Njihovo veliko prijateljstvo biva narušeno kada u selo dolazi mlad učitelj, koga su njihove supruge videle kao odličnu priliku za svoje kćeri. Tako je, ovo je priča o popovima Ćiri i Spiri. Šta biva dalje? Juca je zaljubljena u Šacu, koji je, gle sramote, bricin pomoćnik, dok Melanija uz pomoć svoje majke uspeva da obrlati učitelja i uda se za njega. Juca se, pak udala za Šacu i rodila četvoro dece. Mnogo godina kasnije, učitelj Pera sreće Jucu, i priča joj o skladnom braku sa Melanijom – nemaju dece, ona se napokon druži sa gospodskim svetom i svira klavir. Uviđa koliko je pogrešio što se nije više borio za Jucu, koja ga je i posle toliko godina opčinila svojom jednostavnošću, neposrednošću i dobrotom.

Ovaj obrazac “dobra prilika za kćerku” je prisutan odvajkada, u svim kulturama. Zbog dobro poznate priče koju smo svi čitali, mladu damu treniranu da se dobro uda, u daljem tekstu ćemo zvati Melanija.

Melanija je jako rano shvatila da je posebna.

Ona nije lupala kolena po kaldrmi, tukla se sa dečacima i pentrala po komšijskoj trešnji, ne, posmatrala je sa strane druge devojčice kako to rade i diskretno se podsmevala. Iako ti dečaci nisu bili zaljubljeni u nju, niti je čupali za kike, kupovali lizalice i davali papiriće “Da li ti se dopadam? DA ili NE (zaokruži)”, ona nije puno marila. Znala je da će te lepuškaste šmizle život i te kako kazniti: udaće se za nekog probisveta i tako uništiti svoj život, ili, odati alkoholu i porocima ukoliko se ne udaju, a lepota će svakako proći. Tako joj je mama govorila.

Melanija je naučena da potencira da je iz jako dobre porodice.

Uopšte nije bitno što su njeni roditelji recimo sekretar škole i apotekar, u odnosu na sve one zanatlije, preduzetnike i ostale paore, oni su ipak elita. Bili bi oni elita u pravom smislu te reči, dakako, da su u zemlji drugačije prilike i da se cene prave vrednosti. No, ne mari. Mala Melanija je svesna  ko je i šta je, i kojim putem treba da ide.

Nikada nije bila toliko glupa da se poput tamo neke Juce zaljubi u nekog kicoša i dozvoli da joj srce bude slomljeno, a ona obeležena tom tragičnom ljubavlju. Oh ne, tako rade primitivke! Ona je slušala majku i odlučila da pored skromne lepote i pedigrea svog suđenika privoli i taktičkim ponašanjem. Molim vas, gde to ide da takva devojka srlja zbog ljubavi, beži od kuće, dobija napade ljubomore i plača? Vreme grčke drame je odavno prošlo.
Kad smo već stigli do ljubavi, Melaniji na pamet nisu padali ti dilberi, lokalne bitange i zavodnici. Registrovala bi ih krajičkom oka, osetila neki lagodni trzaj u utrobi, no, tu bi se sve završilo. Takav nije za nju. Tako je mama rekla.

A kakav jeste? Pa zna se, iz dobre kuće (u elitnom delu grada, preciznije), sa nekim znamenitim pretkom u rodoslovu, uvaženim roditeljima, sa dobrim društvenim konekcijama. Jer, i ona je dete iz dobre porodice. Red je da traži spram sebi.

Njen suđenik je gotov i pre nego što sazna da ona postoji.

Znate kad ajkule na nekoliko kilometara osete potencijalni ulov? E, pa tako.

I što mu se više približava, Melanija gradi jasniju sliku:
“Tvoja prethodna je bila gotovanka? Nema veze, oduševiću tvoju majku svojim ocenama i volontiranjem na raspustu. Teško te zadržati u vezi? Ne mari, tu je strategija javljanja-nejavljanja, već te vidim kako kriziraš zato što ne znaš šta je sa mnom dva dana. Tvoji prijatelji su obešenjaci koji samo misle na avanture i banalna zadovoljstva? Oh, biću im najbolja drugarica!”

I tako dragi momče, Melanija je pred tobom, u vidu nekog otkrovenja: tako suprotna od sviju prethodnih, krotka, odmerena, neosetnog prisustva…zašto bi se više kidao oko kakvih ljubavnih tragedija u nastavcima, trudio se oko nečega što očigledno ide, kada je tu ona, lakša od majoneza bez jaja? Nije lepotica, nije uzbudljiva, ne diže ti se kad joj samo čuješ glas, ali, kao što si se uverio, takve ti dobrog nisu donele. Melanija je ta.

Odjednom, tvoj život dobija sasvim novu dimenziju: osećaš se zbrinuto, tvoja majka je obožava, prijatelji još više, pogotovo zbog mudrih saveta koje im daje…njeni roditelji te tretiraju kao kakvog savremenog viteza. Gde je ta devojka bila ranije?

Zahvaljujući tvojoj majci, ona pripravnički odrađuje kod vaših porodičnih prijatelja, uvaženih advokata, a ne u tamo nekom raspalom sudu, da kuva kafe i fotokopira, sa završenim fakultetom. Pa red je da takva devojka zauzme mesto koje joj pripada, zar ne? Pomalo ti biva čudno što tvoju porodicu doživljava kao svoju više no rođenu, drugaricama na kafi priča o tvojim roditeljima, a tebe opisuje prvenstveno kroz tvoje zanimanja, no, to je ljubav, zar ne? A ljubav podrazumeva da budeš ponosan na svog partnera.

Vremenom, postupno, Melanija više nije devojka koju si tako otvoreno primio u svoj život.

Simpatični devojčurak, lak za život i zajednicu, postaje gospođa koja sa neskrivenim podsmehom gleda na svoje prijatelje iz prošlosti (uzgred, gde su nestali tvoji prijatelji?), prezire socijalni milje iz kog potiče, a u razgovoru sa novim osobama, ti ne prepoznaješ detalje njene romansirane biografije: otac joj je naprasno bio direktor škole, a majka istaknuti farmaceut.

Osećaš polako šta je po sredi, i prvo neprimetno, a potom sve očiglednije, vraćaš se svom pređašnjem životu, s tim što nema više burnih vezica, već samo avantura na jednu noć, i mnogo, mnogo, besanih pijanih noći. Vidi to i tvoja draga Melanija. Vidi, ali ćuti. U jednom trenutku, rešavaš da prekineš sve, ali umesto plača, optužbi i svađe, ona ti saopštava procenat koji očekuje posle razvoda, ili, u (boljem) slučaju da niste u braku počinje da paniči za svoje pozicije, tražeći od tebe da ne budu narušene.

Onda osećaš bol. Ne iz srca, onaj intezivniji, koji brže prođe jer je ljubav u pitanju, već iz želuca. Onaj tupi, podmukli bol, kao da si ujeo sam sebe. I počinješ da shvataš, da si od samog početka, bio odabran, i to samo na osnovu svojih karakteristika i generalija. Poput kućnog aparata iz kataloga.

Shvataš, da si izabran a ne zavoljen, da si pogodan, a ne pravi, da si sredstvo, a ne cilj.

I tada zažališ za Jucom. Blesavom, prirodnom, nekad nerazumnom Jucom. Ili Cecom, Macom, Dacom. Svejedno. Zažališ što nisi slušao svoje suludo brzopleto srce, već se našao u kandžama predatorke, od malih nogu usmerene da zgrabi nekog iz “dobre porodice”, nekog ko obećava, nekog pored kog će i ona sama evoluirati. Ne osećaš se niti povređeno, niti besno, samo glupo. A šta ti je činiti, znaš dobro i sam. Osim ako prefrigana ideologija “šta će reći svet” gospođe Melanije nije prešla i na tebe.