Još jedna od prednosti posla je što ti je data prilika da stvari posmatraš na najfundamentalnijem nivou na kom život postoji – na nivou molekula (atomi sami po sebi su suvise prosti za ovako nešto).

A kada stvari posmatraš na fundamentalnom nivou, svi socijalni konstrukti na koje si navikao u svakodnevnom životu prestaju da postoje. I to je ono što donosi izrazito oslobađajući efekat. Svi socijalni konstrukti koji se uobičajeno podrazumevaju su potpuno irelevantni, nema političke korektnosti i svih ostalih sranja koja maskiraju suštinu i čovek je slobodan da ispita sopstvene granice u liberalnosti svojih shvatanja.

Nema boljeg načina da ubiješ nacionalistu ili šovinistu u sebi od dokaza da rase i nacije, kao biološki entiteti, ne postoje.

Ovo nije hipi propaganda uz sviranje Lenonovog “Imagine” već hard science koji je potkrepljen brdom dokaza. Slična je situacija i na drugim poljima, bilo da je u pitanju seksualna opredeljenost ili navike u ishrani. Sve ove podele su samo produkt socijalnog raslojavanja i biologa koji je posvećen isključivo tvrdim naučnim činjenicama ne dotiču.

Prošle godine sam u “Laboratoriji Slavnih”, takmičenju za najboljeg komunikatora nauke u Srbiji koje organizuju RTS i British Council, osvojio treće mesto obrađujući vrlo interesantan genetski poremećaj koji se naziva testikularna feminizacija.
Izabravši ovako škakljivu temu, sebi sam drastično umanjio šanse za prvo mesto, ali poenta nije bila u tome. Poenta je bila da gledaoci u Srbiji stave prst na čelo i zamisle se nad svojim ukorenjenim stavovima.

Pokušaću da vam objasnim da “normalno” i “prirodno” nemaju smisla van društva koje je ove stavove definisalo i da vam sugerišem zašto je ovakav način razmišljanja izrazito kontraproduktivan.

Krenimo redom.

I majmuni se stide nas

Darvinova teorija evolucije je, bez sumnje, jedno od najvećih dostignuća čovečanstva na polju nauke. Za biologiju je ova teorija ekvivalentna Ajnštajnovoj opštoj teoriji relativiteta u fizici. Bez Darvinove teorije evolucije nauka, pre svega biologija, ne bi ni nalikovala na ono što danas imamo. Pa ipak, bez obzira na sve dokaze koji su ovu teoriju pretvorile u naučnu činjenicu, mnogi ljudi i danas negiraju njenu istinitost. Ovo je pre svega posledica toga što ova teorija zadire u centralnu percepciju ljudi kao “božanskih stvorenja” i spušta ih tamo gde realno pripadaju – među životinje.

Mnogim ljudima je veliki problem da se pomire sa činjenicom da ih nije stvorilo sveznajuće i svemoguće biće već da dele zajedničkog pretka sa majmunom.

Da Kopernikov heliocentrični sistem izaziva ovakav raskol unutar svakog od nas verovatno bi, bez obzira na sve dokaze, i dalje verovali da je Zemlja ploča i da se nalazi u centru Univerzuma. Ali to da li je Zemlja ploča ili ne nas ni približno ne dotiče na individualnom nivou kao činjenica da smo se “donedavno” verali po drveću (neki, nažalost, ni do danas sa istih nisu sišli). Do kojih krajnosti ovo ide mogli smo se uveriti i u Srbiji kada je, tadašnja ministarka prosvete, Ljiljana Čolić ukazom izbacila teoriju evolucije iz programa biologije u školama. Srbija je zemlja u kojoj su svakakve gluposti moguće, ali prekrajanje nauke tako da odgovara nečijem subjektivnom pogledu na svet je ipak bio svojevrsni vrhunac. Iako ovo nije dugo potrajalo, ukazalo je ne duboko ukorenjen stav u određenom delu ovoga društva koji najčešće ide u paketu sa desetinama drugih stavova kojima je mesto u srednjem veku. Ovaj deo društva odlučno odbija da prihvati bilo kakve činjenice koje nisu u skladu sa njihovim pogledom na svet, a najčešče kada se govori o tome “šta je normalno”.

Sve što se ikada desilo – normalno je

Prva stvar: skoro sve sa čim ste se ikada sreli u životu (direktno ili kroz sretstva informisanja) bez problema može da nosi karakteristiku – prirodno.

U prirodi se za ovih, otprilike, 4 milijarde godina izdešavalo toliko mnogo toga da je veoma mala verovatnoća da (pre svega kada govorimo o oblicima ponašanja) nešto do sada nije postojalo i da su to ljudi izmislili.

Kada se govori o načinima ponašanja: ubistvo, kanibalizam, incest, homoseksualizam, kaprofagija (jedenje sopstvenog izmeta) i verovatno sve drugo što vam padne na pamet je – prirodno. Ovo znači da se iznova i iznova javlja u prirodi kod hiljada različitih vrsta koje pripadaju potpuno drugačijim delovima živog sveta.

Evolucija funkcioniše po vrlo jednostavnom pravilu – sve što ti omogućava da preživiš i daje ti prednost prilikom reprodukcije je odlično, koliko god surovo bilo. Prva stvar koju će lav, novi alfa mužjak u čoporu, učiniti nakon pobede nad svojim prethodnikom je da pokolje sve mladunce koje je njegov prethodnik napravio kako bi svojim mladuncima (genima) omogućio da prežive. Mala kukavica će izbaciti sva jaja iz gnezda domaćina kako bi osigurala da će svu hranu dobiti za sebe. U nedostatku hrane, pacovi će se bez problema okrenuti proždiranju jedni drugih. Insekti su po ovom pitanju nabrutalniji jer će najčešće izvršiti potpuni “genocid” nad protivničkom populacijom.

Kada se sa ovakvim načinima ponašanja sretnemo kod ljudi, ona nailaze na našu duboku osudu, iz prostog razloga što smo kao vrsta dovoljno evoluirali da umemo da razlikujemo “dobro” i “zlo”, i zbog toga što se u svom ponašanju vodimo maksimom “humanosti”. Ovo su, ipak, samo socijalni konstrukti koji, uglavnom, važe isključivo za čoveka i sa prirodom nemaju veze. Generalno gledano “humanost” je, po sebi, mnogo neprirodnije ponašanje od onih koja se najčešće nazivaju “neprirodna”.

“Neprirodno”, takođe, može da se prikači i kao etiketa raznoraznih čovekovih izuma i građevina, jer ne postoji realna verovatnoća da bi u prirodi, bez čovekovog uticaja nastali sami od sebe. U ovom smislu Empire State Building ili Teslin indukcioni motor su savršeno “neprirodni” jer u prirodi nikada ne bi nastali. Ali ljudi obično ne koriste ovaj pridev u svom bukvalnom značenju, već najčešče kada žele da prema nečemu iznesu moralni sud, skoro bez izuzetka negativan.

Problem koji ja, kao biolog, imam sa ovakvim stavom je fundamentalan. Neko, ko po pravilu nema skoro nikakvo biološko obrazovanje, a u šumi ne bi umeo da imenuje tri od desetina hiljada biljaka i životinja koje se oko njega nalaze, daje sebi za pravo da tumači na koji način priroda funkcioniše i pri tome još nameće ovaj potpuno subjektivni stav svima oko sebe (ukoliko, sticajem okolnosti, postoji dovoljan broj ljudi koji deli ovakav stav, ova prvorazredna glupost može biti prihvaćena kao “istina”). Ovo bi bilo kao da današnji klinci koji su pola srpske azbuke zamenili engleskim alfabetom, a muče se da sastave prosto-proširenu rečenicu, uče Ivana Klajna (ili Milku Canić) gramatici srpskog jezika. Pojam “prirodno” potpuno izbacite iz rečnika, pogotovo kada želite da prema nekome iznesete moralni sud.

Druga stvar: kada se nešto oceni kao “neprirodno”, reč koja se najčešće upotrebljava za njegovu osudu je – nenormalno.

Obzirom da sam vam već ukazao na to da “neprirodno” (makar kada je biologija u pitanju) ne postoji, ista je situacija i sa upotrebom reči normalno. Pridev “normalno” je izveden iz imenice norma koja potiče iz latinskog jezika i označava pravilo ili obrazac. Pravilo ili obrazac na koji se ovde misli nije neki prirodan zakon, već društveno utvrđeni dogovor kojim se određuje način ponašanja (opet socijalni konstrukt). Društveno definisana “normalnost”, opet, skoro nikada nema veze sa onim što je normalno u prirodi, tačnije sa pravilima i obrascima koja je priroda definisala. U prirodi “normalno” ima isključivo matematičku konotaciju i vezano je za učestalost određene karakteristike. Normalna (Gausova) raspodela jeste ona koja ima oblik zvonaste krive, gde se 95% vrednosti učestalosti nalazi u okviru dve standardne devijacije od srednje vrednosti (podsetite se malo iz srednje škole).

U današnjoj upotrebi “normalno” ima obe konotacije, obzirom da se matematičko značenje isprepletalo sa originalnim, pa danas kada kažemo da je nešto normalno to znači da je

1) uobičajeno

i

2) društveno prihvatljivo.

Drugi deo značenja je ono što donosi osuđujući ton kada za nešto kažemo da je “nenormalno”. Kako je izuzetno kontraproduktivno kada se socijalni konstrukti mešaju sa prirodnim naukama, moj savet vam je da kada govorite o biologiji koristite više ili manje “uobičajeno” jer ovim izbegavate pravljenje fundamentalne greške u tvrdnji koju iznosite.

Nakaze su spasile svet

Jasno je da kada izbacite “normalno” i “prirodno” iz svog vokabulara, vaš način razmišljanja postaje mnogo bliži istini. Ovo, takođe, pomaže i da u svom razmišljanju budete mnogo liberalniji i da se češće suzdržavate od osuđivanja kada su ljudi u pitanju. Postoji još jedan, fundamentalni, razlog zašto bi one koji su “čudaci” (bolji izraz bi bio izuzeci, pozitivni ili negativni) trebalo da prihvatate mnogo češće nego što je to uobičajeno. Biologija nas uči sledećem: minimum šest puta u toku postojanja života na Zemlji, vrste su preživele masovno istrebljenje (čak do 99,9%), ostavljajući onaj 0,1% da ponovo naseli planetu i evoluira u neke nove oblike života.

Da nije bilo izetaka koji su se, ponekad i drastično, razlikovali od standarda za svoju vrstu, život bi na Zemlji odavno izumro. Ovi izuzeci su zaslužni i za to što smo mi danas ovde.

Pomislite kako je samo naš prvi predak izgledao uzdignut na prednje noge i sa nesrazmerno velikom lobanjom neophodnom da bi se smestio drastično uvećani mozak. Ostali “majmuni” su ga verovatno gledali kao bogalja ili nakazu, ali zbog njega smo mi danas ovde. Od onih koje danas smatramo nakazama, usled nepredviđenog sticaja okolnosti, mogu (jednoga dana kada ovakve ljudske vrste više ne bude) nastati novi vladari ove planete.