Više od dve decenije sa dosta uspeha, a pre svega truda i odricanja, bavi se kvalitetnom uslugom, promocijom, prezentacijom, noćnim provodom i koncertima, čime je svojim pozitivnim primerom radeći ono što ume i voli zadužio mnoge, a pre svega one koji vole i znaju da uživaju.

Meni kao njegovom starom prijatelju, pripala je čast i iskreno zadovoljstvo da njegovo prvo istupanje u javnosti na ove teme bude upravo sa mnom, i to za Moodiranje. Priča pred vama je svedočanstvo o noćnom životu, Beogradu kao evropskoj prestonici provoda, i čoveku kome sve to dugujemo, Srećku Ćiroviću – menadžeru, ugostitelju i biznismenu iz Beograda.

[bs-quote quote=”O njemu mogu slobodno reći da je reč o čoveku, koji je od kada ga poznajem, a znam ga još iz tinejdžerskih dana, tačnije od svoje 15 godine, bio pravi domaćin kako našim ljudima, tako i gostima iz inostranstva.” style=”default” align=”left” author_name=”Alexander Vlajković” author_job=”Kolumnista i prezenter” author_avatar=”https://moodiranje.rs/wp-content/uploads/2018/05/alex-potpis.jpg” author_link=”https://moodiranje.rs/author/alexander/”][/bs-quote]

Kojih se stvari najčešće prisetiš, a bilo ih je sigurno i previše za jedan život, te na šta si onako najviše ponosan kada je noćni život Beograda u pitanju?

– Na brojne uspehe i dogodovštine bih mogao da budem ponosan, ali bih krenuo “s’ kraja”. Kada bilo ko iz vlasti, gradske uprave, priča o Beogradu na televiziji gde želi da ga predstavi svojim građanima, on kaže da je naš grad “prestonica noćnog života regiona, Evrope ili Srbije”. To je stvarno tačno. Beograd u okruženju i u Evropi sve više zauzima respektabilno i jedno od vodećih mesta, kada je noćni život u pitanju i ugostiteljstvo uopšte. Da bi to sve danas ovako bilo i izgledalo, bilo je neophodno mnogo toga uraditi i taj proces je trajao do nekih 30-ak godina.

Iz devedestih je proizišlo i nešto dobro

Kako je noćni život prestonice izgledao pre 3, 4 decenije?

– Beograd je 80-tih bio jedan normalan grad, koji je imao svoja kultna mesta što iz priča i TV emisija to već mnogi znaju, proglašavan je mestom koji ima najbolje andergraund i avangardne klubove – kao što je bila “Akademija”, gde se slušao RnR. Bili su tu i “SKC” i “KST”, “Mašinac“, zatim čuvena diskoteka “Duga”, o kojoj i dalje pričaju, te “Nana”… Bilo je dakle tih nekih mesta po kojima je Beograd lokalno bio poznat i priznat čak i mimo granica.

Devedesetih godina dešava se jedna tragična stvar, sa ratovima i sankcijama, siromaštvom i svim nedaćama koja je za sferu ugostiteljstva bila inicijalna kapisla da se u tom segmentu urade neke stvari kako treba. Kada su sve pomenute katastrofe krenule, generacija mladih ljudi, koji su trebalo da budu advokati, arhitekte, biznismeni, ekonomisti, pravnici, stručnjaci u raznim oblastima – našli su se u situaciji da moraju da preskaču svoje obrazovanje, da moraju odmah da krenu “trbuhom za kruhom” u pravljenju boljih okolnosti za sopstvene živote. Umesto fakulteta i profesija koje sam pomenuo, ljudi su se otisnuli u neke nove, do tada manje atraktivne sfere kao što su ugostiteljstvo ili sitna trgovina, na primer devizama, mobilnim telefonima i drugim, pa čak i kriminal.

I šta se tada dogodilo? Nešto sasvim drugačije od očekivanog?

– U plejadi tih ljudi, koji su možda bili odlični đaci, dobri studenti, osobe koje su trebalo da vode državu u nekom drugom pravcu, dogodilo se to da su između ostalog napravili i ugostiteljstvo.

Čitava ta skupina vlasnika klubova 90-tih godina, pa i kasnije, su zaista ljudi koji su mogli da vode državu.

Naravno, da su imali normalno odrastanje, školovanje i razvojni put, kao što su to imala deca Belgije ili Švajcarske, Austrije… Zbogo toga da tako kažem, zapatila se jedna intelektualna elita sa one strane života. Tu konkretno mislim na to ne treba ti diploma, ne treba ti škola, ne treba ti fakultet da bi vodio jednu diskoteku ili napravio kafić. Međutim, to su radili ljudi koji su zaista bili vrlo sposobni, inteligentni, spremni da rade i neke druge stvari. Možda da im je neko tada ponudio da uređuju banje Srbije – možda bismo danas bili poznati po banjama. Možda bismo bili poznati po muzejima ili medicini, ali ko bi to sada znao…

Kada je reč o tim počecima, neizostavno je pomenuti mladu grupu ljudi koja se okupila oko iste ideje i načinila organizaciju čiji je naziv bio “Team System 27952”. Ta skupina mladih i sposobnih ljudi je u teškim vremenima, a zatim i za vreme bombardovanja punila beogradske splavove i klubove, te pravila atmosferu za pamćenje, nešto poput najboljih reklama na FTV.

– Tačno je, ja sam sa grupom svojih drugova u to vreme počeo da radim taj posao. Imali smo agenciju za organizaciju noćnog provoda koja se zvala “Team System” i koja je u svom sastavu imala veliki broj mladih ljudi. Oni su bili željni dobrog provoda i spremni da zarade, u to vreme pristojan džeparac, da spoje lepo i korisno, zabavu i posao. Desetine i desetine, da ne kažem stotine mladih ljudi se time bavilo, probalo-videlo da li im se to sviđa ili ne, ostalo u tome ili nije… Mimo nas, postojale su i druge organizacije i vlasnici klubova, koji su se takođe bavili time vrlo uspešno. Generalno, na gradskom nivou ko god da je držao klub 90-tih godina bio je neko sa kime se moglo pričati o mnogo čemu. To su bili ljudi sa fakultetima ili na završnim godinama studija… U tom smislu smatram, u našem okruženju se dešavala suprotna situacija od onoga što bi neko pomislio, ljudi iz kriminogenih struktura ili sličnog miljea obično budu vlasnici klubova, ali kod nas to nije bio slučaj. Koncentracija urbanog i kvalitetnog je otišla na tu, ugostiteljsku stranu, pa su nastali pojedini i danas čuveni lokali.

Hoćemo li pomenuti ta famozna imena?

– Na gradskom nivou setimo se mesta poput: kluba “XL”, “Cinema”, “Bitef”, “Hua-Hua” koji i danas egzistira, “F6”, “Zvezda”, “Arhaik”, “Trezor”, “Sex”, “Džungla”, “Industrija”, “Stupica”, “Buha”, “Zombi”, “Kabare Rouz”, “Akademac”, “Bus”, “Bonafides”, “Duga”… Danas gde god da prođete Beogradom, možete videti da se dobro radi. Na Adi je naša turistička Meka, tamo dolazi na stotine hiljada ljudi dnevno. Lokali su savršeni, od koliba koje su nekada tamo bile i baraka na vodi, to su sada praktično hoteli, ozbiljne građevine sa dosta ulaganja. Isto tako je bilo i kod hotela “Jugoslavija” i sa splavovima na Savi, Obilićevim vencem, Strahinjića Bana… Širom Beograda možete videti kvalitetne lokale, pogotovo u centru grada i oni su uglavnom puni.

Koji od objekata koje si vodio ti je ostavio trag na srcu? Mistik? Bonafides? Akademac?

–  Da budem iskren, sve sam voleo. “Akademac” naravno mnogo volim, jer tamo sam počeo, januara 1996. godine, te je ovo 23. godina kako se bavim ovim poslom. To je bio moj prvi lokal, zatim je išao “Pjer Karden”, “Duga” u Skadarliji, “Bonafides”, “Trinidad”, “XL”, kao i brojni drugi lokali koje možda nismo pomenuli. Tu je naravno nekadašnji “Bus”, koji je postao “Mistik”, zatim “Blaywatch”, koji je bio prvi lokal sa bazenom u državi, što je bilo jedan svojevrstan spektakl. U “XL-u” sam imao čast da sarađujem sa veličinom kakav je Saša Đorđević, koji je tu diskoteku otvorio i držao pre mene, kao i sa gospodinom Gajom koji je, prema mom skromnom mišljenju, i danas jedan od najozbiljnijih i meni dragih ugostitelja.
Kasnije su na red došli “F6”, “Vanilla Lounge”, “Sova”, “Cinema”, pa “Teatro” i “River”, “Gotik”… Zaista je spisak podugačak.

Posebno je zanimljiva činjenica o našem poznanstvu i druženju, imao sam 15 ili 16 godina. Moj neki početak bavljenja muzikom i di-džejingom, puštanjem muzike po beogradskim klubovima, krenuo je iz hobija, rođendanskih slavlja, a zatim druženja i saradnje i sa nekim ljudima koji su imali ozbiljniju opremu i ozvučenje. Kupovale su se kasete (ej, kasete!) i CD-ovi i u nekom momentu upoznajem Srećka, “Team System” ekipu, Peđu, Ganeta, Bogdana, koji su bili vrh te piramide.

Tada je vaš glavni DJ bio Vlada sa čuvene “Košave”. Da li si u kontaktu sa ljudima iz prve postavke?

– Jeste, on je i dan danas jedan od najuspešnijih DJ-eva u Beogradu, iz plejade mlađih, tu je i DJ Mix. Bio je naravno tu i Zmija, koji je obeležio jedan period, ti i Pavle ste recimo otišli u neke druge vode. On je doduše u ugostiteljstvu i dalje ali i estradi, a ti si u medijima i marketingu dugi niz godina. Dvojica nekadašnjih partnera su u diplomatiji, odnosno, politici, sa jednim sam se i okumio. Generalno, to je potvrda onoga što sam već rekao. Ideja Team Systema jeste bila da se ljudima da šansa. Da se od skupine mladih probere ekipa koja će ostati kvalitetno u ovom poslu ili pak nekoj novoj karijeri. U desetinama mladih je bila šansa, da se rađaju nove ideje, da se od tih ideja nešto napravi, sprovede u ono što ja kažem da je najbitnije i na šta sam najponosniji – Beograd kao prestonica ugostiteljskog turizma, ugostiteljstva u ovom regionu. Beograd je grad u koji ljudi dolaze radi provoda i mnogo ređe odlaze da bi se negde drugde proveli. Od te ideje, da budu veče ili dva deo tog našeg čarobnog noćnog života se lagano upoznaju i sa ostalim prednostima, koje ovaj grad i zemlja mogu da pruže.

[bs-quote quote=”Kupujemo od ljudi dobru volju ka nama i od Beograda pravimo ozbiljan turistički potencijal. To je ono na šta sam najponosniji i zbog čega je sve ovo vredelo raditi.” style=”default” align=”left” author_name=”Srećko Ćirović” author_job=”Ugostitelj i menadžer” author_avatar=”https://moodiranje.rs/wp-content/uploads/2017/09/srecko-potpis.jpg”][/bs-quote]

Ne samo ja, koji sam samo jedan od njih, to je plejada ljudi koja je taj posao radila vrlo savesno, te smo kao rezultat, a u okviru našeg delokruga rada postigli da imamo Beograd kao ozbiljnu turističku destinaciju. Pamtim vremena kada strance nismo mogli da vidimo u našoj prestonici ni na mesečnom nivou, a danas imamo situaciju da od gostiju iz inostranstva ne možemo da prođemo ulicama. Mislim da dobar deo zasluge za to pripada delu nas koji smo pravili noćni život.

I za vreme bombardovanja naše države 1999. godine smo se družili i radili. Organizovao si dnevne žurke na splavu “Pjer Karden”. gde sam puštao muziku.

– Bravo! Još jedna stvar na koju mogu da budem ponosan, branili smo beogradske splavove. Sećaš se onih meta koje smo vrlo srčano isticali. U tih 70 dana bombardovanja mi smo bili svaki dan puni! Sećaš se, to su bile žurke od 15 do 19 sati, pošto je do 20h već moralo da se pređe preko mosta, zbog opasnosti od intervencije NATO na našu zemlju. To je bilo i vrlo dirljivo. Mi smo pre toga imali noćne klubove koji su bili kvalitetni i vrlo posećeni. Gosti sa toliko energije i ljubavi su želeli da se negde okupljaju, a mi smo uslišili njihovu želju. To nam je bila obaveza. Eto, neko je branio mostove, a mi smo branili beogradske splavove, istovremeno praveći ozbiljno dobre dnevne žurke, rizikujući sopstvene živote, kao i svi Beograđani.

Da li je to bilo pomalo lucidno?

– Između ostalog bomba je pala 100 metara vazdušnom linijom daleko od mene. Došao sam do nadvožnjaka na Adi Ciganliji, a iza mene je bombardovan Jugopetrol. Ko poznaje Beograd zna kolika je ta razdaljina. Auto, koji je bio u brzini, bukvalno je odskočio od zemlje sa sva četiri točka kao u crtanom filmu. To sam doživeo i prošao, a sada se setim kao jedne od anegdota. Naravno da su nam životi bili ugroženi sa takvim bombardovanjem kakvo smo preživeli.

Međutim, mi smo takav narod, naše generacije su navikle na sve, te ovde što se kaže nikada nismo imali mira, ali se nadam da je sa time gotovo zauvek.

Ali znam da to nije bila i jedina životno opasna situacija?

– Nažalost u moru prelepih uspomena, živeći i radeći “na ulici” bilo je i kritičnih momenata. Valjda po zakonu verovatnoće moralo je biti i toga, ali bitno je da danas ipak razgovaramo, haha. Napominjem da takve situacije nisam izazivao, a o mogućnosti da se nezgoda dogodi sam već rekao kroz pregršt pokretnih slika koje sam doživeo, izlazeći pretežno noću. Idemo dakle, dalje…

Bio sam tinejdžer kada sam te upoznao i kada mi se ukazala šansa da ostvarim svoj san. Jedan od tada angažovanih, iskusnijih DJ-eva bio je sprečen da nastupi i ja sam tada “uleteo”, dočekao priliku i počeo standardno da radim u tvojim klubovima, kojih je bilo oko 20. Kakav sam bio kao DJ i kakav odnos danas imaš s ljudima koje si “uveo u posao”?

– Biću iskren, mislim da si bio vrlo dobar DJ, što znači da nisi odličan, ali ni dobar ili dovoljan. Imao si jednu osobinu da zabriljiraš, ponekad možda i da pogrešiš, ali ja te dobre momente izuzetno cenim. Kada god vidim čoveka sa sklonostima ka ovom našem poslu ja ga uzimam, forsiram i podržavam, jer svaki talenat zaslužuje nadgradnju.

Imam prijatelja, iz “belog sveta” što kažu, koji je vrlo uspešan čovek, dan danas voli da kaže: “Za mene je momenat kada sam prvi put ušao u tvoj klub, konkretno “Mistik“, ostao zabeležen za ceo život. Nikada nešto lepše u životu nisam video i doživeo”. Te sentence lično su mi veoma drage. Čuo sam, ne mogu da tvrdim da je to tako, ako mene lažu, onda lažem i ja vas, Sajmon Le Bon, čuveni pevač grupe Djuran Djuran bio je na našem splavu “Riveru” jedne godine i rekao takođe da u životu nije video bolji provod nego kod nas. On je čovek došao maskiran, nije smeo da dođe kako bi inače došao, a domaćini njegovi su mi to prepričali. Navodno, on je bio oduševljen. Ugostili smo brojne svetske veličine, pogotovo sportiste. Od naših apsolutno sve, tenisere, košarkaše, fudbalere, rvače, odbojkaše i odbojkašice… Pročitao sam svojevremeno intervju našeg slavnog tenisera Janka Tipsarevića, koji je izjavio da pamti svoj prvi izlazak, na “Pjer Karden”, koji sam to vreme vodio. Bude mi drago…

Bilo je tu i slavnih gostiju iz inostranstva, koji imaju mogućnost da izlaze u Majamiju i Monte Karlu. Kod nas su bili teniseri Huan Martin del Potro, David Nalbandijan, austrijski fudbaleri, ma… brojni su bili… Ja sam zaista čuo da te pojedine svetske face dolaze maskirane. Izgled promene nekim kačketom, perikom i tako neprepoznatljivi dolaze na splav. Postali smo destinacija koja pretenduje da bude ozbiljna. Još uvek nemamo te hajspendere u toj meri u kojoj bismo voleli, koje imaju Moskva, London ili Monte Karlo. Međutim, sa podizanjem čitave atmosfere u društvu i tim nedosanjanim snom Evropske unije, verovatno da će se i to dogoditi. Da ljudi mogu da osete da podećuju jednu bezbednu zemlju, gde mogu da rade šta hoće i kako žele. U početku, kao što znate, to su bili uglavnom avanturisti, koji su dolazili u neku bombardovanu Srbiju, tuženu od celog sveta. Taj dobar glas i ta prava slika nas i naše zemlje je ipak isplivala.

(bolja slika)

“Tamo gde radi Božov sin, muškarci se skidaju goli!”

Nakon jedne burne i turbulentne noći u Beogradu, ujutru su sve novine u zemlji, na naslovnim stranama saopštile sledeće: “U Beogradu je održan prvi muški striptiz!” Inače, te večeri, muškarcima je bio zabranjen ulaz u klub do 1 ujutru, a hepening je održan u Zetskoj, u Skadarliji, u klubu “Duga”. Sećam se pošto sam puštao muziku, to je bilo vrištanje, redovi žena… A zatim kolona muškaraca koji čekaju da uđu u klub nakon održanog performansa među razuzdane dame…

– I ovde bih krenuo od kraja. Novinarski bard, pokojni Aleksandar Tijanić, objavio je koliko sutradan kolumnu koje se odlično sećam, a možda je negde imam i sačuvanu, a u kojoj kaže “ovo je najveći srpski poraz u istoriji, nakon Kosovskog boja!” U nastavku govori “da mi kao potentna nacija, Srbi, moramo da našim ženama priređujemo muški striptiz”. To mi je ostalo onako upečatljivo. Pitam se koliko toga je od tog momenta do danas, poraza po Tijaniću Srbija doživela, svakako gorih od toga… To je bilo samo priznanje da mi ipak nismo muževna nacija, koliko smo voleli da smatramo da jesmo. Interesantno je to da je pomenuta kolumna izlazila u dnevnom listu pokojnog Slavka Ćuruvije koji je na više drugih strana pisao hvalospeve za naš pilot projekat. U rečima hvale takmičili su se i svi drugi listovi. Bio je to neverovatan događaj. Ko to nije doživeo, zaista ne može da zna. Prvi muški striptiz u Beogradu 1998. godine, ili godinu dana ranije, izvela su četiri go-go igrača, pod parolom “Beograđanke, dozvolite sebi Imagination Team!”

Gde i kako ste našli pomenute igrače – “striptizane”?

– Oni su našli nas, ljudi su rešili time da se bave. Došli su na “Pjer Karden”, rekli su “čuli smo za tebe, da ti praviš čuda i tako dalje… Mi nismo neozbiljni ili bilo kakvi igrači, muške prostitutke. Fakultetski smo obrazovani momci ili na zavšnim godinama studija”. Bio je momak sa veterine, stomatologije, građevine, jedan je radio u pozorištu. Ti momci su rešili time da se bave, radi svog budžeta i bili su izuzetno talentovani. Svaki od njih je imao neku svoju harizmu i privlačnost za žene. Svi su bili “strejt”, nisu bili homoseksualci. Za mene je bio izazov, da se napravi nešto što možda nikad nije bilo. Učinili smo to zaista na jedan ekskluzivan način. Nastup je bio pod maskama, oni su bili kostimirani, imali koreografije. Mi smo događaj najavili na sva zvona, brojne TV i radio stanice su nas podržale u tome. Ja sam imao viziju i mogao sam da predosetim šta me čeka. Ono što nisam mogao da znam je koliko će prašine da se podigne.

Jedan je, sećam se, u toku nastupa rekao, “ej, eno mi je koleginica sa fakulteta”.

– Četiri stotine dama je došlo u klub, koji je bio upravo tog kapaciteta, među kojima su bile one u invalidskim kolicima, sa ozbiljnim profesijama, naše najbliže prijateljice, devojke, bivše devojke, rođake. Na nastup su došle žene koje možete sresti bilo gde i bilo kada na ulicama Beograda. To nisu nekakve klinke, šiparice, napaljenice ili neke devijantne osobe. Dakle, došle su žene svih struktura, pravaca i uzrasta. Bile su nam jako zahvalne što smo im priredili takav spektakl i događaj, da dožive i nešto drugačije, prirede sebi jedan ugođaj i zabavu. Ono što je bilo interesantno, nismo to ograničili na muški striptiz, to moram da pomenem, dame su imale zabavu do nekoliko sati, a onda smo odmah zatim spremili spektakl i muškarcima, koji su dobili pravo ulaza kada se tačka završila. 400 pripadnica nežnijeg pola je u klubu, a ispred red od 1000 muškaraca koji imaju priliku da se pokažu, naprave interakciju sa njima, koje su u najboljem mogućem raspoloženju. Naravno da nisu mogli svi ući, ali je vrlo zanimljivo šta se sve dalje moglo dešavati. Meni je žao, jer smatram da je Tijanić bio jedan vispren i inteligentan tip, zaista jedna novinarska legenda, u tom momentu je tako reagovao, a cenim da danas ne bi nešto tako napisao. Svakako ne bi da je to video i doživeo.

Da li su te tada neki bliski ljudi, članovi porodice pitali, Srećko, šta će ti to?

– Ima anegdota povodom toga. Ja se nikada ne stidim onoga što sam radio, naprotiv, vrlo sam ponosan na svaki korak načinjen u karijeri, jer sam ga svesno i smišljeno činio. U tadašnjem izuzetno popularniom magazinu na dve strane izašao je članak na dve strane o momcima iz pomenute striptiz grupe, a kao što sam već rekao, uvek je neko drugi bio u prvom planu, a ne ja. Međutim, u jednom redu je pomenuto moje ime i prezime, da ja stojim iza toga. U razgovoru sa novinarom, davajući intervju, momci iz striptiz grupe su želeli da se zahvale onome ko im je omogućio da postanu toliko popularni u tom momentu. U tekstu se pojavilo moje ime i prezime, a u rodnom selu moga tate, gde je vrlo patrijarhalna sredina, opština Nova Varoš, došla je informacija o održanom striptizu. Tada su krenule priče “tamo gde radi Božov sin, muškarci se skidaju goli!” To je bilo simpatično, slatko smo se smejali svemu tome.

Nije moja dužnost da objašnjavam nekim ljudima nešto što nikada neće razumeti.

Nešto slično je bilo i kada smo otvarali ponedeljak kao “Veče prijatelja”, pa utorak sa karaokama, nedelju kao sportsko veče… Uvek su ljudi bili skeptični misleći “pa kako ćeš to”, “to ti neće uspeti”, “nećeš moći to da napuniš”, “ko normalan će da izađe nedeljom”, “pa ko će tek ponedeljkom”, “kakav bre utorak”, da bismo danas postigli to što jesmo.

Svaki dan kada ste u Beogradu vi imate određenu zabavu, dakle ona floskula “grad koji ne spava 24h” je zbog toga što je bila nekolicina ljudi, koji su imali hrabrosti da urade nešto što neko drugi nije.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Ja vragolan i moj deda @filip87bg ????? 2.3.2018.

Објава коју дели Srecko Cirovic (@sreckocirovic) дана 3. Мар 2018. у 3:05 PST

Ono što se takođe pamti iz tog nekog perioda su nastupi tada popularne grupe “Models”. To je takođe bilo nešto specifično, uprkos komentarima “one ne znaju da pevaju ili ne pevaju”.

– Reč je o vrhunska četiri modela, odlične devojke (Ivana Berendika, Mimi, Sindi i Sandra Nikolić). Nije samo stvar što su Modelsice u klubu, one su bile svojevrsna atrakcija u to vreme i poseban događaj za publiku. To je neki momenat koji je mene obeležio dalje u menadžerskoj karijeri, kada je u pitanju angažovanje pevača i estradnih zvezda za moje buduće poslove. Po jednom detalju, ne baš lepom, uvek ću pamtiti taj koncert, pored toga što su one kao one lepe, divne i krasne. Pamtim njihov nastup po jednom faulu, koji sam napravio, ne znajući da ga činim. Naime, prvih par godina mog bavljenja ovim poslom nisam bio vlasnik objekata, već sam ih vodio kao menadžer. Imao sam ugovoren nastup sa pomenutim devojkama za jednu cifru, a kada je istu trebalo isplatiti, suvlasnik diskoteke je došao kod mene i rekao “e, daj im manje i to je otprilike OK”. To mi je da kažem bio jedan od prvih angažmana, no ja sam protestovao i pitao “zašto bih dao manje ako je cifra dogovorena?” On me je sačekao sa odgovorom “to je u poslu normalno”. Ja, tada bez prevelikog iskustva oko angažovanja poznatih grupa i pevača, rekao sam “dobro, ja mogu da pitam”. Kaže mi on “to je normalno, ti pitaš, oni kažu jednu cifru, ti im daš toliko i ne pravi se tu neko pitanje”. Tada sam se suočio sa najvećim kandžama koje sam video u životu, od devojaka koje su prethodno veoma pošteno i profesionalno odradile svoj posao. One su bile u pravu, ja sam bio na strani koja nije. Devojke, Ivana Stamenković Sindi i Sandra Nikolić, koje su do tada imale najbolji mogući odnos sa mnom, rekle su da to nije poslovno, nije korektno, da to tako ne bi trebalo. Video sam nokte kakve nikada ni pre ni posle u životu nisam video i to ti se nekako ureže u pamćenje. Doduše ja to malo i u šali volim da pomenem. One su srcem i dušom bile u tom svom projektu, osetile su nepravdu i zbog toga su normalno reagovale. Nisam bio u pravu i mene je taj događaj obeležio kasnije u mojoj karijeri da više nikada nisam želeo da menjam dogovor, da činim nešto na svoju ruku. Do dana današnjeg, angažovano je na stotine ili hiljadu umetnika, pevača, zvezdi i izvođača, i nikada više nisam bio ja ona strana koja je kršila dogovor. Ne bih bio ni tada, ali eto, kao mlad, bio sam naveden da napravim grešku, što na kraju i nije možda tako loše. Ja sam tu grešku ispravio, danas sam sa Sindi prijatelj, ali eto ostala je ta uspomena, na koju si me ti podsetio.

Noćni život Beograda: Tempo koji mogu izdržati samo najjači

Da li si kandidat za Ginisovu knjigu rekorda po pitanju noći provedenih u izlasku?

– Bio bih jedan od kandidata u svakom slučaju. U šali i dan danas, sa svojim kumom sa kojim najčešće izlazim (poznaješ ga), pred svaki izlazak kažem “idemo ovo je spektakularno 4243 veče, koje se ne sme propustiti!” I to tako iz noći u noć, stvarno je mnogo. Recimo, ako je današnji ritam prosečno 3-4 puta nedeljno da se izlazi u grad, pa se to pomnoži sa brojem meseci i godina, pozamašan je staž. U svemu tome najčešće ide pitanje “da li ti dosadi?”, “da li možeš da izdržiš?”. Ja ne izdržavam, radim ono što volim. Imam privilegiju da sam tako organizovao svoj život, da od svakog mesta koje je moje živim na pet minuta udaljenosti. Sa druge, kada izađem, izlazim isključivo sa ljudima koji mi prijaju i odgovaraju. Ili su to moji najbliži prijatelji ili jako dragi gosti. Iz noći u noć ja mogu da izađem sa par istih i najbližih ljudi ili saradnika, a isto tako mogu da ugostim i puno ljudi od preko, koji dolaze sa najpozitivnijom energijom i najširim osmehom u Beograd, očekujući najbolji provod. I ja kako kažem, to me regeneriše. Nemam nikakav problem sa izlascima, imam sa svim drugim problemima u zemlji i društvu kao i drugi ljudi, ali sa izlascima ne.

Klubovi nisu samo za provod. Često beogradski klubovi umeju da pokažu i društvenu odgovornost? 

– Pripadamo istom narodu u dobru i zlu. Pamtim entuzijazam u prikupljanju donacija i radnim aktivnostima među mojim kolegama, kao i estradnim i javnim ličnostima tokom velikih poplava, zemljotresa u Kraljevu, brojnih pojedinačnih slučajeva kojima je trebala pomoć. Koristili smo posećenost i atraktivnost sopstvenih lokala da pomognemo koliko i gde možemo. Našim akcijama priključivao se i ceo Davis Cup Team na čelu s Novakom Đokovićem i Nenadom Zimonjićem, fudbaleri Zvezde i Partizana, ostali sportisti, glumci, voditelji, pevači – Aca Lukas, Jelena Karleuša, OK bend, Šako Polumenta i mnogi drugi, a praktično svi kojima smo se za pomoć obratili, zaključno sa posetiocima naših zabava. Kao i pri pomenutoj “odbrani beogradskih splavova”, solidarnost u narodu će mi uvek predstavljati neku od najlepših slika iz života.   

Trenutno se nalazimo u još jednom objektu koji nosi tvoj potpis, restoranu “Hush Hush”. Ovo je malo drugačija varijanta u odnosu na noćne klubove – otkud ideja da se uradi nešto drugačija priča?

– Vrlo jednostavno, imam 42 godine i ne mogu da očekujem da energiju koju posedujem prate prijatelji koji su zaposleni, imaju porodice kao i ja, a nemaju motiva ni želje da ostaju po diskotekama do 5 ujutru i izlaze nakon ponoći. Moja neka, da kažem ekipa, traži mirnija mesta, gde je u prilici da dođe preko dana sa decom i prijateljima, gde može da uživa uz večeru u nekoj laganijoj muzici i onda ode kući u 22 ili 23 časa. To je dakle, jedna prirodna potreba, sa jedne strane. Sa druge strane, nalazimo se u Beton hali, stecištu najuređenijih i trenutno najposećenijih lokala, restorana prvenstveno, u Beogradu. Ovo je ogledalo onoga što grad sada može da ponudi. Svi ozbiljni ugostitelji imaju ovde po neko svoje mesto, te smatram da je tu red da budemo i moji partneri i ja. Želimo da pokušamo da se predstavimo i na taj način, ujedno čekajući vreme kada će od milion turista koliko ih danas dolazi u srpsku prestonicu, doći dva, tri ili pet miliona, kada će jednostavno biti svejedno u kom ste lokalu, biće bitno naći stolicu u čuvenoj Beton hali i to je projekat za narednih 5-10 godina. To je ideja za ovaj restoran, ove hale. Turisti čim slete u Beograd i odsednu u hotel raspituju se gde večerati. Zna se, to su dve pozicije u gradu. Imate Skadarliju kao tradicionalnu i Beton halu kao modernu lokaciju, dakle to su nezaobilazna mesta. Bitno je da ste tu i da imate kvalitetnu uslugu i ambijent koji je nestvaran. Gde god da sam putovao i kakve god lepote video, mogu reći da ušće Save u Dunav predstavlja prelepu destinaciju u očima bilo kog čoveka.

Kako ste došli na ideju u vezi sa imenom? Da li je istina, onoliko koliko se ja razumem, da je najbolje da naziv lokala ima negde oko 4-5 slova?

– Izuzetno dugo smo tražili to ime, u poslednjem momentu je iskrslo. Postoji pesma sastava Deep Purple “Hush Hush”, a moj stariji partner je došao na ideju, nakon mnogo muka i peripetija oko naziva, jednostavno je to izletelo… Odmah smo svi skočili sa ushićenjem da je to to!

Delom si u pravu po pitanju naziva objekta, ali ne mora da znači. Sadržaj je naravno najbitniji, samo ime lokala jeste važno, dobro je kada je efektno. Nekada u nedostatku efektnih imena ili u višku lokala sa kratkim nazivima dobro je dati naziv poput kafane koja je svojevremeno bila “Ona, a ne neka druga” recimo. Važan je sadržaj i najvažnije – struktura gostiju, glavna ekipa, koja pretenduje da skupi ostatak.

Čega se najradije prisećaš i šta ti najviše ispunjava srce pri pomisli na tvoj posao?

– Kada zatvorim oči pa otvorim, ono čega se najradije setim nisu pojedina lica, već prepuni klubovi, koje sam krunisao uspehom i imam zadovoljstvo da to konstatujem. Ti, krcati klubovi, presrećni ljudi koji igraju, pevaju, muvaju se, zaljubljuju se i osnivaju svoje porodice pred tvojim očima, ulaze u brakove… Na ogroman broj svadbi, krštenja, rođenja dece, rođendana sam pozivan.

Čitavu tu priču sam negde zaokružio u Areni, kao suorganizator koncerta Dragane Mirković, koji je napravljen povodom 30 njene godina karijere. Stojite na vrhu onog velelepnog objekta i gledate jedan od rekordno posećenih koncerata u relativno kratkoj istoriji te dvorane. Pogledate i kažete u sebi “za ovo sam i ja zaslužan”. Tih stvari se rado sećam, kojih možda ne bi ni bilo, da nekim spletom okolnosti u konkretne projekte nisam ušao.

Kada me pitaš za lica, šta da ti kažem…. Ima ih puno, a ne mogu da preskočim i da sam suprugu upoznao radeći ovaj posao. Ona je takođe iz slične branše, pevačica, koja je neko vreme nastupala i kod mene u klubovima. Opet, da bih upoznao nju išao je splet okolnosti – da je drug druga drugarice sestre ne znam šta preporučio nekakve muzičare, koji su imali pevačicu i tako kako se dešavalo meni, tako su se te stvari događale i nekim drugim ljudima. Sećam se i pre 23 godine, kada sam počeo, moj dobar drug je upoznao devojku koja je dolazila na naše žurke, a danas imaju četvoro divne dece. Eto vidite kako život izgleda, a sve je počelo da smo mi rešili da negde napravimo žurku. I to nije jedan slučaj, ima ih bezbroj, bio sam na svadbama da ne znam ni tačan broj. Vrlo rado me zovu ljudi, ukoliko su se upoznali kod mene, preko mene ili u klubu. Momačke i devojačke večeri budu kod mene i vrlo se rado odazivam, jer ja od svojih gostiju umem da pravim prijatelje i poznanike širom sveta, gde sam rado viđen i ugošćen, kao što se i ja potrudim da bude lepo njima. Zovu me da dođem na različita mesta i destinacije, kako bih uživao kao što to oni čine ovde, kod mene.

[bs-quote quote=”Kada god sam mogao da pomognem – pomagao sam, bez ikakve ambicije da pomislim da tražim da mi se istog trenutka nešto vrati. Debelo smatram da ako pomažete ljudima na bilo koji način vama će se na neki drugi, deseti način vratiti. Moguće i često ne baš od tih ljudi, možda će čak i ružno da vam se vrati od tih kojima ste pomogli pošto ih podsećate na neke svoje početke i neko vreme kada oni sobom nisu bili zadovoljni. Ipak, vrlo je važno da uvek činite dobro, da se trudite i budete pozitivni, da budete pošteni, jer to može da vam se vrati kroz različite stvari u životu.” style=”default” align=”left” author_name=”Srećko Ćirović ” author_job=”Ugostitelj i menadžer” author_avatar=”https://moodiranje.rs/wp-content/uploads/2017/09/srecko-potpis.jpg”][/bs-quote]

Može li da se kaže i da ste učestvovao u vaspitavanju mladih ljudi tokom karijere, usmeravanju na neke prave vrednosti i učenju nekih baznih životnih trikova?

– Može i to da se pomene, hvala ti. Tačno tako. Znamo šta je suprotno od toga – ulica. S obzirom u kakavom smo vremenu u to vreme živeli, mi smo sve to vrlo mirno i dobro sve to prošli. Čuvali smo se i što kažu, sve kreće od glave, a ne od repa. Uprkod brojnim izlascima i noćnom životu ja sam vrlo neporočan tip. Ni kafu čak ne pijem, ne pušim cigarete i nikada nisam probao nijednu vrstu droge niti bilo kakve psihoaktivne supstance. Nikad znači 0 – nijednom. Video sam ljude koji su ulazili u te stvari i koje odnosi voda, da tako kažem, ali sam se svojim primerom uvek trudio da ljudima, momcima i devojkama, mlađima od sebe, svojim autoritetom i harizmom uvučem u posao, da idu nekim mojim putem, te da ne nosim grehove stranputica kakvim su mogli biti izloženi da sam ja bio drugačiji.

Ja sam takav tip da me nikakva materijalna satisfakcija ne bi mogla zadovoljiti u slučaju da sam negativno uticao na jedan mlad život, koji je mogao biti bolji, ali eto nije zbog mene.

Ukoliko nisam mogao da pomognem ljudima, popravim i usmerim, načinim ih boljima, onda makar nisam hteo da ih kvarim. Mislim da sam u tome bio veoma uspešan. Oni mlađi koji su sa mnom sarađivali su stasali u zdrave i prave ličnosti, materijalno se obezbedili i pozicionirali u društvu. Najsrećniji sam kada vidim da se neko od tih momaka, koje sam “izvukao iz školske klupe” oženio ili dobio decu, završio fakultet i ostvario.

Kao i u sportu, tako i u svakom poslu postoji konkurencija. Kako si se tokom godina borio sa sujetnim ljudima, vlasnicima lokala, te zdravom konkurencijom?

– Konkurencija kada je zdrava i dobra može samo da te raduje. Zaista to mislim. Kada imate lojalnu konkurenciju, tvoje je da imaš bolje ideje od njih, što te inspiriše, da više radiš što je takođe pozitivna stvar. I tu nemaš problem. Potrebno je da budeš korak ispred drugih, da budeš vredan i marljiv. To je sve ono što imam u sebi i to me raduje. Bilo je i dosta nelojalne konkurencije sa druge strane. S vremena na vreme pojave se ljudi koji su izuzetno moćni, imaju puno novca, imaju pregršt preduslova da budu uspešni u bilo kom poslu pa i u ovom našem, jer novac je taj koji pokreće mnoge stvari. Tu je moglo da bude problema. Za takvu konkurenciju je trebalo samo malo više vremena, više upornosti i ideja, protiv finansijski moćnijih ljudi, koji neretko nisu iz našeg ugostiteljskog posla, već iz drugih branši. Tu je bilo potrebno mnogo više napora i tada nam jednostavno nije bilo lako. Konkurenciju bih podelio na onu zdravu, gde smo mi ugostitelji ko će lepše, jače i bolje, ali i onu koja se niotkuda pojavi i napravi pometnju na tržišu u nekom momentu.

Telefon ti konstatno zvoni. Imaš li predstavu koliki broj je recimo poziva subotom, kada je program u restoranu i klubu?

– To su na stotine poziva. Svaki naš posao ima uhodani sistem, te nisam ja taj koji je dužan da se javlja na te pozive, jer nemam nikakvu obavezu da se javljam, ali mislim da je u mom poslu to izrazito važno. Bez obzira što svaki od poziva mogu da delegiram nekog od mojih saradnika koji je za to određen i plaćen, ja ipak volim da odgovorim na svaki možda i najbezazleniji upit ili molbu svojih prijatelja. Rado odgovaram na te pozive, iako je nekad to i naporno.

Da li se dešava da se onako opustiš za svoju dušu, što se kaže?

– Bilo je toga više puta. Nekada se čovek srodi sa tim pevačima, emocijom da odgovori na tu njihovu izvedbu. Imali smo čast i privilegiju da Miroslav Ilić jedini put nastupi u svom životu u beogradskim klubovima. To se dogodilo baš u našem klubu “Gotik”. Tom prilikom smo slušali čoveka koji identično zvuči uživo na dva metra od vas kao i na ploči. Vesna Zmijanac takođe i ta velika imena narodne muzike. To su bili ljudi koji su ostavili ozbiljan utisak na nas. Tu je i povratnički nastup Nataše Bekvalac, nakon događaja koje je imala u privatnom životu. Jelena Karleuša je održala prvi nastup kod nas nakon koncerta za koji je optužena bez krivice, za neuspeli nastup. To su bili neki momenti koji su nam bili vrlo značajni. Vlado Georgijev koji je iz noći u noć za redom pravio svoje koncerte takođe u našim klubovima. Brojni prvi nastupi nekih koji su kasnije postali i afirmisali se u ono što su danas. To su recimo Nataša Bekvalac, Bojan Marović…

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Zvezda je rodjena, zivela zvezda ? @bekvalceva ?

Објава коју дели Srecko Cirovic (@sreckocirovic) дана 11. Мар 2018. у 5:24 PDT

To su prilično i hrabri potezi, dati nekome šansu za koga niste baš sigurni, zar ne?

– To je osećaj, iskustvo. To može da bude i kontraefekat, ali mi kod naše publike imamo dovoljno kredita, da po neki put možemo da napravimo kiks, pogrešimo. Malo je imena sa estrade koja kod nas nisu nastupala. Ponosni smo na velike koncerte i Prljavog kazališta, Severine, Hari Mata Harija, Pilota, Kerbera. Kerber smo doveli za Srpsku novu godinu, jer smo želeli da taj datum obeleži prava srpska rokenrol grupa. Bilo je tih momenata gde smo mejnstrim pokušali da učinimo boljim.

Imaš li želju koja je za sada još neostvarena, da dovedeš neku zvezdu, domaću ili iz inostranstva?

– Moja najveća, a neostvarena želja, moram da priznam, bila je da u “Bašti kod Juge” našem lokalu, koji se nalazio na Zemunskom keju, kod hotela “Jugoslavija”, u jednom velelepnom objektu za dve hiljade ljudi napravimo stecište kvalitetne muzike, sa najvećim domaćim izvođačima, iz zemlje i regiona. Najveći žal mi je što nismo uspeli da organizujemo nastupe Bajage i instruktora i Đorđa Balaševića. Njih sam baš želeo da mogu da približim beogradskoj publici, a da ne bude “Sava centar” ili livada podno Kalemegdana. Zaboravio sam da pomenem i Zdravka Čolića, koga bih takođe posebno veleo da vidim i čujem na koncertu i u nekom ambijentu za nekih 500 ili 1000 zvanica. Da se napravi jedan gradski događaj, minispektakl, koji bi imao neku svoju dušu. Onaj ko je to uradio, možda i najveće ime koje je kod nas nastupalo ikada je zapravo Goran Bregović. Ukoliko se sećaš XL-a i njegovog “Orkestra za svadbe i sahrane”, on je tu nastupio snimajući dokumentarni film za francusku televiziju. On je jedan od umetnika koji su dali poverenje nama. Uradio je pred 1000 ljudi koncert koji se i dan danas prepričava. Postoji snimak koji je ostao za sva vremena i povremeno se reemituje.

Koji te izvođač oduševio, privatno, ali i vokalno?

– Iznenadili su me mnogi. Najviše sam uživao u njihovom napredovanju. Sa određenim ljudima sarađujemo godinama, a sećam se njihovih početaka, koji su vokalno bili diskutabilni da bi danas to postala vodeća imena naše estrade. To je sa jedne strane. Sa druge, Miroslav Ilić mi je ostao urezan, u smislu vokalnih sposobnosti da nestvarno liči na sebe samog sa snimaka. Privatno, od mlađih i novijih voleo bih da istaknem Seku Aleksić, sa svojim suprugom, sa kojima imam divnu saradnju.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Ogromna cast i zadovoljstvo mi je bila da upoznam ovog coveka. Bata Zivojinovic ili Son Koneri nase muzike, gospodin Miroslav Ilic i nesto najlepse sto sam slusao iz ove blizine u zivotu. Na 8. mart jedino sto mogu da zalim je sto moja majka i mnoge divne zene koje su ga volele od kad znam za sebe, nisu bile tu da ga cuju, ali je tim noc bila samo emotivnija. 8.3.2018. #miroslavilic #legenda #danzena #klubgotik #nezaboravno #ljubavseljubavljuvraca

Објава коју дели Srecko Cirovic (@sreckocirovic) дана 9. Мар 2018. у 3:18 PST

U naredne 23 godine, hoće li Srećko moći bez kluba ili klubovi bez njega?

– Nadam se i verujem da hoće, ali i ako ne bude bilo, ukoliko naš grad ne postane dosadan kao Brisel ili Ljubljana ili Rim. Beogradski noćni život je naspram onog u Rimu u velikoj prednosti.

Jesi li ikada razmišljali da taj model poslovanja proširite i van granica domovine?

– Veliki sam lokal-patriota, a ovde ima puno neurađenog posla. Koliko god možda nekome čudno delovalo, ja zaista to ne bih uradio. Smatram da ovde ima mnogo toga još da se uradi, popravi i kada bih imao da pustim da to teče, da noćni život bude sjajan i u naredne 23 godine, možda bih nekada negde i otišao. No, generalno smatram da podrška države ugostiteljima kod nas još uvek nije značajna, kakva bi možda mogla da bude, jer mi zaista “vučemo” tu jednu granu turizma i uglavnom se trudimo da sami dođemo do nekih rezultata. Bilo bi odlično da postoji neko naše udruženje, sa nekim timovima u okviru grada ili ministarstva, koji bi mogli da sarađuju, te da to dobije neku ozbiljniju formu. Imamo subvencije u poljoprivredi na primer, te ne bi bilo loše da i u nekoj drugoj industriji postoje olakšice i pomoć kada je ugostiteljski deo u pitanju. Što se mene lično tiče, ja sam svoje ambicije zadovoljio. Može da me bude briga šta će biti u budućnosti, ali sada govori patriotizam iz mene i ne bih se tako lako povlačio, dok ne vidim da je to stabilno, da kažem u “šinama”, koje će od Beograda nastaviti da prave “El Dorado”.

Iako zvuči gotovo nemoguće, uz Srećka su i dalje ljudi iz njegove “prve postavke”, te tako u timu ima ljude koji rade za njega već 20 godina. Saradnja sa tim ljudima zasnovana je na poverenju i poštenju, a u međuvremenu su izgrađena doživotna prijateljstva.

U ovom trenutku u poslovnom sistemu Srećka Ćirovića radi stotinu ljudi, a naročito je ponosan na one koji su napredovali i izgradili respektabilne karijere. Iako nije kalkulisao kome i koliko čini dobro – vratilo mu se, u apsolutno svakom aspektu.