Da li ste videli nekog da zaplače uz pesmu, časti celu kafanu, razbije čašu kažiprstom, a potom ga muzika isprati kući? To vreme se izgubilo pre nekih dvadesetak godina, a mi ćemo vas podsetiti na izvorne (i nažalost pomalo zaboravljene) boemske legende i njihove najlepše pesme.

Duško Kuliš

Iako deluje da njegove pesme postoje odvajkada, Duško Kuliš ima samo 52 godine! Kao ekskluzivac “Jugotona” snimio je neke od najlepših pesama, a njegov uspeh su cenili velikani poput Halida Bešlića i Tome Zdravkovića. Iako se slabo pojavljuje u medijima, a i dalje se spekuliše da li je Hrvat ili Bosanac, činjenica je da je jako popularan među ljudima koji ga vole, a njegove pesme večne – što je i najvažnije.

Savo Radusinović

Karijeru je započeo sredinom sedamdesetih, a već 1978. snimio je svoj najveći hiz “Šesnaest ti leta beše”. Dve godine kasnije usledio je singl “Nesreća ženo, ljubavi moja” sa B stranom “Nismo bili od sreće daleko” da bi sledeće godine Savo snimio dugo očekivani album “Srce moje deli se na dvoje” …

Taj crni oktobar 2007. godine odneo je i ovaj život. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Sakramentu,SAD.

Zvezda Diskosa i Jugotona, izvođač hitova koji ne zaobilaze nijednu tugu niti radost.

Duško Kostić

https://youtu.be/vmNf94JDXoM

Blistava karijera, vanvremenski hitovi, glas slavuja i veoma tužna sudbina. Sve prekinuto u trenutku. Zvanična verzija tvrdi da je izvršio samoubistvo skokom sa Pančevačkog mosta 13. maja 1996. u predvečernjim časovima. Telo nikada nije pronađeno, jedini očevidac nije siguran da je to bio popularni pevač, a dva dana kasnije porodici je stiglo pismo bez potpisa  “Mnogo vas volim, oprostite mi”. Ni bivša supruga Nevenka ni njegova najbolja prijateljica Gordana Stojićević ne veruju da je izvršio samoubistvo. 

Staniša Stošić

https://youtu.be/x2Dg-MfH4Q4

Jedan od najcenjenijih umetnika sa naše scene, poznatiji kao “vranjanski Pavaroti”. Sva vatra juga zadržala je svoju energiju ali i dobila umilnost u njegovim neprevaziđenim intepretacijama. Preminuo je 2008. u 63. godini.

Sejo Pitić

https://youtu.be/L0z2rSZ_dyo

Pojavio se na festivalu u Ilidži, prošao praktično nezapaženo, međutim, ubrzo nakon toga je postao jako popularan (dok je pobednička pesma praktično zaboravljena). Zanimljiv je “rivalitet” između njega i Cuneta Gojkovića, ko je otpevao više pesama bez prestanka – Sejo tvrdi da je pre tridesetak godina otpevao 726 pesama za 24 sata. Inače, nemoguće je izbrojati verzije priče ko je ta plava žena koja je ušla u njegovu pesmu.

Zoran Gajić

Poznati Kragujevčanin jedno vreme je proveo u domu za maloletnike, a čim je malo stasao proslavio se kafanskim tučama i nestašlucima. Pored ove mangupske, imao je i izrazito nežnu crtu, koja ga je vinula među najpriznatija imena naše scene. Umro je iznenada, na vrhuncu karijere, a svoje pesme je toliko iskreno izneo, da mnogi misle da se radi o izvornim.

Bora Spužić Kvaka

Ili nezvanično, “poslednji romantičar srpske komponovane muzike”. Njegovo ime se pominje, međutim, to je premalo u odnosu na njegov doprinos pravoj srpskoj narodnoj muzici. O Borinoj veličini i ljubavi njegovih obožavalaca svedoči to, što je svoj sajt dobio daleke 1998. godine. Preminuo je pre 10 godina.

Muharem Serbezovski

Svakako jedna od najneverovatnijih sudbina: rođen je u najvećem romskom selu u Evropi, prošao je kroz stotine kafana i lečio slomljena srca, upoznao je Gadafija i Indiru Gandi i postavio teoriju o razlici između Roma i Cigana. Ni to nije sve! Muharem je inače i književnik, pedagog i apravnik, a nedavno je i magistrirao prava.

The post (Ne)Zaboravljene boemske legende appeared first on Moodiranje.

Naporedo sa idiomima, nastajali su tipski likovi (često inspirisani nekom realnom osobom) koji su odražavali socijalne prilike svoga doba. Tako smo imali prevrtljive trgovce i advokate (ćate), lukave seljake, sujetne svekrve, lenje snahe…međutim, neke situacije su bile prilično specifične, te su se dugo prepričavale a njihovi junaci su ušli u antologiju. Znamo njihova imena kao i značenjske relacije, međutim, često se postavlja pitanje ko su oni bili zaista.

Ero

Čuveni Ero iz kratkih šaljivih priča nije stvaran lik, već predstavnik jedne grupacije. Naime, Erama (Here, u Šumadiji Ercovi) su nazivani Hercegovci koji su usled prinudnih migracija naseljavali severne i severoistočne oblasti. Ero je duhovit, lukav i dovitljiv, i gotovo uvek nadmudri svakoga. Junak je brojnih anegdota i šaljivih priča, a najpoznatije su one o kadiji, zatim “onom” svetu, sa Turčinom…

Nakon opusa narodne književnosti gde smo imali lirske i epske tipske likove (pored junaka, svakako), Ero je prvi junak koji je osim u književne forme ušao i u antologiju – u mnogim krajevima se i dan-danas prepričavaju njegove dogodovštine.

Ludi Nasta

Na početku da ispravimo veoma čestu omašku: Ludi Nasta je bio muško (primetili ste da se žene često gađaju ovim nadimkom)!

Ludi Nasta sa Dorćola je jedini Srbin koji je ostao u Beogradu 1813, kada su ga Turci zauzeli, a nadimak su mu dali ustanici (verovatno mu je pravo ime bilo Nastasije, Anastas). Stalno je išao za Turcima, zadirkivao ih i šegačio se, a oni ga nisu dirali jer je bio luckast – Turci su sujeverno smatrali da je takve ljude dodirnuo Alah i da ih ne treba dirati. Jedini je slobodno šetao po Beogradu, i to sa četiri psa, kojima je nadenuo imena strogih dahija. Da li je odista bio lud ili jurodiv?

Radio Mileva

Legenda kaže da se Mileva udala u Buronje u Vukoviće, a poreklom je iz sela Mali Stup iz Vasojevića, i preko rodbinskih veza njena naklapanja su obilazila Crnu Goru i brda – celi svet tadašnje civilizacije. Njen lik postaje karakterna osobina početkom 20. veka, nastankom radija, koji su u to vreme imali samo retki, stoga su se vesti mahom prepričavale. Kako to obično biva, vesti koje idu “od usta do usta” vrlo često izgube svoju prvobitnu verziju, te se na kraju vrlo malo (ili nikako) podudaraju sa prvobitnom. Otud je Mileva sinonim za alapaču, neproverenu vest, trač.

Ludi Milojko

Njegovo poreklo je najteže utvrditi – etnografi tvrde da je posredi hajduk Milojko Panajotović.  Prikazan je u čuvenoj seriji “Ljubav na seoski način” (kažu da je živeo tačno 100 godina), takođe kao hajduk.  Pojavljuje se i u “Žikinoj dinastiji”, kao Žikin pradeda, koji je posedovao neverovatne ljubavne veštine. Otud i Milojkova vanvremenska popularnost, on predstavlja mušku osobu nezajažljivog seksualnog apetita, luckastu pride.

Glupi Avgust

Isprva se misli na rimskog imperatora Avgusta, međutim, to nije “taj” Avgust. Cezar August bio je jedan od najvećih rimskih careva, koji je prekinuo stogodišnje ratove, doneo Rimu mir i prosperitet. Obzirom da se po rođenju zvao vrlo prosto – Oktavijan, Senat mu je dodelio ime August, što bi moglo da se prevede kao Uzvišeni.

Glupi Avgust, osoba koja skreće pažnju praveći budalu od sebe, je termin koji su Francuzi i Englezi koristili za dvorske lude.

Dragička

Čuveni uzvik “Dragička” nastala je po gospoji Dragić, Beograđanki poznatoj po tome što bi prva saznavala za pikanterije iz tadašnjeg džet-seta. Pikanterije koje je plasirala su se dugo prepričavale (što ju je proslavilo), a Dragićka je postala pandan Radio Milevi, samo za visoke krugove. Kasnije, kada bi neko želeo da ispriča trač, rekao bi “Kaži Dragićka!”, a ako bi druga strana odgovorila sa “Dragićka!” to bi značilo da želi da čuje novost. Glas “ć” se pretvorio u “č” usled promene akcenta.

Mali Perica

Mali Perica je svakako najmlađi junak ove naše priče, i po godinama, i po stažu.  Prisutan je poslednjih tridesetak godina, mahom u vicevima, a možemo ga opisati kao Erinog potomka, jer svakog uspe da nasamari. Perica zeza učiteljicu, policajce, roditelje, i gotovo nikad ne nadrlja.
Osim šašavosti odlikuje ga i dozirani bezobrazluk, često na granici vulgarnog (u krajnjem slučaju završi kod direktora škole).

Da li ste se pitali zašto se zove baš Perica? Zašto nije Acika, Marko ili Đole? Odgovor je i više no očigledan: koje je to ime najtipičnije kao primer? Kako se obično imenuje NN lice? Pogađate, u pitanju je Petar Petrović sa uplatnica, a Mali Perica je svakako njegov sin! Tih godina su svi vežbali papirologiju i administraciju preko mučenog Petra, te nije čudo što su mu prikačili tako nestašnog sina.

Kad čovek iz naroda uđe među srpske antologijske face

Šta možemo zaključiti “na kraju balade”? Ponekad neke situacije ili osobe budu aktuelne jedno vreme, zatim dobiju popularnost lokalnog tipa, a onda pređu u sferu kolokvijalnog. Tada se desi “mas popularnost” koja je ujedno i anonimna, jer malo ko zna odakle je fazon potekao.

Stoga osluškujte svoj jezik, i pomno pratite aktuelne replike, čudne metafore i citirane ljude. Ko zna, možda ste svedok nečega što će ući u antologiju.

The post Srpske antologijske face: Ko su zapravo bili Ludi Nasta, Dragička, Radio Mileva… appeared first on Moodiranje.

Ovaj obrazac “dobra prilika za kćerku” je prisutan odvajkada, u svim kulturama. Zbog dobro poznate priče koju smo svi čitali, mladu damu treniranu da se dobro uda, u daljem tekstu ćemo zvati Melanija.

Melanija je jako rano shvatila da je posebna.

Ona nije lupala kolena po kaldrmi, tukla se sa dečacima i pentrala po komšijskoj trešnji, ne, posmatrala je sa strane druge devojčice kako to rade i diskretno se podsmevala. Iako ti dečaci nisu bili zaljubljeni u nju, niti je čupali za kike, kupovali lizalice i davali papiriće “Da li ti se dopadam? DA ili NE (zaokruži)”, ona nije puno marila. Znala je da će te lepuškaste šmizle život i te kako kazniti: udaće se za nekog probisveta i tako uništiti svoj život, ili, odati alkoholu i porocima ukoliko se ne udaju, a lepota će svakako proći. Tako joj je mama govorila.

Melanija je naučena da potencira da je iz jako dobre porodice.

Uopšte nije bitno što su njeni roditelji recimo sekretar škole i apotekar, u odnosu na sve one zanatlije, preduzetnike i ostale paore, oni su ipak elita. Bili bi oni elita u pravom smislu te reči, dakako, da su u zemlji drugačije prilike i da se cene prave vrednosti. No, ne mari. Mala Melanija je svesna  ko je i šta je, i kojim putem treba da ide.

Nikada nije bila toliko glupa da se poput tamo neke Juce zaljubi u nekog kicoša i dozvoli da joj srce bude slomljeno, a ona obeležena tom tragičnom ljubavlju. Oh ne, tako rade primitivke! Ona je slušala majku i odlučila da pored skromne lepote i pedigrea svog suđenika privoli i taktičkim ponašanjem. Molim vas, gde to ide da takva devojka srlja zbog ljubavi, beži od kuće, dobija napade ljubomore i plača? Vreme grčke drame je odavno prošlo.
Kad smo već stigli do ljubavi, Melaniji na pamet nisu padali ti dilberi, lokalne bitange i zavodnici. Registrovala bi ih krajičkom oka, osetila neki lagodni trzaj u utrobi, no, tu bi se sve završilo. Takav nije za nju. Tako je mama rekla.

A kakav jeste? Pa zna se, iz dobre kuće (u elitnom delu grada, preciznije), sa nekim znamenitim pretkom u rodoslovu, uvaženim roditeljima, sa dobrim društvenim konekcijama. Jer, i ona je dete iz dobre porodice. Red je da traži spram sebi.

Njen suđenik je gotov i pre nego što sazna da ona postoji.

Znate kad ajkule na nekoliko kilometara osete potencijalni ulov? E, pa tako.

I što mu se više približava, Melanija gradi jasniju sliku:
“Tvoja prethodna je bila gotovanka? Nema veze, oduševiću tvoju majku svojim ocenama i volontiranjem na raspustu. Teško te zadržati u vezi? Ne mari, tu je strategija javljanja-nejavljanja, već te vidim kako kriziraš zato što ne znaš šta je sa mnom dva dana. Tvoji prijatelji su obešenjaci koji samo misle na avanture i banalna zadovoljstva? Oh, biću im najbolja drugarica!”

I tako dragi momče, Melanija je pred tobom, u vidu nekog otkrovenja: tako suprotna od sviju prethodnih, krotka, odmerena, neosetnog prisustva…zašto bi se više kidao oko kakvih ljubavnih tragedija u nastavcima, trudio se oko nečega što očigledno ide, kada je tu ona, lakša od majoneza bez jaja? Nije lepotica, nije uzbudljiva, ne diže ti se kad joj samo čuješ glas, ali, kao što si se uverio, takve ti dobrog nisu donele. Melanija je ta.

Odjednom, tvoj život dobija sasvim novu dimenziju: osećaš se zbrinuto, tvoja majka je obožava, prijatelji još više, pogotovo zbog mudrih saveta koje im daje…njeni roditelji te tretiraju kao kakvog savremenog viteza. Gde je ta devojka bila ranije?

Zahvaljujući tvojoj majci, ona pripravnički odrađuje kod vaših porodičnih prijatelja, uvaženih advokata, a ne u tamo nekom raspalom sudu, da kuva kafe i fotokopira, sa završenim fakultetom. Pa red je da takva devojka zauzme mesto koje joj pripada, zar ne? Pomalo ti biva čudno što tvoju porodicu doživljava kao svoju više no rođenu, drugaricama na kafi priča o tvojim roditeljima, a tebe opisuje prvenstveno kroz tvoje zanimanja, no, to je ljubav, zar ne? A ljubav podrazumeva da budeš ponosan na svog partnera.

Vremenom, postupno, Melanija više nije devojka koju si tako otvoreno primio u svoj život.

Simpatični devojčurak, lak za život i zajednicu, postaje gospođa koja sa neskrivenim podsmehom gleda na svoje prijatelje iz prošlosti (uzgred, gde su nestali tvoji prijatelji?), prezire socijalni milje iz kog potiče, a u razgovoru sa novim osobama, ti ne prepoznaješ detalje njene romansirane biografije: otac joj je naprasno bio direktor škole, a majka istaknuti farmaceut.

Osećaš polako šta je po sredi, i prvo neprimetno, a potom sve očiglednije, vraćaš se svom pređašnjem životu, s tim što nema više burnih vezica, već samo avantura na jednu noć, i mnogo, mnogo, besanih pijanih noći. Vidi to i tvoja draga Melanija. Vidi, ali ćuti. U jednom trenutku, rešavaš da prekineš sve, ali umesto plača, optužbi i svađe, ona ti saopštava procenat koji očekuje posle razvoda, ili, u (boljem) slučaju da niste u braku počinje da paniči za svoje pozicije, tražeći od tebe da ne budu narušene.

Onda osećaš bol. Ne iz srca, onaj intezivniji, koji brže prođe jer je ljubav u pitanju, već iz želuca. Onaj tupi, podmukli bol, kao da si ujeo sam sebe. I počinješ da shvataš, da si od samog početka, bio odabran, i to samo na osnovu svojih karakteristika i generalija. Poput kućnog aparata iz kataloga.

Shvataš, da si izabran a ne zavoljen, da si pogodan, a ne pravi, da si sredstvo, a ne cilj.

I tada zažališ za Jucom. Blesavom, prirodnom, nekad nerazumnom Jucom. Ili Cecom, Macom, Dacom. Svejedno. Zažališ što nisi slušao svoje suludo brzopleto srce, već se našao u kandžama predatorke, od malih nogu usmerene da zgrabi nekog iz “dobre porodice”, nekog ko obećava, nekog pored kog će i ona sama evoluirati. Ne osećaš se niti povređeno, niti besno, samo glupo. A šta ti je činiti, znaš dobro i sam. Osim ako prefrigana ideologija “šta će reći svet” gospođe Melanije nije prešla i na tebe.

The post Melanija, žena s namerom appeared first on Moodiranje.

Jesen je moje omiljeno doba,
tada me čeka đačka torba.

Zlatno je lišće počelo da opada,
a malenih vrabaca nema ko nekada.

Kiša pada kao iz kabla,
okupala sva je stabla.

Jesen je moje omiljeno doba,
kad dunje mirišu i topla mi je soba.

Sećate li se ovoga? Koliko smo se samo mučili da dočaramo impresiju opalim lišćem i baricama zbog kojih smo uvek dolazili prljavi kući.

Jesen u mom kraju – kako izgleda danas

Sreća, više ne moramo da pišemo ovakve sastave, što ne znači da smo sasvim odrasli. Zadali smo ovu temu našim kolumnistima. Pogledajte kako oni, posle nekih dvadesetak godina od pisanja sastava, doživljavaju jesen.

Živko Kondić

Jutro, novo i sveže, prolama se nad mojim delom grada. Tu i tamo poneka ptičica na retkom drvetu. Sanjam nemirnim snom, budi me zemljotres.
Zvuci pneumatskog čekića, Simfonija Uništenja, drugi stav – Alegro Pneumatisimo. Nije to bio onaj mali džekhamer, nego onaj golemi što ima bager na suprotnom kraju. On i drugari mu tutnje zidovima mog uzdrmanog stana.
“Ooo, putari, mamu vam raskopam! Pa šta sad opet kopate, niste li mi celu ulicu raskopali pre mesec?”

Još mi je samo to falilo, lele, lele, pored silnih turbulencija u temperaturi i svega ostaloga, može li jesen lepše da počne? Može, definitivno.
Ne mogu reći da ne volim jesen, leto me je prilično, da prostite, opičilo, pa nisam mogao normalno funkcionisati. Sad konačno mogu da prošetam do prodavnice a da se ne preznojim milion puta. Kod nas u Novom Sadu početak jeseni je neverovatno udaran period, nove face, novi srednjoškolci, studenti i brucoši, uz fokus na ženski deo studentske klase. Tad Novi Sad ponovo oživi, i zaista mi posle ne smeta što se budim uz zvuke bagera. J…te se bageri!

Sonja Martić

Obožavam jesen. Prvo što uradim kad čujem da vetar fijuče – frljnem u ormar sandalice i papuče na kojima su se uveliko izgulile flekice i otpali kaišići (danak noćnom životu). Onda počnem da razmišljam koji klubovi će biti aktuelni ove sezone. Obavezno s početka svake jeseni, pripremim dve do tri “udarne” kombinacije (preferiram čarape preko kolena i korsete, kad već ne mogu da idem bosa, bar da mi dekolte bude vidan).

Jesen je i pravo doba za ašikovanje. Naime, frajeri su leti kao komarci – ne znaš gde lete i sve bodu, dok su u jesen malo normalniji, fokusirani su na posao, ne izlaze na Fristajler i ostale grozne splavove u tom potezu, i ne nose one jezive 3/4 pantalone (koje im skraćuju noge) i roze majice.

Jesen volim iz još jednog razloga: tada se dobro jede. Nisam ja lik za lubenice, lagane salate i voćne jogurte. Čiča napravi vrhunski pršut, ja smandrljam neku fensi turšiju, a burazer stalno mućka neke paprikaše i gulaše. Ništa lepše nego kad imaš punu kuću hrane koja miriše na lenju pitu.
Takođe, mom mačoru Zlatanu se vrati ono njegovo divno krzno, i onda obožavam da ga mazim.
Jesen je definitivno moje doba.

Hristina Cvetinčanin Knežević

Ne volim jesen – tada sve umire. Sve ono što je činilo život, buđenje i bezbrižnost polako gubi bitku pod bremenom novih obaveza i teških kaputa. Bezbrižan hod bosih stopala i nežno lepršanje suknje oko golih butina zamenje hladni bat previsokih potpetica i borba sa jeftinim kineskim kišobranom, dok prve kapi otužne jesenje kiše šamaraju moje lice. Leto je daleko iza mene, čini mi se, hiljadama svetlosnih godina udaljeno, dok vadim teške džempere i pakujem lagane letnje haljine.

Ostaje mi sećanje, ali i milion nezavršenih planova – kao da se cela galaksija, sa svim svojim obavezama, zgusnula u jednu tačku, taj tumorni novembar. Sećanje na leto i slobodu i dalje nege živi duboko u meni, ali kao da ga teške vunene marame sakrile zajedno sa mojim nedrima. Kao da su smeh zamenile kiše, a slobodu rokovi, prazne priče i nebitni susreti. Gomila ljudi je najednom zgusnuta u moje vreme i moj život, svi hoće nešto, i traže, hoće još, a ja žudim za voćem, slatkim i neupitnim, za onim bezbrižnim letnjim poljupcima bez zato i bez kajanja.

Jesen mi se nekako pokvareno uvuče u kožu i dah, mrsi mi planove kao što mi njen verni pratilac vetar mrsi kosu. Osećam se mokro i sivo, saosećam se sa ogolelim hrastovima i mokrim asfaltom. Moj grad postane siv, a ljudi u njemu ružni. Taj miris jeseni neumoljivo potseća na miris očaja i propuštenih prilika. Totalni opozit radosnom proleću – presimizam protiv optimizma, kraj protiv početka, težak miris pečenih paprika protiv mirisa lipa.
Ne volim jesen – tada sve umire.

Đorđe Božanić

Jesen… stigla je u moj grad… u moju ulicu… lepo je..žuto… nije tmurno. I kiša pada…kap po kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap….
Urednik: Đorđe, daj nemoj zezati, napiši nešto normalno!
Đorđe: Ali kiša i dalje pada… kap po kap, kap, kap, kap…

Snežana Šarčević

Prva jesenja kiša me obavezno inspiriše, najavljuje večeri koje ću provesti u krevetu, gledati filmove, ljubiti se i jesti male sendviče. Raduje me nadolezeća smena papuča i japanki prekrasnim salonkama i cipelicama na štiklu, bez bojazni da će mi nateći noge, što se redovno dešava leti, na 40 stepeni, kad ujutru nosim broj 36, a popodne broj 38. Svež vazduh mi pročisti misli, pa odložim u ostavu svaki letnji flert i vratim se pravoj ljubavi. Obučem suknju za dva cm kraću no što je pristojno, a onda preko obučem mantil, pa onemugućim voajeristične vozače da trube do iznemoglosti. Napokon niko ne kaže „hoćemo li da uključimo klimu“, jer mrzim klimu, od koje mi redovno procuri nos. Ne frćka mi se kosa od vrućine, ne topi mi se šminka, istopim se samo ja od sreće kad osetim miris pečenih paprika. Kao kad na proslavama čekam da se raziđe gomila gostiju, i ostane ono malo društvo, ali odabrano, koje me uvek nasmeje do suza, tako čekam da me posle vrcavog i varljivog leta, jesen navede da se vratim iznova sebi, da se odmorim od plaža, pogleda i bezglavog jurcanja, pod parolom „da iskoristimo dan“. Jesen ne možeš iskoristiti, isuviše je graciozna i nadmena, obučena u skladne i otmene boje. Ponekad me podseća na mene samu pa joj moram biti odana. Zato, kad padne prva jesenja kiša, nabacim svoj najšarmantniji osmeh i najšareniji kišobran. A svim poklonicima sunca preporučim kao utehu miholjsko leto.

A možda sam ja samo sebično zaljubljena u jesen jer sam jesenje dete. Kako god: Jeseni, dobro nam došla!

Marko Radovanac

Danas jesen budi drugačije negoli pre dve decenije. Na šum opalog lišća se obraća pažnja. Pale kapi kiše otvaraju kovčeg uspomena. Blatom koračaš pripremajući se za beli, hladni sneg.
Ti? Sa prvim pravim brazdama na čelu. Prekriven ponekom novom crtom karaktera, bojiš se sutra više nego što si to činio juče. I na čudan, nikad do kraja otkriven način, ti je voliš i od nje zavisiš. Jer…
Jesen je prva ozbiljna veza.
Jesen je kad sunce beži iza oblaka i doziva grom.
Jesen je kad je želiš, a ima je neko drugi.
Jesen stiže posle letnjeg vriska.
Jesen putuje vozom, ne voli da leti avionom.
Jesen je za slatko od jagoda.
Jesen voli da se mazite ispod jorgana.
Jesen je miris pečenih paprika.
Jesen je poziv na bal.
Jesen je uspavana erotika spremna za doček Nove godine.
Kao plamen cigarete, ona gori polako do poslednje ispijene kafe na terasi. U mojoj ulici, ona je uvek dobrodošli gost.

The post Jesen u mom kraju – 20 godina kasnije appeared first on Moodiranje.

Me, myself & I

Hm, kako nazvati album sa fotografijama gde te ljudi mogu videti samog, u najlepšim izdanjima? Pomalo zaboravljeni film iz 2000. godine Me, Myself & Irene svakako dosta ljudi nije ni gledalo, ali to ih ne sprečava da album sa ličnim fotografijama nazovu upravo tako (naravno, I umesto Irene). Postoji i druga varijanta u kome posetiocima svojih fotografija stavljate do znanja da ste samo vi na njima, simboličnog naslova Ja i samo ja.

Sam svoj gazda

Kako lepše staviti obznaniti ljudima da niste tamo neki paor koji radi za platu i godišnje odmore, već, sada već čuvenom floskulom, sam svoj gazda? Potpuno je nebitno da li ste vlasnik improvizovanog foto studija u ćaletovoj garaži, ili posedujete čak tri domena. Oni malo napredniji u Position stave Owner.

Bedno piskaralo

Svojstveno blogerima, tviterašima i njima sličnim. Pošto im njihovo pisanije nije zaradilo ni pristojan ručak, Bedno piskaralo je savršen opis onoga što rade, inspirisan čuvenom animiranom aždajom (iz ovog crtaća smo nasledili i slatku malu izvrnutu tortu, takođe jedan od stereotipa pri predstavljanju). Čest je i slučaj da se ovaj potpis upotpunjuje rečenicom “reči su moja igračka”. Jašta nego igračka, alat svakako nisu.

Something about me

Prazno polje pored koga piše “Something about you”. Upisuješ “Something about me“. Bravo genije! Zeznuo si FB, Twitter i sve moguće socijalne mreže! Slučajno se toga nije setilo barem dva miliona ljudi na ovom svetu. Tako zagonetno, tako nedorečeno i mistično, može da znači sve, a opet ne znači ništa!

In a relationship with (najbolja drugarica, drugi profil)

It’s complicated je postalo isuviše dosadno. Mislim, tvoj emotivni život je toliko zanimljiv i intrigantan javnosti da moraš napraviti šegu na svoj račun. Ima li boljeg načina da zametneš tragove i podgreješ misteriju, nego da staviš da si u vezi sa samim sobom? Postoji i teži stadijum od ovog, a to je kad si u vezi sa najboljom drugaricom (u slučaju da si žensko), ili nekim imaginarnim likom ako si momak. Npr, Petar Petrović Pravi Profil in a relationship with ProdajaTašni Povoljno.

Propali i nesuđeni

Svi smo mi glumili u školskim predstavama, ali daleko od toga da smo nesuđeni glumci. Propalih i nesuđenih je zaista mnogo, uglavnom su to fudbaleri, arhitekte i doktori. Blaža verzija ovog su amateri, mahom fotografi i novinari.

Hedonisti

Voliš da ždereš u kasne sate, dobru vatačinu i da se propisno olešiš od alkohola! Pa ti si onda hedonista! Iako mnogi ne znaju izvorno značenje reči hedonista to ih ne sprečava da je stavljaju u lični opis. Teži slučajevi redovno izveštavaju gde su se oždrali i najavljuju ljudsko letvanje od alkohola vikendom.

Zavisnik od Interneta

Koristiš Internet svakodnevno, što poslovno, što za bleju? Ti si zavisnik, zaboga! Ne boj se Kolumbo, nije to ništa strašno, jer je još skoro pola planete u istoj poziciji kao i ti. Ako ti još niko nije rekao, Internet je svakodnevica, neophodna alatka pomoću koje praktično funkcioniše svet, stoga nemoj toliko da se plašiš. Ako ćemo tom analogijom, onda si zavisnik i od struje i tople vode.

Životna škola

Tja, ‘zalud i knjige i praporci, kad se najbolja škola uči na sebi! Životnu školu su završili većinom oni koji nisu uspeli fakultet, a i tom im je eufemizam za višak iskustva koje imaju. Ovi ljudi su takođe završili i kafanski master, govore jezik tela i sarkazam (fluentno), a politički stavovi su im gadljiv, ignorišem, sve su to ista….

Boj se ovna, boj se g…..

Čuvena rečenica Meše Selimovića je sada aktuelna i kao životna filozofija. Ljudi koji se kriju iza nje poručuju da su hrabri i da se ne plaše svakodnevnih izazova, već da hrabro gaze napred.

Pozdrav za sve Šmekere i Zle Barbike od Šefice Kuhinje

The post Stereotipi koji vrište iz nas kroz informacije koje objavljujemo na Fejsu appeared first on Moodiranje.