Što, naravno, ne umanjuje njegovu popularnost na čitavoj zemljinoj kugli i, za razliku od čestog ali pogrešnog stava da je u pitanju letnja poslastica, ljudi ga rado jedu tokom sva četiri godišnja doba – zanimljivo je da ima zemalja (Rusija, na primer), gde se sladoled zbog svoje visoke kaloričnosti najviše jede zimi.

Između Kine, Persije, Rima i Male Azije

Kada je reč o poreklu sladoleda, nećemo pogrešiti jedino ako kažemo da je nastao možda u Kini (navodno su 3000 godina pre nove Kinezi poznavali recepturu koja je preteča današnjeg sladoleda i odakle potiču prve mašine za sladoled), možda u Persiji, a možda i u nekoj drugoj zemlji koja je imala pristup ledu i uz to i nešto slatko što bi se dodalo u njega. Jer, u preteči današnjeg sladoleda nije bilo ni mleka, a ni krema, što su po današnjoj definiciji sladoleda njegovi osnovni sastojci. Kao što nije bilo ni hladnjača, čak ni u najavi, pa je dostupnost ovog slatkiša zavisila isključivo od prirodnih faktora.

U doba faraona u Egiptu su za pripremu sladoleda korišćeni i zaslađeno mleko, pavlaka ili jogurt, uz dodataki kandiranog voća i orašastih plodova.

Po nekim saznanjima u Maloj Aziji pili su voćne sokove koje su rashlađivali do zaleđivanja pa se i ovaj napitak smatra praocem sladoleda.

Zato ne možemo s velikom pouzdanošću verovati ni u tvrdnje da je sladoled iz Kine u Evropu stigao zahvaljujući Marku Polu, budući da je poznato kako su rimski carevi imali prilike da uživaju u ovom dezertu daleko pre njegovog rođenja. Da ne pominjemo i tvrdnje kako je još Aleksandar Veliki sladoledom – mešavinom komadića leda i šećera, okrepljivao svoje vojnike u vreme Persijskog rata, a za njega samog ova poslastica je pravljena po posebnoj recepturi.

Uloga Italije u istoriji sladoleda

Kako god bilo, ne može se osporiti značajna uloga Italije u popularizaciji, kao i u razvoju sladoleda, kao i ostalih smrznutih poslastica – sorbeto i granita, koji imaju veliku primenu u drevnom svetu, a pre bi se mogli nazvati ledom kojem su dodati različiti ukusi, nego sladoledom.

Radnica u italijanskoj fabrici sladoleda, 1950.

Vrlo je moguće da su sorbeto i granita u južnu Italiju stigli sa Arabijskog poluostrva, budući da su Arabljani koristili planinski sneg i voćni sok ili šerbet za pravljenje sharbata, što je preteča sorbeta. A desert napravljen od leda, šećera i različitih aroma, poznat kao granita i najsličniji originalnom sorbetu, spravljan je na Siciliji. Mada današnji komercijalni sorbeto može da sadrži i izvesnu količinu mleka, mnogi ga i dalje prave samo od sirupa i leda ili od voćnog soka.

Pisani izvori iz starog Rima potvrđuju da je car Neron, poznat i kao veliki gurman, imao i leti na raspolaganju sneg i led, koji je čuvan u posebnim jamama, odakle su mu ih robovi donosili s planina. Za savršene sladoledne napitke tog vremena korišćeni su med i voće.

Sorbet malina, foto maxpixel.net

Katarina Mediči je sladoled odnela u Francusku kada se udala za Henrika II, kojem je odala i recepturu a on je, oduševljen poslasticom, podelio svojim kuvarima. Iz Francuske, recept je odnet u Englesku, gde ga je prvi put Čarls I, poznat po tome što je priređivao gostima razna kulinarska iznenađenja, poslužio na kraljevskoj zabavi 1648. godine.

Sladoled se u Engleskoj dugo zadržao kao kraljevska poslastica, budući da je glavni kuvar bio odlično plaćen kako ne bi odao tajnu spremanja tog, tada već kremastog i mekanog slatkiša kojem se nije moglo odoleti. Sladoled je i dalje bio privilegija samo kraljeva i plemića.

Recept je prestao biti tajna s kraljevom smrću.

Zanimljivo je da je sladoled od čokolade napravljen daleko pre nego što je nastao sladoled od vanile, a 1692. godine je zabeležen prvi put i u knjizi.

U Ameriku su recept za sladoled preneli britanski kolonisti u 18. veku. Već nije bilo nikakvih tajni. Recepti su počeli da se obogaćuju, o njima se piše, sladoled više nije privilegija samo plemića, već se priprema i u domaćinstvima, a može se kupiti i na ulici. Cveta čak i proizvodnja kutijica za sladoled, njih 70 vrsta.

Reklama iz 1957.

Prvi recepti pravog sladoleda kakav poznajemo danas, na bazi mleka i slatke pavlake, zabeleženi su u napolitanskim kulinarskim knjigama iz 18. veka.

Industrijska proizvodnja sladoleda

U 19. veku u Evropi sladoled počinju da proizvode u zanatskim radionicama, a u Americi se proizvodi na veliko.

Prvi uređaj za brzu kućnu pripremu i smrzavanje sladoleda, uz korišćenje smese leda i soli, koja je slična mašinama u današnjim poslastičarama koje i dalje same prave sladoled, razvila je 1846. godine Nensi Džonson u Americi, gde počinje i ozbiljna industrijska proizvodnja sladoleda.

Industrijska proizvodnja sladoleda zapravo počinje 1851. otvaranjem fabrike sladoleda u Bostonu. Ipak, proizvodnja je počela da se razvija tek sa usavršavanjem sistema hlađenja, na početku 20. veka – tek je trebalo izumiti ledaru (1926.) za zamrzavanje i čuvanje sladoleda, kako bi se on mogao prodavati u trgovinama.

Prvi sladoled na štapiću pojavio se 1934. godine u Ajovi. Vlasnik poslastičare Kris Nelson je   sladoled prelio čokoladom i stavio ga na štapić, jer je jedna od njegovih redovnih malih mušterija imala uvek problem pri izboru između čokoladice ili sladoleda. Ili je ipak sladoled na štapiću nastao ovako: jedne hladne večeri neki Frenk je na verandi, gde je bilo jako hladno, ostavio mešavinu soda vode i aromatičnog praha i drvenu varjaču u njoj. Kada se probudio, dočekala ga je zamrznutu poslastica na drvenom štapu. Tako je dobio ideju i 1922. godine na balu vatrogasaca poslužene su ledene lizalice, a već sledeće godine ledeni sladoled na štapiću  predstavljen je publici na jednoj plaži.

maxpixel.net

Kornet – palačinke, vafli, oblande

Još jedno možda: najrasprostranjenija je tvrdnja da je kornet 1924. godine napravio poslastičar Ital Marćioni (patentirao uređaj za pravljenje korneta) koji je, kao i ostali, sladoled prodavao u čašama za piće, što se pokazalo izuzetno nepraktičnim: čaše su se lomile, trebalo je da se peru, a poneki kupci ih ne bi ni vratili. Pa se dosetio: napravio je jestive čašice od vafla, na svoje zadovoljstvo i radost kupaca, zbog čega je postao najpopularniji ulični prodavac koji je povećao prodaju na čak 45 štandova.

Ili je kornet nastao još 1904. godine, kada je neki prodavac u Sent Luisu ostao bez tada popularnih posudica za sladoled, a potražnja je bila ogromna jer je bio vreo dan i puno posetilaca privredne izložbe je htelo da se baš sladoledom rashladi? Srećom, na susednoj tezgi se našao njegov prijatelj, doseljenik iz Sirije, koji  je prodavao vafle, možda i palačinke, nije baš jasno šta, ali su svakako dobro, uvijene u kornet, poslužile kao zamena kutujica za sladoled. Ili je to ipak bila  devojka prodavca sladoleda u Luizijani, koji joj je 1904. godine poklonio cveće umotano u hartiju, a onda je ona dobila ideju da sladoled stavi u fišek koji je na istovetan način napravila  od oblandi?

Još malo zanimljivosti o sladoledu

U Italiji je pre nekoliko godina osnovan Univerzitet sladoleda. Na njemu se uče tajne pravljenja ove sjajne poslastice, mnogima najomiljenojeg deserta.

Najveći potrošači sladoleda su Amerikanci, gde ga 98 odsto domaćinstava kupuje redovno i najčešće u ogromnim porodičnim pakovanjima. Najveći konzumenti sladoleda su deca između dve i 12 godine i osobe starije od 45 godina.

Kada jedemo sladoled može se desiti jaka glavobolja koja nastaje usled naglog hlađenja nervnih završetaka na nepcima, a oni signaliziraju mozgu da telo gubi toplotu.

Profesionalni degustatori sladoled probaju specijalnom zlatnom kašičicom koja omogućuje da se oseti njegov pravi ukus.

Ronald Regan, bivši američki predsednik, 1984. godine je jul proglasio nacionalnim mesecom sladoleda, a tu tradiciju je prekinuo Barak Obama koji je kao mladić radio u poslastičari, odakle verovatno vuče odbojnost prema omiljenom slatkišu mnogih.

Najveći sladoled na svetu, težak 24 tone, spremljen je u Kanadi 1988. godine, a najveća porcija sladoleda, visoka 4 metra i prelivena sa 145 litara preliva od čokolade napravljena je 1985. godine. A jedan od najbitnijih sastojaka sladoleda je vazduh. Bez njega sladoled bi se potpuno zaledio pa bi postao tvrd kao kamen.

Među najneobičnijim sladoledima su oni sa ukusom avokada, belog luka i azuki pauslja, od kiselih krastavaca… u Srbiji smo probali sladoled od ajvara i od crnog vina, u Engleskoj je u jednoj poslastičari služen sladoled od majčinog mleka, poslastičare u Ujedinjenim Arapskim Emiratima najavljuju sladoled od mleka kamile sa ukusima karamela, čokolade, datula i šafrana, a najskuplji sladoled na svetu košta 1000 dolara i napravljen je od skupocenih sastojaka tipa 24-karatno zlato i kavijar. Najomiljeniji ukusi sladoleda u svetu su: vanila, čokolada i jagoda, a najomiljeniji preliv je od čokolade. Lajt sladoledi imaju upola kalorija nego običan sladoled, ali ovo ne znači da su zdraviji.

Za sladoled kao desert češće se opredeljuju muškarci nego žene. Svaka peta osoba svoju porciju sladoleda podeliće sa svojim psom ili mačkom.

Statistika, inače, kaže da se najviše sladoleda proda nedeljom.