fbpx

Da li je komformizam od nas napravio nesposobne robove

Nije kul mučiti se, zar ne? Jadan. Jadna. Vidi. Vuče kese. Ide prevozom. Čeka kusur od par dinara.

Negde tamo neko jede isključivo u restoranima, isključivo ide kod frizera, manikira, taksijem, pa na masažu, aktivno koristi aplikacije za naručivanje hrane (nisu nas sponzorisali, nema linka). Kako sme iko da na bilo šta ovog tipa gleda snishodljivo?

Nema učenja više, sve se gugla, ne pamtimo više ni sopstveni broj telefona. Recepte ne znamo napamet, no gledamo video. Deca nikako u redovne škole, učimo o metodama vaspitanja, želimo im najbolje, privatne osnovne skole, privatne gimnazije, privatne fakultete, dobre poslove.

No, da li je to toliko loše?

Nego, a šta da nam neko ukine sve te povlastice modernog doba – internet, kola, gotovu hranu, koliko nas bi umelo da se snađe?

Mislim – više no što mislimo.

Jer ništa, ama baš ništa na svetu nije crno ili belo.

Hm, komformizam i nije toliko loš

Komformizam i udobnost, mirnodopsko doba koje hvala Bogu na neki način ipak traje u koliko toliko stabilnom toku, osećaj sigurnosti i prokreacija koja nije više u fokusu kao recimo kada je bilo reč o čuvenoj generaciji bejbi bumera, dovela je do toga da se polako bavimo lepšim stranama života. Najzad putujemo. Najzad želimo više. Najzad prestajemo da idemo sami sebi u inat i počinjemo da se udaljavamo od onog inata i primitivizma. Do jedne tačke. Ono što se neće promeniti kod nas koliko god se upeglali jeste odnos prema bližnjem svom. Tu ima još dosta, dooosta posla. I tu nije bitno dal nosiš Massimo Dutti ili Prvi maj Pirot il Made in China. Ako nisi naučio ili naučila da komuniciraš, nikakva udobnost i stil života neće na tvoju ličnost dodati vrednost. Jer, nažalost, vrednost se ne kupuje.

Čemu robujemo i ko kome robuje

Večita tema. Ko je zapravo srećan. Ko kome robuje i gde je kraj propadanju u našoj sredini?

Pogledajmo slike sa nekih noćnih izlazaka u Beogradu, iz nekog od klubova ili sa splavova. Ako to nije Sodoma i Gomora ja ne znam šta je. Da me ne shvatite pogrešno, ja obožavam beogradski noćni život, sa prijateljima i uz dobru muziku, a dobar provod i muzika i atmosfera umeju biti fenomenalne. Ali pogledajmo malo bolje, u tu suštinu. Napućena usta na sve strane, silikoni, natrćeni selfiji, jeftine kurve (pardon ribe) imitirajući starlete sa naslovnica, nemo pevajući najnovije hitove uz nekakav “star-transfer” valjda, zbog kojih naša zemlja postaje stecište sex turizma i naše devojke, prelepe kakve jesu, svoju sreću traže jašući prolaznike koji ih naliju koktelima pod svetlima velegrada, privedu i šutnu. Ali, možda se neki upeca? Naravno, ako to ne sazna njegova žena ili pet drugih ljubavnica po svetu. Možda se i zaljube. Dešava se. To je najgore. Jer to boli. Znaju li ti roditelji lutko? Ili najčešće ne, ili naprotiv – podržavaju. Kako ne bi. Pa to je vrh, to je u rangu Parova, to je top, to je luksuz, to je instagram.

Oštra sam jer se o ovome nigde ne govori, bar ne na način na koji treba. Konformizam je doveo do toga da svako traži svoje parče pite, ali ne da stekne, no da dobije, pa makar i na tren. I tek tako, žena je prestala da bude žena, postala je lutka, uniformisana, uštancovana, varijante na boju kose, gel laka ili slova na brusu.

Ok je komformizam, ali…

Ali… opet… nije sve tako uvek. Čak i tu postoje dve strane medalje i daleko bilo da krivim ikoga. Ko sam ja na kraju krajeva. Ali, radeći sa decom, upozoravam ih i preklinjem da gledaju svet na jedan kultivisan način i odupru se pritiscima i slikama, svemu što je oko njih. OK je želeti luksuz, i sasvim je u redu biti hedonista. Ja sam prva #hedonizam. Pored toga, ja sam ta koja uglavnom jede po restoranima, delom jer o njima pišem, delom jer ne stižem da kuvam iako obožavam. To nije moj luksuz dakle, to je moja žrtva jer nekad radim i po 15, 16h dnevno. Ne treba niko da me žali, ja sam srećna, ali to dakle ne radim da bih to radila. Niti da bih bila viđena negde. Ništa lepše od pljeskavice kod Čakija na Dorćolu recimo, eto da vam kažem. Ja sam ta koja ide kod frizera redovno. Uštedim vreme, radim dok me feniraju, pa me kritikuju da izmičem glavu i onda teta Slavica podvikne na mene da dignem ili spustim glavu, donesu mi kafu, popričam s nekim normalnim i ipak negde opustim malo. Ja sam ta koja ide taksijem ili kolima. Ili ne mogu da stignem, ili nemam snage da vozim, a prevoz retko ide kuda ja moram da stignem, posebno lančano. A kakav je naš prevoz, preporodila sam se od kad ga ne koristim više. Sama atmosfera u gradskom prevozu dovoljna je da utuče i smori čoveka, a ja onda razmišljam kako da se trgnemo, kako da se smejemo, kako da budemo kao nacija već jednom srećni, ali suštinski, kako da se mrdnemo od pitanja egzistencije i da ovo vreme “konformizma” zapravo postane vreme u kojem ćemo moći da malo i uživamo.

Ima toliko besplatnih stvari i ima toliko načina na koje se možemo usavršavati, otići na neki seminar, kurs, radionicu, pronaći ljude sličnih stavova, usvojiti nove veštine ili neki novi hobi. Te stvari menjaju život. Skloni smo izgovorima, skloni smo tome da nekad nismo sigurni da možemo, a ako pogledamo život unazad-hej, pa već smo sve ovo preživeli, zar ne?

Nemojmo robovati ničemu, ponajmanje uverenjima da nešto nije moguće, ili da je svet oko nas “takav”. Verujmo u sebe. I počnimo da menjamo svoj život kako bi nam svima bilo bolje, kako bismo se sutra nasmejali jedni drugima u prolazu, ne uz uzdah razumevanja kako nam je loše, nego uzdahom nade i mira. Uz sve izazove društva u kojem živimo, nešto malo može da krene i od nas samih.

Komentari