Milica Živković je eklatantan primer da posao treba da bude ne samo način za sticanje novca, već i životni poziv ujedno. Po završetku studija na Filološkom fakultetu u Beogradu na katedri srpski jezik i književnost, nije kršila prste pitajući se šta može u životu da uradi s tom diplomom. Maksimalno ju je iskoristila – baš kao što naslov teksta kaže, profesiju profesora ne bi menjala ni za milione.

– Energija koju dobiješ od dece, njihova iskrena emocija, poštovanje, vrednije su od svih drugih negativnih strana prosvete. Činjenica da utičeš na nečiji život i stavove, da si nekom uzor i da nekome pomažeš, nadilazi sve druge razloge i izgovore. Zato što deca prepoznaju kad neko voli to što radi (i kad ume da radi), zato što cene tvoj trud i kada ih uvažavaš kao ličnosti i kada ih poštuješ, tako i uzvrate – kaže Milica za Moodiranje.

U prosveti radi već pet godina, a najduže se zadržala u 14. Gimnaziji i OŠ “14. oktobar”, gde je već godinu dana. Predaje šestom, sedmom i osmom razredu (osmacima je i razredna). Sa svojim đacima ide na izložbe i kulturne događaje, učestvuju na projektima, a osvojili su i brojne nagrade.

Ono što karakteriše njen pedagoški pristup je odsustvo svakog vida dogmatizma i “uštogljenih pravila”.

– Poenta je da je ovo 21. vek i da deci treba govoriti njihovim jezikom. Društvo je puno lažnih moralista, a od starijih kolega stalno čujem kako deca ništa ne znaju, kako su nemoguća, i sa tim ne mogu da se složim. Na mojim časovima često rade projekte, recimo skoro su imali zadatak “Ja kao PR kulturnih institucija”, gde su snimali spotove i reklame, kako bi privukli svoje vršnjake da posete neko mesto, da se bave sportom ili da brinu o ekologiji. 

Decu moraš nekako motivisati! Dati im mogućnost da budu kreativni, a ne “evo ti definicija, nauči napamet kako sam ja rekla i nemoj slučajno ni zarez da promeniš”. Šestaci su pravili Instagramu profil Marku Kraljeviću, kao kako bi se on ponašao da živi u 21. veku. 

Nagrađivana predstava o nasilju

Harizmatična profesorka kaže da zato decu ne gleda kroz ocenu, već ih uči da preuzmu odgovornost za svoje odluke, pa i kad ne znaju nešto, da umeju da se postave verbalno.

Svakome nađem neko mesto u sistemu i primenim neku foru da nauči barem nešto, jer ne mogu svi da znaju za pet.

S obzirom na to da je škola metafora društva, tako ja njih učim da uče da sarađuju. Ne moraju da se vole svi predmeti, profesori i školski drugari, ali mora da postoji kultura, poštovanje i tolerancija, bez obzira na lične afinitete ili nesuglasice.

Na njenim časovima ima smeha, suza, glume, pevanja. Razgovaraju o životu, smrti, odrastanju. Upoznaju jedni druge, a i sebe pojedinačno.

– To je prava čarolija! Gledaš kako se pred tvojim očima razvijaju ljudi i onda sve teške stvari u ovom poslu postanu nevažne. Ako neko u ovo sumnja, pozivam ga na moj čas da čuje kako deca umeju da misle, ako im kažeš da je njihovo mišljenje važno i kako umeju da govore ako im pokažeš da njihove reči mogu da promene svet.