Ništa lepše nego kad te probudi Sunce i cvrkut ptičica, zar ne? No, ako se budiš u Kotežu, pre alarma i slavuja koji rezoniraju sa Suncem, čućeš kukurik komšijskog petla, koji kao da zna da će za koji dan njegova noga osvanuti u jednoj sočnoj čorbi na astalu varvara koji nisu spoznali veganstvo.

Jetza ne mari za to, u ovom ubrzanom i stresnom svetu, ona ima svoje rituale zbog kojih je tako šajni celog bogovetnog dana. Mesto kafe koja samo nadražuje želudac, a samim time i naše receptore za izobilje, ona će da pristavi jedno šerbe dok čeka u redu za klozet, jerbo staramajka u kući u kojoj je pridošla ima jutarnje opstipacije. Ko joj je kriv kad nije u skladu s prirodom i petlićem koji po feng šuiju treba da bude na južnoj strani zida, umesto u loncu.

Dok srče šerbe, Jetza izvodi jutarnji ritual – na svome androidu koji je kupila za dinar, a otplaćuje naredne dve godine, ona čita vesti u kojima prednjače slučajevi ubijenih žena od strane bolesno posesivnih partnera i zahvaljuje Univerzumu što je njen N. toliko osvešćen, te mesto da je mlati, puni čakre po kladionicama i druži se sa ekipom iz srednje na Tinderu.

Nakon što je svekrva zalila vodom iz lavora klozetsku šolju kojoj ne radi vodokotlć, njih dve zajedno idu u bašču da naberu svežeg mladog luka i ostalih vegunskih đakonija. To je Jetzina vitaminska injekcija, jer nema ništa slađe od neprskanog i organskog zeleniša. Dok Jetza secka mladi lukac i rotkvice iščekujući vegetable sensation, svekrva baca jajca na procvrčalu mast, no, iako to miriše na jutra na Goču, gde je Jetza spoznala konekšn s prirodom, ona odbija da kusa kokošiji abortus misleći na komšijskog petlića kom su dani odbrojani.

U prepunoj četrestrojci koja mili ka zatrovanom gradu, Jetza sprovodi svoju meditaciju. Ona širi ljubav, radost, čak i prema taksistima empatiju, koji podno pančevca linčuju cargo vozača, te u jednom trenutku odašilje holivudski osmeh kontroloru koji kani da joj očita kartu. Zašto ostali ljudi nisu ovako raspoloženi, kad je tako lako biti srećan?

Nakon što je 25 minuta zakasnila na posao gde radi preko omladinske zadruge, Jetza sprovodi svoj mali trik, a on se zove afirmacija. To vam je magijski ritual po kom ponavljanje neke rečenice postaje istina.

“Jadan čovek, avaj, jadan čovek”, zakukala je Jetza, a nakon što je od šefa, koji se tu obreo kao prvak u izjedanju sendviča, dobila pitanje šta se to zbilo, obrazložila je afirmaciju, “gledala sam kako državnog službenika šikaniraju diletanti ispod pančevca, što je usporilo moj dolazak, oduzmite mi od plate, ali ja za tim poštenim uposlenikom ronim suze krokodila kog nikad ne bih nosila kao asesoar!”

Sve su to soroševski uposlenici i prozapadne sotonje, složiše se oboje o sinergiji nju ejdža i HAARPa koji su pored belaja podno pančevca napravili i rupe na asfaltu, usled čega pošten svet ne može da dođe na posao.

Afirmacije rade, zar ne vidite?

Nakon što se šef vratio svojoj misiji kreatora javnog mnjenja, u vidu ostavljanja komentara ispod vesti u crnoj hronici gde čestita policiji na pravoremenoj reakciji, Jetza može da se posveti drugoj fazi svog meditativnog stanja, te na kompjuteru koji je zaplenjen iz Borbe otvara Spider Solitaire i zamišlja želju za svaku otvorenu partiju.

Utom dolazi vreme ručka, a ona kao preosvešćena veganka, kupuje galete od prinča jerbo su gluten free, a s obzirom da plata kasni, moraće se strpiti dokle ne pazari vegunske mekinje.

Kako lako prođe radni dan, kad si šajni i u skladu s prirodom, misli se Jetza, dok se sprema za narednu rutinu, a to je povratak kući kroz razrovan grad. Treba se nekako doćerati do stanice četrestrojke, a kako drugačije nego kroz pokretnu jogu, skakukući kroz razbucane ulice čije iskopine neodoljivo podsećaju na kulture Inka, okle je njena inner soul.

Gotovo svakodnevno u tom razbucanom centru, Jetzu startuje neki izgubljeni mladić pitajući je gde se nalazi Dom Omladine pritom nudeći karte za pozorište, usled čega ona oseća veliki nalet kundalini energije i spoznaju, da iako je priudana ženska, ostali muški živalj i dalje želi interakciju s njom.

Sinhronizujući u skladu sa stihovima istaknute umetnice Goce Božinovske koja se očitava kroz zvučnik šofera četrestrojke, Jetza shvata koliko joj je visoka vibracija.

Po povratku domu u Kotežu, ona srećeg svoga dragog i duboko rezonira s njim jer je novac koji su štekali za Sutomore sprčkao na Totenhem.

“Ne brini amore”, kaže njemu Jetza dok ga gladi po dresu u reiki stilu, “ako jako vizualizujemo, mi se već nalazimo tamo, osećaš li miris grilovane morske trave dok u pozadini Igor Divlji Kesten doziva svoju Kristinu?”

Sve je tu, sve imamo i sve je sada, moj amore, a ako nisi dovoljno rezonantan da podeliš moju vizualizaciju, a ti barem zamisli i zahvali Univerzumu što imaš mene, jer bi te neka druga naterala da gajimo sopstvene petliće i mećemo ih u čorbu, iako se miso supa može napraviti s korom mladog oraja namesto šitaki pečuraka.

Zahvatila je šakom iz činije “Pozdrav iz Soko Banje” sveže dudinje, dobre za alkalizaciju organizma, koje su spale nakon što je svekar stukao stari dud jer matori mačak Serđo nije umeo sa siđe sa krošnje.

Pogledala je u mandalu koja se prikazuje u reljefu nemalterisanog zida i u dubokom, meditativnom stanju uplovila u san afirmišući da će plata možda biti sutradan, te će amorea iznenaditi boravkom na Adi, kad još ne postoji teleport do Sutomora.