih volimo i poštujemo.

Dakle, u tom svom mini “šaljivom“ komentaru, i mom oštrom odgovoru (i ja imam pravo na mišljenje dakle), odmah je krenuo atak na ličnom nivou, to da ja nemam smisao za humor ili šta god. A onda ponovo – hoćeš da si srećan ili u pravu? Taj koji se tako ponaša neće shvatiti, barem ne rečima i to me dovodi do glavnog pitanja sada.

Kako razbiti vrzino kolo i sve te predrasude i obrasce reagovanja i ponašanja?

Pa, teško. Moramo pre svega biti svesni da sami lično biramo svoj odgovor, i da kada prepoznamo početak neke reakcije u sebi gledamo da je iskontrolišemo, i usmerimo na ono što lično želimo, a to je odgovor na situaciju, zreo, racionalan i realan. Moramo pričati sa decom, ali i davati im primer ne samo toga šta je ok ponašanje, nego i kakvo je ponašanje ok trpeti.

Niko ne priča o zlostavljanim muškarcima i tome kako se brojne žene ponašaju prema njima, kako ujedanje i zajedljivost umeju da ubiju u pojam, kako i žene varaju i to još gore no muškarci, kako nije svaka majka bogom dana divna majka, niti svaki otac neuključen u podizanje svoje dece.

Stereotipi su jedni od najopasnijih tekovina ljudskog sistema funkcionisanja, a svi ti odgovori koje dajemo jedni drugima samo ih pospešuju. Na kraju dana ispada da smo svi mi stereotipi, samo je pitanje koji biramo.

Ja biram da verujem u individualnost i to da ma koliko strašna bila situacija, moramo gledati kroz najočiglednije reakcije, moramo zaštiti one koji zaista pate, biti smireniji i iskreniji.

Možda sam postala rezigniranija, ali možda mi je jednostavno dosta toga što su društvene mreže postale mesto za projekciju, zamene teza, prezentaciju i misreprezentaciju. Toga da je divan život kakav postoji i kakav je moguć sasvim skrajnut nekim lažnim konceptima sreće, a najviše mi je dosta toga što posledično previše ljudi zbog toga pati, nesrećno je i deprimirano, umesto da se ubedi da može drugačije i radi na sebi.

U osvrt proteklom Svetskom danu mentalnog zdravlja, popričajte sa nekim. Ne tražite pravdu među neznancima. Internet je odveć opasno mesto i ako već ne znate kud – posvetite se sebi i najbližima.

The post Teror političke korektnosti: Dokle bre, više? appeared first on Moodiranje.

Elem, uzmimo taj slučaj kao početak ekspanzije političke korektnosti čija je glavna odlika da je odmazda “korektnih” daleko oštrija i agresivnija od uvrede ili akta koji je ugrozio njihova tanana osećanja.

Naporedo s najezdom ugroženih i manjina, dešava se i čitav talas nevladinih organizacija čija je osnovna misija upravo zaštita pomenutih ugroženih, naravno, podmazano novcem iz “stranjskih tokova”.

Broj NGO i dežurnih apologeta ugroženih je porastao do te mere da se komotno može steći utisak da mi ovde nemamo pametnija posla, a ni šta da jedemo, pa su nam na tanjiru ugroženi, nezaštićeni, manjine.

Odmah da se ogradim: među bliskim prijateljima imam ljude raznih nacionalnosti, veroispovesti i seksualne orijentacije i to nikad nisam gledala kao razliku (rekoh već, bitno je kakav je neko čovek). S druge strane, nisam primetila da su ikom od njih ugrožena prava zagarantovana zakonom. Svi su zaposleni, imaju lična dokumenta, slobodu kretanja i govora.

No, došli smo do te tačke da se iskazivanje mišljenja koje nije po volji dežurnih apologeta za ljudska prava tretira kao agresija, govor mržnje i netrpeljivosti.

I nismo jedini u tome. U Italiji je pre nekoliko godina izbio skandal neviđenih razmera kada su Dolče i Gabana, ne kao modni brend, već svaki za sebe, izjavili da se protive usvajanju dece od gej parova.

Jedina porodica koja postoji je tradicionalna. Bez surogat majčinstva i raznih hemijskih načina da dobijete potomke: život ima svoj prirodni tok i neke stvari ne treba menjati.
– Dolče i Gabana, intervju za časopis Panorama

Nakon ove izjave, bez obzira što su obojica homoseksualne orijentacije, doživeli su masovni linč upravo od homoseksualaca, što je rezultiralo bojkotom njihovih odevnih predmeta uz haš tag #BoycottDolceGabbana na Twitteru.

Koju godinu kasnije, ponovo u Italiji, homoseksualno orijentisani iskazuju revolt jer u reklamama najpoznatije testenine (verovatno i na svetu) Barilla nema gej parova.

Direktor Gvido Barila je rekao da su njihovi proizvodi, pa i reklame, usmereni ka klasičnoj porodici, “a kome se to ne sviđa slobodno može da izabere drugu testeninu”. Pogađate, usledio je linč na Twitteru zbog čega je gospodin Barila morao da se izvini svima koje su pogodile njegove reči. Ovakvim primerima nema kraja (uzgred, nema javnih podataka da li se ovo i koliko odrazilo na poslovanje dvaju italijanskih giganata).

Nego, da se vratimo mi u naše dvorište u kom bivstvuje toliko delikatna flora i fauna, da moramo da pazimo i kako dišemo, kad već ne smemo da pričamo.

Ugroženi i manjine imaju svoje dežurne apologete. Dakle, pisni i sledi odmazda!

Nego da ja sve vas nešto pitam!

Ko će da zaštiti nas normalne i obične? Dok je gorući problem da li se neko uvredio povodom komentara o svojoj seksualnoj orijentaciji, ko će da brine o jarmu koji nosi običan čovek?

Običan čovek koji i ako ima sreću da poseduje zdravstvenu knjižicu treba da igra dodole da bi došao na red kod lekara; o nekim zahtevnijim stvarima, kao što su magnetna rezonanca, skeneri, operacije, da ne govorim.

Običan čovek koji nema pravo zagarantovano zakonom, da je prijavljen za svoj rad, na pun iznos plate.

Običan čovek koji ima veće izglede da otkrije kako su sagrađene piramide nego da zasnuje porodicu i dom – bez peripetija i brige o novcu.

Ko će da brine o njegovim povređenim osećanjima dok sluša kad i kako treba da rađa i radi, dok su verovatnoće za siguran i miran život bez spoljnih i administrativnih ravne tome da Marijana Mateus kreira za Dolce&Gabbana?

Naravno da je skaradno uputiti neumesni komentar na račun nečije seksualnosti, nacionalnosti, veroispovesti i slično i time ga diskreditovati.

Zašto onda ne dignete glas protiv uvreda koje primaju “normalni”, a tiču se opstruiranja njihove slobode izbora o zasnivanju porodice, odabiru i broju partnera? Čak je postalo pogrdno i posprdno, naročio iz usta takozvanih drugosrbijanaca biti vernik, patriota. Ko će od toga da nas zaštiti?

Empatija i borba za pravdu i ravnopravnost nisu i ne smeju biti selektivni, dragi moji dežurni apologeti. Jednaka prava imaju smisla tek kad su jednaka za sve.

Sve drugo je hipokrizija.

The post Bonžur bičizzz: A ko će nas “normalne” da zaštiti? appeared first on Moodiranje.