Dok su druga deca na tadašnjoj Radio Televiziji Beograd gledala ”Laku noć deco”, on je čekao početak Dnevnika, a onda je kao srednjoškolac dobio priliku da u rodnoj Smederevskoj Palanci  u okviru omladinske redakcije Radio Jasenice radi emisiju posvećenu tinejdžerima.

– Ljubav, slobodno mogu tako da kažem, prema novinarstvu pojavila se tokom srednje škole. Kažu da je novinarstvo jedna od onih profesija kojom se čovek “zarazi” i eto, ta “zaraza” u meni ne jenjava ni nakon 13 godina. I sumnjam da će ikada.

Ako izostavimo Omladinsku redakciju Radio Jasenice, prve novinarske korake načinio je u Radio Televiziji Kragujevac.

– U taj grad sam otišao na studije, da postanem pravnik, a iz njega sam otišao kao novinar. Naime, imali su audiciju za prezentere informativnog programa u proleće 2007. godine. Prijavio sam se i prošao. Usledio je tromesečni intezivni trening, da bih 1. maja prvi put stao pred kamere i izgovorio „Dobro jutro, gledate vesti, moje ime je Marko Ivas“. I dan-danas te reči su ono što je najveća satisfakcija u profesionalnom smislu.

Kada si već duboko ”zagazio u novinarske vode” da li je bilo razočarenja u odnosu na ideal koji si imao o ovoj profesiji i onoga što te je dočekalo na terenu?

– Iskreno, na razočarenja, danas gledam kao na proces sazrevanja. Tako je i u životu. Roditelji nas vaspitavaju da budemo dobri ljudi, da poštujemo druge ljude i imamo sluha za tuđe potrebe. Ipak, realnost nas brzo demantuje. Tako je i u novinarstvu. Ali, što se pre susretneš sa tim, brže i sazriš i pripremiš se za nove izazove.

Nakon nekoliko godina provedenih u Kragujevcu, svoju profesionalnu karijeru nastavlja u Beogradu.

– Audicija je opet učinila svoja. Zato sam i ponosan na sve što sam do sada radio. Nikad nisam imao „vetar u leđa“, već sam se dobrano potrudio za svaku poziciju. Kao što rekoh, TV Happy je otvorio konkurs. Prijavio sam se i onda je posle dve nedelje usledio poziv. Malo je reći da mi se život promenio za 180 stepeni.  Ali, to je bilo ono za čime sam žudeo. Dolazak na nacionalnu televiziju. Iskustvo, koje sam stekao u Kragujevcu, na terenskom radu, bilo mi je dragoceno, ovde u Beogradu. Ipak, na nacionalnoj televiziji se radilo mnogo brže i posle kraćeg uhodavanja, slobodno mogu da kažem, bio sam kao svoj na svome.

Nakon televizije, prelaziš u elektronske medije. Pretpostavljam da je to bio izazov za tebe budući da si formiran pre svega kao televizijski novinar i prezenter? Koji od ova dva novinarska izazova je tebi profesionalno izazovniji?

– Kao što rekoh, virus je to. Novinarstvo, u ma kom obliku, je izazov. Pogotovo, što novinarski posao nema radno vreme. I kada se završi smene, stalno nešto čitaš, gledaš, istražuješ, njuškaš… Kada je usledio poziv da pređem u on-line medij, odnosno Telegraf, dobro sam razmislio i rekao sebe „probaj, biće to novo iskustvo, nova referenca u CV-u“.

Tako je i bilo. Telegraf mi je omogućio da se novinarski izrazim na drugačiji način, da pišem tekstove, koji su i meni lično, tematski najzanimljiviji – unutrašnja i spoljna politika. Takođe, dobio sam priliku da uradim veliki broj intervjua i dosta putujem. Od Pekinga, preko Moskve, Sočija, Poznanja, Beča i Brisela, do svih regionalnih centara.

Ipak, ta draga „avantura“ je završena. Po vokaciji, ja sam ipak, klasičan televizijski čovek. Brzina, koju sam stekao, radeći na portalu, sada mi samo olakšava posao na televiziji, kao i svi servisi koje online mediji koriste, a koje sam savladao, sada su mi samo prednost.

Nakon nekoliko godina provedenih na poziciji urednika političke rubrike portala telegraf.rs vratio si se na male ekrane. Šta se promenilo u televizijskom novinarstvu u periodu dok si bio odsutan?

– Stvari su prilično ubrzale i danas postoji mnogo više živih uključenja u vesti. To daje priliku mojim kolegama i meni da što vernije prenesemo dešavanja na licu mesta, ali pre svega gledaocima da stvore što verniju sliku situacije na terenu.

Pandemija virusa COVID19 stavila te je pred novi profesionalni izazov te si u protekla dva meseca gotovo svakodnevno na televiziji B92 radio ”Osvrt”, live program posvećen borbi protiv koronavirusa. Šta je za tebe bio najveći izazov radeći na realizaciji ovog programa?

– Zdravstvo nije fokus mog interesovanja, ali čini se da smo svi kroz pandemiju postali stručnjaci. Upravo u tome i jeste najveći izazov – ugostiti najrelevantnije sagovornike i postaviti pitanja, koja interesuju “običnog” čoveka, kako da zaštiti svoju porodicu i sebe.

Novi podaci su pristizali gotovo svakog trena. Trebalo je to obraditi u datom momentu i predstaviti gledaocima na prirodan način, bez panike, ali i bez da iko shvati Kovid-19 kao običnu kijavicu.

Pored tog zdravstvenog, tu su i ostali aspekti života, koji nisu smeli da stanu, a moja koleginica Slađana Slavković i ja smo se potrudili da ne zanemarimo i tu stranu.

Brdo telefonskih poziva, poruka i mejlova je iza nas. Jedan podatak prilično ilustruje našu aktivnost – na početku epidemije, 16 dana zaredom sam vodio emisiju u studiju u trajanju od 90 minuta. To nije “samo” 90 minuta pred kamerama, to je još najmanje 8 sati priprema za tu emisiju.

Budući da pandemija koronavirusa jenjava, ”Osvrt” je sada na programu dva puta nedeljno a vaša pažnja sada je fokusirana na druge teme. Kakvi vas izazovi u budućnosti očekuju na realizaciji ”Osvrta”?

– Iz vanrednog u redovno stanje, a redovno stanje je takođe veliki izazov. Pred građanima Srbije su izbori – republički, pokrajinski, lokalni. Tako da nastavljamo sa temama, koje su bile u fokusu pažnje pre izbijanja koronavirusa.

Pored ”Osvrta” na televiziji B92, Marka neretko imaju prilike da vide i gledaoci Prve Televizije i to u ulozi reportera, uglavnom ”sa lica mesta”. Da li je program uživo ipak nešto što tebi predstavlja najveći izazov i da li se može reći da je to, u profesionalnom smislu, tvoja ”šolja čaja”?

– Kao što je bio izazov raditi u “doba korone”, jer kada ćeš raditi ako ne kada je kriza, tako je i sa uživo uključenjima. Kao što sam malopre rekao, uživo uključenja su tu da gledaocima pruže najnovije i najrelevantinije informacije.  A, gde ćete veću satisfakciju, nego da vam neko kaže da ste mu vi preneli vest.

Novinarska profesija je sa sobom oduvek nosila velike izazove i probleme. Ipak, može li se reći da je novinarstvo kao virus koji se, kada se njime inficiraš, ne leči?

– Iako je u poslednja tri meseca možda pogrešno koristiti reč virus, da – novinarstvo je virus, kojim kada se jednom zaraziš, teško se ili gotovo nikada ne izlečiš.

Slagao bih, kada bi rekao da mi ne prija svetlost reflektora i zum kamere. Ali, uz sve izazove i probleme, koje profesija kojom se bavim nosi, za mene u ovom trenutku, koji traje više od 13 godina, nema lepše profesije.

Šta bi danas posavetovao onog Marka koji je u detinjstvu maštao da bude novinar? Da li bi ga savetovao da krene tim putem i koji bi mu savet dao?

– Samo da bude strpljiv. Da vežba to strpljenje i tako u nedogled. Mudrost dolazi s godinama, i ja je još uvek čekam.

The post Marko Ivas: Novinarstvo nije lako i nosi razočaranja, ali jednom kad uđeš nema druge – osim da postaneš još bolji! appeared first on Moodiranje.

Licemerje je greh protiv istine i iskrenosti i zato se uvek skriva iza laži ili poluistina. Ono je greh ljudi koji žive i delaju iza leđa drugih, hraneći se klevetama, ogovaranjima i podozrenjima. Zato ogovarači i klevetnici nikada ne govore licem u lice, jer lice čoveka je – o tome smo već govorili – uvek sud nama i sud nad nama.

„Čuvajte se kvasca farisejskoga, a to je licemerje“ (Lk. 12,1), govorio je Gospod svojim učenicima. Jer „to malo kvasca sve tijesto ukiseli.“

Čovek pokretan licemerjem uvek se kreće u močvarnim i tamnim dubinama ljudske prirode, gazeći tako dostojanstvo i svoje i drugih. Zato licemerje neretko vodi ka najtežim gresima.

Licemeran čovek je nesposoban i nespreman da svoje lice, dakle – svoje biće, pruži i okrene svecelo, bezrezervno, ka licu drugog. Uvek proračunato, uvek mereno i „krojeno“ prema sopstvenoj skrivenoj nameri, njegovo lice je – bezlična maska. Zato je licemerje ne samo dvolično već, u svojoj udaljenosti od Onoga u Čijoj svetlosti vidimo svetlost, uvek pomračeno, tamno i potpuno bezlično. Dvoličnost, konačno, vodi u bezizlaznost, jer sam nosilac te maske kad-tad će morati sebi da postavi pitanje: ko je on ustvari?

Licemerje, bez sumnje, svoju hranu traži na njivama laži.

Ava Dorotej, veliki nastavnik duhovnog života, govorio je da laž nije samo i jedino izgovorena neistina, i da se, osim u reči, može lagati i mišlju, ali i životom. Treba znati da nijedno zlo, nijedna neistina, čak ni sam đavo koji je „otac laži“, ne mogu prevariti čoveka ukoliko ne uzmu lik vrline. I Apostol Pavle govori u Svetom Pismu da se „i sam đavo pretvara u anđela svetlosti (2Kor. 11,14).

Naš veliki pisac i mislilac Ivo Andrić, čovek složenog života ali svakako bogatog iskustva napisao je: „Kad vidiš ovako čoveka suviše sigurna u sebe i u ono što kaže, hitra i slatka na reči, koji ti nudi što mu ne tražiš, odobrava što kažeš a ostaje pri onome što je namislio, znaj da je bestidnik i bezdušnik, i kloni ga se koliko možeš.“

Najočiglednija projava licemerja, ne samo u ovo naše vreme već i u sva vremena, jeste ljudska sklonost ogovaranju, tj. lažnom svedočenju na bližnje svoje u njihovom odsustvu.

To tako očigledno odsustvo ljubavi pomračuje i truje ne samo one koji to (ne)delo tvore, već i one koji su pasivni slušaoci, koji se ćutanjem saglašavaju i naslađuju. I tada i tako stradaju mnogi, i mnogi trpe štetu.

Ova očigledna pomračenost izraz je jedne suštinske duhovne neslobode, jer sloboda je svojstvo ličnosti, dakle svojstvo onoga ko svoje lice ogleda u licu drugoga, jasno i iskreno. Bežanje od lica drugoga, tj. skrivanje od sopstvenog odraza na njemu, projavljuje veliko duhovno siromaštvo.

Čovek koji gazi Lik Božiji u onome koga kleveće, uvek je čovek skučen i teskoban, zatvoren u sopstvenom malom svetu samoobmane; to je čovek za koga Apostol Pavle sa pravom kaže: „Vama nije tesno u nama, nego vam je tesno u srcima vašim“ (2Kor. 6,12). To je čovjek tužan i zlokobno mračan; to je biće bez radosti.

Za onoga ko licemerno živi drugi je uvek prepreka, pretnja, opasnost, a nikada brat, nikada sastavni deo njegovog bića, nikada saputnik i sapatnik na putu spasenja.

Takav u sebi nema blagodati Božije koja nam daje život, jer Bog je istina a licemjerje je život u laži. Ono je duhovni kukavičluk, koji se skriva iza podozrenja ili laskanja. Ono je suštinsko okretanje leđa životu i odbijanje da se život prihvati kao što jeste: sapostojanje, saradnja, smireno svdočenje Istine hođenjem u svetlosti Lica Božijeg a pre svega radost i nada na život večni.

Licemerje, kao zla i zlokobna naklonost duše, za svoje najubojitije oružje ima upravo reč ljudsku. Ono što bi trebalo da je organ slovesnosti, bogolikosti, posebnosti čovekove spram sve tvorevine, tako postaje organ i oruđe zlobe, lukavstva i svake laži. U Svetom Pismu stoji: „Ako neko u riječi ne griješi, taj je savršen čovjek, moćan je zauzdati i sve tijelo“(Jak. 3,2). Zaista je jezik „mala vatra, a kako velike stvari zapali“(Jak. 3,5). A još u starozavetno vreme, premudri car Solomon je govorio: „Pokrivaju neprijateljstvo usne prave, a koji iznose ogovaranja najnerazumniji su. U mnogom pričanju nećeš izbeći greh, a čuvajući usta svoja bićeš razuman“ (Prem. Sol. 10.gl.).

Lažljiva usta i život licemeran ogledalo su unutrašnje pomračenosti čovjekove, jer usta uvek govore „od suviška srca.“

Takav čovjek pokazuje duboku podvojenost i razorenost svoje ličnosti. Ne može se sopstveni identitet graditi na poništenju tj. negiranju ličnosti drugoga, a naročito ne na prljanju lica drugog. Naprotiv, drugi je temelj na kome taj identitet treba graditi. Vreme u kome živimo sve otvorenije projavljuje očiglednu devalvaciju duhovnih i uopšte životnih vrednosti. Sve češće postavljaju se pred nas ciljevi koji to nipošto ne bi smeli biti. Čovek je sve naviknutiji da živi sam, nemajući pritom svest o tome da je takav život – pritajeno lagano umiranje. Dugo promovisani individualizam pokazuje se kao veliki promašaj, ili kao uspešno izveden projekat pun tuge koja vodi u smrt.

Potrebno je oživeti i neprekidno oživljavati u sebi svest o tome da jedino merilo našeg života, delanja i svih naših odnosa treba da je Hristos, Koji je Put, Istina i Život.

Pobuniti se protiv laži u sebi i oko sebe, i živjeti i hoditi u istini. Razmisliti o rečima nadahnutog jevanđelista koji govori: „Ako li u svetlosti hodimo, kao što je On Sam u svetlosti, imamo zajednicu jedni sa drugima“ (Jn. 1,6-7). Jedino tako, ne zaboravljajući ovu neboparnu, gromku reč Spasiteljevu: „Čuvajte se kvasca farisejskog, a to je licemerje“, možemo steći nadu da će na nama, iako smo ljudi koji u svetu žive i greše, počinuti Car Nebesni, Utešitelj, Duh Istine Koji će nas očistiti od svake nečistote i spasiti duše naše.

Izvor: vladikagrigorije.info

The post Vladika Grigorije: “Pobuniti se protiv laži i licemerja” appeared first on Moodiranje.

“Da bih svoje uvide i zapažanja što jasnije i uverljivije preneo na papir, bilo je pre svega potrebno da proniknem u smisao i značaj zamašnog i osetljivog posla pisanja, koji zahteva naročitu otvorenost uma i duha. Naime, kada jednom uzmete pero u ruke, u trenu raskrilite i otvorite svoju dušu drugome, pa čak i onda kada je posredi naučni diskurs, kao što je to u ovom slučaju. Stoga je pisanje možda najsličnije molitvi – to je neprestani odnos i okrenutost ka drugome, jer sve ono što napišemo podrazumijeva postojanje čitaoca” – ističe Vladika Grigorije.

Vladika smatra da je pisanje podjednako ushićenje i muka duha i uma – ushićenje jer u onome koji piše tinja neizreciva potreba da sa drugim bićem podeli ono o čemu razmišlja ili što oseća, a muka je pak jer je uvek prisutna bojazan da nećemo valjano umeti da misao uobličimo i izrazimo rečju.

“Nastojeći da uspostavim ravnotežu između te dve oprečene sile koje umnogome određuju sam čin pisanja, upustio sam se u proučavanje i pojašnjavanje Zizjulasove relacione ontologije, proučavanje koje nije toliko bilo podstaknuto potrebom da se otisnem u naučne vode, koliko da pre svega samom sebi, a potom i drugima, pružim odgovore na pitanja sa kojima sam se susretao još od trenutka kada sam sam postao svestan sebe i sveta koji me okružuje” – kaže Vladika Grigorije dodavši da je iz iz toga proisteklo njegovo zanimanje za izučavanje upravo Zizjulasovog shvatanja ontologije odnosa koji vladaju između ličnosti.

“Da bih na ovo pitanje pružio tačan odgovor, prisetiću se ranog dečaštva i mladosti, vremena u kojem su me intenzivno zaokupljala pitanja:

Ko sam ja? Kuda idem? Kako je nastao svet? Hoće li sve što postoji proći i nestati? Gde je moj umrli otac? Zašto osećam prisustvo onih kojih nema tu pored mene?

Još u vreme kada se počela javljati zapitanost o svetu koji me okružuje, počeo sam razmišljati o večnosti. To razmišljanje će me – nekad svesno, nekad podsvesno – pratiti kroz celi život.

Budući da sam oca izgubio kao četvorogodišnjak, za mene je taj gubitak bio od životnog značaja.

Vladika Grigorije smatra da je pomenutom misaonom ozračju dobrim delom doprinela je i začuđenost pred tajnama prirode i lica koja su ga tada okruživala.

“Jednovremeno postajao sam svestan i činjenice o važnosti drugih ljudi za moje postojanje. Da bližnji osmišljava i upotpunjava moje postojanje, naučio sam još u porodičnom okrilju – iz odnosa sa majkom, bratom, dedom (pa čak i sa umrlim ocem), iz njihove ljubavi koja je usmeravala svaki moj (po)dvig i postupak. Mnogo kasnije, kao učenik bogoslovije, shvatio sam da odnos sa drugim bićem, iz koga crpimo svoj identitet, bio to bratski, prijateljski, roditeljski, ljubavni ili kakav god drugi, biva tek u svojoj punoći ostvaren kada je oposredovan, upotpunjen Bogom i njegovim prisustvom. To me je učvrstilo u spoznaji da uspostavljajući međuljudske odnose zapravo neprestano težimo da uspostavimo onaj krucijalni odnos – odnos sa Bogom.”

Vladika Grigorije ističe da se preko ovih pitanja i saznanja do kojih su ga ona dovodila polako uputio stazom bogotražiteljstva koja su ga vremenom uvela u Crkvu.

“U moje sećanje trajno se urezala slika događaja koji je u krajnjem ishodu doprinio ovom činu. Jednog dana, nakon nevažne svađe sa bratom kojeg sam uvek voleo do obožavanja, slomljen i očajan uzeo sam Jevanđelje koje je stajalo skoro netaknuto od očeve smrti. Otvorio sam ga i počeo čitati. Bio je to odlomak koji govori o odnosu sa bližnjim, bratom, svakim čovekom: „Ako ti sagreši brat tvoj…“ Izašao sam u dnevnu sobu, tamo je brat gledao televiziju. Nisam ni pomenuo prethodnu svađu, samo sam rekao: „Mogu li da ti pročitam nešto!“ Ćutao je, a ja sam počeo da čitam.

Nakon nekoliko minuta primetio sam da plače, a posle nekoliko časova čitanja obojica smo plakali. Ništa nismo govorili, nismo tumačili ili raspravljali.

Te noći sam počeo da se molim. Stajao sam pred ikonom i molio se iskreno. Stalno sam govorio i vapio: „Čuj me, Bože moj!,“ jer sam čuo da se tako moli moja majka. „Usliši glas moj, ne ostavi me, ne odbaci me, primi me…“. Dok se molitva umnožavala i pročišćavala moj zaparloženi sluh, odnosi sa drugima su se produbljivali postajući skladniji.

Mnogo godina kasnije na temelje vere oblikovane još u detinjstvu nekako se prirodno nadogradila teologija. Ona je u moj život ušla nečujno u četvrtom i petom razredu bogoslovije, kada smo počeli učiti dogmatiku. Teologija je postala novi zanos, radost, put i cilj. Učio sam o Bogu Trojici, o Hristu, o Crkvi – sve je to bilo veoma bitno za mene. Teologija je postala novi oblik molitve, novi način traženja odgovora na sudbinska pitanja” – napisao je u predgovoru svoje nove knjige “Biti sa drugim” Episkop diseldorfsko-nemački Grigorije i dodao:

“Poslije završene bogoslovije i Bogoslovskog fakulteta je došao rat i moje zamonašenje. Kao sveštenik u ratu sahranjivao sam mnoge mlade ljude i to su sećanja koja se ne zaboravljaju i koja svaki potonji trenutak života i radosti prate kao smrtna senka. Iz tog vremena pamtim samo dve vrste odnosa: sa Onim kome sam u ruke predao svoju dušu, tj. svoju slobodu, i sa onima koje sam sahranjivao i kojima nisam mogao dati ništa, a koji su postali moji verni saputnici.

I opet je, kao i prilikom očeve smrti, smrt veoma snažno postavila pitanje smisla života. Iako smo često plakali i tugovali za bližnjima i daljnjima, Crkva nam je bila sve i davala nam je istinsku Svetlost.

U tom periodu Vladika Grigorije došao je do važnog zaključka:

Crkva ne bi trebalo samo da nam pruža odgovore na krajnja pitanja već da bude uvek tu, u svakom trenutku naših života. Uveren sam da ona treba ne samo da nam razjasni zašto se neko rađa i umire, već i da nam otkrije zašto postojimo i zašto jesmo.

Vladika Grigorije u predgovoru svoje nove knjige “Biti sa drugim” piše da su mu iskustva koja je stekao u detinjstvu i ranoj mladosti bila od velike koristi kada je postao sveštenik i starešina manastira:

“Taj put i život bili su jedino mogući u živom odnosu sa Bogom i sa drugim ocima i narodom. Držao sam se čvrsto za Gospoda i Crkvu, propovedao sam, deci, omladini, ljudima! Najveća uteha je bila u krštavanju ljudi na rekama, na kojima smo sedeli i plakali, bežeći od faraona ovoga sveta.

Tada sam doživio Crkvu, krštenje i liturgiju kao nikada pre: snažnu i svetu, svetlu.

Susret svetova zbivao se među nama. Nesveti je činio svako zlo, ali mi smo bili nekako udaljeni od zloga” – napisao je Vladika Grigorije i još dodaje:

“U često nepojamnom redosledu životnih događaja postoji neka unutrašnja zakonomernost kojom nas Božija ruka usmerava u određenom pravcu i s određenom svrhom i ciljem. Tako je sve ono što u ovom delu zaokuplja moju naučnu pažnju utemeljeno mnogo ranije, u detinjstvu i mladosti. Tragajući za odgovorima na mnoga pitanja (svestan sam: nekada manje a nekada više uspešno), utirao sam put razumevanju teme koja je predmet ove knjige. Teme o kojima sam tada počeo da razmišljam tek će u dobu životne zrelosti dostići svoj zenit. Zbog njih sam, na kraju, počeo da tragam za odgovorom i na pitanje ontologije međuličnosnih odnosa, za postojanjem u istinskom odnosu. Ova knjiga je plod tog traganja i jedan od pokušaja odgovora na pomenute dileme.

Pisao sam je sa svešću o svojim nemoćima i nedostacima za koje sam uvek verovao da će ih On blagodaću dopuniti.

“To je i razlog zbog koga se usuđujem da vam je predam na čitanje, veerujući da će se, uprkos raznolikosti ljudskih sudbina, svako moći prepoznati u pomenutim pitanjima. Različite su okolnosti koje nas na ova pitanja podstiču, ali je vrlo teško zamisliti da tajna sopstvenog identiteta, koji gradimo u odnosu sa drugima, te problem života i smrti – i to ne kao apstraktnih fenomena već upravo u kontekstu ljubavi, tj. odnosa sa onima koje volimo i bez kojih nećemo i ne možemo da zamislimo svoje postojanje – može nekom zvučati nezanimljivo i irelevantno” – napisao je Vladika.

Vladika Grigorije je naročitu blagodarnost u posveti svoje nove knjige “Biti sa drugim” uputio svojoj majci Savki i duhovnom ocu vladici Atanasiju, “čija su mu ljubav, pažnja i briga bile uvek u životu, pa i pri pisanju ove knjige, veliki podstrek i neiscrpna pokretačka snaga”.

The post Vladika Grigorije u svojoj novoj knjizi: “Ko sam ja?! Kuda idem?! Gde je moj umrli otac?!” appeared first on Moodiranje.

– Na ovom forumu otvorilo se mnogo pitanja. Dopalo mi se pitanje šta bi značilo biti Srbin. U jednom sukobu između Nemaca i Francuza, kad su Francuzi bili na vrhuncu moći, rugali su se Nemcima, koji su na njih gledali kao na nekoga ko ima naciju, pa i tu čuvenu revoluciju. Umni Gete je rekao da ako Nemci hoće da budu nešto, onda svaki pojedinac mora da bude čovek.

Moramo da obratimo pažnju na pojedince. Pođimo od Tesle i Pupina ili naših sportista koji su ostvarili neverovatne rezultate. Važno je šta dolazi iz matice. Moj brat je sveštenik u Finksu, u Arizoni. Njegov sin je sveštenik u Igalu. Moj brat mi je govorio da mu je vrlo lako da nađe srpske kuće u Arizoni. Kaže: to su one kuće u kojima crevo za vodu nije savijeno i kuće u kojima se gleda BN.

Dakle, ako naša omladina u Nemačkoj ili bilo gde drugo bude gledala Pink, nema nam spasa. To je ono što dolazi iz matice. I to je nešto što zagađuje sve. A onda ta naša deca iz osećaja pripadnosti kažu: “Pa to je nešto srpsko.”

I onda idu u te klubove gde slušaju takvu muziku. Sve to utiče na njih. Da bi to izbegli, predlažem nešto što je vrlo važno, a što mogu da urade crkva, ministarstva i svi dobri ljudi zajedno. Treba da napravimo neki portal koji bi pomogao da se našim ljudima pruži najbolje obrazovanje. Naši ljudi u drugoj generaciji iseljenika nemaju šanse da se obrazuju na pravi način. Oni gube jezik. Osim toga, moraju da imaju neko osnovno i srednje obrazovanje iz geografije, istorije i naše književnosti. Ako krenu da listaju naše portale, onda će gledati neke kvazionacionalističke, udbaške portale, koji će da im podmeću razne laži. Oni neće moći da dođu do pravog obrazovanja, pa ćemo imati situaciju da se stalno svađamo, nadgornjavamo i podmećemo jedni drugima. I to će veoma loše uticati na te mlade ljude.

Mi svakako ovih dana slušamo veoma zanimljive stvari. Neko iz sveg srca, a neko podrugljivo govori da je Kosovo srce Srbije. Ali, neki akademik je rekao da je srce Srbije u Torontu zato što tamo živi najviše pametnih, mladih i obrazovaniuh ljudi. Mislim da je dobro da shvatimo da je srce Srbije i u Banjaluci, i u Diseldorfu, i u Podgorici, i u Beogradu i u Zaječaru i, naravno, u Prizrenu i Gračanici. Međutim, srce mora da bude povezano s razumom i mi moramo da postanemo razumni ljudi. Samo onaj koji ima razuma i sluša svoje srce može da bude hrabar čovek. To je čovek koji hoće nešto da napravi.

Zato je važno da smo se mi ovde skupili ne da se ja svađam sa nekim ljudima nego da probamo da nađemo put. To, međutim, podrazumeva razgovor i iznošenje argumenata. To ne podrazumeva klevetanje i laži. Udba je to radila i Udba to i danas radi. U mračnim odajama smišlja kako je ovaj ovo, a onaj ono. Ali, pravi čovek iznosi sve na svetlo dana i izlazi sa argumentima. Možda ja nisam negde u pravu, možda sam u krivu, ali je bitno da razgovaramo i ne plašimo se razgovora. Bitno je da budemo ljudi, što bi rekao Gete, a to je i te kako ponavljao patrijarh Pavle. Ako budemo ljudi, onda ćemo moći da budemo zajednica.

Šta je hrabrost?

Ali, Srbi nisu sposobni za asocijacije. Zašto? Zato što neće da koriste i razum i srce. Mora oboje. Crkva je tu da čovek može da prevaziđe sebe i bude iznad sebe. A sva naša udruženja do dana današnjeg su posvađana. Naše stranke su posvađane između sebe i sa drugima. Sve je posvađano. Zašto? Zato što nećemo da ima neko iznad nas i da je iznad nas Bog. Vrlo često i naciju postavimo za Boga. Međutim, tek kada budemo verovali u Boga, moći ćemo da verujemo jedni drugima. I kada god to govorim Srbima vidim da im je teško. Ipak, Srbi su težak, ali moćan narod. U tom smislu je teško izaći na kraj, ali se moramo boriti i rvati. I u tom smislu je platforma crkve da bude crkva, države da bude države, prosvete da bude prosveta, a ne da bude Pink ni crkva, ni država, ni prosveta. Naravno da je velika hrabrost reći nešto protiv Pinka, a mala je hrabrost reći nešto protiv vladike i crkve.

Odneo pola srca

Govoreći o potrebi da spojimo razum i srce, vladika je otkrio šta mu se desilo kada se spremao se da preuzme eparhiju u Nemačkoj.

– Kad sam pošao iz Herecegovine, desilo mi se nešto jako čudno – i prijatno i neprijatno u istom trenutku i nešto duboko ljudsko i čovečansko. Rekao sam onako slučajno da odlazim, ali da pola mog srca ostaje tu. A neki Lazar koji hoda ulicama kao da se otprilike malo razbole, ali je vrlo inteligentan, sreo me je i rekao mi – Ti reče da ode i odnese pola srca, a da pola ostavljaš ovde. Ali, to nije fer jer ti odnosiš i pola mog srca – ispričao je Grigorije.

Crkva nije kafana

Vladika smatra da poguban uticaj medija iz matice i u dijaspori može da proizvede situacije da mladi i obrazovani Srbi počnu da beže iz sredina koje se duhovno hrane Pinkom i sličnim sadržajima.

– Oni pametni ljudi kojima je stalo da nešto rade i stvaraju bežaće iz takvog okruženja. Oni neće hteti da budu tu. Kad u nekim crkvama imate stanje da je važno samo da se peku ćevapi, da se peva, svira, veseli udara nogama u zid, pametni ljudi kažu: “Mi nećemo tamo da idemo.” I onda ja dođem tamo i izbacim te što lupaju i kažem da od sada to više neće biti tako. I zato sam ja za neke izbacivač. Ali, s druge strane, suština je da mi koji smo vođe sopstvenim primerom i hrabrošću pokažemo da mi vodimo narod, a ne da nas i ceo narod vode neki koji misle da mogu da rade šta hoće. Jer, u Nemačkoj ljudi žive i vole tamo da žive zato što u njoj vlada red. Ali, naši ljudi koji su neuspešni uspeli su da zauzmu naše klubove, naše crkve i pokušavali tu da ostvare sebe zato što se nisu ostvarili na onom polju na kome je trebalo to da urade. Zato mi treba da stvorimo mogućnosti da uspešni ljudi imaju prostor u kome mogu da se ostvaruju. U tom smislu je ovaj forum veoma bitan i velika je prilika da to počne da se sprovodi.

The post Vladika Grigorije: “Pink truje Srbe širom sveta” appeared first on Moodiranje.

 – Jako lepo mi je bilo čitati to kako vladika u svom tekstu deli ljude – i to je podela koju i ja favorizujem. To je podela na ljude i neljude, bez obzira na veru i naciju -rekao je Karajlić.

On je naglasio da se kroz knjigu vladike Grigorija vidi i posebna ljudskost i humanost koju vladika Grigorije ima:

– Vladika je kroz svoju priču rekao i to da mi odlazimo tamo odakle smo i došli i njegov pogled na smrt je mene ohrabrio, a pretpostavljam da je to bila i namera pisca, da nas uveri i ohrabri da je vera nešto što nam garantuje lakše preseljenje – smatra Karajlić.

Vladika Grigorije je odgovarajući na pitanja prisutnih govorio o mnogim temama, a između ostalog i ljubavi kazavši da ljubav nije data već zadata:

– Vrlo često mladići i devojke čekaju ljubav. Ljubav nije data, već zadata. Ako tako shvatimo život i svet onda ćemo uvek da budemo srećni, jer uvek ima neko ko nas voli i mi uvek možemo u sebi da nađemo životne sokove da možemo da volimo. Zbog toga je i ljubav prema sebi nešto dobro. Zato treba da volimo sebe, ali tako da volimo i druge. U tom slučaju ima šanse da bude dobro – poručio je vladika Grigorije.

Vladika je odgovarajući na pitanja publike kazao i to kako smo stalno između izbora dobra i zla, između da i ne:

– Međutim ja sam u jednom trenutku bavljenja teologijom počeo da shvatam da ne postoji izbor između “da” i “ne”, postoji samo “da”. To sam shvatio na venčanju. To je jedini pravi izbor. “Da” životu i “da” ljubavi. Ima samo opcija “da“ – naglasio je vladika Grigorije.

Upitan o tome da li smo ugroženi prisustvom drugih religija, vladika Grigorije je rekao da je to zapravo prednost. Ispričao je kako je  u svom rodnom Varešu bio jedini Srbin u srednjoj školi što ga je podsticalo da bude bolji:

– Jedne godine su mi rekli da su naši đaci najbolji u Gimnaziji u Mostaru. Od tri najbolja đaka, tri su bila Srbina, a ima ih možda svega pet u toj školi – kazao je vladika dodajući da je konkurencija dobra:

– Mi ne treba da mislimo da smo superiorni, već da uzmemo od svih što je najbolje i da imamo svoj kofer – rekao je vladika napominjući da ima mnogo toga da se nauči od drugih, ali da ne treba da imamo nikakve komplekse od drugih.

Govoreći o ljudima koji su mu bili inspiracija za knjigu, vladika Grigorije govorio je o važnosti običnih ljudi i susretima s mnogima od njih. Tako je prisutnima ispričao i svoj nedavni susret sa jednim Kinezom u Diseldorfu koji mu je izlečio glavobolju.

– Jedan Kinez u Diseldorfu izlečio mi je glavobolju. Iglicama me boo, osam puta sam išao na terapiju i već tri meseca me ne boli glava. Dok sam tamo odlazio pitao me šta radim. Kada sam rekao da mi pošalje račun napisao mi je pismo. U pismu piše – ja sam shvatio da vi predvodite jednu zajednicu ljudi koji se mole Bogu. Čovek koji to radi treba da bude zdrav. Ako ste vi ozdravili ja sam srećan. Sad bih trebao da vam pošaljem račun. Ako bih hteo da šaljem račun onome zbog koga sam ovo radio, to bi bio Bog, ali ne znam njegovu adresu. Prema tome neću vam slati račun. Taj Kinez je onda bio jedan od gostiju za Svetog Savu – ispričao je vladika Grigorije.

Otkrio je da je i završio B1 nivo nemačkog jezika i predložio svima da uče jezik.

Vladika Grigorije o knjizi Neleta Karajlića

– Кnjiga pred nama, koju je napisao čovek koji je večeras svojom velikom žrtvom i dobrom voljom sa nama, zaista proizvodi veliko uzbuđenje. Ona se može čitati dugo, može se čitati više dana, više noći. Može se čitati odjedanput – kako god poželite ili u kakvom se stanju nalazite. Кnjiga je po meni nešto najstažnije što još uvek funkcioniše u ovom svetu, a što je nesumnjivo dobro. Da bismo čitali knjigu mi moramo da imamo jedan napor, jedan podvig i knjiga prosto traži od nas da budemo aktivni, da je uzmemo, da joj se vratimo, da joj se posvetimo, da je čitamo, da pazimo šta smo pročitali… Кnjigu možemo kada smo zasićeni da je zatvorimo i ona nas opet tu čeka. Dok nas televizija stavlja u pasivan položaj i ako se malo izmaknemo ono prođe. I u tom smislu meni je bilo jako zanimljivo ovih dana kada sam bio premoren, a hteo sam još jednom da pažljivije pročitam Neletovu knjigu, shvatio sam kako me u stvari ona pasivnost blokira, a kako ovo što trebam da uradim treba da bude neko delo. Dakle, nije samo delo napisati knjigu nego je delo i čitati knjigu. Pogotovo je to teško kad čitamo dobru knjigu, kad čitamo duboku knjigu kao što je to „Solunska 28“.

The post Roker i vladika zajedno promovisali svoje knjige: Postoji samo podela na ljude i neljude, bez obzira na veru i naciju! appeared first on Moodiranje.

Proteste koji se dešavaju u Bosni i Hercegovini i Srbiji je ocenio posledicom nedostatka dijaloga između ljudi:

“Ono što je po meni duboko poremećeno kod nas dugo vremena, mislim i da su na to uticale istorijske okolnosti, a to je sposobnost za dijalog, sposobnost za razgovor. Bilo da smo mi na vlasti sa onima koji nisu – šefovi sa svojim radnicima. Čak smo došli dotle da profesori nisu sposobni da vode dijalog sa studentima i učenicima”, rekao je Vladika Grigorije i dodao:

“Mislim da nesposobnost za razgovor proizvodi nesporazume, ali ako ne bude razgovora, onda će biti protesta. Iako ima protesta, treba neprestano razgovarati. Treba razgovarati dok se ne dođe do cilja. Zašto ljudi ne razgovaraju? Razmišljao sam i o tome. Mislim da ne razgovaraju zato što za razgovor treba velika sposobnost da se čuje onaj drugi i da ako postoji samo jedna strana, onda razgovor nije moguć” – poručio je Vladika Grigorije u “Novom danu” TV N1 BiH.

The post Vladika Grigorije: “Dobro je što se dešavaju protesti. To je poruka da postoji svest.” appeared first on Moodiranje.

Zanemarljiv je broj Beograđana koji zna šta se desilo 1. novembra 1918. godine. U školama se  o oslobođenju Beograda u Prvom svetskom ratu izučava samo u okviru jednog školskog časa. I tako je već godinama. Decenijama. I ova stogodišnjica je bila idealna prilika da se to promeni. Ali nije se promenilo. Srbija je i dalje šampion u gubljenju vremena i u propuštenim prilikama. I svi smo krivi zbog toga. A najviše je kriva država koja po tom pitanju nije uradila apsolutno ništa. A mogla je i morala je.

Jedini način da se više pažnje Beograđana i javnosti skrene na stogodišnjicu oslobođenja Beograda u Prvom svetskom ratu bio je da se on dostojno najavi i obeleži. Ključnu ulogu u tome morala je da odigra država koja ne bi trebalo samo simbolično da obeležava ovaj datum, već da to učini na adekvatniji način.

Beograd  juče nije bio okićen zastavama niti su ovu stogodišnjicu najavile topovske salve s Kalemegdana. Ni kralj Aleksandar ni vojvoda Petar Bojović ni vojnici s parade na Terazijama, ni onih 20.000 preživelih građana Beograda nisu bili predmet dostojne proslave.

Regent Aleksandar Karađorđević, vrhovni komandant Srpske vojske u Prvom svetskom ratu

Vrhovni komandant pobedničke Srpske vojske u  Prvom svetskom ratu regent Aleksandar Karađrorđević (potonji Kralj Aleksandar I) ni za stogodišnjicu oslobođenja Beograda nije dobio ni ulicu ni spomenik u prestonici Srbije.

Ni njegov otac, kralj Petar I, poznat i kao Kralj Oslobodilac, nema spomenik u Beogradu.

Vojvoda Petar Bojović komandovao je pobedonosnom Prvom armijom Vojske Kraljevine Srbije koja je oslobodila prestonicu, a spomenik u Beogradu dobio je tek 1990. godine. Obradovao se slavni Vojvoda Petar Bojović oslobođenju Beograda i u Drugom svetskom ratu.

Vojvoda Petar Bojović nije stradao od okupatorske ruke (Nemci su ga poštedeli) ali je pred sovjetske i partizanske trupe izašao u jedinom odelu koje je imao – srpskoj uniformi. Od batinanja novih “oslobodilaca” se nije oporavio.

Vojvoda Petar Bojović zapovedao je Oslobođenjem Beograda 1. novembra 1918.

Svečana akademija koja je sinoć održana u Sava Centru a direktno prenošena na prvom kanalu nacionalne televizije očigledno je imala za cilj da Srbiji pokaže kako je Beograd dostojno proslavio stogodišnjicu svog oslobođenja u Velikom ratu. A nije. Umesto odavanja časti i poštovanja našim slavnim herojima, zahvaljujući RTS-u iz više uglova i vrlo detaljno smo imali prilike da vidimo odavanje počasti predsedniku Republike Srbije dok je izlazio za govornicu, kada su prisutni u sali počeli da ustaju i pozdravljaju ga aplauzom – počevši od prvih redova predviđenih za članove Vlade Republike Srbije i Republike Srpske. U tim prvim redovima nismo imali prilike da vidimo ni praunuka Kralja Petra Oslobodioca a unuka regenta Aleksandra Karađorđevića (Vrhovnog komandanta Vojske Kraljevine Srbije). Mnoge od nas to i nije začudilo, budući da naslednik ove dvojice slavnih vladara, Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, nije bio pozivan ni na jednu državnu ceremoniju u čast stogodišnjice Velikog rata. Tako je bilo od 2014. pa sve do sinoć.

Marginalizovanje Prestolonaslednika Aleksandra u ovim državnim proslavama ne treba da čudi, budući da su i njegov deda i pradeda, Kralj Aleksandar I i Kralj Petar I, potpuno marginalizovani kada god se u prethodnim godinama govorilo o velikoj pobedi Srpske vojske u Prvom svetskom ratu.

U današnjem Beogradu i današnjoj Srbiji niste imali s kim da odate poštu pobednicima u Velikom ratu, kao što niste imali gde ni da dostojno obeležite 100 godina od probijanja Solunskog fronta. Sve to zahvaljujući onima koji danas vode državu Srbiju. Državu sa malim “d”. Jer sve ono što su naši slavni preci učinili velikim i slavnim – mi smo dopustili da se unizi i umanji. I krivi smo zbog toga. Svi zajedno.

Par redova o oslobođenju Beograda 1. novembra 1918. godine

Prva armija Vojske Kraljevine Srbije, pod komandom vojvode Petra Bojovića i vrhovnom komandom regenta Aleksandra Karađorđevića, ušla je trijumfalno u prestonicu samo mesec i po dana od proboja Solunskog fronta. Proboj Solunskog fronta počeo je u noći između 14. i 15. septembra, a već 1. novembra srpski vojnici oslobodili su Beograd, udaljen čak 600 kilometara.

Tog 1. novembra 1918, posle nezadrživog naleta Dunavske, Moravske i Drinske divizije, već ujutru na ulicama Beograda pojavile su se prve komite, a oko 10.30 u grad je prodro konjički eskadron Dunavske divizije i izbio na Kalemegdan. Već oko 13 sati poslednji okupatorski vojnici napustili su Beograd, rušeći za sobom mostove. Oko 15 sati Moravska i Dunavska divizija su se našle na liniji Veliki Vračar – Banjica – Topčidersko i Banovo brdo, te je Beograd zvanično bio oslobođen.

Kada je srpska vojska oslobodila Beograd 1. novembra 1918. u njemu nije zatekla mnogo više od 20.000 građana.

The post Srbija ubija svoju slavnu prošlost! Zaboravlja heroje i veliča lažove i polusvet! appeared first on Moodiranje.

To je još jedan dokaz apsurda i režiranog haosa koji pravi nekolicina stanara tog naselja motivisani, nadam se ličnim ludilom a ne, ne daj Bože, novcem nekog tajkuna kome je baš crkveno zemljište zapalo za oko i učinilo mu se idealnim za izgradnju tržnog centra!

Dakle, na stranu to što je SPC legitimni i isključivi vlasnik građevinskog zemljišta na kom je predviđeno da se izgradi crkva posvećene Prepodobnoj Majki Angelini, na stranu to što SPC poseduje sve potrebne dozvole za izgradnju pomenute Crkve, na stranu to što su Više crkvene vlasti donele odluku da na teritoriji Opštine Voždovac finansiraju izgradnju objekta predškolske ustanove na lokaciji koju nadležni opredele – Udruženje stanara naselja Stepa Stepanović uporno sprečava početak radova na izgradnji Crkve,

Njima je, reklo bi se, draže i milije da im deca trčkaraju oko iskorišćenih špriceva lokalnih narkomana, da tuda prolaze danju i noću – nego da im deca trčkaraju u lepo uređenoj Crkvenoj porti?! Ko vele, bolje da trčkaraju oko narkomanskog stecišta kad već ne mogu da trčkaraju oko tržnog centra?! Tužno i pretužno.

Jedina svetla tačka je ta što videh da su “proteste stanara” podržali Demokratska stranka i Pokret slobodnih građa. To je garancija sigurne propasti pomenutog protesta, jer onomad kad su podržali proteste zbog poskupljenja goriva – protesti se ubrzo završiše a cena benzina opet skoči.

The post Stanari Stepe prkose zdravom razumu: Crkva smeta, ali zato su narkomanski špricevi ok?! appeared first on Moodiranje.

[bs-quote quote=”Tog 26. maja 2013. godine Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Prestolonaslednik Aleksandar II ispunio je zavet svog pradede Kralja Petra I – svi Karađorđevići bili su na jednom mestu: u svojoj Srbiji, u svojoj Topoli, na svom Oplencu, u svojoj Zadužbini.” style=”default” align=”left” author_name=”Nikola Stanković” author_job=”Suosnivač portala Moodiranje i kolumnista” author_avatar=”https://moodiranje.rs/wp-content/uploads/2018/05/Никола-potpis.jpg”][/bs-quote]

Bili su prognani daleko od Otadžbine. Decenijama klevetani i ponižavani. Umirali su daleko od svoje zemlje i rasuti po svetu.

Kraljica Marija (supruga viteškog Kralja Aleksandra I, majka Kralja Petra II) je za života u izgnanstvu prodavala svoj porodični nakit kako bi slala pomoć srpskim zarobljenicima u nacističkim logorima. Ono što je od tog nakita preostalo, kasnije je prodavala kako bi se lečila.

Njeno Veličanstvo Kraljica Marija

Preminula je u Londonu 22. juna 1961. godine i sahranjena na Kraljevskom groblju u Vindzoru. Njeni posmrtni ostaci su po odobrenju Kraljice Elizabete II eshumirani i preneti u Srbiju 29. aprila 2013. godine. Do sahrane na Oplencu 26. Maja iste godine, kovčeg sa Kraljicinim telom bio je smešten u Dvorskoj kapeli Svetog Andreja Prvozvanog u Kraljevskom Dvoru na Dedinju.

Kralj Petar II. Mučenički Kralj. Kralj dečak. Život u izgnanstvu proveo je trudeći se da okupi srpske emigrante i stvori uslove za povratak u Otadžbinu za kojom je toliko patio.

Njegovo Veličanstvo Kralj Petar II

Preminuo je u svojoj 47 godini u denverskoj bolnici 3. novembra 1970. godine, u koju je primljen pod pseudonimom Petar Petrović. Sahranjen je u Crkvi Svetog Save u Libertivilu (SAD) gde je počivao do 17. januara 2013. godine. Bio je jedini monarh sahranjen na tlu Sjedinjenih Američkih Država i iz tog razloga američka vlada morala je da da saglasnost za ekshumaciju njegovog tela.

Nakon više decenija izgnanstva i kleveta, Kralj Petar II stigao je u svoju Otadžbinu 22. januara 2013. godine. Na žalost, u kovčegu. Njegovo telo je do sahrane 26. maja iste godine bilo smešteno Dvorskoj kapeli Svetog Andreja Prvozvanog u Kraljevskom Dvoru na Dedinju.

Kraljica Aleksandra. Poslednja Kraljica Jugoslavije, Princeza Grčke i Danske. Supruga Kralja Petra II i majka Prestolonaslednika Aleksandra.

Njeno Veličanstvo Kraljica Aleksandra

Za Kralja Petra II udala se 1944. godine kada je on već bio u izgnanstvu. Do kraja života nije dočekala da poseti Srbiju i Jugoslaviju. Ubrzo posle venčanja Kralj Petar i Kraljica Aleksandra dobili su sina Aleksandra, ali njihova sreća nije dugo trajala. Razišli su se već posle pet godina braka, iako se zvanično nikada nisu razveli. Nikada nije prebolela rastanak od muža. Govorila je da je on čitav život posvetio politici i borbi da se sa porodicom vrati u svoju Otadžbinu. Preminula je 1993. godine u Ist Saseksu, u 72. godini. Bila je sahranjena 7. februara 1993. na kraljevskom groblju Tatoj u Grčkoj, odakle je 9. maja 2013. preneta u kapelu dvora na Dedinju.

Kraljević Andrej. Najmlađi sin Kralja Aleksandra I i Kraljice Marije. Brat Kralja Petra II.

Nj.K.V. Kraljević Andrej

Preminuo je 7. maja 1990. godine. Nađen je mrtav u svom autu parkiranom u graži svoje kuće u Ervajnu u Kaliforniji. Uzrok smrti bio je srčani udar izazvan trovanjem ugljen-monoksidom. Njegovi posmrtni ostaci iz su iz SAD iz Manastira Nova Gračanica preneti u Srbiju, u Dvorsku kapelu na Dedinju 15. maja 2013.

Od trenutka dopremanja posmrtnih ostataka Kralja Petra II u Srbiju i Dvorsku kapelu na Dedinju pa sve do 25. maja 2013. godine, građani su u mimohodu odavali poštu poslednjem srpskom i jugoslovenskom Kralju Petru II, njegovoj majci, njegovoj supruzi i njegovom bratu.

Na hiljade građana Srbije odalo je poštu Kralju Petru II u Dvorskoj kapeli na Dedinju

Tog 25. maja, kovčezi sa njihovim telima preneti su u beogradsku Sabornu Crkvu.

Kovčezi sa telima Kralja Petra II, Kraljice Aleksandre, Kraljice Marije i Kraljevića Andreja u Sabornoj Crkvi

Beograđani su se celog tog dana u mimohodu poslednji put opraštali od preminulih članova kraljevske porodice Karađorđević, koji su dan kasnije, uz najviše državne počasti sahranjeni u porodičnoj grobnici Crkve Svetog Đorđa na Oplencu.

Sahrana posmrtnih ostataka Kralja Petra II, Kraljice Aleksandre, Kraljice Marije i Kraljevića Andreja u Crkvi Svetog Đorđa na Oplencu

Njegova Svetost Patrijarh srpski Irinej služio je toga dana u Crkvi Svetog Đorđa na Oplencu, kraj kovčega Kralja Petra II, Kraljice Aleksandre, Kraljice Marije i Kraljevića Andreja Svetu arhijerejsku Liturgiju uz sasluženje više arhijereja Srpske Pravoslavne Crkve.

Liturgiji su prisustvovali svi članovi Kraljevske porodice Karađorđević na čelu sa starešinom Kraljevskom Doma, Prestolonaslednikom Aleksandrom II, predstavnici državne vlasti, brojni članovi Kraljevskih porodica iz čitavog Sveta ali i više hiljada građana koji su se okupili ispred Crkve na Oplencu.

Na hiljade građana okupilo se toga dana ispred Crkve Svetog Đorđa na Oplencu

Pre početka ceremonije Princ Naslednik Petar položio je dinastičku krunu na kovčeg svog dede Kralja Petra II a Princ Filip skiptar i šar. Princ Aleksandar je na kovčeg sa telom svoje prabake Kraljice Marije položio njenu dijademu.

Princ naslednik Petar položio je Krunu na kovčeg sa telom svog dede Kralja Petra II

Nakon Svete arhijerejske Liturgije posmrtni ostaci Kralja Petra II, Kraljice Aleksandre, Kraljice Marije i Kraljevića Andreja spušteni su u kriptu Crkve Svetog Đorđa gde su i sahranjeni.
Prestolonaslednik Aleksandar II, sin Kralja Petra II i Kraljice Aleksandre, i unuk Kraljice Marije, nakon sahrane članova svoje porodice obratio se okupljenim građanima dirljivim govorom:

Prestolonaslednik Aleksandar II pred odrom svog oca Kralja Petra II

“Okupili smo se danas da odamo poslednju poštu i ispratimo Kralja Petra Drugog, Kraljicu Aleksandru, Kraljicu Mariju i Kraljevića Andreja − Karađorđeviće, čija je sudbina kroz istoriju bila tesno povezana sa sudbinom celog naroda, ali i sa nastankom moderne srpske države. Njihovi životi su odraz onoga što se u to vreme događalo njihovom narodu i njihovoj otadžbini. Predugo je trajalo njihovo lutanje, njihovo izgnanstvo. Živeli su i umirali na različitim stranama sveta. A danas su ovde, na Oplencu, među svojim Karađorđevićima i među svojim Srbima. Za mene − kao starešinu Kraljevskog Doma i kao Karađorđevog potomka − ovo je veliki dan. Tužan, ali svečan. Pun emocija, pun ličnih uspomena. Ovo je istorijski trenutak za kraljevsku porodicu, ali i za ceo srpski narod i državu Srbiju.“

Obraćanje Patrijarha Irineja nakon sahrane članova Kraljevske porodice

Patrijarh srpski Irinej je tada okupljenom narodu poručio da su svi oni, u svetlosti božanske sile i istine, svedoci ispravljanja jedne velike istorijske nepravde, nepravde ljudske koja vapije na nebu:

“Potomci Karađorđa, oca Srbije, doživeli su okupaciju svoje zemlje, bili prinuđeni da napuste svoju zemlju voljenu i da decenijama žive u tuđini. Danas, kada je ispunjena životna želja Kralja Petra I, da njegovi potomci žive u svojoj zemlji i sa svojim narodom, i da počivaju u hramu Svetog Đorđa na Oplencu, duboko verujemo da se danas raduju duše Karađorđa, Kneza Aleksandra, Kralja Petra Prvog i Kralja Aleksandra Prvog, što su posle dugog i nevoljnog stranstvovanja došli svome domu i svome narodu. Ovo je veliki događaj za Kraljevski dom Karađorđevića, na čelu sa Prestolonaslednikom Aleksandrom. Oko njihovih svetih grobova okupljaće se srpska deca i srpski narod i učiće se lekciji rodoljublja, kako treba voleti svoju rodnu grudu, svoj narod, svoju istoriju i svoju kulturu“ – rekao je tada Patrijarh srpski Irinej.

The post Na današnji dan pre 5 godina ispravljena je jedna od najvećih srpskih nepravdi appeared first on Moodiranje.

U trenutku kada je Magazinović bio i diplomatski predstavnik Srbije i otpravnik poslova SAD, Srbija i Amerika nisu međusobno imale uspostavljene diplomatske odnose.

Konstantin (Kosta) Magazinović je Srbin iz Rume (rođen 1911.) i bio je jedan od prvih deset pitomaca čije je školovanje Srbija stipendirala. Od šestorice stipendista poslatih u Beč samo je on poznavao nemački jezik.

Konstantin Magazinović i Knez Mihailo Obrenović.

Kao čovek od poverenja i Kneza Aleksandra Karađorđevića i Kneza Mihaila Obrenovića (slično Garašaninu) obavljao je brojne diplomatske misije, a za vladavine Kneza Aleksandra (mada blizak njegovim protivnicima) tri godine je bio i na čelu Beograda.

Složićete se, ovo je veoma interesantan podatak, a mi se zahvaljujemo g-dinu Predragu Markoviću, književniku i istoričaru koji je ovu lepu priču podelio na svojoj fejsbuk stranici “Za kraljevsko lice Srbije”.

The post Da li znate da je Amerika ovlastila Srbiju da zastupa njene interese u ovom delu Evrope?! appeared first on Moodiranje.