Poznato je da su mirisi ti koji nas najbrže i najefikasnije vraćaju u neko vreme, trenutke i doživljaje. Većinu stvari u životu upravo i pamtimo tako-po mirisima koji su ih obojili.

Postoje neki mirisi koji obeleže generacije (setimo se samo popularnih sveprisutnih parfema poznatih robnih brendova na koje je većina dama mirisala, ili pak mirisa izduvnih gasova automobila kojima smo bili okruženi).

A postoje i oni neki sentimentalni, intimni mirisi koji imaju smisla samo nama. Ovo je možda moja lista, a ne tvoja, ali ako zastaneš na trenutak i razmisliš, garantujem ti da će te preplaviti veliki broj uspomena u sekundi.

1. Miris lipe

Ovo je za mene uvek i zauvek miris broj jedan, miris koji me uvek podseća na rođendan, na majsko/junske prelaze ka letu, na kišna jutra obasjana suncem i odlaske u školu ujutru. Podseća me ovaj miris na neku laganu bezbrižnost i nežnost, onda kada je svest o svetu bila manja, a ja malo manje izubijana životom. Ovo je miris mira, čaja svakog jutra uz petit beur keks, sanjivih očiju i jednog davnog života.

2. Pokošena trava i baštenska creva

Svakog leta bismo išli sa prijateljima na njihov plac, kao i u Bosnu kod familije. Za mene, gradsko dete, sva ta prirodna prostranstva, placevi oko kuća, njive ka brdima i uopšte priroda bila je fascinantna i oduvek sam uživala u tome da bosa trčim. Miris pokošene trave omami me i dan danas. Kad upeče dan, zalivena bašta zamiriše nekako suvo, drvene stabljike skoro da pucketaju, a baštenska creva uparena odaju neki skoro plastični miris dok se uviju ispod tabana onako vrela, sve je nekako tiho, ali spokojno i lenji letnji dani koji ne nose nikakva posebna dešavanja, urezuju se u dušu samu. To bude ti mirisi u meni i dan danas.

3. Miris peciva i kolača u kuhinji

Ne mogu da zamislim život u kojem je moja kuhinja sterilno besprekorno mesto bez umrljanih tacni koje se natapaju vodom u sudoperi nakon što se u njima pekla neka pita ili kora za kolač.

Zimski časovi, snežne večeri i dolazak kući posle časova engleskog ili muzičke škole koji su se završavali ulaskom u stan iza čijih ulaznih vrata bi me zapahnuo miris nečeg divnog što bi mama pekla u kuhinji…nezamenjivo.

4. Izduvni gasovi

Ovo je odvratna, ali odvratna stavka i znam da jeste. Možda mlađe generacije to ne shvataju, ali sigurna sam da nisam jedina koju ovi mirisi podsete na devedesete, teške i grozne kakve su u Srbiji bile, ali nekako još uvek manje komplikovane nego danas. Naša realnost napolju, na ulicama Beograda i drugih gradova zemlje mirisala je na automobile, na benzin, na gas, na jurnjavu kao i danas. Naša stvarnost tada bila je bučna, haotična i neizvesna. Ali opet nekako, preko tih mirisa, komšije su se pozdravljale, deca družila, a znalo se ko je ko, kakav i čiji i to je značilo nešto, ne po funkciji, već po čojstvu i poštenju, po srcu.

Evo ne znam, mene sve to tako na to podseća.

5. Roštilj pljeskavice i šećerna vuna

Ne postoji miris roštilja i pljeskavice ni blizu sličan onom kakav je svake godine bivao rasprostrt kroz oblak dima oko Beogradskog sajma tokom Novogodišnjeg vašara, niti slatkoća koja je kao tada ulazila u pore od brojnih štandova sa šećernom vunom, karameliziranim jabukama i slatkišima. Trebalo je dočekati te dane, pre Novu godinu, pred doček, vašar i svu kičastu lepotu koju nosi, gruvanje muzike od koje se trese i samo srce u grudima, sprave i naprave od kojih se zavrti u glavi i najhrabrijima.

Volela sam taj vašar svega i svačega i te pljeskavice sa ponekim prilogom, da budem musava od šećerne vune, roze naravno, da srećna zaspim sanjajući te brodove i rakete na kojima sam se vozila i poklone koje će neko ostaviti pod našom novogodišnjom jelkom.

Uspomene su varljiva stvar. Mozak ih kompresuje u narativ kakav njemu odgovara i vremenom postaju sve razuđenije i iskrivljene. Uspomene ostaju vezane za to kako smo se nekada i negde osećali. Ali jedino što nas nepogrešivo vraća u neki trenutak je miris.

Zagrlite ljude koje volite. Zagnjurite glavu u vratić vaše bebe ili usne voljene osobe. Nikada ti mirisi neće moći da se stvore. Ali nekada će vas nešto nalik tome vratiti u te naizgled prozaične momente, ali oni, baš ti momenti, ironično-život su sam i suština svega.