fbpx

Možeš ofarbati zidove, kosu, kola i jaja, ali ne i probleme – oni se rešavaju!

Ne mogu da stignem. Nemam vremena. A, ne može to. Ma, nema šanse! Zvuči poznato?

0

Izgovori su ono što nudimo našem egu kao opravdanje za to da se bilo koja situacija ili problem beskrajno odlažu. Koliko puta smo čuli da nam neko kaže – to je nemoguće ili ne može to tako? Koliko puta su tuđa iskustva bila na našem putu dok nam je osećaj jasno i glasno govorio da nešto treba da uradimo?

Moja okolina je sa nerazumevanjem posmatrala kako prolazim kroz proces registracije za preduzetnika, pored podrške naravno, tu su bili i komentari tipa: zašto bi davala državi pare (dajem ih sebi, za svoje zdravstveno), zašto bi bacala novac (jer sam poštena i sistem ne može drugačije da opstane), zašto nećeš posao za stalno (jer volim svoju slobodu i radim jer volim, ono što volim, ono u čemu sam dobra i da za to dobijam adekvatnu nadoknadu i poštovanje).

Zamalo da poslušam “dobronamerna upozorenja” koliko je to komplikovan proces. Moj najveći problem bila je šifra delatnosti, a rešen je neverovatno lako: pravnica u APR-u mi je oko toga pomogla za ispod 50 sekundi.

Prečesto odlaganjem i suzbijanjem potrebe da se problemu pristupi aktivno, proaktivno i momentalno dopuštamo sebi da pronalazimo izgovore.

A kakva je tek situacija na privatnom polju?

Previše ne razgovaramo, previše ne slušamo, prečesto ne razumemo jedni druge, čak i kada mislimo da nije tako, a to će sada mnogi poreći čitajući ovaj tekst.

Ali, hajde da pogledamo jedan veoma objektivan primer.

Niko ne planira da skoči kroz prozor. Sigurna sam da se niko ne probudi jednog dana i kaže: baš bi bilo super da skočim kroz prozor i ostavim roditeljima dugovanja od kocke i baktanje sa zelenašima. Pa, ipak, tragičan slučaj ovog tipa se desio pre samo par godina u centru Beograda kada se jedan nesrećni mladić jednog dana samo – pustio.

Koliko je trajala njegova muka i koliko niko nije za to znao, kako su se iznosi od 200, 300 dinara popeli na hiljade evra i kako je od rekreativne kocke on došao do toga da ne vidi izlaz, delom je možda posledica toga što i kad mislimo da znamo jedni druge suštinski najčešće nemamo pojma šta se u nečijem životu dešava.

Koliko puta je jedna čašica pića, postala rekreativno pijuckanje u društvenim okolnostima, a zatim po čaša vina, dve, tri, flaša, dve, tri flaše…

Koliko je nasilja i zlostavljanja nastalo kao posledica dosade, nerazgovaranja sa samim sobom, koliko smrti, nesreća i nezgoda, koliko ljudi okrnjenih, oštećenih, slomljenih?

Koliko puta i koliko dugo neko živi bez da sebi pogleda u oči i suoči se sa sopstvenim demonima, pređe taj bolni prag iskustva i doživljaja. Ne kažem da je iko kriv. Ali kažem da mi kao društvo, kao kolektivno društvo koje je prošlo velike potrese u svakom smislu nikada nismo seli da se pozabavimo društvenim zdravljem, nego smo se prepustili pošastima rijalitija i jefitnoće, dopustili smo da su ideali pumpana usta i farbane obrve, a ja koliko znam, do skoro su se farbale samo kosa, nokti, zidovi, jaja i kola. Još samo auto boje da se stavljaju na lice i sve smo videli. A tu su i sve one farbe koje ljudi stavljaju, a sve češće i sasvim pogrešno, kako bi prikrili bilo koju frustraciju, bol ili teskobu. Ne znam kada je normalna ljudska emocija postala znak slabosti, ali mislim da još uvek nismo roboti i da još uvek imamo pravo da nas iznervira toliko toga, od pešaka koji bulje u telefone prelazeći psihologijom mase na crveno i van pešaćkog, do toga što je oko nas bolest, smrt, ratovi i nepravde.

Prokrastinacija nije samo vezana za posao

Obično se termin prokrastinacije odnosno kontinuiranog odlaganja aktivnosti vezuje za posao.

Prokrastinacija je jedan specifični oblik ponašanja za koji se smatra karakterističnim odlaganje akcija i zadataka za kasnije. Psiholozi često pominju prokrastinaciju kao psihološki mehanizam pomoću kojeg se ljudi nose sa anksioznošću vezanom sa otpočinjanje ili završavanje posla.

Prokrastinacija može dovesti do:

  • stresa,
  • osećaja krivice,
  • gubitka lične produktivnosti,
  • stvaranja krize i
  • pojave negodovanja od strane drugih zbog neispunjavanja odgovornosti i obaveza.

Dok je prokrastinacija ponekad sasvim uobičajena i normalna stvar i donekle smo joj svi podložni i sve nas ponekad nešto jednostavno – mrzi, ona postaje realan i objektivan  problem onog trenutka kada počne da ugrožava normalno funkcionisanje ličnosti. Hronična prokrastinacija može biti znak psihičkog ili fiziološkog poremećaja i njome se treba pozabaviti.

Ali njome, kao ni većinom problema se ne bavimo baš, zar ne? Dok se većina sugrađana bori za egzistenciju, deo za reprezentaciju na mrežama i ostvarivanje viših nivoa potreba, samoaktualizacijom ili društvenim prihvatanjem, kao da negde ne baš dovoljno posvetimo vremena bavljenju sobom. Opet, ne kažem da to nije razumljivo, ali ne znači da je dobro.

Volela bih kada bi postojao neki način da se uvedu obavezne konsultacije za sve građane makar jednom godišnje, pregledi, savetovanje, koji iako su zapravo u Domovima zdravlja i dostupni, često se olako shvataju, a u manje razvijenim sredinama se i dalje na posetu psihologu ili savetniku gleda kao na – “ju, njemu/njoj nešto fali”.

Pa naravno da fali, svima nam nešto fali, hajde da zajedno to priznamo i iskoristimo cele nauke koje postoje na ovom svetu sa jednim jedinim opštim ciljem – da nam pomognu da postignemo sreću i blagostanje.

Pre neki dan, žena, elegantno obučena, stala i čučnula sa psom na sred 25. maja na Dorćolu, i to na sred puta, koji iako nije prometan, jeste de fakto – put. Svirnula sam joj, jer sam morala u suprotnu traku da uđem da je obiđem, što već stvara rizik svoje vrste, a i zato što upravo tako i nastaju brojni problemi u saobraćaju. Mislim da sam čula barem 50 rafalnih psovki dok je tresla svog pomeranca na mene. Kakva je to reakcija? Ne znam zašto se negde u saobraćaju to toliko ekstremno vidi, kad svako smatra da je u pravu, pa makar parkirao na mesto za invalide ili na sred raskrsnice sa sva četiri ili blokirao preglednost parkirajući na ćošku, ne dajući migavac i slično. Kada smo postali do te mere bezobzirni, ne samo prema drugima, već i prema sebi? Pokušavam da shvatim.

Jer niko ne funkcioniše i ne postoji sam. I umesto da urlamo jedni na druge na ulici tvrdoglavo isključivo pokušavajući da dokažemo da smo mi i samo mi uvek u pravu, hajde da nekako pogledamo svoje reakcije i uđemo malo dublje u ovaj život.

Komentari