Razgovaramo sa Borisom Teodosijevićem, profesionalnim trenerom poslovnih veština i potpredsednikom Mense. Mnogi mladi ljudi muku muče sa tim kako položiti ispit ili ostaviti dobar utisak na razgovoru za posao.

Prva lekcija koju treba da naučite od njega:

Sve što podrazumeva interakciju sa drugim ljudima, od šetnje gradom pa do ćaskanja sa prijateljem je javni nastup.

Možeš li nam ovo malo precizirati? Hoćeš da kažeš da se zapravo sve vreme, osim kad smo potpuno sami, nalazimo na nekoj vrsti scene?[spacer height=”20px”]– Zapravo ne. Ono poslednje, ćaskanje sa prijateljima, ne mora biti i uglavnom nije javni nastup. Jer sa prijateljima, stvarnim prijateljima, smo upravo onakvi kakvi mi zaista jesmo i nemamo potrebu da se predstavljamo drugačijim.[spacer height=”20px”]Mnogi sjajni ljudi zaista spreme ispit, zaista imaju adekvatno znanje i iskustvo za neki posao, ali kad dođe trenutak sa HR-om ili profesorom, jednostavno “zakucaju”. Imaš li neki savet kako prevazići to?[spacer height=”20px”]– Isti ti sjajni ljudi nisu svesni jedne, na prvi pogled čudne, ali zapravo jednostavne činjenice. Naime, u komunikaciji je neuporedivo bitnije kako nešto prenesemo, iskažemo, izgovorimo, od toga šta smo zapravo rekli, koje konkretne reči i rečenice smo izgovorili.

Statistički to izgleda ovako:

• neverbalna komunikacija (gestovi, stav, izgled, reakcije lica i slično) čak 55%.
• ton kojim izgovaramo same reči 38%.
• same riječi koje izgovaramo i njihovo konkretno značenje 7%.

[spacer height=”20px”]Ove brojke čudno i skoro nemoguće zvuče, ali razmislite samo i prisetite se vašeg poslednjeg poslovnog razgovora. Kad je razgovor završen, koliko ste se procenata tačno izgovorenih reči sećali? Možda 20%, ako ste se veoma trudili da pamtite. Koliko ste ih upamtili dva časa nakon razgovora? A dva dana? Nasuprot tome, sigurno se i sada sećate da li je sagovornik zvučao prijatno, da li je gestikulirao kao tasmanijski đavo na kofeinu, ili se pak ni jednom nije pomerio od straha. Zapamtimo – razgovor čini mnogo više od samih reči koje se izgovaraju, te džaba nam i ako smo napamet nabubali pola knjige za ispit, ili sve što piše na sajtu poslodavca, ako to ne znamo da prenesemo na odgovarajući način. Naravno, to sve ne znači da možemo na razgovor otići potpuno nespremni po pitanju znanja ili činjenica i uzdati se samo u naše govorničke sposobnosti. Ali zamislite slijedeću situaciju:  

• Imamo dva kandidata za posao. Obojica su završili isti fakultet, sa istim ocenama, poseduju potpuno jednako tehničko znanje i iskustvo, prilično slično izgledaju i jedina razlika među njima je što je jedan “mutavac”, dok drugi prilično elokventno zna da prenese svoje misli i znanja. Koji od njih dvojice će dobiti posao?

[spacer height=”20px”]

• Ili malo drugačiju situaciju. Ista dva kandidata, s tim da jedan od njih ima veće znanje, čak i duže iskustvo, ali i dalje ne zna dobro da komunicira. Dok ovaj drugi odlično komunicira sa budućim poslodavcem. Pri tome je i sam poslodavac svestan da onaj prvi ima malo veće znanje. Opet, šta je verovatnije, koji će od njih dvojice dobiti posao? Mislim da se odgovori nameću sami po sebi, zar ne?

[spacer height=”20px”]Kako “istrenirati” sebe za takve situacije? Možda simulacija ispita sa nekim od prijatelja, vežbanje pred ogledalom…? [spacer height=”20px”]– Svakako, ali je bolje birati one vežbe koje vam prirodnije “leže”. Naime, što se prirodnije osećamo u nekoj stvarnoj ili simuliranoj situaciji javnog nastupa, to ćemo biti opušteniji i sigurniji u toj istoj situaciji.

Javni nastup može da se vežba bukvalno svugde, na ulici u razgovoru sa strancima, u prodavnici sa kasirkom, sa kolegama sa posla ili fakulteta, čak i sa ukućanima.

Sve što je potrebno je da budemo svesni trenutka, samog nastupa i cilja koji želimo postići. Posle izvesnog vremena čitav proces postaje spontan i o njemu više ne moramo da razmišljamo. Prosto, kao što kažeš, postajemo istrenirani. S tim da je svakako poželjno da provežbamo svoj konkretan govor pred neki malo veći ili bitniji javni nastup, kako bi smo, barem u glavi, mogli da prođemo sve aspekte tog nastupa. [spacer height=”20px”]Okej, postupili smo po tvojim savetima, i šta onda? Kako izgleda taj trenutak kad uđemo u prostoriju gde nas čeka profesor ili one ozbiljne čike koje odlučuju o našoj sudbini? [spacer height=”20px”]– Dobro postavaljeno pitanje. Zapravo, javni nastup počinje od prvog momenta ulaska u prostoriju i te prve sekunde su ključne, jer to je vreme kada te čike stiču prvi utisak o nama. Za taj prvi utisak imamo svega sedam sekundi, maksimum! Za tih sedam sekundi treba da pokažemo našu ozbiljnost (ako je to cilj), autoritet, poverenje, čvrstinu, hrabrost, samouveren stav, čvrst hod, dovoljno čvrsto rukovanje (ne mlitavo, ne prejako), gledanje sagovornika direktno u oči, ali sa blagim osmehom (bez cerekanja ili smrknute face). Prosto, da biste bili samouvereni – ponašajte se samouvereno. [spacer height=”20px”]Tek onda na scenu stupa sam razgovor, govor, nastup. I na kraju, ali možda najvažnije – slušanje. Dobri govornici su najčešće oni koji znaju dobro da slušaju.

[accordions]
[accordion title=”Pravila dobrog izražavanja” load=”hide”]A u govoru važi manje-više isto: jasnoća izražavanja, dobra dikcija, kontrola visine tona, umereno ali jasno gestikuliranje, fokusiranje na temu, bez preteranih i nevezanih digresija, slobodno pokazivanje emocija, jer nismo roboti, ali ne bilo kakvih emocija i ne preterano intenzivni izlivi tih emocija. Tu su još i veoma važni detalji, kao što je posmatranje reakcija sagovornika i na osnovu njih, po potrebi, menjanje pravca našeg govora.[/accordion]
[accordion title=”Kontrola glasa i izlaganje” load=”hide”]Kontrola glasa je jedan od najvažnijih aspekata govora. Rekli smo da to obuhvata čitavih 38% utiska koji ostavljamo slušaocima. Postoje određene vežbe disanja, koje se rade pred početak samog govora. Zatim kontrole tempa i visine tona, koje u toku izlaganja pomalo i povremeno treba da menjamo. Treba da naučimo kako i kada praviti male pauze u toku rečenice. Na koji način se naglašavaju određeni pojmovi. Bitno je ne glumatati previše, biti prirodan, osećati se dobro dok govorimo.

No, iako postoje određene opšte zakonitosti, ipak se ne može reći da se možemo slepo držati jednih te istih pravila za svaki naš nastup, bilo pred kakvom publikom da govorimo. To nije moguće, jer naprosto dobar govornik treba da se prilagodi svakoj publici ponaosob, jer je svaka publika bar donekle različita od prethodne.

Stoga, što je publika veća, to više važe opšta pravila javnog nastupa, ali kada je publika mala, ili se sadrži od samo jedne osobe, recimo vašeg profesora na fakultetu, ili budućeg poslodavca, onda je neminovno prilagoditi svoje izlaganje samo toj jednoj osobi. Cilj tog prilagođavanja jeste da vas ta osoba doživi kao sebi sličnog, jer ćete tako mnogo lakše da prenesete vašu misao i ostvarite bolji kontakt sa slušaocem.

Rekoh da je za dobrog govornika jedna od najbitnijih stvari zapravo dobro slušanje. Sa dobrim slušanjem, u koje spada i “čitanje” neverbalne komunikacije sagovornika, sa svega par razmenjenih rečenica, vi ste u stanju da tu osobu analizirate i donesete brz zaključak koji bi vaš način govora bio najadekvatniji u razgovoru sa tom osobom. Naravno, u toku samog razgovora se to može dodatno korigovati, kako bi ste se u svakom trenutku na najbolji način prilagodili vašem slušaocu.

Da me pogrešno ne shvatite, prilagođavanje slušaocu ne znači gubljenje sopstvenog identiteta, ili pak ponižavanje sebe ili nešto slično. To samo znači da ste vi dužni da pronađete najbolji način da vaša poruka bude prenešena i u potpunosti shvaćena.

[/accordion]
[/accordions]

[spacer height=”20px”]

Ovo potvrđuje onu “da je sve u stavu”. Može li taj stav da donekle nadomesti ako znanje ili iskusto koji se traže nisu baš potpuni? I kako?

[spacer height=”20px”]

– Može, ali upravo samo donekle. Nikako ne savetujem da se bilo ko osloni samo na svoj savršeno čvrst i samopouzdan stav, a da pri tome zanemari znanje koje je prethodno potrebno steći. Kad tad slušaoci, ako su stručni, prepoznaju da ste samo jedan “balon toplog vazduha”.

[spacer height=”20px”]

Tu dolazimo do jedne bitne začkoljice. Kako nastupiti sigurno, a da ne odaješ utisak preterano samouverene osobe bez pokrića? Znaš, kao oni napadni prodavci ili koučevi koji ti prodaju “toplu vodu”?  [spacer height=”20px”]– Jedna od osnovnih stvari koje učim studente i polaznike mojih kurseva, jeste da se u javnom nastupu ponašaju skromno. To ilustrujem rečenicom:

“Veliki ljudi nikada nemaju potrebu da dokazuju da su veliki“, dok su sa druge strane, mali ljudi mali i kada pokušavaju da pokažu da su veliki.

Drugim rečima, kada neko zaista ima samopouzdanje, zasnovano na stvarnom znanju, iskustvu, umeću, onda je zaista nepotrebno to samopouzdanje dodatno isticati, jer svakako njime zračite šta god da činite i to se vidi. [spacer height=”20px”]Hoćeš li nam objasniti onaj odnos između vizuelnog (utiska) i onog što govorimo?[spacer height=”20px”] – Ovo je jedan od najvažnijih segmenata javnog nastupa. Prečesto ljudi u svom nastupu ne znaju ili ne mogu da usklade to dvoje i tada dolazi do nesporazuma, do kontradiktornih, pa čak i suprotstavljenih utisaka koji se izazivaju kod slušaoca, u odnosu na ono što čuju i ono što vide. Vizuelni utisak mora da prati naše rieči i obrnuto. Na primer, ne možemo budućem poslodavcu da kažemo “Ja sam presrećan što ću raditi za vas”, a pri tome imamo “pokislu” facu, kao da su nam sve lađe potonule. Bitno je da naučimo da pratimo sebe  dok govorimo. Ali pri tome moramo biti svesni da će naši slušaoci automatski, ako ne svesno, onda sigurno podsvesno, primetiti svaki nesklad između onoga što mi izgovaramo i onoga kako se ponašamo pri tom govoru. Taj nesklad, ukoliko ga bude, će stvoriti neku dozu nepoverenja prema nama. Ukratko, slušaoci će steći utisak da mi lažemo. Možda to neće pomisliti baš potpuno svesno, ali će imati osećaj da nešto nije u redu.

[spacer height=”20px”]

Zapamtite najtežu lekciju javnog nastupa: “Krivica za neshvaćenost u razgovoru leži jedino i isključivo na vama samima, nikako na slušaocu!“

Na primer, vi ste vrlo obrazovani i imate izgrađen književni riječnik, sa naglašenom željom da se sa vašim prijateljima igrate jezičkih začkoljica i nadmudrivanja, a onda se nađete u situaciji da za vašu firmu trebate napraviti dugoročni poslovni aranžman sa proizvođačem stočne hrane iz nekog sela u srcu Šumadije, koji nikada u životu nije ni prošao pored pozorišta, a kamoli kročio u neko. Kojim rečnikom ćete s njim razgovarati? [spacer height=”20px”]Zašto ne prolazi dobro “nabuban” nastup, i na ispitu i na razgovoru za posao? [spacer height=”20px”]– Ne možemo reci da generalno ne prolazi. Postoje profesori koji obožavaju studente koji tako odgovaraju. Lično, ne cenim mnogo ni takve profesore, ni takve studente. No, u bilo kojoj drugoj situaciji, gde pred vama stoje zaista pravi stručnjaci, kojima je važno šta vi zaista znate, takav nastup teško da će proći. Poslodavci ne vole takve, jer takvi uglavnom ne znaju da se snađu u novonastalim situacijama. Njihovo znanje je površno, a ne suštinsko. Takvim načinom izlaganja ni na koga ne ostavljaju utisak sigurnosti i poverenja. Uvek je bolji onaj kandidat koji možda u tom trenutku ne vlada sa svim informacijama, ali koji zna dobro sa nama da komunicira i ujedno da pokaže spremnost za učenje.

Kad ovako posmatramo, zaista je mnogo detalja o kojima trebamo voditi računa pri svakom javnom nastupu. No, moram reći da, iako u početku to može biti pomalo teško i zamorno, kasnije sve to na neki način “ulazi u krv” i postaje spontano, jedan sastavni deo vas o kojem više i ne razmišljate, već se prosto ponašate najbolje u skladu sa datom situacijom. [spacer height=”20px”]Ako postoji jedan opšti savet, to je da iskoristite svaku priliku za vežbu, bilo da je to javni nastup pred velikom i brojnom publikom, ili nastup pred samo jednom osobom. Samo vežbom i praktičnim radom ćete postati dobar govornik, koga svi rado slušaju. [spacer height=”20px”]Ukoliko želite da prisustvujete nekom od Borisovih predavanja, kalendar edukacija možete pogledati na ovom linku.