fbpx

Automobil – još jedan član porodice

Kada kupujete prvi auto, prvo što vam svi govore jeste da se spremite na to da će vam automobil biti praktično kao još jedan član porodice. I dobro, šta sa tim?

0

Ako izuzmemo gužve u saobraćaju, probleme sa parkiranjem, nesposobnim vozačima na drumovima i cene benzina, moramo stvaiti sve sa jedne strane i druge na tas i videti da li je previše kola na ulicama i da li možda baš mi treba sebe da izuzmemo sa istih.

Koja kola su za mene

Naravno, uvek se šalim da će muškarac znati ama baš sve, od toga koliko konja ima motor, koje gorivo koristi, koliko troši, i koliko košta registracija i servis. Bilo da vozite luksuznog Nemca, fensi Italijana, bačijastog Rumuna, punite hibrid, polirate Francuza ili vozite svog ljubimca u Toyota servis, vi zapravo vozite jer: morate ili jer – želite. S druge strane možda dame drugačije biraju. Nisu sve kao ja, ali ja sam uzela auto koji je: od prvih vlasnika, u očuvanom stanju, povoljan da mogu da se prekalim na njemu, i naravno, sve što sam znala o njemu je da je – siv. Tako čujem mnoge drugare kako za kola kažu pun naziv, a drugarice da voze zeleni ili crveni model nekog automobila. I to je ok.

“Žene su gori vozači”

Apsolutno stati na kraj ovom stereotipu! Iako čak i ja uhvatim sebe da kažem, pa da – žena, zapravo mnogo češće vidim nekog i pomislim – vidi, kretena! U vožnji nema pola, ima samo bezobzirnih divljaka, isprepadanih konfuzionista, onih koji za žmigavac čuli nisu, onih koji obožavaju da blokiraju raskrsnice, onih koji ne gledaju nikud zaista, onih za koje ne važi ograničenje, one koji parkiranje ni u mislima ne umeju, onih koji ne poštuju druge i gledaju samo sebe, kao i onih koji su operisani od bilo kakvih pravila ili pak voze previše po P.S-u.

Ljubav prema mezimcu

Ja ne znam za vas, ali ja mom automobilu tepam. Moja nećaka mu je dala ime Gari (nema veze sa notornim novosadskim nadimkom). Iako nekad ne stignem da ga iznegujem, i malo sam oštra na kvačilu, slušamo se odlično. Barem od onda od kad sam naučil da uparkiram njegovo ogromno “dupe” paralelno. Imao je on svojih ožiljaka i kad smo se upoznali. Malo je trebalo pospremiti neke stvari. Bio je tih, i mesecima smo se tako slišali dok nije zapevao. Ume da povuče, ume da me odnese preko loših i sjajnih drumova, i sve u svemu – potpuno mi je promenio život. Stižem kad i gde želim. Počela sam da upoznajem Srbiju. Spakujem se i odem negde. Da, košta. Ali to što vraća nema cenu. On mi daje život kakav želim. Čak i kad bih najradije izašla iz njega da poneke kolege vozače pitam da li su normalni, ili oduzmem mobilne telefone pešacima dok ih poguravam malo preko pešačkog. Čak i kada mu treba sto godina da ugreje ili ohladi. Čak i kada vidim sitnu rđu ponegde ili mu opet nešto plastično ispadne. I znam da je poslužio svojoj svrsi i da sam spremna za neki bolji model, jači motor, neku limariju koja nije stradala od zuba vremena i neki mlađi model. Ali ne mogu. Uostalom, članovi porodice se ne menjaju tek tako. I ne menja se prijatelj sjajnijim modelom, kao ni partner mlađim.

Automobil je naš ljubimac. I ako ga budem nekad zamenila, kada baš budem morala, nikada neću prestati da ga volim. On me je čuvao kada sam po najvećem ledu i snegu, posle mnogo godina sela u njega da vozim i rekla sebi sad ili nikad, kada sam se tresla navikavajući se na beogradske javašluke na ulicama, kada sam bivala zablokirana drugim kolima ili kada sam skrenula u pogrešnu ulicu i okretala se na nezgodnim mestima. Svirao mi je kada su bili zastoji na Brankovom i Gazeli, kada je trebalo voziti kroz mađarske mećave u sred januara ili preživeti kijamet u sred Beograda. Nije me pržio i kad se usija na suncu. Nije me nikada izneverio. Tražili smo servis, sređivali se, svako kod svojih stručnjaka. Bili smo i blatnjavi i skockani. Jer to je ljubav. Kada smo tu kada treba.

Ko je vaš mezimac?

Komentari