fbpx

Samo nemoj

Ćao dušo. Ne mogu mama da ti budem, tako da nije da ti solim pamet. Možda neka mlađa tetka. Ali sve ono kroz šta prolaziš sad i šta ti se vrzma po glavi, ja sam prošla koliko prekjuče.

0

Onaj osećaj kad te sve stisne, kad ne znaš šta ćeš od sebe, kad imaš osećaj da si sam, apsolutno sam na ovom svetu i da te niko ne razume. Ili stanje suprotno tome, kad ne znaš gde ćeš pre, kad bi sve i svuda, kad bi leteo.

Sve je to bilo prekjuče. Ja danas imam 36 godina i odmah da ti kažem, to što govore da su to “tinejdžerske bubice”, pojma nemaju. To govore umrtvljene duše, koje ne znaju da se raduju, streme, žele, lete, oni samo znaju da trpe. Normalno je da osećaš da te sve pritiska ili da bi mogao da letiš, a ne možeš. Pitanje je samo koji ćeš kanal da nađeš za to.

Ja nikada nisam “uzela”, ali sam prošla mnoge strahote gledajući.

Ja sam bila od onih koji ćute jer samo pizde drukaju.

Ja sam dvaput gledala ljude bukvalno na samrti i bila bih saučesnik u ubistvu da se završilo najgore. Oba puta sam bila maloletna, ali i dan danas, nakon što je prošlo pola mog života od tada, pitam sebe šta bi bilo da je ne daj Bože bilo.

Kako bih živela da imam to na savesti zato što sam ćutala?

A oćutala sam oba puta.

Prvi put se desilo na ekskurziji. Držali smo ga na oku sve vreme, jer je uveliko “izmakao kontroli”. Sasvim normalnog ponašanja, rekao je da ide po pljesku. Vratio se urađen. Ćutali smo, nas nekoliko, iako smo znali da ćemo svi najebati ukoliko neko od profana upadne u sobu. U nekom trenutku, počeo je da se grči, preznaja i ispušta penu iz usta. Zatim je počeo da se koči od hladnoće. Usta modra. Skupili smo svu ćebad koju smo našli i pokušali da ga osvestimo. Celu noć smo tako proveli, sleđeni od straha da ne krene po zlu, ili još gore, da neko od profana uđe. Izgurali smo noć i dočekali jutro. Ja ta modra usta, penu koja ide iz njih i telo koje se grči kao da je prikačeno na struju do kraja života zaboraviti neću.

Drugi put je bio još gori, godinu dana kasnije. Roštilj kod porodičnih prijatelja mojih roditelja. Znala sam da njihova ćerka, nešto malo starija od mene, ima običaj da uzme, ali nije me se to doticalo, najpre jer ja nisam to uzimala – iz opet nekih drugih ličnih ubeđenja, te se nisam plašila da bi neko mogao da me “navadi”; a zatim iz razloga što je to toliko bilo tada rasprostranjeno među mojom generacijom.

O da, jeste, samo tad mediji nisu izveštavali na današnjem nivou i vesti se nisu prenosile tako brzo. Pa bre u školskim autobusima, kad se ide na ekskurziju, gutali su se bromići s pivom. Tako da kad neko krene da sere da ste najgori, nek ne jede govna. Omladina nam je ooodavno u problemu. I tad su postojale sponzoruše, krimosi, droga, kriminal, treš muzika. Niste vi deco krivi.

Elem. Dakle, mi smo na tom roštilju, matorci na dvorištu raspiruju vatricu, a ja uđoh u kuću prijatelja mojih roditelja. Ulazim u kuhinju baš u momentu kad njihova ćerka šakom sabija tabletice u grlo i zaliva votkom, onom istom votkom kojom je njena majka tog dana polirala trpezarijski sto. Jebena votka, mrzim je i dan danas.

– Posvađala sam se s mamom, rekla mi je groznu stvar – reče mi ona, što je ujedno trebalo da bude obrazloženje zašto je “uzela” i da to nisu moja posla.

Kako to biva na svetkovinama ovog tipa, “deca” odu svojim poslom, a matorci nastave da brste o politici i zaverama, tako smo se i nas dve zakucale u njenu sobu. Pokušavala sam da pričam s njom, ali slaba vajda. Počinjala je polako da trokira, da bi u jednom trenutku već tonula u san.

– Ako mi se nešto desi, uzmi one moje braon pantalone koje ti se sviđaju.

Tad mi se upalila lampica. “Ako mi se nešto desi”. To ne govori neko ko želi samo da se uradi. Ili podsvesno želi da alarmiram matorce? A šta ako to uradim i ispostavi se da je ništa i da onda ja najebem? Brzo sam se presabrala, uzela njen ranac, pronašla imenik i sa fiksnog pozvala njenu školsku drugaricu koju sam površno poznavala. Pre nego što mi je imenik pao na pamet, drmusala sam je (uveliko je bila zaspala) i budila, zahtevajući da mi kaže koliko je uzela.

– Par tableta…

Kad se javila njena drugarica, rekla mi je da je to “normalna doza za nju” i da će sutra biti k’o nova. Ok, mogu da spavam.

Baš negde u trenutku kad sam to pomislila, njena majka je ušla u trpezariju i ne znam kako posumnjala. Možda je ispala koja tableta na pod, možda se votka prolila, možda je brojala koliko je ostalo u pakovanju… uglavnom sjurila se na sprat brzinom munje. Ugledala je mene zblanutu i ćerku koja spava kao top.

– Duš’ce sine, Duš’ce sine (ime promenjeno) – krenula je da kuka, a meni je bilo jasno da je krenulo dovraga.

U nekoliko sekundi svi su se stvorili tu, a ja se jedino sećam da su je drmusali, polivali vodom, pokušavali da podignu, no bez šanse.

Evo, dok sad ovo pišem, ja ne mogu da se setim da li sam išta rekla kad su me pitali da li sam nešto videla. Kao da mi je i sećanje paralizovano. Pitaću mamu, ako odlučim da objavim ovo.

Pošto je bilo više nego jasno da hitna neće doći skoro, moj ćale ju je podigao, bacio preko ramena i strpao u naš crveni golf. Pravac bolnica. Baš u noći kada su bombardovali naš grad. Jer to se sve dešava u jeku bombardovanja.

Ujutru nas je zatekla jeziva atmosfera tamo kod njih u kući – ona je dobro i biće dobro, rekoše im doktori, uz neizgovoreni prekor da sam ja kriva. Nije bilo par tableta, već desetine.

Nisam je nagovorila. Nisam uzimala to nikada pre (a ni posle), a kamoli s njom. Nisam znala da je toliko uzela.

Ni sama ne znam koliko sam plakala i pravdala se da ja s drogiranjem nemam ništa, osim što se to nekad dešava pored mene, a da se ne mešam u tuđa posla. Molila sam pokojnu tetku da razgovara s mojim roditeljima i razbije im svaku sumnju u to. Očigledno je u tome uspela, legenda moja.

Ali, ostao je više nego gorak osećaj i samoprekor koji me prati do današnjeg dana, dakle ravno 20 godina. Šta da njena keva nije posumnjala i strčala gore? Da li bi njeno telo izdržalo par desetina tableta zaliveno votkom? Kako bih mogla da živim s tim?

Jel’ vi znate da ja i danas teško živim s tim? Jel’ kapirate da me sekunde, promili verovatnoće dele od toga da sam ubica iz nehata? Ili saučesnik, ne znam kako se to tretira.

Naši se posle bombardovanja nisu više družili. Ona je, kapiram, dobro.

Ja sam se tih sranja tek nagledala.

Po klubovima, kućnim žurkama. Čak i na poslu.

Znači, to više nisu “neshvaćeni tinejdžeri”, već odrasli ljudi. Koji možda nisu fizički zavisni koliko mentalno, psiha im je izmenjena.

To nisu “očigledni narkomani”, znači, nema više tabletica pomešanih s pivom u školskom busu, ali vidim dokle ta trava koja možda jeste negde blagotvorna radi ljudima koji se s nje ne skidaju. Bre, ljudi zombiji. Maltene nesposobni za išta smisleno dok se ne “opuste”.

Vidim i šta im koks radi. Zabava privilegovanih posle izvesnog broja godina se pretvori u paranoju, teorije zavere, nervozu. Druga ličnost.

Oćutala sam ta dva puta zbog kojih i dan danas gutam knedle. Samo je sticaj okolnosti spasio moju dušu doživotnog pakla.

Zato bih sad iskoristila priliku da onako iz duše, iz dubine stomaka, iz svih mojih preispitivanja i kajanja iz sve snage urliknem:

Nemoj!

Znači, samo nemoj, ne pitaj što. Plači na sav glas, nacirkaj se, počni da treniraš, uzmi psa, pobegni kod babe i dede, ofarbaj se u zeleno, oteraj sve u kurac, uradi što god, samo nemoj!

Možda će tvoja jurnjava za sobom i bežanje od svega potrajati godinama. Možda se brzo skontaš. Ali ono čega treba da budeš svestan je da nema tog anestetika koji će te amputirati od samog sebe. A droga te samo vraća tvom očaju.

U to ime – i svaki put kad pomisliš da probaš nešto od tih govana:

 

 

 

 

 

Komentari